Karte su jeftine, pivo je dobro, a fudbal zanimljiv – čovek iz Crne šume i igra kakva bi trebalo da bude

Beše uobičajena scena u Frajburgu. Godinama unazad... Svakodnevna rutina, reklo bi se. Sredovečni gospodin, ležernije odeven, jezdi velosipedom kroz živopisnu Švarcvaldštrase. Dok mu 'dah' okolnih četinara uređuje sede vlasi, on neumorno otpozdravlja prolaznicima. Kasno prolećno popodne u Brajsaguu. Recimo, maj. Oči pune umirujućeg krajolika išaranog bojama iz dečije mašte - Vom Rhein zum Schwarzwald.

Frau Štrajh po ko zna koji put ljutito posprema posle ručka. Čaša nedopijenog vina... Ponovo je prvi ustao od stola, odjurio iz kuće.

Kristijan Štrajh – Lebende Legende, prva gradska faca, čudak i vanserijski genijalac, svakog dana kreće na posao tri sata pre početka treninga, jer dobro zna šta ga čeka na putu do starog Drajzam stadiona.

- Her Štrajh, da li je istina da na leto odlaze i Ginter i Bauman?

- Jeste li čuli šta je sinoć izjavila Angela? Šta vi kažete na to?

- Her Štrajh, a taj Mađar, Šalai, zaista je toliko dobar kao što pišu novine?

- Servus, šefe, šta je sa Petersenom, kad se vraća? U subotu dobijamo u Frankfurtu? Puno sreće, servus...

Za nekog minut, za nekoga dva ili pet. Ispoštovaće svakog ko mu se obrati. I tako maltene na svakom račvanju.

Štrajh je diplomirao germanistiku na Univerzitetu u Frajburgu i spada u najbolje poznavaoce istorije sporta u Nemačkoj. Govori teškim švarcvaldskim naglaskom; govori javno ono što mnogi ne smeju, mada slično razmišljaju. Bilo da se radi o delikatnim političkim pitanjima ili kontroverznim sportskim temama, on precizno i bez zadrške formuliše mišljenje, ne krijući se iza šupljih fraza. To ga je učinilo poštovanim širom zemlje, ne samo među fudbalskim poslanstvom i navijačima.

“Mislim da je Kristijan Štrajh društvena savest nemačkog fudbala”, izjavio je jednom prilikom Otmar Hicfeld i pogodio u metu.

Tuhel: Ja sam kriv, biću bolji dogodine; Bild već naciljao novog trenera Bajernu; jedna dama detektovala ključni problem

Štrajh između analiza utakmica i rivala na konferencijama za medije otvoreno priča o dramatičnom pomeranju kompletnog društva udesno; o seksizmu i rasizmu, problemima u školstvu ili greškama pri vaspitavanju dece. Na njegovom 'meniju' redovna su izbeglička i pitanja migracija. Zagovornik je jednakosti i socijalne pravde. Ume, kada nađe za shodno, da 'jezičkom kamdžijom' oplete po Bundestagu, kancelaru, bahatim partijašima, dok svoje igrače ohrabruje da glasaju na lokalnim i svakim drugim izborima.

Često crvenim voli da podvuče kako mu je važnije da od dece sa kojom radi napravi zdravomisleće ljude nego igrače za Bajern.

"U Frajburgu vodimo računa o mnogim stvarima izvan samog terena. Potrebni su nam momci gladni za fudbalom, ali isto tako socijalno i društveno osvešćeni”, ispričao je iskusni stručnjak u intervjuu Bildu 2018. godine. “Ako to imaju, onda ću prihvatiti i neke igračke nedostatke. Kod mene će imati mesta u timu”.

Kristijan Šrajh

U poremećenom vrednosnom sistemu – posebice fudbalskom - s iskrivljenom percepcijom raskoši, gde budalast stajling sve češće trijumfuje nad driblingom iliti loptačkim mešetarstvom uopšte - preobražavajući tako idole u klovnove - u tom začaranom krugu Štrajh predstavlja izuzetak što s obe noge čvrsto stoji na zemlji. I prihvata se velike role: Učitelj normalnosti.

O da, on zaista na posao odlazi bicklom. Ne oblači se ni bolje ni lošije od svojih komšija, odlazi u obližnji market u nabavku, gleda utakmice u lokalnom baru okružen navijačima. Njegova skromnost nije iscenirani igrokaz.

