A da nije bilo rata? Brazil, Argentina, Jugoslavija?

Priča je previše gizdava da bi bila istinita. Ili je to ipak stvar filozofije – kako gledaš na život. I na fudbal.

Patagonija - Magelanova zemlja. Zemlja ničija i svačija. Neukroćena divljina prirode. I nepregledne nizine i šiljati vrhovi s naslovnica Andersenovih bajki. I pingvin i kit i ptica strašnija od svih Hičkokovih. I jedan fudbalski teren usred nedođije gde se lopta “tera” dan i noć. Neprekidno.

Godina 1942. Novembar. Sredina novembra... Kad vetar s Anda najgore reže.

Tamo na kraj sveta jedan mađarski grof i honved u izgnanstvu, poreklom sa Balkana – Vladimir fon Oc, ministar sporta u kraljevskoj vladi Antonija Bernarda III, rešio je da organizuje Svetski kup. Četvrto Svetsko prvenstvo u fudbalu.

► PREMOTAVANJE: Utakmica smrti - Staljin, Hitler i fudbal

Oc je intrigantna ličnost burne prošlosti iz doba Dunavske monarhije. Vizionar ispred svog vremena, zaljubljenik u fudbal. Njemu se ne dopada što je FIFA poklekla pred ratnim vihorom. I dok nacisti osvajaju Krim i napreduju ka Staljingradu, a Amerikanci seju bombe po Japanu; dok više od pola sveta “krvari”, grof Vladimir fon Oc u Ognjenu zemlju dovodi 12 reprezentacija koje treba da daju odgovor na pitanje – ko je novi prvak sveta?

I može li fudbal da ljude izdigne iznad zla što ih je snašlo?

Tu su dvostruki uzastopni prvaci Italijani. Tu su i prvi šampioni Urugvajci. Tu je tim nacističke Nemačke, Francuzi, Brazilci, Poljaci, Škoti, Španci... Čak i Sovjeti! Po prvi put na Mundijal su došli Englezi. Tu je i selekcija autohtonih stanovnika domaćina Patagonije – indijansko pleme Mapuče.

Nema Argentinaca i Čileanaca... Nema ih zbog zategnute političke situacije sa Mapučima.

I tako priča počinje...

Većinu učesnika četvrtog Mundijala čine amaterski igrači. Farmeri, rudari, ribolovci, zanatlije... Ratno je stanje. Front odneo mnoge živote. Samo su Italijani i Nemci platili po nekoliko profesionalaca. Jer Hitler i Musolini depeširali su dosta precizno: Pobedite! Ili se ne vraćajte!

Priča ide dalje...

Jedan Italijan, reprezentativac, priča okupljenima oko vatre kako on i njegovi saigrači nisu imali nikakve veze sa Dučeom. Kako ih fašizam ne zanima i da su oni zapravo za mir. Nadovezuje se jedan Nemac. Insistira na tome da njegovi zemljaci u uniformi nemaju pravo glasa dok po ciči zimi jurišaju na Moskvu. I on je za mir. Za loptu. Za fudbal. Član Mapuče tima ne govori. Iscrpljen je i zadihan. Ceo dan u polju. A utakmica samo što nije počela. Eno razbuktavaju vatre na sve četiri strane terena.

Sumrak...

Igrači se međusobno domunđavaju na zagrevanju. Italijani... Čuli su za lokalnu legendu što kruži o golmanu domaćeg tima: “To je onaj što nikad nije primio gol iz penala”, šapatom će italijanski reprezentativac saigraču do sebe, pa onda očima umesto prstom. “Kažu da ima hipnotičke moći”.

Italijani kao branioci titule otvaraju Mundijal. Igraju protiv domaćina i malo ih brine taj Mapuči golman...

Indijanac po imenu Sarkento 69 godina kasnije... U kameru:
“Da, ja sam bio deo tog Mapuče tima. Igrao sam protiv Italijana. Pitate se kako sam živ? Pa bio sam najmlađi”.

Simpatični dekica koščatog lica priseća se da su Italijani bacanjem nekakvog praška u oči njihovom golmanu probali da ga slome. Nisu uspeli...

I Sarkento dalje svedoči kako je njegova reprezentacija otišla do kraja. Postala prvak sveta. U finalu tukla Nemačku sa 2:1!

