Klub u kojem nešto debelo smrdi... Kako je propao Lion

Užasna je ovo sezona za Lion, jedan od najvećih francuskih klubova. Poslednja titula je osvojena još 2008. godine. Od tada je Lion uzeo samo tri Liga kupa i jedan Kup Francuske. Nedavnim porazom u Mecu je tek drugi put u ovom veku ostao bez plasmana u Evropu. Indikativno je da je to drugi put u poslednje tri godine što znači da je klub u ozbiljnoj silaznoj putanji.

Kako je Lion od najorganizovanijeg francuskog kluba došao do statusa putujućeg cirkusa u kojem afere smenjuju jedna drugu?

Nije kriv samo ulazak arapskog kapitala u Pari Sen Žermen. Klubovi poput Monpeljea, Monaka ili Lila su osvajali titule u tom periodu. A Lion je samo padao… Iako je i dalje najbogatiji i finansijski najstabilniji klub u zemlji posle nedodirljivog Pari Sen Žermena.

Na čelu kluba je i dalje suvereni apsolutista Žan Mišel Ola, čovek čvrste ruke i stare škole koji voli da se pita za sve i važi za jednog od najboljih prodavaca u svetu fudbala. On je stvorio Lion kakav poznajemo u ovom veku. Ola je preuzeo Lion 1987. i obećao da će od njega napraviti evropski klub. Malo-pomalo je klub rastao, a svedok tog uzleta je bila i Crvena zvezda koja je 1998. postala jedan od najvećih evropskih skalpova, tada i dalje samo provincijskog francuskog kluba. Kasnije će Lion postati sila pa će skidati skalopove i Realu, Bajernu, Liverpulu, Interu…

Jedan od ključnih detalja za uspon kluba je bio Olin potez da u klupskuupravu 1999. godine dovede bogatog lokalnog biznismena Žeroma Sejdua (deda Bond devojke Lee Sejdu) koji je uložio veliki novac za to vreme, kupio akcije, postao delimično vlasnik kluba i finansirao dolazak brazilskog napadača Sonija Andersona koji će promeniti istoriju kluba. Ola je imao oko 27 odsto vlasničkih deonica, Sejdu oko 24 odsto.

Sejdu i Ola

Za Sejdua se često govorilo da je bio vladar iz senke, iako se retko pojavljivao na stadionu.

“Lion ima predsednika. U poslu treba uvek da postoji jedan glavni šef, a ovde je to Žan Mišel Ola. Ja sam tu da pomognem savetom ako zatreba. Moja prednost je što sam već u godinama kada su me prošle neke ambicije i što sam stekao dovoljno iskustva i mudrosti. Tako da nekad mogu da budem od pomoći Oli. Ne tražim ni slavu, ni novac. Ali isto tako ne volim ni da gubim”, govorio je ranije Sejdu o ulozi u klubu.

Lion je 2001. prvi put zaigrao u Ligi šampiona i osvojio prvu titulu prvaka Francuske u klupskoj istoriji. Prvu od sedam uzastopnih! Bila je to dinastija. Menjali su se treneri (Santini, Le Guen, Ulije…) ali je Ola u istom stilu komandovao klubom i šampionske generacije su smenjivale jedna drugu. Od one prve sa Kupeom, Malbrankom, Marleom, Andersonom, Edmilsonom, Kasapom preko narednih sa Govuom, Dorasoom, Žuninjom, Mamaduom Dijarom, Lujindulom, Maludom, Esjeneom, Abidalom, Fredom, Viltorom, do poslednje sa Tulalanom, Benzemom, Ben Arfom…

Šampionski dani

Lion je kupovao jeftino, prodavao skupo i osvajao trofeje. Usput je rastao kao klub, krenuo u gradnju novog stadiona i raznih propratnih sadržaja, formirao jedan od najjačih ženskih timova u Evropi, pojačao skauting službu…

Ali od 2008. titule su počele da zaobilaze tadašnji Žerlan, a kasnije i Grupama stadion koji je otvoren 2016. i još nije dočekao šampionski pehar. Predsednik Ola je na početku imao strpljenja, čak i previše verovao trenerima koji nisu mogli da mu donesu titulu. Dao je šest godina kredita Klodu Puelu i Remiju Gardeu, ali su rezultati bili sve gori. Ne samo da se Lion nije vratio u borbu za titulu već je ostao i bez Lige šampiona posle 12 godina. Umesto napred, išao je unazad.

