Klark Kent

Crvenoj zvezdi tog leta nije bio potreban trener, već Supermen. I dobila ga je. U liku Klarka Kenta iz Aranđelovca. Sve posle toga je antologija. Zlatna era koja je danas posle dve i po godine postala istorija. Najlepša epizoda u postbarijevskoj istoriji Crvene zvezde.

Vladan Milojević odlazi sa “Marakane“ kao retko koji trener Crvene zvezde. Uz ogromno žaljenje većeg dela navijača. Društvene mreže su danas prepune Milojevićih slika i poruka zahvalnosti Zvezdinih navijača. Aplauz u prepunom medija centru Marakane je sve rekao o legatu koji je ostavio ovaj čovek. Nikada nijedan trener Zvezde u ovom veku nije otišao uz toliko ljubavi i poštovanja. “Marakana“ je u nekim slavnim vremenima bila “rupa“ koja je gutala protivnike, ali je poslednjih godina - pa i decenija - postala “crna rupa“ koja guta trenere. Vladan Milojević nije dozvolio da ga proguta, već je rešio da ode dostojanstveno i gospodski stavivši Crvenu zvezdu iznad sebe.

Tog leta kada je došao, zatekao je havarisanu ekipu i svlačionicu, psihološki ubijen tim posle gubitka titule na Voždovcu i izgubljenog finala Kupa u Humskoj. O Evropi da i ne govorimo... Poslednja evropska utakmica Crvene zvezde pre dolaska Milojevića je bila protiv Sasuola. Tim sa “Marakane“ je u tom dvomeču rizikovao ozbiljnu katastrofu i mogao da primi bar 10 golova. Zvezdini navijači su tada tiho sanjali evropski fudbal kojeg godinama nije bilo na “Marakani“ i posle Sausola ostali su u ubeđenju da je neće dočekati još koju godinu. Zvezda tada, a ni nekoliko godina unazad, zaista nije ličila na klub kojem je mesto u nekom evrokupu.

To je bilo pre Milojevića... Posle njega, kao poslednja utakmica ostaje gostovanje u Pireju gde je Zvezda za dlaku izvisila za evropsko proleće. Od nerealnih snova o evropskoj jeseni do razočaranih nada o evropskom proleću?! Za samo dve i po godine trenerske ere Vladana Milojevića. Dugačke kao decenija kada se pogleda iz ove perpsektive. Jer, nije realno šta je sve Milojevićeva Zvezda uspela da ostvari za te dve i po godine.

U ime Vladana Milojevića će govoriti činjenice i rezultati. A oni su svakom treneru najbolji advokat.

Milojević je za dve i po godine osvojio dve “i po“ titule šampion Srbije. Treću je servirao nekom drugom.

Milojević je odveo klub u prvu Ligu Evrope posle osam godina i uspeo da u grupi sa Arsenalom, Kelnom i BATE Borisovim obezbedi evropskog proleće posle dve i po decenije.

Milojević je doneo Crvenoj zvezdi i dva plasmana u Ligu šampiona što je decenijama bio nedosanjani san navijača Crvene zvezde. Postao je prvi trener u istoriji Lige šampiona koji je do grupne faze za dve godine došao dva puta kroz sva četiri kola kvalifikacija.

Milojević u Ligi šampiona ostvario dve pobede, jedan remi i devet poraza. Pobedio je budućeg šampiona Evrope Liverpul i ostvario najzvučniju Zvezdinu evropsku pobedu još od finala u Bariju. Zvezda je jedini tim uz Barselonu koja je prošle sezone savladala Liverpul sa više od jednog gola razlike.  

Milojević je ostvario učinak od dve pobede, četiri remija i jednog poraza u večitim derbijima protiv Partizana. Istina, imao je poraz u finalu Kupa od najvećeg rivala.

Milojević je za dve i po sezone na terenu napravio razliku od 68 bodova u odnosu na Partizan (ne računajući pravila o polovljenju bodova).

Milojević je Crvenu zvezdu vodio na 149 utakmica, zabeležio 107 pobeda, 24 remija i 18 poraza uz 2,2 data i 0,85 primljenih golova po meču. Četvrti je u istoriji kluba po broju odrađenih utakmica. Bio je prvi trener posle 1986. godine koji se na klupi crveno-belih zadržao duže od dve godine.

U Evropi je vodio Zvezdu na 44 utakmice i srušio 45 godina star rekord Miljana Miljanića kao trenera sa najviše evropskih utakmica u klupskoj istoriji. U 12 kvalifikacionih rundi je ostvario 12 prolaza.

