Ko su mladi kojima Partizan veruje

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Beleka)

Vrtić u Beleku. Poveo je Srđan Blagojević 30 fudbalera i četvoricu golmana na centralni deo zimskih priprema, a maltene svaki treći je – dete. Većina ih je iz Omladinske škole Partizana, često izložene opravdanim i neopravdanim kritikama, neki su angažovani sa strane u minula dva prelazna roka, ali je činjenica da novi sastav stručnog štaba u ovom trenutku na raspolaganju ima čak 12 momaka ne starijih od 22 godina. Odavno se tako nešto nije desilo. Ako ikad...

Nekome deluje kao ulaganje u budućnost, drugima kao rizik u situaciji kad je plasman u Evropu, gde je novac, postavljen kao jedan od prioriteta. Zato je izazovno i za trenera i za talente kako će se snaći u takvim okolnostima, pošto situacija u klubu nije ni izbliza kao nekad, kad su uz povoljne rezultate i kvalitetne strance stasavali Stevan Jovetić, Aleksandar Mitrović, Nikola Milenković ili Strahinja Pavlović.

Sad nema ni trofeja, ni uticajnijih legionara, niti klupskih ikona kao što je bio Saša Ilić, da ih podučavaju. Deca moraju da pronađu alternativne puteve da se nametnu, pošto će nekima od njih biti poverena misija spasavanja urušenog kluba, kad je već takva politika novog rukovodstva.
„Rizično je, ali je Partizan uvek imao dečake koji su nosili deo tereta. Doduše, uz strance koji su im pomagali. Uz kvalitetne legionare stižu i bolje partije. A da samo deca budu nosioci igre Partizana – nemoguće je. Znam iz iskustva dok sam bio u inostranstvu. Potrebna im je podrška: ako imate jednog dobrog štopera, pored njega možete da stavite mladog igrača; ako je jedan bek iskusniji, na suprotnoj strani neka bude mlađi; u veznom redu dva starija i jedan poletarac; u špicu krila različite dobi. Potrebno je kombinovati. Ne mogu svi da budu mladi, to bi bilo pogubno“, saglasan je Đorđije Ćetković, jedan od saradnika Srđana Blagojevića u prvom timu, ranije specijalizovan za rad baš sa talentima stasalim u „Zemunelu“.

Posle staža u pionirima i kadetima, Ćetković je letos priključen prvom timu na poziv Aleksandra Stanojevića i sarađivao sa većinom momaka koji su tad promaljali glavu, a u finišu 2024. počeli da dobijaju više minuta. Zna šta mogu (i šta ne mogu) iako deo javnost prema njima nije blagonaklon, između ostalog zbog skromnih rezultata. Kao da su oni odgovorni što Parni valjak godinama nije konkuretan.
„Naša deca se uvek posmatraju tako da im se traže mane. Te nije dobar u ovom, te ne valja u onom. Strancu ne gledamo ništa, uvek je ispred naše dece. Pogrešno! Fudbaler sa strane mora da bude duplo bolji od domaćeg. Znam iz iskustva, kad sam igrao ’preko’. Zašto ne bi to bilo ovde?“

Tako bi trebalo da bude, ali znamo svi da nije. I da će se teško promeniti, ako se uopšte bude menjalo. Jer, pogled na stvarnost mora da bude drugačiji, pošto nam svima (čelnicima, trenerima, igračima, navijačima, novinarima) nedostaje ono što struka potencira – strpljenje.
„Dešavalo se često da neko koga ljudi hvale ili favorizuju ne napravi ništa, a onaj koga niko ne vidi u krupnom planu sve oduševi kad se pojavi iz senke. Tu trener mora da bude oprezan. Moramo deci dati šansu da nam pokažu šta znaju. Razumem da se kod nekog javi nestrpljivost, neko bi da ide, a moje viđenje je da budu ovde i čekaju šansu, pre nego da lutaju. S druge strane, lako smo se odrekli Matije Popovića, Milana Aleksića, Bogdana Mirčetića, Sameda Baždara... Sad ne pričam samo za njih, već za sve, nekad moraš da istrpiš, na primer, da ne primiš tri stipendije zarad onoga što Partizan nudi. A to je brend koji omogućava razvoj karijere. Bez obzira na sve, moraju da čekaju red da zaigraju za crno-bele. Ima momaka koji su sad u Teleoptiku, sigurno će i oni dobiti priliku. Želim da se i da deca strpe, jer ne možemo istovremeno da prebacimo u prvi tim 15 dečaka“, dodao je bivši napadač Čukaričkog, Voždovca, internacionalac u Nemačkoj, Turskoj, Izraelu i Mađarskoj.

Većinu tinejdžera Đorđije Ćetković poznaje, bilo da ih je trenirao ili gledao na drugim adresama u mlađim kategorijama ili seniorskom fudbalu. Zato, evo njegovog utiska o Partizanovom vrtiću u antalijskoj regiji, uz još jednom podsećanje da smo se ograničili na momke koji ne prelaze 22 godine.