(To je ona večna ljudska težnja za premeravanjem snaga dobra i zla. Šablon, neko će reći. Malo kvari utisak...)

Šablon? Pa znate li ko je sudio to veliko finale? Ni manje ni više do sin Buča Kesidija?! Šablon? Umesto pištaljke uz sebe je nosio pištolj i na glavi imao kaubojski šešir?!

Tu je i požutela, iskrzana fotografija: Finalisti Mundijala i među njima grof Oc sa trofejom Žila Rimea u rukama.

Traka se polako odmotava i film se bliži kraju. Fali još potpis: Lorenco Grazelja i Filipo Makeloni. The Lost World Cup (2011) – priča izgubljena negde na pola puta između mita i stvarnosti

”Čak i ako je Svetsko prvenstvo u Patagoniji 1942. godine samo legenda, ono je od neizmerne važnosti za fudbal”.

Žoao Avelanž, negde pred smrt 2016.

Mundijal u Patagoniji delo je grupe fudbalskih romantika koji su “zloupotrebili” maštu i umetničke slobode da svet dovedu u zabludu kako se tamo daleko, “ni na nebu ni na zemlji”, u vreme dok je besneo Drugi svetski rat, igrao fudbal.

A šta biva kad se malo mašte “ukrsti” s relevantnim činjenicama (dobro, i nešto malo znanja iz fudbalske istorije) iz kojih su izvučeni neki subjektivni zaključci?

Nezahvalan posao. Ali probali smo.

Dakle – ko bi bili prvaci sveta na neodigranim Mundijalima 1942. i 1946. godine?

Za početak u obzir bi trebalo uzeti dva scenarija. Pre svega za tu '42:

1) Drugi svetski rat nikada se nije dogodio. Ili: rat se dogodio, ali to nije imalo nikakvog uticaja na fudbal koji je neometano nastavio da se razvija u datom periodu i da priređuje najveća takmičenja.

2) Drugi svetski rat se dogodio i na šampionatima 1942. i 1946. učestvovale su samo neutralne države, odnosno one nepogođene ratnim razaranjima.

Zanimljivo da su Nemci još tokom Olimpijskih igara u Berlinu 1936. nagovestili čelnim ljudima Fife da bi rado preuzeli organizaciju Svetskog kupa u fudbalu 1942. Sredinom 1939. kandidaturu je poslala i Argentina. Pa onda i Brazil. S tim što Brazilci uz prijavu šalju i protesnu notu Žilu Rimeu: “Zašto uopšte razmatrati nemačku kandidaturu? Mi imamo podršku Francuske i Engleske! Poslednja dva turnira organizovala je Evropa, sada je red na Južnu Ameriku. Sada je red na Brazil”.

Argentina je prva ispala iz konkurencije. U Cirihu su smatrali da ta zemlja nema potrebne mundijalske kapacitete. Trku udvoje trebalo je da finalnim lobiranjem nastave Nemci i Brazilci...

Imala je FIFA u to vreme zanimljiv stav prema ratu i svemu što se događalo na istoku Evrope. Mada je Hitler naveliko maštao o kavkaskim naftnim bušotinama i razrađivao detalje afričkog pira, Rime je bio uveren da “fudbal može da ostane nezavisan i neutralan”. Tako je za kraj 1940. u Luksemburgu zakazao veliki kongres FIFA na kom je trebalo da bude doneta konačna odluka: Nemačka ili Brazil?

Već u maju iste godine bilo je izvesno da od Mundijala nema ništa. Nemačka armija krenula je u opsežne akcije u Zapadnoj Evropi. Redom padaju Holandija, Belgija, Luksemburg. A onda je usledio snažan udar na Francusku.

Fudbal tu više nije imao šta da traži...

Englezi između 1939. i 1946. nisu odigrali nijednu zvaničnu utakmicu. Ne igraju ni Čehoslovaci. Ni Jugosloveni. Ostali evropski “teškaši” onog vremena poput Nemačke, Italije, Mađarske ili Austrije tek tu i tamo poneku prijateljsku. Uglavnom u teškim i vrlo bizarnim okolnostima.

Uzimajući u obzir drugi scenario s početka ove priče ozbiljni kandidati za titulu šampiona sveta 1942. bile bi samo četiri selekcije: Urugvaj, Argentina, Brazil i Švedska.

U zavisnosti od domaćinstva, Brazil ili Argentina imali bi blagu prednost i uz Uruse bili prvi favoriti.