Na kraju, piše se i da je postao trener koji je upisao najubedljiviji poraz u istoriji Crvene zvezde (0:6 od Bajerna). U ovim vremenima to nije ništa čudno. Pozivanje na slavnu istoriju Zvezde kada je bio drugačiji sistem takmičenja i odnos snaga u evropskom fudbalu zaista više nema dodirnih tačaka sa današnjim fudbalom.

To su činjenice i rezultati koji govore u Milojevićevo ime. Koje niko od 1991. godine nije uspeo da ostvari.

Ali mnogo toga je Milojević uradio i što brojke ne mogu da opišu. Vratio je veru na “Marakanu“! Napunio je tribine, animirao zvezdaše iz svih krajeva Srbije, regiona i Evrope. Zvezdina gostovanja u Salcburgu ili u Bernu mogu da se podvedu kao kultna zbog neverovatne podrške navijača. Milojević je rezultatima (bez transfera) doneo klubu oko 60.000.000 evra sa kojima se Zvezda finansijski stabilizovala. Učinio je Zvezdu dominantnim domaćim timom i vrlo konkurentnim evropskim.

Vratio je krvav rad, profesionalizam i etiku u Crvenu zvezdu. Verovatno samo njegovi saradnici i porodica znaju koliko je bio posvećen poslu na dnevnom nivou, mi novinari smo ponešto od toga načuli, a vi navijači verovatno ne možete ni da pretpostavite. Kruže priče da je imao više od osmočasovnog radnog vremena. Nekada i po 16 sati. Milojević je fanatik za posao kakav se na “Marakani“ nije pojavio godinama. Igrači su pričali da se takvim taktičkim finesama nikada nisu susretali u karijeri. Samo takvim predanim radom je i uspevao da pobeđuje jače od sebe. Od onih mnogih jačih je gubio, ali tu ni rad 24/7 ne pomaže kada je razlika tolika.

Uspeo je da promeni mentalitet igrača.
“Moji igrači moraju da shvate da je ovo stil fudbala koji je potpuno drugačiji u odnosu na ono na šta su navikli. Greške koje smo napravili se ne praštaju u Evropi. Nema tu šta da se krije, to je mentalitet koji mene nervira, taj naš balkanski. Kada nemamo rezultat, stegnuti smo, nedisciplinovani, a kada imamo povoljan rezultat, dolazi do opuštanja. Takvi smo mi, pogotovo u sportu“, rekao je Milojević posle prve gostujuće utakmice Crvene zvezde protiv Florijane na Malti (3:3).

Milojević je u tome uspeo. Bez mnogo resursa i za kratko vreme. Pojačanja poput Borjana, Savića, Stojkovića, Gobeljića na početku nisu ulivala poverenje jer im biografije nisu “vrištale“. Ali su kod Milojevića postali stub Crvene zvezde. Rodić, Radonjić, Pešić su takođe bili rizične opklade, a Branko Jovičić jedino pojačanje sa kakvim-takvim garancijama. Kada je eliminisao Spartu, nagovestio je da se sprema evropski iskorak, a eliminacijom sjajnog tima Krasnodara je definitivno oživeo evropski fudbal na stadionu “Rajko Mitić“. Izvukao je maksimum iz starosedelaca Boaćija, Kange, Le Taleka, Donalda, Srnića, Milića... Od tada do utakmice u Pireju, Crvena zvezda pod Milojevićevom palicom je non-strop podizala lestvicu. Proleće u Evropi, pa Liga šampiona, pa prvi bod, prva pobeda, pa nova Liga šampiona u kojoj se ravnopravno borila za treće mesto. Stalno se išlo uzlaznom putanjom. Na domaćem frontu se tron nije drmao iako je bilo nekih slabijih partija. Ali, one su bile retkost. Jedini minus ostaje neosvojen Kup Srbije.

Kada je rezultatski ispunio skoro sva očekivanja, Milojević je morao da se suoči da probirljivošću domaće publike. Tražio se ofanzivan fudbal i spektakl. Milojevićev sistem rada koji je dao fantastične rezultate, odjednom je počeo da dobija sve više protivnika. Iako je za dobru većinu navijača i dalje ostao čovek kojem se bezuslovno veruje. Ironija je da se to desilo u klubu koji je najveći uspeh u istoriji ostvario mudrom odlukom trenera da sa trojicom najboljih ofanzivnih evropskih igrača u tom trenutku, zaigra strogu defanzivu u meču koji se igra samo jednom. Milojević nije odgovarao na ta iskakanja “skeleta evropskih Brazilaca“ iz ormana posle skoro tri decenije nekonkurentnosti. 