Na sve to 'upozorio' je novinare još davne 2011, kada je imenovan za šefa stručnog štaba Frajburga.

“Morate da znate da nisam baš idealan marketinški proizvod. Ja sam samo normalan čovek, bez tetovaža, pirsinga, lude prošlosti... Trudiću se da takav i ostanem”.

Rečeno – učinjeno!

Kristijan Štrajh produžio je ugovor sa voljenim klubom pre nekoliko nedelja. Kao prvi trener tu je već 12 godina. Nije se promenio ni za jotu i za sebe smatra da je uspeo u životu. Pored toga što je trajanjem postao brend svoga kraja, poput švarcvaldske trešnjevače, šunke nadimljene smrekom ili satova sa kukavicom, na njega danas u Nemačkoj gledaju kao na jedinstvenu mešavinu filozofa i glasnogovornika tradicionalnih fudbalskih vrednosti što daje nadu da igra nije kapitulirala pred diktaturom statistike.

“Karte su jeftine, pivo je dobro, a fudbal koji igramo zanimljiv”.

Klupska mantra nastala još potkraj prošlog veka, kada je Frajburg sa čuvenim Folkerom Finkeom i počeo da uspostavlja današnji sistem funkcionisanja.

"U početku nismo imali ni reflektore. Bilo je leto 1991”, prisećao se kasnije Finke. “Igrači su posle treninga odlazili kući na tuširanje, jer nije bilo tople vode. Tadašnja Druga liga – Jug, uglavnom sredina tabele ili borba za opstanak”...

Samo tri godine kasnije Frajburg je treći tim Bundeslige i prvi put igra Evropu – UEFA kup. U crno-belom dresu golman Šmatke, Argentinac Rodolfo Kardozo, Jerg Hajnrih, Oliver Frojnd, Mihael Froncek, Uve Vazmer. Zbog atraktivne igre zovu ih Brazilci iz Brajsgaua.

(Čupavi Vazmer... Pamti li ko? Razbarušena kosa, duboki zalisci, gusti, neuredni brkovi. Pojava a la Rudi Feler. Prvo gostovanje Bajerna na Drazjamu – 3:1. Prvi dolazak Dortmunda – 4:1. Uve Vazmer kombinovano četiri komada. Ko od šale.)

Jašvili, Finke i Zubir Beja

Pa onda ona verovatno još čuvenija Finkeova družina s kraja devedesetih, nesvakidašnji miks Tunišana i Gruzina?! Kako beše? Adel Selimi, Mehdi Ben Slimane, Zubir Beja; Levan Kobijašvili, Levan Cikitišvili, Aleksandar Jašvili. I? Ko fali? Tako je, Tobijas Vili, tada mladi Nemac za kog su mnogi u nas u ono vreme (bez interneta) bili ubeđeni da je zapravo četvrti Gruzin - Tobijašvili?!

I još jedna evropska avantura, ovoga puta okončana u trećem kolu UEFA kupa. Posle 0:1 u Roterdamu Fajenord uspeo da izbori remi na Drajzamu – 2:2.

Finke je punih 16 sezona predvodio Frajburg (1991 – 2007), ukupno 607 utakmica. Tri puta ispadao iz Bundeslige. Nikome ni na kraj pameti da bi trebalo da ga smeni. Ni prvi, ni drugi, ni treći put. Otišao svojevoljno, kao pobednik.

Još dugovečniji bio je predsednik Ahim Štoker – 37 godina u klubu! Preminuo od srčanog udara 2009...

Odjednom, ni kapetana ni prvog oficira. Pa opet...

“Karte su i dalje jeftine, pivo je i dalje dobro, a fudbal koji igramo i dalje je zanimljiv”.

Na dobro utvrđenim temeljima, s devizom što zveči, Kristijan Štrajh izgradio je svoje malo carstvo i jednu od najlepših sportskih priča poslednjih godina.

Za Frajburg kažu da je zadržao specifični šarm stare Evrope. Uopšte ceo taj švarcvaldski region odvajkada je bio stecište intelektualne elite. Prepoznat kao meka od strane bogatih industrijalaca, bankara, vlastelina, umetnika. Inspirisao braću Grim, Hesea, Tvena. Johan Štraus obožavao je da diriguje na izvorišu Dunava, a Dostojevski da kocka u Kurhausu. Do poslednjeg prstena svoje supruge...