Urugvaj je baš te mundijalske '42. bio na vrhuncu. Strašan tim, unapređena verzija šampionske generacije što se proslavila s dva zlata na OI 1924. i 1928. U periodu 10. januar – 7. februar održan je Kopa Amerika i Urugvajci su slavili kao od šale: šest utakmica, svih šest pobeda i gol razlika 21:2! I Brazilce i Argentince dobili su sa po 1:0.

Urusi su imali najbolji half-tandem onog doba – Šubert Gambeta/Obdulio Varela. Kao pravi pravcati fudbalski titani bili su kičma tog tima. Obojica zanavek besmrtni od onog vrelog julskog dana na Marakani 1950...

Severino Varela bio je napadač Boke Juniors. Neukrotiva zverka. Oba gola u najvažnijim utakmicama protiv Brazila i Argentine njegovo su delo. Onda tandem Nasionala - Bibijano Zapirain/Anibal Sioka. Deo čuvene navale Quinquenio de Oro. Pet vezanih titula ispred Penjarola i deset dobijenih “klasika” u nizu. Nešto što urugvajski fudbal ne pamti...

I još dvojica mangupa s uličnom školom Montevidea – Luis Ernesto Kastro i Roberto Porta. Zajedno preko 300 golova u urugvajskom klupskom fudbalu.

Jeste taj Urugvaj bio strašan. Mnogo strašan. Nemilosrdan. Ali ova istorijska kalkulacija ne može bez jednog detalja. Važnog detalja – ta je Kopa 1942. odigrana u Montevideu. A u ono vreme valjda na celom svetu niko nije imao jači domaći teren od Urugvajaca.

Tako rastu šanse Argentini, zar ne? Argentini sa četiri kontinentalne titule tih četrdesetih godina (1941, 1945, 1946, 1947); Argentini što će između 1941. i 1947. izgubiti samo jednu zvaničnu utakmicu. To je bila ta u Montevideu '42.

I što je najvažnije – Argentini sa trojicom od petorice članove čuvene Riverove La Makine (Moreno, Pedernera, Labruna; Munjoz i Lustau kasnije će tek zaigrati za reprezentaciju). A imali su Argentinci pride i “ubicu” iz Urakana – Erminija Masantonija, najboljeg strelca tog turnira u Montevidu, te Pontonija, Erendiju, Esperona, Garsiju, vihorno levo krilo Rosarija. Enrike Garsija - El Poeta de la Zurda. Ili Poet of the left.

Brazilci bi u ovoj grupi favorita imali najmanje velikih imena. Koliko god čudno zvučalo. U Francuskoj 1938. došli su do polufinala. Lep rezultat daleko od kuće. I ozbiljne mane iskazane u duelima sa tvrdim evropskim ekipama. Veliki Leonidas bio bi na vrhuncu – 29 godina. Gazda u odbrani Domingos da Gija. Zizinjo mlad, tek 19, ali već ozbiljna marka.

U navali i Silvio Pirilo Sesarino, više golova nego utakmica za Flamengo (113/116). Pa opet, nikad zvezda velikog formata. Uvek u senci, uvek nečija zamena. U leto '41 došao je u Flamengo da zameni Leonidasa koji je odlazio u Sao Paulo. Sedam godina kasnije stiže u Botafogo i opet je zvezda onaj što odlazi – Eleno de Freitas.

O Elenu smo još davno pisali bajke. Imao je 22 u mundijalskoj '42, no tada još nije bio pozivan u nacionalni tim.

Zaključak: Brazilci s trofejom u rukama samo kao domaćini.

I Šveđani su u Francuskoj došli do polufinala. Tada nisu bili kalibar za velike stvari. Dosta star, istrošen tim. Ali zato četiri godine kasnije - sila. Ozbiljna nadolazeća evropska sila. Henri Mortenson, lokalna zvezda i opasan centarfor sjajno je sarađivao sa Henrijem Karlsonom, napadačem Atletiko Madrida. A nadolazio jedan od najčuvenijih trilinga u istoriji fudbala: Milanov Gre-No-Li. Gunar Gren, plejmejker svetskog glasa i mislilac svoje vrste; Gunar Nordal, ponajbolji pucač u poratnim godinama Kalča; Nils Lidholm, neprevaziđeni Il Barone.