ALILOVIĆU DESETKA ZA SMISAO IGRE, STJEPANOVIĆA NEŠTO KOČI

Milan Roganović (desni bek, 2005) – igrao je u Zeti Prvu ligu Crne Gore sa samo 16 godina na mestu zadnjeg veznog. Isto u mlađim reprezentatativnim kategorijama. Igrom slučaja je prebačen na desnog beka, jer se u modernom fudbalu bek i koristi da bi „ušao“ na poziciji zadnjeg veznog, pravi se organizacija 3-2-5 ili 3-2-2-3, zbog ojačane strukture branjenja kontre. Ume Roganović da počne akciju iz poslednje linije, karakteriše ga dobar smisao za igru, snalažljv je pod pritiskom, donosi dobre odluke, ne greši mnogo. U redu, nije moderni bek koji će se ponavljati napred-nazad, ne očekujte od njega da ide visoko, ali je pomoć krilu. Kad ispred sebe ima brzog igrača, nije ni potrebno da odolazi u ofanzivu, iza leđa kolegi i pravi situacije „dva na jedan“. Nije moranje, jer i nema kapacitete da to izvede.

Vukašin Đurđević (desni bek, 2004) – njegov pošten odnos, radna etika i aerobne sposobnosti su mu omogućili da uvek daje sve od sebe. Čini mi se da u svakom trenutku može da pomogne. Gledajući ga kroz trenažni procec, znam da ga igrači cene. Mi treneri, naravno. Volim takve igrače, kad znam da će da pruži 100 odsto mogućnosti. Može da pogreši, skrivi penal, ali je to legitimno. Prave ga i napadači, kamoli neko iz poslednje linije. Ostavlja srce na terenu i takvi momci su uvek dobrodošli. Suočavao se sa povredama, menjali su se treneri, njihovi zahtevi... Nije mu lako.

Nikola Simić (štoper, 2007) – u mlađim pionirima smo bili prvaci Beograda, onda i prvaci Srbije, kao pioniri, pritom osvojili veliki broj tunira. Iako je rođen 2007, igrao je za „klasu 2006“, pa smo i tu bili najbolji, u kadetskoj konkurenciji, treću godinu zaredom. Na štoperskoj pozciji moraš da imaš brzinu, snagu, skok, dobru igru glavom, pokrivanje nadolazećih igrača rivala... Još Nikola nije na nivou da nosi igru Partizana, samo zato što je mlad. Desilo bi mu se da igra protiv nekog kod je deset, 15 godina stariji. Perspektivan je, jer ga krasi kvalitetan pas, voli da igra.

Mateja Stjepanović (zadnji vezni, 20) – igrao je onaj derbi kod Igora Duljaja fenomenalno, kod nekih trenera je dobijao šansu, kod nekih nije. Oscilira. Nije mi drago kad je naše dete mimo prvog plana, ali očigledno ga nešto koči da napreduje. Koji trener ne voli dobrog igrača? Deci morate da pružite šansu, međutim, nisu svi isti. Na primer, Matija Popović (sada u mladom timu Napolija) bio je vanserijski talenat i zar je trebalo da ga menjam na poluvremenu, da bih drugom dao šansu? Tako bih sputavao Popovića i radio protiv kluba. Opet, to ne mora ništa da znači, jer neko sazreva kasnije.

Zoran Alilović (centralni vezni, 2006) – još 2019. kad sam angažovan za pomoćnika Nenada Đukanovića, bio je tu, zajedno sa Ognjenom Ugrešićem, Dušanom Jovanovićem... Sjajan smisao za igru poseduje Alilović, tehnički je obučen, hitar, „jak“ na lopti. Ljudi gledaju da li je neko snažan i brz, zanemarujući fudbalsku inteligenciju. Igrač koji brzo misli i isto tako donosi odluke maltene ne dolazi u kontakt sa protivnicima. Suprotno tome, malo sporiji dolaze u kontakt i zato im je potrebna snaga. Alilović je budućnost i u nekom momentu bi trebalo da bude glavni igrač Partizana. Da bi se to desilo potrebno je da – igra redovno!

Ognjen Ugrešić (centralni vezni, 2006) – fizički dominantan, lepo ga je videti na terenu, ali za razliku od Alilovića, poseduje drugačiji smisao za igru. Ima ga, samo ako je u tom segmentu Alilović za „deset“, Ugrešiću bih dao „osmicu“. S druge strane, karakterišu ga fizička moć, kvalitetan šut, sposobnost da iz dva koraka osvoji veliki prostor. Na trenerima je da od različitih karakterisitka sklope celinu. Kad bi svi bili dribleri, ne bi ekipa izgledala dobro. Mora neko i da trči, kao što je Kristijan Belić ranije.

Mihajlo Petrović (centralni vezni, 2005) – kod Nenada Stojakovića je igrao UEFA Ligu mladih i sa ostatkom tima bio zapažen. Ne možemo da osporimo uspeh u tom takmičenju i sad odjedno kažemo za momke iz škole: „Niko ne valja“. Prava je „osmica“, u nekim situacijama „desetka“. Igrao je u nekom trenutku čak i desnog beka. Ima fudbalera koji se kod nekog trenera snalaze, kod drugog su skrajnuti. Naš posao je da dobre karakteristike stavimo u funkciju tima, loše sakrijemo. Da ne teramo nekog da igra defanzivu, ako to nije u stanju.

