Uspomene ne blede... Briljantni Sale, zlatni dečko Bodi i Danilović zauvek

Posle zlatnog pohoda Orlića na svetsko zlato na Novom Zelandu Javni servis Srbije danas je ponovo uključio vremeplov i vratio nas pravo u 2. jul 1995. godine i OAKA Arenu na jedno od nesumljivo najboljih finala kontinentalnih šampionata. Na jednoj stani Jugoslavija pred zenitom generacije, na drugoj moćna Litvanija. Klasik!

Nažalost, živimo u vremenu izolacije. Pandemija virusa korona tek se približava vrhuncu, zbog čega svet i dalje stoji, u nadi da će posledice biti svedene na minimum. Posleratna Jugoslavija je u vreme finala Evrobasketa te davne 1995. bila i dalje pod delimičnim sankcijama Međunarodne zajednice, u svojevrsnoj izolaciji. Rekordna hiperinflacija, besparica, bonovi kratkog roka, redovi za osnovne životne namirnice, narod na ivici siromaštva... Sećanja ni danas ne blede... Tračak svetlosti u mračnim vremenima ponudili su Dušan Duda Ivković i njegova kaznena ekspedicija. Tu erupciju iskrenih emocija, osećaj nadmoći, povratak optimizma u društvo pogođeno strašnim embargom, mogli su da izvuku samo Plavi! 

Zato će i 25 godina kasnije zlato u Atini mnogima ostati najdraže, a detalji sa kompletnog prvenstva poslužiti kao najlepše sportsko sećanje... Sve se desilo potpuno slučajno, uz one "izmišljene" kvalifikacije u Bugarskoj uz jak uticaj legendarnog Bore Stankovića, uvećavanje završnog turnira sa 12 na 14 ekipa, Dudino sklapanje tima u nekoliko dana, narednu vodećih ljudi Bosne i Hercegovine košarkaškoj selekciji da ne igra utakmicu protiv "agresora" - tadašnji selektor Mirza Delibašić je godinama kasnije priznao da je lično želeo da se susret odigra, ali je direktiva sa vrha pobila njegovu inicijativu -, slobodna bacanja Žarka Paspalja u onom sofijskom trileru protiv domaćina, do neponovljivog perfomansa Jugoslavije u Grčkoj i spontanog slavlja cele nacije, uz kilometarski špalir ljudi i otkrivanja Balkona sa preko 100.000 duša - svedoci tvrde i 200.000 - na ulicama... Čini se da je samo tada šampionska žurka imala onu, specifičnu draž...

Taj će se Evrobasket pamtiti po mnogo čemu. I uprkos čestim pritužbama da je Jugoslavija imala ogromnu protekciju zahvaljujući Čika Bori, ništa nije moglo da ospori i zameni osećaj ponosa što se košarkaška velesila vratila tamo gde joj je i bilo mesto - na krov Evrope. 

NOĆ KADA JE SAŠA ĐORĐEVIĆ POSTAO SALE NACIONALE

To što je Saša Đorđević izveo te sparne julske noći, nikada niko nije uspeo da ponovi! Jeste Pau Gasol ubacio 40 poena Francuskoj u polufinalu Evropskog prvenstva 2015. – meč završen u produžetku –, Dirk Novicki 43 Španiji u meču za treće mesto 2001, ali minijatura Saše Đorđevića je i dalje nešto više! Najbolje izdanje jednog košarkaša u istoriji finala kontinentalnih takmičenja. I tačka. Imao je Sale Nacionale i razloga da odigra partiju života. Prvo, kako bi zapušio usta nekulturnoj grčkoj publici. Drugo, da nadigra Šarunasa Marčuljonisa koji je takođe odigrao utakmicu karijere, ali je i on morao da se pokloni strašnom Đorđeviću! Bila je to predstava u izvedbi maestra. Kad god su Jugoslaviji bili potrebni poeni da se prelomi Litvanija ili uveća razlika, tu je bio Saša Đorđević. Statistika sve govori – 41 poen (11/15 iz igre, 9/12 za tri), tri asistencije. Gotovo bez greške! Zato je bio i ostao najveći...

ZAUVEK DANILOVIĆ

"Ovo je za NBA. Ovo je, što bi se reklo: 'In your face'. Sabonis nije ni pokušao da zaustavi Danilovića". I danas u glavama mnogih odjekuju reči mladog Slobodana Šarenca i njegovog stručnog konsultanta Zorana Radovića pošto je Predrag Saša Danilović izveo ne samo potez turnira, već i zakucavanje koje će zauvek ostati urezano u memoriju kao sinonim dominacije Plave čete. Godinama kasnije kao slatka misterija ostao je nerazjašnjen onaj pogled Saše Danilovića ka Arvidasu Sabonisu, tada najdominantnijoj evropskoj sili pod košem. Današnji predsednik Košarkaškog saveza Srbije kasnije je rekao da nije tada gledao Sabonisa, već američkog sudiju Džordža Tolivera... 
“Nisam želeo da zakucam preko njega, jer sam išao na polaganje, ali on je kasno obratio pažnju na mene. U trenutku kada sam skočio, moje koleno je došlo na njegov lakat i on me je tako dodatno podigao, tako da je ispala idealna situacija za zakucavanje. Posle toga se povela priča oko onog mog pogleda da li sam ga uputio njemu ili ne, ali moram da kažem da sam u tom trenutku gledao u sudiju jer sam mislio da će da svira i faul za dodatno slobodno bacanje. Nije mi palo na pamet da iskažem bilo kakvo nepoštovanje prema jednom takvom asu kao što je Sabonis iz jednostavnog razloga što je on sve nas onako kolektvino mogao već u sledećem napadu sve sa loptom da zakuca u koš“, pričao je kasnije Danilović, koji je meč protiv Litvanije završio sa 23 poena (7/11 iz igre, 3/6 za tri).