S ovom petoricom asova Šveđani bi i na “tuđoj teritoriji”, hiljdama kilometara daleko od svoje zimoće, imali šta da kažu.

Potvrdiće taj tim klasu na Olimpijskim igrama u Londonu šest godina kasnije. U finalu sa jednim od najboljih jugoslovenskih sastava. Igrali i Stanković i Čik Čajkovski i Boba Mihajlović i Mitić i Bobek i Vukas i sve one najveće vedete. Ali Šveđani dosta lako – 3:1. I zasluženo zlato na grudi.

Tek s uključivanjem drugog scenarija (Drugi svetski rat nikada se nije dogodio. Ili: rat se dogodio, ali to nije imalo nikakvog uticaja na fudbal koji je neometano nastavio da se razvija u datom periodu i da priređuje najveća takmičenja) Mundijal 1942. mogao bi da poprimi obrise pravog spektakla.

I u tom bi spektaklu planeta uživala. Nema sumnje.

Da, Hitlerova Nemačka verovatno bi “izboksovala” domaćinstvo, ali kako nije bila ni izbliza bitan faktor na evropskoj fudbalskoj pozornici ne bi joj pomogle ni pristrasne sudije (svakako ih je teško bilo isključiti u ono vreme, pa još sa firerom za vratom...) ni domaća publika. Ima tu još jedna začkoljica s Nemcima. Da li bi bilo aneksije Austrije? Okupacije Poljske? Sa veteranima iz onog Majslovog Vundertima poput Seste, Šala, Smistika, Nauša... Njihove šanse bi narasle. Veliki su to majstori bili i u poodmaklim tridesetim. Pa onda neki mlađi iz okupiranih teritorija... Dovoljno je reći Jozef Pepi Bican – jedan od najboljih strelaca u istoriji fudbala. Ili Ernest Vilimovski, poljska haubica. Zvezda Mundijala u Francuskoj...

Sa takvim asovima Nemci bi mogli da uđu u konkurenciju za krunu. Samo sa sopstvenima snagama – mrka kapa.

Pokazeće to i dva prijateljska susreta sa Jugoslavijom u predvečerje sukoba. Jedan s početka 1940, drugi s kraja iste godine. U Beču 2:1 za Plave. U Zagrebu još lakše – 2:0. Nemci sa sve Fricom Valterom. A taj jugoslovenski tim baš i nije mogao pod ruku s najboljim evropskim selekcijama. U jeku smena generacija. Moša i Tirke se povukli, sa njima zajedno i Ico Hitrec, te još nekolicina važnih hrvatskih igrača. Dok svi oni momci što će doći do finala OI u Londonu još nisu bili stasali.

Poslednji meč pred rat, Jugoslavija protiv Mađarske: Mrkušić, Brozović, Dubac, Manola, Jazbinšek, Džanić, Cimernačić, Valjarević, Božović, Velfl, Nikolić. Beograd, kraj marta 1941. Rezultat 1:1.

Makar na postojeći sastav dodali još neka velika imena toga doba - Antolković, Matekalo, Matošić, Lehner, Velker, Vujadinović... Plavi ne bi imali dovoljno kvalitetan tim da napadnu najviši plasman.

Pod pretpostavkom da bi nastupili samostalno, Austrijance bi te '42. samo stara slava pogurala u grupu favorita. Tvorac Vundertima Hugo Majsl preminuo je '37. Dve godine kasnije tragično je stradao i vođa tog genijalnog sastava - Matijas Sindelar. Ostala je kombinacija nekih isluženih i nekih nedoraslih nogu. Možda nešto više sa Hapelom, Ocvirkom i Karlom Dekerom? Teško... Svi oni tek nedokazani 20-godišnjaci, čak i mlađi...

Ali zato Mađari... Mađari su u Francuskoj '38. superiorno stigli do finala i izgubili ga od Italijana. Nisu imali dovoljno iskustva. Za Mundijal '42. ta bi generacija bila “u piku”. Samo dvojica ili trojica igrača preko 30 godina... Petorka u navali sa više od 1.000 golova "na duši": Desno Titkoš, levo Šaš, polutke Žengeler i Vince i centarfor Đerđ Šaroši, s trakom oko ruke.

