Početak kakav deli većina srpskih reprezentativaca. Ne mislimo na onu ubedljivu pobedu protiv Slovenije. Vraćamo se na same početke. Mladen Kocić je idealan sagovornik. On je, naime, pre svih prelomio. Nije čekao dvadeset i neku. Već sa 18 godina posle epizoda u Radničkom i OFK Nišu okrenuo se futsalu. Nije tada ni sanjao da će punu deceniju kasnije biti jedan od lidera ekipe koja se samim plasmanom u polufinale Evropskog prvenstva zlatnim slovima upisala u istoriju srpskog futsala.

Mada... Možda je moglo da se nasluti da je ovaj mali teren idealno skrojen za njega.
„Bio sam i ja malo neodgovoran, često neredovan na treninzima. Bežao sam sa njih da baš zbog malog fudbala. Šta ću, kad sam baš voleo te turnire?“, priseća se korena 27-godišnji napadač u intervjuu za MOZZART Sport.

Finansijska nesigurnost tako karakteristična za „veliki“ fudbal u Srbiji požurila je odluku. Kocić je želeći da zaradi makar neki dinar za porodicu prihvatio ponudu Kopernikusa. Ko bi rekao da će se ta slučajna odluka ispostaviti kao možda i najbolja u životu popularnog Cipija.
„Rešio sam zato što nisam imao šta da izgubim. I kažem sebi: Što ne probaš? I u tih šest meseci život mi se bukvalno promenio za 180 stepeni. Nisam stigao ni da se osvestim. Posle polusezone u Kopernikusu stigao je poziv Ekonomca, pa odmah prva titula, Liga šampiona, poziv selektora Ace Kovačevića, tri gola na debiju u prijateljskom susretu sa Rumunijom... Sve mi se to desilo pre no što sam uopšte glavom ušao sasvim u to. Ono, dva treninga dnevno, pa kupljenje tih caka sa malih terena. Pa polako dođe i to iskustvo i sad mogu ponosno da kažem da sam sad jedan od starijih, lider, koji Simiću, Stojkoviću, Radovanoviću i ostalim mlađim saigračima pomažem kao što su meni nekad pomagali veliki majstor Rajić, pa Borojevič, Šošo, Cvetanović... Osećam obavezu da ja sada mlađim momcima prenesem sve što mogu. Nekad je dovoljna samo priča, da ih opustim. Jer svi oni znaju da igraju fudbal i mislim da polako stasavamo u ozbiljnu rerezentaciju, pa se nadam da se ovaj uspeh neće pamtiti samo kao jedno čudo“.

A čudo jeste imajući u vidu da u Srbiji na ozbiljnom nivou funkcioniše samo jedan klub i da se plate od dve do tri ili četiri stotine evra smatraju još i dobrom nagodbom. I opet, zbog tih momaka sa platkim džepovima, ljudi koji zaista dele siromašnu sudbinu nekog fabričkog radnika u Srbiji – u onom malo fabrika što je preostalo – baš zbog njih ono kolosalno zdanje na Novom Beogradu ne zvrji prazno, jer se narod stušti u Beogradsku arenu da vidi majstore igre na petoparcu. Svaki put 11.000 i neki kusur. Utisak je da bi ih bilo i 15.000 samo da ima mesta.
„Sećam se kad smo igrali neko nezvanično prvenstvo sveta, gran-pri u Brazilu 2008. I u četvrtfinalu baš protiv Brazila, pred 10.000 ljudi, svi u brazilskim majicama. Sećam se da smo pričali kako to nikada nećemo doživeti ponovo. I nismo, nidge! Sve do sada. Kad smo se okupili najviše smo pričali o tome. Iskreno, bili smo skeptici, u šali govorili: Daj Bože da bude 5.000 ili 6.000 ljudi kad mi igramo. Dva dana pre utakmice protiv Slovenije kažu nam prodato toliko. Mi se smejemo, mislimo neki marketinški trik. Na dan kažu da je otišlo 9.500 ulaznica, mi i dalje ne verujemo. Kao, hajde baš da vidimo. I onda kad smo izašli na teren. Kad ti vidiš to. Taj prvi utisak... Sad razumem kako je recimo košarkašima ili fudbalerima Crvene zvezde kad istrče u onakvoj atmosferi. Jeste fraza, ali stvaro daš više od onog što možeš. Ja kad sam tad izašao na teren i video tribine odmah sam sebi rekao: Pa, mi ovo ne smemo da izgubimo“.

I nisu. Dobili su sa 5:1. Potom i Portugaliju sa 3:1, pa Ukrajinu sa 2:1 onim epskim golom Miloša Simića uz zvuk sirene.
„U tom trenutku nemaš šta da slaviš, jer nisi ni svestan da je lopta u mreži. Gledaš neke ljude oko tebe kako skaču, vidiš tu sreću na njihovim licima i onda polako kapiraš. To je kao kad u glavi premotavaš one scene sa TV špica što si gledao kad si bio mali. Onu trojku Saše Đorđevića ili gol Igora Milanovića, sad Novaka Đokovića. I uvek ti to deluje kao da tebi ne može da se desi. I baš tebi se desi. Da budeš heroj nacije“.

Zaista. Futsaleri – kako to čudno zvuči – trenutno su miljenici nacije opsesivno zaljubljene u sport. I ostaće joj posebno dragi ma kako se završile ove dve poslednje utakmice, Rusi su, ipak, dvostruki uzastopni prvaci Evrope, Ali ko je imao priliku da obiđe tabor srpske reprezentacije lako je video da su izabranici Ace Kovačevića polomili barjak sa onom belom zastavom.
„Optimizam ne gradimo bez osnova. Meni čak ova utakmica deluje lakše nego ona protiv Portugalije, jer nju nikada pre nismo dobili, pa čak ni remi izvukli. Po sobama smo se pitali šta ćemo sa Rikardinjom. A eto ga on sad polufinale gleda preko TV-a, kao i šampioni iz Italije, a mi smo tu. Da se razumemo, skidam kapu Rikardinju, on je najbolji, pa je najbolji, ali naša najveća vrlina je to drugarstvo, jedinstvo. Ima i u ovom našem timu nas starijih koji se sećamo kako smo 2010. pobedili Rusiju, a to mnogo znači, kad znaš da možeš, iako nas u poslednje vreme redovno dobijaju, ali maltene po pravilu sa golom razlike. Pritom, mi smo naše već obavili, polufinalu se retko ko nadao i sad smo rasterećeni. Nije naravno još gotovo, nadam se i tom finalu. Poštujemo Rusiju, ali se ne plašimo. Pa cela Srbija je uz nas. I ovo što je u Areni i ono kod kuće uz male ekrane. Menjam sve te dosadašnje poraze samo za ovu jednu pobedu. Da ovi ljudi još jednom budu ponosni, a mi opet junaci“, nada se Kocić.

Nada se i cela Srbija. Uostalom, znate svi koliko je teško pronaći „normalan termin“ u obližnjem balonu. Mali fudbal nam je, ipak, svima u krvi ma koliko dugo nam je trebalo da shvatimo.

(FOTO: Star Sport)