Katar, fudbal, stadioni i šeici: Uslovi Lige šampiona, interesovanje kao u Superligi Srbije

(Od specijalnog izveštača Mozzart sporta iz Dohe)

Katar je juče sanjao otvorenih očiju. Kao što reče FIFA predsednik Đani Infantino, sada to izgleda kao nešto stvarno i nešto što se dešava. Žreb u Dohi i svečana ceremonija su bili samo uvertira za ono što Katarci žele da pokažu celom svetu naredne zime kada će kao najmanja država organizator u istoriji Mundijala ugostiti svetsku fudbalsku elitu.

Dva su velika motiva zbog kojih je Katar sa silnim milionima uleteo kao šerif u svetski fudbal. Prvi je promocija zemlje, a drugi je ljubav vladajuće kraljevske porodice prema sportu. Nekad je Katar bio sportska i fudbalska provincija bez bilo kakvog uticaja ili bitnih rezultata. Danas je vlasnik najskupljeg fudbalskog projekta na svetu Pari Sen Žermena i organizator je svetskog prvenstva.

Nije to neka baš luda ljubav prema fudbalu, ali je ima tamo gde je najbitnije. Kod glavnog.

Tamim bin Hamad al Tani je vrhovni emir Katara. Kralj, vladar, zovite to kako hoćete, ali suština je da je sva moć u njegovim rukama. Ima 41 godinu, na čelu države je skoro 10 godina ali velike sportske projekte je poveo još kada mu je bilo 20 godina. Lokalci u Dohi kažu da je veliki zaljubljenik u sport, pogotovo fudbal. Najzaslužniji je što je Katar dobio organizaciju Mundijala i što je preko državnog investicionog fonda kupljen PSŽ. Iako je Naser Al Kelaifi već godinama glavnokomandujući na Parku prinčeva, ovaj bivši teniser zapravo ne pripada kraljevskoj porodici već je samo Tamimov dobar prijatelj koji „vodi posao“ u Parizu.

Dobijanje organizacije Mundijala je Tamimov ogroman uspeh. Kako je uspeo i na koji način, to i nije teško zaključiti s obzirom da Katar ima toliko para da ne zna više na šta da ih troši. A to što prvi čovek svetske kuće fudbala Đani Infantino već dve godine živi u Dohi i ne plaća više porez Švajcarskoj, takođe dosta toga govori. Ali zato Katar njemu plaća život u najvećem mogućem luksuzu.

Đani Infantino i Tamim bin Hamad al Tani ©Reuters

Dobijanje organizacije Mundijala je bio katalizator da eksploziju katarske ekspanzije. Rešili su da ulože 200 milijardi evra u infrastrukturu i organizaciju svetskog prvenstva. I zaista to rade poslednjih desetak godina otkako su dobili zeleno svetlo iz FIFA.

Ulagali su oni i pre u fudbal tako što su dovodili neka zvučna igračka i trenerska imena. Ali obično kada su bili na zalascima karijera i kada su dolazili samo da naplate dok još mogu. Fudbal u Kataru se nikad nije razvio kako bi to oni želeli. Samo zahvaljujući domaćinstvu, Katar će debitovati na svetskim prvenstvima.

Doduše, ima tu nekih pomaka i svetlih tačaka. Reprezentacija im je 2019. godine osvojila titulu prvaka Azije i to im je do sada ubedljivo najveći uspeh. Pogotovo što je ostvaren u pomalo neobičnim uslovima na komšijskom terenu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima kada su između dve zemlje vladale velike tenzije jer je godinu i kusur pre toga postojala ozbiljna mogućnost da dođe do invazije na Katar. Tada su protiv njih bile sve komšije (Saudijska Arabije, UAE, Bahrein) plus Egipat zbog američkih optužbi da Katar finansira terorizam. Ali nije došlo do najgoreg scenarija...

Katarci su tada u polufinalu deklasirali domaćina UAE sa 4:0 pa su ih navijači gađali cipelama što je ogromna uvreda u njihovom svetu. Kažu ovde u Dohi da je baš dobijanje organizacije Mundijala kost u grlu Emiraćanima i Saudijcima koji su dugo bili naviknuti da su dominantniji i finansijski moćniji od Katara. A onda je Katar uzleteo, stigao ih pa i prestigao u mnogim stvarima.