I dok bi Mađari bili na vrhuncu, jedna od najboljih generacija praške škole krenula bi nizbrdo - zenit “potrošen” četiri godine ranije. Četvrtfinale Mundijala sa Brazilcima na Park Leskuru u Bordou. Velika tuča, polomljene ruke i noge. I tužan silazak sa scene. Onakve gromade. Finalisti u Italiji '34... Golman Planička, František Svoboda, Antonin Puč, Jaroslav Burg, Jožef Koštalek, Vlasta Kopecki, Jožef Ludl, Jan Ržiga, Oldžih Rulc, Jaroslav Bouček... Pa prvi strelac Mundijala u Italiji Oldžih Nejedli. Bilo bi tu nekoliko momaka u punoj snazi za '42. Čak bi Čehoslovaci imali pravo na Pepija Bicana. Ne. Nedovoljno za onakve Argentince, Urugvajce, Šveđane...

Šta bi Englezi mogli u Nemačkoj '42?

Igrali bi po zapisanim direktivama Arsenalovog vizionara Herberta Čepmena i po tom pitanju bili u blagoj prednosti u odnosu sve selekcije što su ostale verne sistemu 2-3-5. Opet, njihov veliki minus bila bi činjenica da pre rata nisu imali selektora, jednog čoveka koji određuje sastav. Tim je određivao specijalni odbor od nekoliko ljudi i njih je imenovao FA. Tako bi lako moglo da se desi da zbog neslaganja te “komisije” na Mundijal ne ode najjača ekipa. A imali su Englezi početkom četrdesetih nekoliko ozbiljnih imena. Dovoljno je reći da bi tu bila dvojica vitezova – Stenli Metjuz i Tom Fini. I eto paklenih krila. Stan Mortensen bio je dosta mlad, ali već golgeter. Zatim zvezda Arsenala Klif Baston...

Ozbiljan problem Englezi bi imali s tim što su izbegavali gostovanja na Kontinentu. Ušuškani u auru nepobedivosti na svom Vembliju nisu primetili koliko igrački stagniraju. I koliko svi drugi napreduju. Što će osetiti već na prvom posleratnom Svetskom kupu, kada će ih osramotiti amateri iz Sjedinjenih Američkih Država.

I konačno Italijani. Bez rata - šampioni sveta 1942!

Koliko god mu se pripisivala Musolinijeva pomoć za dve uzastopne titule prvaka sveta, nema sumnje da je Vitorio Poco napravio prvi veliki i zvanično šampionski tim Evrope. Iz te njegove jedanaestorke što je po drugi put podigla Rimeov trofej najvažniji igrači bili su Đuzepe Meaca, Đino Kolausi i Silvio Piola. Strelci deset od 11 golova Azura na Mundijalu u Francuskoj. Sva trojica u naponu snage i za '42. I nikako ne treba zaboraviti da je baš te 1942. svoju čuvenu nisku trofeja započeo Torino: Bačigalupo, Balarin, Rigamonti, Maroso, Menti, Grezar, Kastiljano, Osola, Loik, Gabeto, Macola. Nastradali Grande Torino, petostruki uzastopni šampion Italije i najbolji tim Evrope četrdesetih. Poco i Feručo Novo najčešće će od 11 Torineza sastavljati reprezentaciju tih godina. To bi bila posebna snaga Italijana.

Da, ipak Italija.

Evropski pragmatizam i snaga ispred magije i mistike latino genijusa. I opet ništa od poetične pravde za stare dunavske učitelje – ni Mađari ni Austrijanci. I opet ništa od ordenja za praške đake.

ŠVEĐANI PRVACI SVETA 1942? FIFA KAŽE – NE!

Nemcima kao da nisu bili dovoljni ratni trijumfi, pa su za potvrdu superiornosti svoje rase želeli pobede i na drugim frontovima. Nakon što su tukli Mađare, Bugare i Rumune, vođe nacisitičke fudbalske reprezentacije pozvale su u goste – kako su to nekad činili Englezi - najbolju kontinentalnu selekciju po svojoj proceni. U pitanju je bila Švedska. Kako dolazi iz neutralne države Britanci su dali dozvolu švedskom timu da otputuje u Berlin na “veliku utakmicu za prvaka sveta”.

Pred 100.000 ljudi na Olimpijskom stadionu gosti su poveli sa 1:0. Nemačka uzvratila golovima Lehnera i Klinglera, da bi Šveđani režirali još jedan preokret do kraja – 2:2 Karlson pred kraj prvog poluvremena i onda 2:3 Malte Mortenson u 71. minutu.

