Kažem Terziću da mi ne uzima Radonju još tri meseca! On ga sutra pokupi
Vreme čitanja: 4min | pon. 11.05.26. | 18:10
Nenad Lalatović o uticaju koji je imao na karijeru Nemanje Radonjića, ali i mnogih drugih igrača iz Mozzart Bet Superlige
Karijera Nemanje Radonjića je ponovo, po ko zna koji put, na raskrsnici. Ali deluje da ovoga puta svi imaju mnogo manje vere da nestašni momak iz Niša može da se vrati na pravi put i priredi poslednji veliki „kambek“ na fudbalskoj pozornici. Od povratka na Marakanu trpeo ga je Vladan Milojević, Dejan Stanković je bio zaslužan što mu je ove zime pružena nova šansa, ali je Radonjić nije iskoristio i sada je pod suspenzijom, bez nagoveštaja da bi ponovo mogao da zaigra u crveno-belom dresu.
Jedan od onih trenera koji je znao kako treba sa Radonjićem, koji mu je svojevremeno omogućio da se izvuče iz slične situacije, a potom i napravi transfer karijere u Olimpik iz Marselja na leto 2018. godine, bio je Nenad Lalatović. Trener Novog Pazara, gostujući u jubilarnoj 50. emisiji podkasta „2x45“, prisetio se trenutka beznađa u kom se našao jedan od najvećih talenata srpskog fudbala u ovom veku i kako je tada ubedio gazdu Čukaričkog Dragana Obradovića da mu se pruži još jedna šansa.
Izabrane vesti
Sa ove tačke gledišta može se reći da je Lalatović bio trener sa možda i najvećim uticajem na karijeru Nemanje Radonjića.
„Kada sam došao u Čukarički, Radonjić me je zvao, bio je u nekom parku u Nišu, uplakan. Gale Obradović iz Čukaričkog i ljudi iz kluba su ga suspendovali. Nisam ni znao da je u Čukaričkom i otišao sam kod Galeta, on je rekao - neću da ga vidim. Rekao sam: 'Ja garantujem za njega, hoću ovog igrača da vratim. Mogu da ga oživim.' Vratio se, on sada perfektno izgleda, tada je na ovu njegovu građu imao 20 kilograma više. On, onako puniji na pripremama - gazi! Jedan na jedan ide. Vidiš da je moćan, ali ne može... I onda sam rekao: 'Kod mene nećeš igrati dok ne smanjiš kilažu'. On je radio, radio, radio i skinuo petnaestak kila. Ulazio mi je sa klupe”, priča u dahu Lalatović u podkastu „2x45“.
Potom ga je lično pozvao u državni tim, što je očekivano izazvalo reakciju javnosti.
“Postanem ja v. d. selektora - ono kad su me pozvali da vodim tri utakmice. Igramo protiv Crne Gore i pozovem ga da ga nagradim, jer znam da je perfektan igrač, da će biti čudo. I znam pitanje novinara: 'Što si zvao Radonjića?'. Kažem u sebi: 'Pa tu vas čekam'. E, za to sam se pripremio, ali ne da bih slagao novinare, rekao sam pravu istinu. Kažem: 'Da, Radonjića sam zvao zato što je to jedan od najtalentovanijih igrača koji je samo upao u neku krizu i jednostavno nije pronašao sebe'. Tada je tražio sebe, a sada se pronašao. Skinuo je 15 kila, pravi mi ogromnu razliku na treningu, ali treba još nešto da uradi da bi zaigrao za prvi tim Čukaričkog standardno, posle godinu i po dana neigranja. Zvao sam ga da mu dam podršku, da vidi da je na pravom putu. I rekao sam tada: 'On će sigurno igrati u ligama petice.' Posle toga je nastavio da radi, igrao je kod mene sedam-osam utakmica i bio najbolji. Posle smo u pripremnom periodu u Sloveniji odigrali fenomenalnu utakmicu protiv neke ruske ekipe, ubio ih je”.
To je bilo dovoljno da usledi poziv iz Ljutice Bogdana.
“Zove me Terza i pita: 'Šta misliš o Radonjiću?' Ja kažem: 'O Radonjiću? Molim te, ostavi ga još tri meseca, biće najbolji igrač u ligi.' Naravno, Terza ga je odmah uzeo čim sam mu to rekao. I Radonjić postane jedan od najboljih igrača Crvene zvezde. Da ga ja tada nisam uzeo i tako radio s njim, ko zna gde bi bio. Trebalo bi da kaže 'hvala, šefe' za sve. I on je zahvalan, i Luka Jović, i još mnogi. Ja od igrača ne tražim ništa, samo neku lepu reč, da se nekad sete i to spomenu. Obično igrači to zaborave, ali nema veze, to je moj posao. Ne treba da mi budu zahvalni, to je moj posao – da radim i da stvaram”.
Pored Radonjića i Zvezdine dece koju je gurnuo u vatru – Jovića, Jovanovića, Ristića… bilo je puno manje poznatih igrača od kojih je pravio klasu za Mozzart Bet Superligu. Može se reći da je to njegova lična karta. Počevši od Borca iz Čačka…
"Bilo ih je puno: Đuro Zec, Jevtić, pa Jovančić, pa Miletić... Miletić je posle igrao u Vojvodini, pa u Partizanu. Jovančić je igrao u Zvezdi, a pre toga kod mene u Čačku, pa sam ga doveo u Vojvodinu. Ma, kada bih nabrajao, pričao bih ceo dan. Neću da pričam o sebi. Drago mi je što me to pitate, hvala vam na tome. Mnogi neće da me pitaju, pa ispadne da se sam hvalim. Kažem, ljudi: 'Evo, sam ću sebi postaviti pitanje'. Ja sam moram da kažem koliko imam pobeda, jer niko drugi to neće da vam kaže, niko neće da napiše. Onda ispada da ja sebe hvalim, a zapravo moram nešto da kažem jer niko drugi neće", poručio je između ostalog Lalatović u podkastu „2x45“.