Keržakovu bi u Subotici moralo da svane: Predsednik mu u svlačionici vršio izmene i prevario ga za pare

Nije još veliko trenersko ime, ali ako govorimo o fudbalskom umeću – nije moderna Rusija imala mnogo većih igrača od Aleksandra Keržakova. I trebalo bi on, mada je još na počecima karijere, da ima šta da prenese igračima Spartaka. A s obzirom na sve što je proživeo i u ovo malo godina u trenerskoj profesiji i njemu bi trebalo da svane u Subotici.

Keržakov je naime posle bogate igračke karijere – sa 233 gola i dalje je najbolji strelac u istoriji ruskog prvenstva – u trenerske vode zaplovio kao selektor mlađih reprezentativnih selekcija da bi zatim na klupskom nivou vodio Tom Tomsk i Nižnji iz Novgoroda. Međutim, nakon što je počeo rat u Ukrajini 40-godišnji Keržakov je shvatio da je vreme da ide iz Rusije.

“Svaki dan čitaš vesti, shvatiš magnitude svega što se dešava. Za ženu i mene postalo je veoma teško, tako da smo otišli… Plašim se. Nisam mogao ovako nešto da zamislim. Posle suštinski svakog intervjua pitali bi me koja mi je najveća želja, a jedino što sam mogao da odgovorim je: ‘Samo da ne bude rata’. Ne razumem kako je moguće da se u ovako modernom i progresivnom društvu ovakve stvari još dešavaju”, govorio je Keržakov u intervjuu novinaru Nobelu Arustamjanu.

Isprva je otišao u Dubai, ali tamo nije imao posla. Nije mogao da ga nađe ni u Rusiji, jer su svi uslovno rečeno manji klubovi već imali trenera, dok sam Keržakov objektivno priznaje da nije još dovoljno dobar za one najveće. Iako je posećivao njihove treninge dok je učio za trenera. Čak je bio i na praksi kod Slaviše Jokanovića u Dinamu.

Tražio je nešto skromniji angažman, klub koji će mu dati šansu. I jednog dana je dobio poruku…

“Aleksandre Anatolijeviču, da li ste spremni…”

U nastavku je pisalo: “da razmotrite ponudu da radite u evropskoj ligi i da li znate engleski jezik?”. Zvala je Karmiotisa Polemidion. Klub iz Kipra koji je tek preuzeo ruski biznismen Dmitri Punin.

Keržakov se nije previše premišljao, osam meseci je već bio bez posla. Odgovorio je pozitivno i dva sata kasnije dobio je ugovor, a ubrzo i tri utakmice da pogleda čega se uhvatio. Dva dana kasnije već je bio na Kipru.

“Za tih osam meseci dobio sam samo jednu konkretnu ponudu. Ništa iz prve lige. I onda, Evropa, liga iz koje četiri tima idu na međunarodnu scenu”, premotavao je Keržakov film u intervjuu za ruski Sport.

Nije se previše ni raspitivao gde ide. Samo je želeo da radi. Mada je imao pogrešnu pretpostavku da se ipak radi o profesionalnom klubu. U moru čestitki koje je dobio tek poneka je bila upozoravajućeg karaktera. Uglavnom od ljudi koji su u drugim sektorima sarađivali sa Puninom. On je postao javnosti poznat kao vlasnik kladionice koja je snimala reklamu sa Artjomom Dzjubom. Prodao ju je i uložio između ostalog i u fudbal. Ali fudbal nije baš bio sjajan.

“Poslali su mi TV snimke tri utakmice, sve domaće, jer nisu slali kamermane na gostovanja. Na Kipru, gde svuda stigneš maksimum za sat i po vremena?!”

To je tek početak bio, mada se moglo već naslutiti da ga čeka pakao.

“Navikao sam da igrači na trening dolaze sat vremena ranije. Doktor obavesti šefa ko je spreman, ko ide u teretanu ili radi sa kondicionim trenerom… Na osnovu toga spremaš trening. Ovde dođem, stadion i tri kontejnera. Dva su svlačionice, a u trećem je sve drugo. Od doktora do čoveka koji pere dresove. Igrači ne mogu ni kopačke da operu, jer vode nesstaje, a ima samom dve slavine”.

Okej, samo jedna prepreka, nije se Keržakov tako lako obeshrabrio

“Mislio sam, preživećemo nekako. Klub je rekao da će da podigne šator, da stavi neke mašine za vežbanje tu, prostirke da igrači mogu da se istegnu pre treninga. Tražio sam i mesto za TV da mogu da im prikazujem neke analize, jer toga nije bilo. Rečeno mi je da će sve biti u redu”.

