Kažem Medojević, mislim Vojvodina

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Svi smo, kojim god se timskim sportom bavili, imali onog jednog drugara koji nikada ne „zakida“ na vežbama, kaznene kamikaze radi punim gasom, čak i kada se ne slaže sa odlukom trenera. U redu, onda je to verovatno neko mlad, željan dokazivanja i gladan uspeha. Kada taj uspeh dočeka, provede 12 godina u inostranstvu, od toga deset u Bundesligi, vrati se u poznim igračkim godinama, ostvaren i karijerno i finansijski, a opet ne ukrade ni milimetar,  ni na treningu, ni na utakmici, ni u odnosu sa saigračima, navijačima i svima koji imaju dodirnih tačaka sa novosadskom Starom damom — onda je to Slobodan Medojević. Najbolji i najponosniji ambasador Vojvodine, od sinoć i bivši igrač, ali odavno legenda kluba.

Možda nije ostavio globalni trag poput Dušana Tadića, postizao golove u stilu Silvestera Takača, niti će se njegovi driblinzi večno premotavati u glavama starijih vojvodinaša, poput onih Toze Veselinovića. Možda njegova vizija nema razmeru Vujadina Boškova, a možda je i njegov pojam fudbalskog savršenstva nešto manji od Siniše Mihajlovića. Možda nije uspeo da sa Lalama podigne trofej i možda su mu upravo zato ovi porazi u finalima kupa toliko teško pali.

Slobodan Medojević zaslužio je mesto za stolom najvećih Vošinih asova. Izabrao je Staru damu i dostojno je predstavljao na svim terenima, meridijanima i u svim klubovima čiji je bio deo. Zato što je vojvodinaštvo delio sa svima, u svakoj prilici, sa istim ponosom i žarom sa kojim ga danas prenosi i naslednicima. Zato što se u Vojvodinu vratio kada nije morao i zato što se od nje dostojanstveno oprostio, kad je morao.

Očekivano. Meda je Vošin vojnik, karakter koji uvek ide do kraja, putem za koji veruje da je ispravan. Ne zato što mu je neko to nametnuo, već zato što je tako odlučio. A odlučio je na osnovu svega onoga čemu su ga od malih nogu učili kod kuće, u soliteru na Grbavici, preko puta stadiona. To je naravoučenije sitnih trikova koje su mu protivnici prodavali na terenu, ali i onih krupnijih koje su pokušavali da mu prodaju mangupi iz kraja. To su primljena i pažljivo filtrirana uputstva svih trenera, od petlića do seniorskog pogona Vojvodine. Poneka rečenica sa svake od tribina stadiona “Karađorđe”. Iskustvo skupljano po belom svetu.

Od svega i od svakoga Medojević je upio ono najbolje i od tih delova, kao sa palete, stvorio lik saigrača, kapitena i sagovornika za poželeti, čoveka bez uočljive mrlje. Momka koji je postao sinonim za Vojvodinu, miljenik njenih navijača i hodajući bonton za sve one koji požele da obuku dres Stare dame i sebe nazovu vojvodinašima.

(MN Press)

Nažalost, karakteri poput Slobodana Medojevića danas su izumiruća vrsta, generalno u srpskom fudbalu, pa i u Vojvodini. Verovatno je 35-godišnji vezista poslednji Vošin mohikanac, onaj koji je umeo da kaže „ne“ i Crvenoj zvezdi i Partizanu. Onaj koga je to što ima kičmu tokom karijere odredilo, u očima nekih možda i obeležilo, ali njega kao čoveka i fudbalera bezbroj puta potvrdilo. Pa i na ovom rastanku.

Toti je u Romi igrao do 40. godine, nešto „bliži“ primer Natho u Partizanu do 38. Medojević u Voši nije mogao da odigra još jednu ili dve sezone. No, ovo nije žalopojka, niti bismo se usudili da tu reč upotrebimo u istoj rečenici sa momkom iz Novog Sada.

 Ovo je ispraćaj fudbaleru u čijoj igri možda nije bilo mnogo glamura, ali jeste svega onoga zbog čega se publika vezuje za pojedinca: karaktera, doslednosti, odlučnosti. U svakom trku, u svakom potezu. Fudbalera čija je igra odisala karakterom, odlučnošću u svakom potezu. Čoveku koji nije umeo da se pretvara i nije želeo da se dodvorava. Vošinom kapitenu, koji je ostao autentičan i dosledan sebi i uverenjima do poslednjeg odlaska ka svlačionici “Karađorđa”. Fudbaleru koji je u subotu veče, tokom meča sa Novim Pazarom, dobio dvominutne ovacije sa tribina najvećeg novosadskog stadiona. Čoveku koji je zaslužio da potraju i duže.

Nekome čiji bi dres već od sutra trebalo da visi uramljen negde pri ulazu na sportski centar „Vujadin Boškov“, jer je njegovo ime postalo sinonim za Vojvodinu i sve one vrednosti koje je taj klub trebalo da predstavlja još od osnivanja 1914. godine.

„Zamišljao sam mnogo puta svoju poslednju utakmicu na “Karađorđu”. Bio krcat stadion, 12.000 ljudi na tribinama, ili 300 ljudi na zapadu i sedmoro na istoku, meni će u svakom slučaju biti puno srce, jer znam da su i tih 300 ljudi na zapadu i nekolicina njih na istoku, već 20 godina na svakoj domaćoj utakmici Vojvodine, na istom mestu. Oni su prošli i najsvetlija i najmračnija vremena u istoriji Vojvodine i kroz sve to su ostali uz svoj klub. Imam do kraja iduće godine ugovor sa Vojvodinom, voleo bih da mi ona bude poslednja stanica u igračkoj karijeri”.

(Isečak iz intervjua Slobodana Medojevića za Mozzart Sport pisanog u novembru 2024.)