S takvom istorijskom i duhovnom kopčom i fudbal u Frajburgu morao je da bude osobit.

I Finke i Štrajh svoju filozofiju i pravac izgradili su na pastoralnom pristupu fudbalskoj problematici. Puna pažnja igraču još od ranog tinejdžerskog doba, kreiranje porodične atmosfere u akademiji, pravilno usmeravanje, ukazivanje na bitnost obrazovanja i opšte kulture. Svetinja nije rezultat, nego navijač.

“Kada mi igrači odemo u grad, ne želimo da nas vide kao fudbalere. Želimo da budemo samo obični ljudi iz Frajburga. Tako se i ponašamo”, pokušao je nekadašnji kapiten Julijan Šuster da objasni odnos uspostavljen sa navijačima koji se prenosi iz generacije u generaciju. “U redu, fudbaleri zaista imaju dobar posao i ugodan život, zarađuju bolje od ostalih - ali zašto je to bitno? Mi u Frajburgu razgovaramo sa svima, pozdravimo se sa svima, zahvaljujemo ljudima”.

Šuster kaže da je u klubu naučio kako da se s odgovornošću nosi i na terenu i van njega. Prisetio se i kako je Štrajh podsticao igrače da razmišljaju. Dobar primer je uigravanje kretnji kod kornera ili slobodnih udaraca. Ekipa dobije pola sata pre izlaska na teren za razgovor i iznošenje ideja. Tek onda ide testiranje dogovorenog na terenu.

“Bolje se uči kada koristiš mozak, kada razmatraš. Štrajh je uvek insistirao da pričamo međusobno, ukoliko nešto primetimo da mu ukažemo na to. Naravno, njegova će uvek biti poslednja. Ali suština je u otvorenosti i razgovoru. Rezultat? Dešavalo se, recimo, da smo u sezoni i po 40 odsto golova postizali nakon prekida”.

A fudbal kao fudbal uvek direktan, brz, beskompromisan i – nikad dosadan. Uz današnje poimanje fudbalskog biznisa ne ide, ali podno Švarcvalda je oduvek bilo: ispadanje iz lige može da se istoleriše, prazne stolice ili osećaj makar i jednog navijača da je izdangubio dva sata na stadionu – nipošto!

Kristijan Štrajh počeo je da izučava trenerski zanat još 1995, kao trener mlađih kategorija u Frajburgu. Sa decom je radio skoro 20 godina. Razumljivo, kad je prekomandovan u seniorski sastav, nije mu bilo teško da prihvati omladinsku školu kao osnovu svega. Između ostalog i kao veoma bitan izvor prihoda.

Union Berlin - samo još fudbal priča bajke koje je moguće živeti

Omladinska škola i racionalno trošenje zarađenog ugrađeni su kao postament u svaku priču o Frajburgovom čudesnom usponu.

“U početku sam imao osećaj da nisam za to, da neću moći da se nosim sa pritiskom profesionalnog fudbala. Zamišljao sam svu tu odgovornost koja pada na moja pleća. Šta bi se desilo ako ne uspemo? Šta ako ponovo ispadnemo u drugu ligu? Pozajem sve te ljude u klubu, šta bi mi rekli?”

Štrajh je, kako sam kaže, u prvi mah odbio da preuzme prvi tim. Bila je zima 2011, Frajburg poslednji na tabeli, pet bodova daleko od prvog tima iznad crte... Ali onda se sat vremena kasnije vratio u predsednikovu kancelariju i...

“Setio sam se reči našeg Ahima Štokera koji mi je još davno rekao: Jednog dana moraćeš da preuzmeš odgovornost. Nisam imao kud. Neki novi trener sa strane doveo bi nove ljude, možda i novi način rada, a mi ne ne smemo da odstupimo od našeg programa i sistema. Morali smo da nastavimo istim putem”.

U svojoj prvoj kompletnoj sezoni (2012/13) Štrajh je odveo Frajburg do petog mesta i trećeg izlaska u Evropu. U onoj tamo, na tri fronta, nije išlo najbolje, tek 14. mesto. Pa u proleće 2015. opet selidba u Cvajtu.

Kako dalje?