Organizacija Mundijala je najbolji primer. Emirati i Arabija su goreli od želje da baš oni dobiju tu privilegiju, pa su se kasnije nadali da bi komšije mogle da im povere domaćinstvo poneke grupe ili ponekog meča nokaut faze, ali nisu dobili ništa od toga.

Kada se spekulisalo da bi Kataru moglo da bude oduzeto domaćinstvo jedan deo domaćih stanovnika bi pristao na to jer je njima bila bitno samo da se čuje za moć njihove zemlje. A dobar deo planete je zahavaljujući Mundijalu čuo za Katar.

Imali su Katarci pored te azijske titule i još neke uspehe u mlađim fudbalskim selekcijama a bilo je i klupskih uspeha još pre velikih ulaganja.

Al Sad je „katarski Real Madrid“ i postao je prvi (i za sada jedini) klub iz zemlje koji je osvojio Ligu šampiona Azije. Uspeli su to 1989. a kasnije ponovili i 2011. Međutim, ta druga titula je došla u nekim bogatijim i lakšim vremenima.

Al Sad nosi ime po delu grada u kom se nalazi. Većina katarskih klubova nose imena po naseljima iz kojih su. Al Sad je ubedljivo najtrofejniji. I jedan od samo nekoliko klubova koji imaju svoj stadion. Ogromna većina među kojima su i ovi novi mundijalski su u vlasništvu države i klubovi ih samo koriste. Al Sad ima svoj stadion koji zovu „Mali Old Traford“ jer izgledom podseća na Teatar snova u Mančesteru. Za Al Sad navija i ministar Džasim Abdulah al Tani. On je bio prvi naslednik u redu za vrhovnog emira ali se odrekao toga i prepustio tron države bratu Tamimu.

Za Džasima takođe kažu da je fudbalski fanatik i zato Al Sad ne mora da brine. Zato je i Ćavi ovde završio igračku i počeo trenersku karijeru. Zarađujući oko 9.000.000 evra godišnje. Zato su dres ovog kluba nosila poznata imena poput Abedi Pelea, Romarija, Ikpebe, Lebefa, Grafitea, Raula, Kazorle, Zaratea, Gabija...

Tamim bin Hamad Al Thani

Vrhovni emir Tamim bin Hamad al Tani navija za Duhail. Klub osnovan pre nekoliko godina pod ovim imenom pošto je uskočio na mesto ugašenog Al Džaiša. Oni su morali da se ugase jer su bili vojni klub, a sa tim statusom nisu mogli da igraju međunarodna takmičenja. I Duhail je dovodio poznata imena poput Benatije, Mandžukića, a sada je tu Aldervajreld. Nisu nikad bili prvaci pod ovim imenom ali verovatno hoće uskoro. Ostali veliki klubovi su Al Rajan, Al Garafa u kojoj je nekad radio Slaviša Jokanović, Al Arabi, Al Ahli... Tamo su igrali asovi poput Batistute, De Bura, Desaija, Gvardiole, Žuninja, Snajdera, a sada je tu Hames Rodrigez.

I svi ti klubovi imaju manju posećenost od članova Superlige Srbije. Neretko se dešava da mečeve prve lige prati po stotinjak gledalaca. Poseta od 2.000 – 3.000 je dobra, a samo neki veliki mečevi su imali po desetak i više hiljada gledalaca. Iza svakog od klubova stoji poneki šeik.

Šeika u Kataru ima nekoliko hiljada i ta titula znači bilo kakvo poreklo ili srodstvo sa kraljevskom porodicom. Ima ih da vole fudbal i da su im klubovi zanimljiv hobi ali se desi da utakmice svog kluba i ne gledaju sa tiribna. Dođu oni na meč ali više vole da gledaju prenos na televizorima u nekim luskuzno opremljenim salonima na stadionima nego sa tribina.

O nekom organizovanom navijanju na utakmicama uglavnom nema reči. Ranije su čak dovodili i plaćene navijače. Uglvanom su Indijci za neke dnevnice od 15-ak evra dolazili da pokušaju da navijaju, ali pošto ih većinu fudbal ne zanima ili ne znaju pravila, odustalo se od te prakse kada su počeli da proslavljaju žute ili crvene kartone igračima timova za koje bi trebalo da navijaju.

Zato će većini velelepnih mundijalskih stadiona biti prepolovljeni kapaciteti posle Svetskog prvenstva jer nema publike. Skidaće se gornji prstenovi i ostaće stadioni sa kapacitetima od desetak ili dvadeseatk hiljada gledalaca. Neki će čak biti i potpuno razmontirani. Sve što bude višak će ići u neke siromašne zemlje koje to ne mogu sebi da priušte.