ZLATNI DEĆKO BODIROGA

Ko pamti dešavanja iz Atine seća se i da je Dejan Bodiroga u to vreme još bio klinac, igrač koji je u planovima Dušana Ivkovića trebalo da deluje iz drugog plana. U vremenu kada nije bilo društvenih mreža i interneta u sadašnjem obliku, širi auditorijum nije imao predstavu koliko je zaista kvalitetan ovaj golobradi momak. U Grčkoj je te godine "rođen" Bodi Bond, čovek koji će nositi reprezentaciju na svim velikim takmičenjima u narednoj deceniji. Kako je samo igrao Bodiroga u Grčkoj. I dalje se prepričavaju njegova rola u prvom kolu grupne faze protiv Grčke, kada je sa 22 poena (7/7 za dva, 8/10 slobodna bacanja) nosio Jugoslaviju do pobede u produžetku. Heleni su tada sav fokus usmerili na to da zaustave kvartet Đorđević – Divac – Paspalj – Danilović, da im je negde u međuvremenu promakao Bodiroga. Bio je to veliki “bum“ Dejana Bodiroge koji niko nije mogao da zaustavi! Ubrzo je Bodiroga zadužio etiketu zlatne rezerve. Bodi je zablistao i u polufinalu protiv istog rivala, kada je zajedno sa Danilovićem uspeo da utiša krcatu dvoranu Marusi i 17.000 Grka! Njihove bravure nosile su Jugoslaviju do finala, gde je takođe imao važnu ulogu. Ubacio je 12 poena Litvaniji, uključujući i trojku iz ugla na oko šest minuta do kraja, kada je Zoran Sretenović znao da će Plavi postati šampioni i izjavio: “Sada je gotovo...“ Bodiroga je s lakoćom nosio veliki teret na leđima i već sa 22 godine imao je dovoljno hrabrosti da drži ključne napade u svojim rukama. Posle te Grčke igra Jugoslavije više nije mogla da se zamisli bez njega... 

BESNI GRCI

Grci su oduvek važili za našu "južnu braću", ali na tom Evropskom prvenstvu bratstvo i prijateljstvo bilo je ukaljano, pogaženo. Nikako grčka publika nije mogla da se pomiri sa činjenicom da na svom terenu neće moći da se bori za zlato, zato su posebno teško pali ti porazi od Jugoslavije. Prvo na otvaranju prvenstva, kada je samo otvoren front, a onda u tom čuvenom polufinalu, kada su Plavi demonstrirali silu i košarkašku rutinu na koju su Heleni ostali bespomoćni. Zbog tog poraza digla se ogromna prašina. Publika je iz dna duše zamrzela Plave, a posle utakmice grčki novinari su na sve načine pokušavali da isprovociraju Dudu nizom uvredljivih pitanja o "pomoći sa vrha", na šta je jedan od najboljih evropskih stručnjaka ostao potpuno smiren... Finale sa Litvanijom bila je priča za sebe. Grčka publika je sve vreme više navijala protiv Jugoslavije, a pogotovo su na sve načine provocirali Žarka Paspalja, kome su pevali "Nećeš uzeti trofej Paspalje", iz čega je kasnije nastalo ono čuveno "Sad si uz'o trofej Paspalje". Koliko je bezobrazluk daljih južnih komšija išao daleko govore i salve uvreda i zvižduka na račun jugoslovenskih igrača kada je bilo jasno da će se Plavi okititi zlatom, kao i zaglušujuća buka kojom je ukazano nepoštovanje prema himni pobendika turnira... Jeste rivalstvo Jugoslavije i Grčke bilo veliko, ali tada su oni dotaklo dno...

PROKLETSTVO HRVATSKE

Te 1995. svi su očekivali finale između Jugoslavije i Hrvatske, što je samo po sebi budilo veliki nemir. Kockasti su se ipak našli u borbi za bronzu pošto su ih Litvanci dobili, a detalji sa dodeljivanja medalja posle finala obeležiće jedno turbulentno vreme i nadviti prokletstvo kojeg se Hrvati i danas nisu rešili. Što bi se reklo - sišli su i više se nikad nisu vratili. Dobili su Hrvati Grčku i uzeli bronzu tada, ali su učinili presedan. Dok su ispratili Litvaniju uz aplauz do postolja, u momentu kada su Plavi dolazili da zauzmu najvišu poziciju Toni Kukoč, Dino Rađa, Stojko Vranković, Velimir Perasović i ostali napustili su podijum, pošto su rane od cepanja velike Jugoslavije i ratnih dešavanja još bile sveže. To nije zaustavilo Plave da proslave zlato kako i dolikuje, ali je Hrvatska učinila nešto što jednostavno nije smela. Mada su mnogi hrvatski košarkaši u daljim godinama priznali da su dobili naredbu kojoj nisu smeli da kažu "NE"...

Foto: MN Press