Mada je trofej za prvaka sveta bio spreman – do ceremonije dodele nije došlo. Hitler je bio mnogo ljut. Raspustio je celu reprezentaciju. Većina igrača bila je prisiljena da se pridruži oružanim snagama Vermahta.

Svemu je prethodio izveštaj ministra spoljnih poslova Lutera adresiran na firera:
“Pobede i porazi u ovakvim sportskim nadmetanjima bliži su srcima našeg naroda nego porobljavanje nekog dalekog grada na istoku. Zato ovakvi događaji moraju biti zabranjeni. Zarad dobrog raspoloženja građanstva”.

FIFA, razume se, nikada nije priznala tu utakmicu. Ali to neke stare i tvrdoglave Šveđane ne sprečava da bajkovitu priču prenose mlađima i “potpisuju” kako su 1942. na Olimpijskom stadionu u Berlinu postali prvaci sveta...

“Alternativni redovi” o Mundijalu 1946. dolaze u obzir samo po prvom scenariju – Drugi svetski rat nikada se nije dogodio. Jer po onom drugom nijedna od evropskih selekcija ne bi bila spremna da doputuje u Brazil. A izvesno je da bi organizaciju dobili Brazilci, kao što će je i dobiti četiri godine kasnije... Prosto – poraženim silama koje su predvodili Nemci i Italijani učešće bi bilo zabranjeno, dok bi Saveznici sva finansijska sredstva koristili za oporavak svojih razrušenih zemalja. Mnoge su nacije, pritom, izgubile neke svoje važne igrače tokom ratnih dejstava... Englezi imaju precizne podatke: izginulo je 40 njihovih fudbalera, istaknutih članova klubova Prve divizije.

Za '46. zato samo jedan scenario – rata nije bilo.

Jugosloveni su još na prvom Mundijalu u Montevideu pokazali kako im prija južnoamerička “klima”. Potvrda će stići u Čileu '62, a najbolji tim zapravo su mogli da sastave za neodigrani Mundijal u Brazilu 1946. Tu bi se zapravo mogao naći dobar deo onog našeg najčuvenijeg sastava iz Tamperea '52: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.

Branko Stanković, Zlatko Čajkovski, Ivica Horvat, Rajko Mitić i Stjepan Bobek verovatno bi imali zagarantovana mesta u startnih 11. Da, i Horvat! Iako tek 20-godišnjak kršna momčina iz Siska važio je u ono vreme za jednog od najmodernijih halfova sveta sa svojih 1,90...

I Stanković i Čik i Rajko i Štef. Svi šest godina mlađi nego u Tampereu. I poletniji. I jači. I izdržljiviji. Tamo u Finskoj igrali su barabar sa najboljim timom planete, sa Šebešovom Lakom konjicom. Imali bi “caku” i za najbolje južnoameričke ekipe. Potpis i pečat!

Dobro, Franjo Velfl verovatno bi i dalje imao prednost na mestu centarfora u odnosu na Bajda Vukasa; Brozović ili Cimermančić i dalje pre Crnkovića (niko se ne bi bunio); Bata Ognjanov, Vujadin Boškov i Branko Zebec premladi...

Svakako tim za velike stvari.

Domet? Nezahvalno je. Uz malo sreće na žrebu možda još jedno polufinale.

Mađari?

Ne. Teoretski, ako ćemo po imenima, mogli bi da za Brazil '46 sastave strašnu ekipu. Po zvučnosti svakako za titulu. Ali... Dobro, za njih bi pravo nastupa imao Laci Kubala, Ferenc Deak je do 24. rođendana imao 220 ligaških golova na kontu... Međutim Puškaš tek 19, Božik i Grošič po 20, Kočiš 21, Hidegkuti 22... Teško se tada, u tim godinama, ulazilo u mađarski tim.

Najbolji Evropljani, uz tada “trostruke uzastopne prvake sveta” Italijane – ponovo Šveđani. I dok bi kod Pocovih momaka konačno moralo da dođe do neke vrste zasićenja posle svih tih titula – a gro tima i dalje bi činio Grande Torino, minus ostareli Meaca i Piola – švedski tridens Gre-No-Li bio bi na vrhuncu. Izvesno, uz Jugoslaviju, najveći izazov za Južnoamerikance.