Stadion 974 ©Reuters

Stadion kojeg neće više biti posle Mundijala je Stadion 974 na kojem će meč grupne faze igrati Srbija i Švajcarska. U njegovu izgradnju je ugrađeno 974 transportnih kontejnera u čast katarske pomorske tradicije u trgovini ali pozivnog broja za zemlju: +974. Nakon Srbije i Švajcarske će se na njemu odigrati samo još jedan meč osmine finala i on posle toga odlazi u istoriju. Ovako izgleda danas...

Posetili smo (spolja, jer nije bio dozvoljen ulazak) još neke neke od mundijalskih stadiona. Najveća udaljenost između njih je oko 70 kilometara i većina je smeštena u nekim potpuno novim delovima grada koji su i dalje u izgradnji.

Al Rajan je naprimer srušio sjajan stadion da bi za Mundijal napravio potpuno nov i moderan. On se nalazi na periferiji grada, praktično u pustinji ali sve će to jednog dana biti popunjeno okolnim sadržajem i infrastrukturom ako Doha nastavi da se ovako širi. Kod većine stadiona se pored mogu naći i hale za dvoranske sportove. Poput većine arapskih zemalja i Katarci vole rukomet, ali se igraju i košarka, odbojka...

Al Rajan

Tako naprimer pored ogromnog Kalifa stadiona imate novu halu u kojoj treniraju i igraju samo žene. To je prvi od stadiona za ovaj Mundijal koji je završen. Na njemu su se održavali SP za klubove ili Svetsko atletsko prvenstvo. Pored njega se nalazi čuvena sportska Aspajr akademija u sklopu koje je Aspajr dom, najveći svetski zatvoreni sportski kompleks u kojem može istovremeno da se igra 13 različitih sportskih događaja među kojima je i poptuno zatvoreni fudbalski teren pravih dimenzija. A u tom celom kompleksu je i bolnica za sportste Aspetar u kojoj su se ličili Mesi, Mbape, Nejmar i mnoge poznate face svetskog fudbala. Katarci su jako ponosni na Aspajr i Aspetar.

Kalifa stadion

Kalifa stadion

Stadion na kojem će Srbija započeti mundijalsku priču u Kataru je onaj najatraktivniji i jedini koji do sada nije potpuno završen. Lusail. To je potpuno nov deo grada. U tom delu pustinje ništa nije postojalo pre desetak godina, a sada kao pečurke nišu tornjevi, soliteri, naselja, putevi, tržni centri... Očekuje se da ogroman broj posetilaca tokom Mundijala bude smešten baš u Losailu. Pa i da on postane budući centar Katara. Stadion će biti kapaciteta 80.000 ali će posle Mundijala taj kapacitet biti prepolovljen. Na Losailu će se igrati finale a čak je bilo planirano i otvaranje. Ono je ipak po želji domaćeg stanovništva dodeljeno Al Bajt stadionu koji dizajnom podseća ne arapske „medžese“, odnosno gostinske kuće u kojima se muškarci druže i ne gledaju žene. I ovaj stadion je u vlasništvu države i nema svoj stalni klub.

Lusail stadion ©Reuters

Stadione nemaju ni drugoligaši ali imaju uslove da im pozavidi pola Evrope. Svaki drugoligaš ima svoj trening kamp sa svim pratećim sadržajima i gomilom dodatnih objekata. Tereni se održavaju perfektno iako su vrućine leti nesnošljive i idu preko 50 stepeni. Ipak, trava je zelena kao na Vembliju. Razni načini zalivanja, navodnjavanja pa čak i grejanje reflektorima kako bi se stvorio kondez, održavaju terene besprekornima.

I pored svih ulaganja i dovođenja stručnjaka sa svih strana sveta, Katarci sporo ili slabo napreduju u fudbalu. Videli smo ih u grupi sa našom reprezentacijom.

Ali oni veruju da će kruna uslediti na Mundijalu i da će njihova reprezentacija proći grupu. Ne sviđa im se što su ih svi želeli pred žreb iz prvog šešira i nadaju se da će fanatizmom i borbenošu kakva nije viđena osvetlati obraz države i naroda i proći grupu.

I da će u budućnosti imati kvalitet da igraju na Mundijalu, a ne da ga kupe kako im mnogi prebacuju. Imaju pa mogu...