Tada je i Sejdu rešio da se otvorenije i konkretnije uključi u vođenje kluba. Kao da je strahovao da Ola polako gubi konce iako je stariji od njega 15 godina. Počeo je da dolazi na intervju prilikom izbora trenera i da postavlja pitanja. Neki trener poput Erva Renara ili Ibera Furnijea kažu da im je na razgovoru za posao mnogo teže bilo sa Sejduom nego sa Olom i da je “gazda iz senke” imao ledeni pogled i nezgodna pitanja zbog kojih im je bilo neprijatno.

Za klub se to ispostavilo kao gore rešenje. Rezultati su postajali sve gori. Probao je Lion sa igračkom legendom Brunom Ženesijom, dao mu mandat na četiri i po godine, ali opet ništa. Iako je bilo malog pomaka, jer se Lion makar vratio u Ligu šampiona. Ipak, navijači su bili sve nestrpljiviji i zahtevali su titulu. Bez obzira što je PSŽ pomerao granice i postao jednooki džin u zemlji slepih. Tada su u klub ušli i Kinezi. Kompanija IDG je kupila oko 25 odsto akcija.

Delovalo je da Lion može napred u borbu za titulu, ali se odlazak Ženesija 2019. pokazao kao korak unazad. Na direktorsku funkciju je došla apsolutna legenda kluba Žuninjo Pernamubakno i dobio prilično velike ingerencije. Kao da su Ola i Sejdu omekšali s godinama…

Žuninjo

Žuninjovi potezi su uglavnom bili loši ako se izuzme kkupovina Bruna Gimaraisa. Izbor neiskusnog zemljaka i prijatelja Silvinja za trenera je bio fijasko i smenjen je posle desetak mečeva. U prvenstvu je napravljen preveliki zaostatak.

Došao je Rudi Garsija i uspeo da ostvari senzacionalne eliminacije Juventusa i Mančester Sitija i dovede tim do polufinala Lige šampiona. Ali Lion je prvi put posle 20 godina ostao bez plasmana u Evropu zbog očajnog starta sezone. Žuninjo je počeo da vuče sve gore i gore poteze, a Rudi Garsija je smenjen posle sezone u kojoj je završio kao četvrti i ostao bez plasmana u Ligu šampiona.

Uplašeni Ola je imenovao još jednog direktora fudbala Vensana Ponsoa i ograničio Žuninjovu moć odluke što je izazvalo još veće probleme. Tražio se novi trener i svi su imali svog kandidata. Žuninjo je želeo Roberta de Zerbija, Ola je hteo Lorana Blana, a Ponso je insistirao na Kristoferu Galtjeu koji je napravio čudo sa Lilom i osvojio titulu. Galtje je došao na razgovor, dogovor je bio skoro sklopljen, ali je na kraju ipak odlučio da ode u Nicu. Nije želeo da radi sa Žuninjom o kojem mu je prethodnik Garsija ispričao loše stvari. Ola i Ponso su za nedolazak Galtjea okrivili Žuninja.

Napravljena je nova lista potencijalnih kandidata i jedino ime za koje su se oba direktora složili je bio holandski stručnjak Peter Boš. Ali počeli su problemi na transfer pijaci. Lionu je propao transfer Gateana Laborda, Žuninjo je insistirao na skupoj pozajmici zemljaka Emersona Palmijerija iz Čelsija, Ponso je doveo Šaćirija, Boš je izgurao da dovede nemačkog veterana Džeroma Boatenga… Prilično haotičan prelazni rok od kojeg nije dobijeno ništa.