Odluka je bila na Johenu Zajeru, izvršnom direktoru. Sarađivao je sa Štrajhom desetak godina u fudbalskoj akademiji...

“U drugim klubovima trener je uglavnom oročen na 18 meseci. To nikada nije bio naš način. Imamo jasnu filozofiju. Ako na svake dve godine menjate trenera, jedan će vući levo, drugi desno. U takvim uslovima nema šanse da se klub valjano razvija. Imamo jasne ideje i ljude koji odgovaraju klubu. Naravno, s vremena na vreme morate da pobedite u nekoj utakmici, ali mi više volimo da gledamo širu sliku, kulturu kluba. To je velika razlika između nas i mase drugih”, ispričao je nedavno Zajer na osnovu čega je doneo odluku da Štrajh ostane i nakon ispadanja.

“Kristijan i ja poznajemo se toliko godina. Nije lako kada se sa nekim toliko dobro znate. Fudbal čine i emocije, nije uvek harmonično. Važno je da uvek budete iskreni i da iznosite svoj stav. Različiti stavovi su u redu, oni nas unapređuju. Važno da je baza stabilna, tada nemate problem. I ne, nema nikakve druge tajne. Potrebni su vam različiti ljudi koji misle svojom glavom”.

O ispravnosti Zajerove odluke od pre osam godina izlišno je trošiti reči.Štrajh je ekipu preuzeo na poslednjem mestu Bundeslige. Imao je Frajburg jednogodišnji težak period, ali zato danas ima novi, moderan stadion, tim vredan skoro 200.000.000 evra i dve sezone zaredom u poslednjem kolu Bundeslige odlučuje da li će u Ligu šampiona.

“U našem DNK je da se ne zanosimo u dobrim vremenima, a da u lošim ne klonemo i ne donosimo radikalne odluke”, priča dalje Zajer. “U današnjem fudbalu ili si heroj ili idiot. Mi se trudimo da balansiramo u tom ludilu. I cilj je uvek jasan, plan takođe – akademija nam je svima na prvom mestu. Među prvim klubovima u Nemačkoj počeli smo da razmišljamo o razvoju sopstvene škole”.

Frajburg svake godine u seniore promoviše tri-četiri svoja 'diplomca'. Trenutno ih je u prvom timu čak desetorica. Štrajh u proseku koristi 5,3 igrača iz akademije po meču i po tom parametru u Evropi su uspešniji samo Barselona, Bilbao, Sosijedad i Lion.

U omladinsku školu ulaže se 20 odsto budžeta svake godine. Klub ne plaća hotele deci što dolaze iz udaljenijih mesta, već im pronalazi smeštaj u domovima svojih navijača. Tako je sve dok ne zaigraju za prvi tim. Za vreme omladinskog staža primanja su ograničena na 250 evra mesečno, bez obzira na godine i talent. Svi dobijaju jednako.

Štedi se kako na malim, tako i na velikim stvarima. Na novom stadionu koristi se solarna energija za zagrevanje vode i proizvodnju struje, a omladinci imaju obavezu da sami peru svoju opremu.

Frajburg nikada za pojačanje nije platio više od 10.000.000 evra, dok je gornja crta kada su plate u pitanju dugo iznosila 500.000 evra. Danas samo jedan igrač ima milionski ugovor. U pitanju je lex specialis izrađen zbog Matijasa Gintera, momka koji je sa osam godina došao u klub; kasnije se proslavio u Dortmundu i postao prvak sveta sa Nemačkom. Proteklog leta istekao mu je ugovor sa Gladbahom. Mogao je u Inter, pričalo se da ga zove Bajern - da odmeni Niklasa Zilea - međutim on je želeo da se vrati kući. Frajburg ga je platio muški, kao nikoga u svojoj istoriji – kako dolikuje ozbiljnom štoperu u najboljim godinama (29), kako je zaslužio onaj što se setio gde je postao igrač i čovek.

A možda i kao primer drugima, da vide šta ih čeka ako požele da se vrate...

Da bi se stvorili uslovi i ambijent za povratak igrača takvog kalibra bilo je potrebno vreme. Tako ponovo dolazimo do odgovornosti ljudi koji donose ključne odluke.