Slab letnji prelazni rok u kombinaciji sa pravilima o ograničenju stranaca su mu vezali jednu ruku ove sezone. Nije bilo moguće da uigrava najjači tim. Na standardni problem da u Evropi igra mora da igra jedan fudbal, a u domaćem prvenstvu neki potpuno drugi, sada je dobio i problem kako da uigra nekoliko timova. Čarobna formula za tako nešto nije postojala, a rotacije su bile obavezne. Dobar deo igrača nije mogao da uđe u ritam i zadrži maksimalnu formu, pa su krenule oscilacije u igri i neka slabija izdanja. Uprkos tome, Milojević je sigurnim korakom nastavio odbranu titule i došao na korak od evropskog proleća što bi značilo ispunjavanje maksimalnog cilja. Glupost Žandera i nedostatak sreće su mu stali na put. Ipak, sam je shvatio da su mu igrači izgubili onu oštricu i žar, da je došlo do umora sa obe strane i da je najbolje da se ratsanu. Koliko god to bilo šokantno i bolno. 

Često se uz njegove evropske uspehe kačio i taj faktor sreće. Prečesto. Sreću u Salcburgu je možda zaslužio hrabrom izmenom u prvom poluvremenu kada nije robovao sujeti da izvede Simića i sa Jovančićem zaustavi pomahnitali ritam Austrijanaca. Ili ju je zaslužio trenerskim doktoratom u prvoj utakmici pred praznim tribinama kada je onakav tim Salcburga ostavio bez šanse, anestezirao ga i bio bliži pobedi. Sreću nije imao protiv Kopenhagena u Beogradu kada je zaslužio pobedu. Ali ju je zaslužio u Danskoj igrajući više od sat vremena sa igračem manje... Uspeha u fudbalu definitivno nema bez doze sreće. Jer ne bi onda Liverpul bio prvak Evrope prošle sezone, već bi zasluženo ispao u grupi od Napolija. Krvav rad je bio iza tih “srećnih uspeha“.

Rad, rad i samo rad. Zahvaljujući njemu je i došao na Topčidersko brdo.

Nije došao kao zvezda u Zvezdu. Ako se sećate, u Beogradu je tih dana boravio Benito Karbone koji se nadao poslu na Marakani, razgovaralo se i sa Nenadom Lalatovićem... Zvezda je do tada promenila 30 trenera za poslednjih 20 godina i nije bilo baš razloga da se očekuje neko ko će promeniti istorijju. Na njenu ogromnu sreću, Zvezda je istrajala u realizaciji prve želje – Vladana Milojevića. On je iza sebe imao sjajnu sezonu sa skromnim Panioniosom. Samo zato što je bio mali klub u pitanju, nije se toliko pričalo o njegovim rezultatima. Zato je i dočekan uz dozu skepse u Beogradu.

I dok su rezultati bili njegov najbolji advokat, ono čime je Milojević podjednako plenio je bilo ponašanje. Poptuno vanestradna ličnost u srpskom fudbalskom cirkusu. Moderan trener koji je koristio brojne prilike da se usavrašava, ali i tradicionalan u poštovanju nekog klupskog DNK. Ozbiljan porodični čovek kojem je fudbal bio jedini razlog da se pojavi i priča u javnosti. Iskreni pravoslavni vernik koji je to isticao sa merom i dostojanstvom. Skeptike je vrlo brzo razoružao ponašanjem, a osvojio rezultatima. Protivnike je poštovao, a o svakom stručnjaku (pa i “nestručnjaku“) u srpskom fudbalu je umeo da izdvoji neki pozitivan detalj. Bez gordosti, arogancije, pretpotentnosti. Ali sa jasnim stavom da se poštuje veličina njegovog kluba.

Stajao je u odbranu ideala kojima se vode njegov klub i navijači. Umeo je evropskim novinarima na prigodan način da podeli lekcije o rasizmu, huliganima i incidentima koji su se najavljivali, ali nikako da se dogode.

Na kraju, imao je profesionalni odnos prema domaćim medijima. Baš onakav kakav treba da ga ima trener Crvene zvezde. Svi u istoj ravni. Poštovanje svakome, prisnost i burazerstvo nikome. Niti je imao svoje advokate, niti je pokušavao da utiče na bilo čiji rad. U pohvalama nije leteo, na kritike nije odgovarao, i prvi je bio da prizna grešku i preuzme moralnu odgovornost.

Bile su to dve i po nezaboravne godine Vladana Milojevića u Crvenoj zvezdi. Zvezdin Supermen je danas skinuo crveni plašt. Ili bolje rečeno, onaj crveni duks. Ali zauvek ostaje njen džentlmen Klark Kent koji je i na odlasku opet rešio da joj izađe u susret. Pružio joj je vremena da ga zaboravi pre evropskog fudbala na koji ju je navikao.

Takav se sigurno neće još dugo pojaviti.

(FOTO: Star sport, MN Press)