Boateng se isticao skandalima i napao saigrača Dubou usred meča, potukao se u svlačionici sa mladim Rajanom Šerkijem, a na treninzima sa Brunom Gimaraisom i Demijanom da Silvom. Osokoljen Žuninjovom neograničenom podrškom, prva zvezda tima Lukas Paketa je oteo penal Usamu Auaru čija se vrednost sa 50.000.000 evra survala za kratko vreme… Šaćiri je pobegao u Ameriku posle šest meseci. Svaki igrač je imao svog “sponzora” u klubu i adresu na kojoj će se požaliti na ove druge.

Vrhunac haosa u Lionu je bila epizoda sa brazilskim štoperom Marselom. Posle debakla protiv Anžea u kojem je bio najgori na terenu, Marselo je u svlačionici namerno puštao gasove ispred saigrača (što bi se reklo, prdeo je) i smejao se. Nikome nije bilo smešno. Pogotovo što mu nije prvi put. Mogao je zato što mu je Žuninjo bio zaštitinik. Ali tada je i Marselo prešao granicu i na nekoliko meseci je sklonjen i nije odigrao ni minut sve donedavno.

Marselo

Žuninjo je usred sezone rešio da napusti klub i dao je ostavku.

“Ispalo je loše… Nismo tako hteli. On je odlučio svojevoljno da ode, ne konsultujući nas. Žao mi je, volim ga kao sina. Išli smo u Los Anđeles da ga tražimo, probali nekoliko puta, ali nikome se nije javljao. Razočaran sam. On je dobra osoba i možda je malo sagoreo pod pritiskom. Njegov Lion će ga uvek čekati raširenih ruku”, rekao je Ola.

Usledila je zimska prodaja Bruna Gimaraisa u Njukasl, ali i dolasci Tangija Ndombelea i Romena Fevra koji su delovali kao tračak nade za skok u drugom delu sezone. Ništa od toga. Celu sezonu su pratili i incidenti sa navijačima koji su nezadovoljstvo počeli da iskuzuju agresijom i sa reči prešla na dela. Novi udarac je usledio početkom marta. Posle 25 godina u klubu, Mišel Sejdu je saopštio da prodaje svoje akcije i da napušta Lipon. Kinezi su ispratili njegov potez i tako je skoro 50 odsto vlasništva Liona iznenada došlo na berzu.

Nekadašnji sinonim domaćinskog poslovanja, mudrih poteza i stabilnosti u francuskom fudbalu je postao kuća na promaji. Nije da Lion nema para. Samo od prodaje igrača u poslednje tri sezone su zaradili preko 300.000.000 evra, ali su u istom periodiu i uložili 175.000.000 evra na pojačanja. Međutim, nisu pogađali…

Ola je i dalje majstor da proda po skupoj ceni, ali više nema ljude koji mogu da mu kupe po jeftinijoj. Dovoljno je samo videti tri od četiri najskuplja pojačanja u istoriji kluba. Sva tri dovedena na početku Žuninjovog mandata. Žef Ren Adeled je plaćen 25.000.000 evra, Joakim Anderson 24.000.000, Tijago Mendes 22.000.000… Na svakom od njih su izgubili ili će da izgube pare.     

Mnogi igrači jedva čekaju ponude i da beže. Stub odbrane Džejson Denajer je odbio sve ponude za produžetak i odlazi na kraju sezone kao slobodan igrač. Takve stvari se Lionu nekad nisu dešavale…

Žan Mišel Ola

Žan Mišel Ola je ostao sam na vetrometini, ali je problem što sa 73 godine nije više tako energičan i ne može da radi kao ranije. A bez pravog Ole se Lion polako vraća nekadašnjim okvirima provincijskog prvoligaša.