“Ako znam da neću biti ovde iduće godine u ovo vreme, onda je razumljivo da radim sve u korist današnjeg dana. Želeću sve odmah i sada. Ali ako znam da ću biti odgovoran za ovaj klub za tri, pet ili sedam godina – onda se ponašam drukčije. Neću donositi lake i populističke odluke na štetu budućnosti”, razlaže Zajer.

Dve kulture i evidentan navijački animozitet prema Red Bulu

“Klupska kultura ne pada s neba, to nije deo marketinškog koncepta. Stvaraju je ljudi u klubu i potrebne su godine. Potrebno je vreme. Kao i kada planirate tim. Onda tačno znate šta vam je potrebno. Radi se o detaljima. Uvek gledamo da to budu igrači gladni informacija o što više aspekata igre.

Zajer i Štrajh slažu se oko toga da igrač mora da poseduje specifičnu vrstu inteligencije. To im značajno olakšava odabir pojačanja.

“Gledamo kako se ponašaju van terena, kako komuniciraju s okruženjem, kako sa roditeljima. Kako se nose s teškim periodima. Mogu li da se izbore s frustracijama. Da li imaju mentalnu sposobnost da apsorbuju informacije koje će dobiti. To su sve preduslovi za dalji razvoj igrača. U najkraćem, treneru su potrebni momci otvorenog uma. Ako u glavi postoji crna rupa, to neće ići. Nama ne trebaju igrači koji će doći na trening, odraditi sat i po ili dva, i otići kući. Ovde to ne funkcioniše tako. Svi smo u sistemu. Mora vredno da se radi na svakom detalju, jer vrlo dobro znamo da niko od nas nije najbolji u bilo čemu u Bundesligi. Zbog takvog pristupa mislim da nema mnogo igrača koji nisu napredovali u Frajburgu i bili bolji nego što zaista jesu”, podvlači Zajer.

Uspeh postignut na način koji Nemačka voli i iznad svega poštuje – ne kršeći čuveno pravilo 50+1 koje sprečava ulazak investitora i sumnjivog kapitala u klub – doneo je Frajburgu simpatije širom zemlje. I sve to predvođen čovekom što toliko dugo uspešno i s gnušanjem odbacuje mehanizme modernog fudbalskog poslovanja.

"Bog novca postaje sve veći i veći”, kazao je Štrajh jutro nakon što je Pari Sen Žermen platio 222.000.000 evra Barseloni za Nejmara. “Znate šta će biti na kraju? Sve će nas progutati. Nažalost, mnogi će to primetiti tek kada budu proždrani”.

Kristijan Štrajh se u nekoliko navrata, zahvaljujući sjajnim rezultatima s Frajburgom poslednjih godina, našao na meti nekih bogatijih nemačkih klubova. Nakon što je glatko odbacio svaku mogućnost selidbe, jedan se novinar iz Bilda dosetio da mu postavi hipotetičko pitanje: Šta ako u jednom momentu bude pozvao Bajern?

“Imam skoro 60 godina i od svog rodnog sela najdalje sam živeo oko 200 kilometara. Ne čini li vam se da sam arhikonzervativac koji puno govori o svetu i uvek ostaje na istom mestu?”

Tog dana stekao je kultni status. I u klubu i u celom regionu...

“Moja porodica je u Frajburgu, moji prijatelji su u Frajburgu. To je, dakle, moj dom. Koji to trener Bundeslige može tako nešto da kaže? Neki prelaze iz kluba u klub, s kraja na kraj zemlje. Ja svaki dan idem kući svojoj porodici i prijateljima – to je privilegija. A što se tiče želja... Voleo bih da šetam Indijom makar pola godine. Tamo ima svega... Bio sam jednom na tri nedelje, bilo mi je malo”.

Štrajh sa Salihamidžićem i Milerom

Za sve ove godine Štrajh je Frajburgu zaradio skoro 200.000.000 evra samo od prodaje igrača. Za najveći uspeh u klubu drže izgradnju Evropa park stadiona. Modernog objekta od 34.000 mesta. Štedelo se godinama. I uštedelo. O lokaciji su na demokratskim izborima glasali navijači. Stari Drajzam otišao je u istoriju u jesen 2021. Bila je ligaška s Augzburgom. Do tog dana mreža se na tom zdanju tresla 999 puta. Čekao se jubilarac.

Kakav dan...

Kakav stadion...