Vlasnika je tada retko viđao.

“On daje pare. Razgovarali smo jednom, čudan razgovor. Rekao mi je da Karmiotisa treba da pobeđuje, da igra Evropu, da forsira napadački stil fudbala i razvija mlade igrače za prodaju. Pitao me je: ‘Imamo li nekog koga možeo da proda?’ Rekao sam da ima nekih dobrih igrača. ‘Prodaćemo ih onda’. ‘A kako ćemo onda da se borimo za Evropu ako ih sve prodamo?’, pitao sam. ‘A, onda nećemo’, odgovorio je”.

Tada je već bilo nešto jasnije da se Keržakov neće dugo zadržati. Nije potrajao ni dva meseca. Svega sedam utakmica. I onda je sam otišao. Sa dobrim razlogom.

“U 12. minutu utakmice sa Olimpijakosom iz Nikozije (njegov tim gubi već) prilazi mi sportski direktor i kaže: ‘Morao da izvršimo te i te izmene’. Kažem: ‘Molim vas, svako nek radi svoj posao’. Direktor ponavlja: ‘Ne, moraš to da uradiš, Punin je zvao, rekao je da ovog igrača treba da prebaciš na drugu poziciju, a ovog da izmeniš’. Na poluvremenu, Punin i njegov pomoćnik ulaze u svlačionicu ispred cele ekipe i mene. Ulazim, neki igrači se već presvlače: ‘Rekli su nam da danas više nećemo igrati’. To je neprihvatljivo. Nisam mogao da zamislim ni da je to moguće”.

Izdržao je Keržakov još tih 45 minuta…

“Osetio sam odgovornost prema momcima. Tokom pauze sam im rekao: ‘Momci, svi znate, ovo nije fudbal. Ali imamo još 45 minuta. Ja onda idem, ali vi morate da ostanete, imaćete duge karijere, igrajte za sebe i pokušajte da napravite razliku’. Svi su razmelu da ne mogu tako da vodim tim”.

Trebalo je onda razići se i tu stižemo do novih problema, jer stižemo – do para.

“Dan posle utakmice idem u kancelariju da me isplate i potpišem sve papire. Sportski direktor kaže: ‘Molim te potpiši, idem u banku da podignem novac i prebacim ti uveče’. Ja potpišem. Pet sati kasnije zovem: ‘Pa, gde stojimo?’. Kaže: ‘Daj mi još par minuta’. Prođe još dva sata, pišem: ‘Je l ima problema, šta se dešava?’ Sportski direktor odgovara: ‘Šefe, puno sreće, bilo je zadovoljstvo raditi sa vama’. ‘Izvinite, a šta je sa parama?’. ‘Kojim parama? Potpisali ste papir na kome piše da nemate nikakva potraživanja od nas’”.

Shvatio je Keržakov da je bio naivan i da je prevaren, ali nije želeo da tuži.

“Nikada mi nije bio cilj da očerupam poslodavca. Došao sam na Kipar da radim, pristao na njihove uslove. Tis u ljudi nedostojni i tužbe. I ta suma je smešna za fudbalske standarde… Nisam hteo da se spuštam na njihov nivo”.

Ako ništa drugo, video je Keržakov kako to izgleda van kruga onih velikih na kakve je navikao igrajući za Zenit, Sevilju, Dinamo i Cirih. Uveren je da je sada spreman za inostrani trenerski posao. Samo je problem bio pronaći angažman.

Sad, ne znamo tačno kako je došao do Spartaka, ali i sam Keržakov se i te kako potrudio da nađe posao. Tako što je slao biografije brojnim evropskim klubovima. I pažljivo ih je birao, jer je znao da neće dobiti šansu u velikim klubovima.

“Pročitao sam tekst o 30-godišnjem Remsovom treneru Vilu Stilu, koji je karijeru počeo tako što je slao CV belgijskim klubovima. Dopala mi se ideja, zašto da ne? Otvorio sam tabele drugih i trećih liga u zemljama kakve su Španija, Portugalija, Holandija, Belgija, Švajcarska i Grčka i onda tražio rezultate u poslednjih pet ili šest kola. Kome je išlo loše tu sam tražio kontakte i slao CV”.

Je l neko odgovorio?

“Samo Vaduc. Rekli su da trenutno ne razmišljaju o promeni trenera”.

Onda se javio i Spartak. I možda baš tu Keržakov pronađe sreću. Bila bi to bajkovita priča.