Englezi? Španci? Ne i Ne.

Albion je već bio počeo da polako rasipa staru slavu, nije bio nadmoćan ni na svom fudbalskom svetilištu. Španci sa najboljim igračima Bilbaa i Valensije, a međ njima samo dva prava asa – Telmo Zara i Agustin Gainsa. Malo. Premalo. Da, na pravom Mundijalu u Brazilu 1950. četvrto mesto, ali bez pobede u finalnoj rundi, s glatkim porazima od Brazila (1:6) i Švedske (1:3).

► Dva finala Mundijala, dve reprezentacije, dve Musolinijeve pretnje, dve utakmice za goli život

Domaćin Brazil, čudesna Argentina i Urugvaj pojačan Huan Albertom Skijafinom (u odnosu na Nemačku 1942), po nekim anketama 17. najboljim fudbalerom svih vremena, verovatno bi se našli u polufinalu. A za njihov međusobni omer ništa bolje od Kopa Amerika baš te 1946.

Urugvajci tri poraza u pet utakmica na tom turniru. S Argentinom 1:3, sa Brazilom 3:4.

I eto finala Mundijala u Brazilu 1946: Brazil – Argentina! Kad se već nije dogodilo zbilja, evo ga u “alternativi”.

Ko dobija? To je već stvar afiniteta. Možda će zvučati čudno, ali lepše za oko igrali su Gaučosi. Modernije, sa više automatizama. Brže. Riverova La Maquina bila bi ovoga puta na okupu: Munjoz, Moreno, Pedernera, Labruna, Loustau.

Alfredo di Stefano morao je u leto '45 da ode u Urakan na pozajmicu jer za njega nije bilo mesta u tom Riverovom sastavu?!

Teško da bi ga bilo i na Mundijalu '46.

Kako vam ovo zvuči? Može li se bolje opisati moć tok napadačkog kvinteta? I Argentinaca generalno u drugoj polovini četrdesetih...

Brazilci bi se verovatno odrekli usluga u tom trenutku 33-godišnjeg Leonidasa jer je potpuno “nadošao” Eleno de Freitas, velika zvezda Flamenga. A sa njim i ubitačna polutka Vasko da Game Žair, te njegov saigrač, rasni centarfor Fransisko Aramburu Čiko. Na istoj poziciji igrao je i čuveni Ademir, tako da bi Čiko verovatno išao levo, na krilo.

Domingos da Gija i Zeze kao srce odbrane i tada već renomirani kreativac Zizinjo, krajem veka proglašen za jednog od najboljih Brazilaca u eri pre Pelea.

Rezultat?

Pre toga samo još ovo. Možda i ključ za rezultat tog imaginarnog finala...

Argentina je protiv Brazila igrala u poslednjem kolu Kopa Amerika 1946. Ništa joj nije trebalo jer je imala tri boda više od Selesaa. Nema veze, Argentinci hoće potvrdu svoje superiornosti. Hoće sve pobede na turniru. I dobiće Brazil u toj poslednjoj utakmici. Dobiće sa 2:0 (Norberto Mendez oba gola). Ali će zauvek ostati ozbiljno oštećena kičma tog strašnog tima. Žair je - reći će posle nenamerno - na dva mesta polomio nogu kapitenu Gaučosa Hozeu Salomonu, jednom od najboljih svetskih defanzivaca onog vremena.

Salomon se nikad od tog preloma nije oporavio, morao je da završi karijeru u 29. godini... Brazil je možda baš zahvaljujući toj “intervenciji” Žaira došao do titule šampiona sveta 1946...

Ili možda nije?

Nazad na javu... Rat se i te kako dogodio. Ne beše Mundijala punih 12 godina. FIFA je odlučila da se prvi posleratni turnir održi 1949. u Brazilu, da bi odluka potom bila preinačena – biće godinu dana kasnije. Da ostane u parnoj godini, kako je i počeo. A i da Brazilci stignu da izgrade najveći stadion na svetu – Marakanu u Riju.

Trofej Žila Rimea preživeo je rat. Legenda kaže da ga je potpredsednik Fife Otorino Barasi sve vreme skrivao ispod svog kreveta u kutiji za cipele. Nacisti su navodno pretresali njegovu kuću, ali boginju Niku nisu pronašli.

Prvi šampion koji će je podići posle Meace u Parizu bio je Urugvajac Obdulio Varela.