Osim što nije ispunjavao minimum kriterijuma po pitanju dimenzija – te je klub svake godine morao da traži specijalnu dozvolu FS Nemačke – visinska razlika između gola bližem reci Drajzam, po kojoj je stadion i nosio ime, i onog na drugoj strani, iznosila je čak 98 centimetara?! Narodski rečeno, ozbiljna nizbrdica.

Plakali su svi. Plakao je i Kristijan Štrajh dok je s navijačima pevao... Posle se dohvatio megafona.

Ko za ugursuza - ništa od tog hiljaditog gola.

“Od mene ćete uvek čuti isto. Moramo da znamo gde nam je mesto. Bilo je dobrih perioda, biće opet i onih drugih. Srećan sam što stvari danas idu ovako dobro. Odlučujući faktor mogao bi da bude prelazak na novi stadion. Možemo li sve ovo da ponesemo sa nama? Ovaj duh, da nastavimo da živimo zajedno... Čak i kada dođu teška vremena... Jer i ona će doći. To me brine mnogo više od mesta na tabeli i učešća u evrokupovima. Ovo jeste oproštaj. I teško je. Ali isto tako ovo je i novi početak”.

Znali su dobro u klubu koliko nezgodan može da bude prelazni period. Zato su preduzeli sve što se moglo. Da se ne izgubi identitet, da se ne zanemare osećanja ni jednog jedinog navijača. Uprava kluba uredila je s gradskim vlastima da glavni put što vodi do Evropa parka dobije naziv po legendarnom predsedniku – Achim-Stocker-Straße. Išlo se do takvih detalja da su na novom stadionu angažovani stari dobavljači pića i hrane. Isti ljudi, ista lica, sve u nadi da se sačuva delić duha sa starog Drajzama.

“To su bile male stvari, a tako važne za dobar osećaj naših navijača”, vratio je na momenat sećanja na oktobar 2021. Johen Zajer. “Pokušali smo sve čionioce da uključimo u proces preseljenja. Da objasnimo značaj cele priče. Znali smo kako stvari stoje – koliko ljudi vole stari stadion, šta sve ostaje tamo i da ne neće moći preko noći da se naviknu na novi dom. Međutim, isto tako znali smo da moramo da napravimo sledeći korak ako želimo da ostanemo tu gde jesmo. I potom da napredujemo. Ništa se nije promenilo. I dalje idemo korak po korak. To moraju da budu mali koraci. Niko ne treba da očekuje da ćemo sada kupiti petoricu novih igrača i odjednom postati tim što redovno igra Ligu šampiona. Ne, to definitivno nije naš put. To nije Frajburg. Mi ovde nemamo investitora, mi smo i dalje pravi klub. O da, igrači mogu da sanjaju, navijači takođe. I treba da sanjaju. Važno je da mi ostali budemo prisebni”.

Novi stadion Evropa park

Frajburg i dalje pobeđuje. Može se čak reći da mu ide bolje nego ikad. Po prvi put u istoriji igraće Evropu dve godine zaredom. Možda 'dohvati' i tu Ligu šampiona.

Kristijan Štrajh i dalje ide biciklom na posao. Nije lako, to je sada 7,7 kilometara od kuće, zar ne? Stadion više nije u komšiluku...

“Može biti da će mi uskoro trebati elektronska podrška. Kolena počinju da me izdaju. A kad kolena nisu dobra, onda nešto nije u redu ni sa leđima... Ne želim e-bicikl, ali izgleda da ću morati da ga kupim”.

Štrajh je mesarev sin iz Vajla na Rajni. Tromeđa Francuske, Nemačke i Švajcarske. Dobar komad mesa, dobro vino, pejzaž iz bajke...

“Mislim da sam uspeo u životu”.

I sve je istina, nije se promenio ni za jotu. Radije odgleda HSV - Kajzerslautern u Cvajti nego Ligu šampiona. U poslednje vreme više pešači. Gleda decu kako igraju fudbal. Tu, na ulici ispred kuće... Ima ta priča da u Frajburgu, po određenim šorovima, automobilima nije dozvoljeno da se kreću brže od pešaka. Stanari pomoću peticije mogu da prijave svoj kraj za specijalni status i on praktično postaje igralište.

Zanimljiva ideja na 'betoniranoj' planeti, zar ne?

Jedan klub i jedan čovek iz Crne šume - za igru kakva bi trebalo da bude.