TRIFUNOVIĆU JE POTREBNO DA SE POPUNI MIŠIĆIMA

Dimitrije Janković (centralni vezni, 2006) – bio je kod mene kad je „generacija 2006“ postala prvak Srbije. Poseduje kvalitet cenjen u inostranstvu. Sličan je Ugrešiću. Ima visoke aerobne sposobnosti, što mu omogućava ponavljanja. Smisao za igru nije kao Alilovićev, ali je za „sedmicu“. Imajte u vidu da su to momci koji dolaze iz Omladinske lige Srbije, a moje viđenje je da bi svi trebalo pre prvog tima da zaigraju za Teleoptik. Testovi pokazuju da zaostaju u sprintovima, trčanju i da im nedostaje takmičarski nivo približan Superligi. Kao što je Crvena zvezda otvorila talentima put prvo u Grafičar, a odatle u seniorski tim, tako bi trebalo da bude i kod nas. Zato što će kod Strahinje Pandurovića, Miloša Bogunovića i Aleksandra Kirovskog proći dodatnu obuku. Mnogima nedostaje ta stanica, zato se i dešava da trpe u prvom tim, da ih nema u meri u kojoj očekujemo.

Milan Vukotić (centralni vezni, 2002) – odlaskom iz Budućnosti u Dinamo iz Zagreba je pokazao potencijal. Legitimno je da se nije snašao. Vratio se sa višeg nivoa i demonstrirao mentalnu snagu. To je moralo da se desi da bi sazreo kao ličnost. Čak više i nije toliko mlad, jer su se granice danas pomerile, pošto dečaci sa 16 ili 17 godina igraju Ligu šampiona. Uveren sam da će nam pomoći. Nije lako pokazati da vrediš, pred navijačima Partizana. Kad te prihvate, greške nema. Pošto Grobari ne gledaju fudbal kroz pare, nego kroz emociju, borbu, trku, zalaganje... Imam osećaj da će Vukotić postati njihov miljenik. Nema razloga brzati, ni sa njim ni sa ostalima.

(©Starsport)

Nemanja Trifunović (levo krilo, 20) – potrebno je da radi na sebi više nego dosad. Čini mi se da u odnosu na grupu malo zaostaje biološki, u smislu rasta, snage, moći, ali kad se bude „popunio“ mišićima biće igrač za Partizan. Razlozi? Sposobnost bega iz prvog koraka, igra „jedan na jedan“, dribling... U ovom trenutku nema moć da kad izađe iz driblinga nastavi progresiju. Ne krijem ništa, samo kažem fudbalski kako jeste.

Jovan Milošević (centarfor, 2005) – s obzirom na godine i činjenicu da je skrenuo pažnju dok je bio u Vojvodini, predstavlja budućnost. Čim ga je kupio Štutgart, jasno je da poseduje kvalitet za „Lige petice“. Možda će napraviti bum, pa će ga Partizan otkupiti. Siguran sam da će nam pomoći da dođemo do cilja.

Dušan Jovanovć (centarfor, 2006) – u mlađim kategorijama je postizao dvocifren broj golova po sezoni, u prvom timu ne dobija mnogo minuta, ali moramo da znamo zašto. Na poziciji centarfora dugo imamo Nemanju Nikolića, koji je na iskustvo rešavao utakmice; Đorđa Jovanovića, pre njega Mateusa Saldanju i Sameda Baždara. Svako misli da može u ovom trenutku da igra za Partizan. Takvo je stanje trenutno, da i ja kao trener, dok sam bio u mlađim kategorijama, uhvatim sebe da pričam kako bi moglo. Tek kad uđeš u sistem vidiš šta ko može i gde je ko. To što Duleta čas ima, čas nema, ne znači da je sklonjen, nego je Partizan trenutno u borbi i ne trpi mladog igrača na mestu centarfora. Lakše je ući kao mlad na krilne pozicije ili ofanzivnih veznih, gde možete da kompenzujete. A ne štopera, zadnjeg veznog i špica, što čini kičmu tima. Dok sam ga vodio u kadetima, maltene je Jovanović sam dobijao utakmice za nas: protiv Milana, Napolija, Atalante, Šturma na turnirima u Italiji, rešavao derbije; davao redovno golove... Nije upitan njegov kvalitet, nego kad će da se gurne u vatru da bi nešto napravio.

Univerzalni recept za njihov napredak ne postoji.
“Sad su ovi momci u prvom planu, a može da se desi da u nekom trenutku ne budu, već da ih zamene nova deca. Ima još omladinaca koji zaslužuju da budu sa seniorima. Ne odgovara istini konstatacija ’nema više’, niti ove koji su sad sa nama posmatramo kao ’to je to’. Za sve njih je ključno strpljenje. Usko vezano, spremnost, psihološka i fizička, da talenat šansu zgrabi onog trenutka kad mu se ukaže. Siguran sam da će je svako imati i da će Partizan od dece i živeti. Nikad nismo živeli od sponzora, već od prodaje“, poentirao je Đorđije Ćetković.