„Karađorđe“ - Od neosvojive tvrđave do hostela za uzdrmane superligaše

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Gledaoci u Novom Sadu prisustvovali su sinoć još jednom jalovom izadnju svojih miljenika. Vojvodina je protiv Partizana (0:0) igrala bez konkretne ideje, ažurnosti i pasije koja bi prirodno trebala da prati derbi utakmicu. Opšti je utisak da bi obe ekipe prihvatile da je Miloš Milanović dunuo triput u pištaljku, a da se lopta nije ni propisno zakotrljala.

Ovaj scenario možda i ima nekog smisla iz ugla gostiju, koji pokušavaju da pronađu tle pod nogama usled turbulentnog perioda, ali sa gledišta Novosađana, kojima bi euforija nakon slavlja u derbiju došla kao melem na ovosezonske rane, rezervisan pristup nema nikakvog smisla. On bi se mogao pripisati veličini derbija, kada se noge dodatno skamene, mišići ukoče i svaka odluka sa sobom nosi tračak sumnje – „šta ako pogrešim?“ Međutim, ovo nije prvi put da Voša izgleda indeferentno na „Karađorđu“ i uopšte pred svojim navijačima ove sezone (do 25. avgusta domaće mečeve igrali u Bačkoj Topoli), oni su ostali nedorečeni i protiv Napretka, Novog Pazara, lučanske Mladosti, Tekstilca, Čukaričkog...

Sve navedeno je dovelo do toga da je Stara dama drugi najgori domaćin u Mozzart Bet Superligi. Jedino debitant iz Uba je osvojio manje bodova na svom stadionu (sedam bodova na 10 mečeva), dok su Novosađani na 11 utakmica igranih kod kuće, slavili svega triput, a po četiri puta remizirali, odnosno gubili (13 bodova na 11 mečeva). Gostovanje na Karađorđu je nekada važilo za jedno od najnezgodnijih u ligi. Lale su upravo večite rivale dočekivali naoštreni, da im pokažu da u njihovoj kući stvari ne idu tako glatko. Poslednjih godina, ali pogotovo u ovoj sezoni – to se izgubilo. Karađorđe je od „neosvojive tvrđave“ postao hostel za posrnule superligaše koji traže predah od zahtevnog takmičarskog ritma. Teren koji je kroz istoriju često predstavljao minsko polje po goste, postao je raznica besplatnih bodova, za sve osim za Vojvodinu.

Kao po formuli, ekipe su po istrčavanju na travnati tepih u Novom Sadu stajale u niski blok i po pravilu odlazile sa bodom, ili čak čitavim plenom. Čak i za pomenute tri pobede, Lale su morale dobro da se namuče. Protiv OFK Beograda su sa bele tačke u 87. minutu došli do trijumfa, Kragujevčanima su morali da stave tri gola u mrežu, dok je jedino pobeda protiv Železničara pod trenerskom palicom Nemanje Krtolice delovala rutinski. Za ekipu koja ima aspiracije da na leto izađe u Evropu (i konačno nešto tamo ostvari rezultat), ovakvi nastupi na domaćem terenu su u najmanju ruku zabrinjavajući.

Zbog čega Voša još nije zablistala pred svojim pristalicama ove sezone, teško je reći. Novosađani su imali nekoliko impozantnih nastupa na strani, u Novom Pazaru, Subotici, Loznici (protiv IMT-a), pa i prvom meču protiv Partizana u Beogradu, kada je Aleksandar Jovanović sačuvao kožu crno-belih. Da li je do nedostatka podrške sa tribina (Vojvodinu je ove sezone na Karađorđu i na TSC Areni prosečno gledalo nešto više od 1200 ljudi)? Možda je i do pritiska, koji sa sobom nosi epitet drugog najboljeg kolektiva u ligi, kako su mnogi fudbalski stručnjaci opisivali Lale u aktuelnoj takmičarskoj godini. Verovatno i činjenica da su se od starta sezone promenila tri trenera u klubu igra ulogu, moguće i presudnu. Možemo navesti još koji izgovor zašto su crveno-beli od domaćina koji je vodio glavnu reč u svojoj kući, postali onaj koji dopušta da mu gosti drže bukvicu pod sopstvenim krovom.

Ovakvim partijama, osim što se sve više distancira od pozicije koja vodi u Evropu, Vojvodina gubi i svoj identitet, koji je oduvek bio usko vezan sa stadionom Karađorđe. Na njegovim tribinama se duže od veka gradio kult „vojvodinaštva“. U njegovim prostorijama su vizionari poput Branka Stankovića, Vujadina Boškova i Ljupka Petrovića skicirali Vošine podvige, da bi ih potom na terenu oni u kopačkama činili opipljivim. Na njemu su se slavile dve šampionske titule, pobede nad Atletiko Madridom, Seltikom, Fjorentinom... Na njegov teren bi istrčavali, pod konac sređeni, fudbaleri Crvene zvezde i Partizana, da bi se nakon mečeva, bez obzira na rezultat, vraćali - modri, oguljenih kolena i dobro istrošene opreme. To je bio taj Karađorđe koju su fudbaleri Vojvodine smatrali svojom tvrđavom, a navijači drugim domom.

Sada, više podseća na stari hostel, koji još održavaju sa vremena na vreme, samo iz razloga što su u njemu kroz istoriju noćili neki čuveni gosti i što ga je održavalo izuzetno osoblje.