Kako se vratio klub koji svi volimo: Sa decom, momcima iz regiona i samo jednim strancem – našim

Iako nikad ranije nije radio ni u Drugoj ligi, a pet godina je sedeo na klupi mladog tima Malage, Funes je promenio identitet tima koji se uglavnom oslanja na lokalce. Mnoge od njih je trenirao u Malaguenju (to je taj razvojni klub) i kao što se Selta preporodila sa Klaudijom Hiraldesom, tako je i simpatični klub iz Andaluzije poleteo sa Funesom.

Možda zato što u kadru ima fudbalere koji osećaju klub. Jeste fraza, ponekad i poštapalica, ali u slučaju Malage je istina. Čak 14 sadašnjih prvotimaca je poniklo na Rosaledi. Ne zato što je neko bio suviše pametan, vidovit ili hrabar, već što zbog katastrofalnog poslovanja šeika Abdulaha Al Tanija novca za pojačanja, a kamoli skupocena, nije bilo. Sećamo se i kako su pre tri leta, utučeni finansijskom dubiozom, navijači Malage presretale turiste koji su sleteli na tamošnji aerodrom, u želji da ih promovišu u pojačanja, kad već uprava nije mogla. Valjda su tom šalom želeli da ublaže tugu.

U takvim okolnostima Malaga je morala da traga za resursima koji su joj u okruženju. Na pomenute dečake iz podmlatka nakalemljen je ostatak igrača rođenih u Andaluziji, onih koji nisu uspeli da se domognu velikana poput Sevilje i Betisa, niti da prođu u Almeriji, Granadi, Kadisu, iako su lokalni rivali platežno moćniji. Takvih je čak 16. I oni prepoznaju šta ovo znači.

Zato se desilo da Malaga kreira jednu od najmlađih ekipa u takmičenju. Prosek svih fudbalera u kadru je 24,8, a samo šestorica od 29 prijavljenih za Segundu su prebacili kotu od 30 leta. Među njima i jedan Srbin. Tačnije, jedini stranac na koga se ovaj tim oslonio – Darko Brašanac.

(Guliver images/Andres Lopez Sheridan)

Tačno, tu je Irac Aron Oćoa, ali je rođen u Marbelji i poseduje španski pasoš, kao i Haitam Abaida, koji na internacionalnom nivou predstavlja Maroko, iako je celu karijeru proveo na Pirinejima. Brašanac je unikatni stranac, mada posle deset godina u zemlji aktuelnog prvaka Evrope živi, ponaša se i razmišlja kao Španac. Ovim podvigom je upotpunio kolekciju dostignuća, jer je malo naših fudbalera koji mogu da se pohvale da u tako fudbalskoj zemlji traju.

Bivši vezista Partizana je ostvario dve promocije. Jednu sa Leganesom pre dve sezone, kad je otišao iz Osasune na pozajmicu na Butarke i pomogao madridskom timu da prvi prođe kroz cilj, a drugu u intenzivnom pohodu sa Malagom, koju mnogi nisu shvatali ozbiljno, iako je u jednom trenutku, za samo devet kola, uspela od 18. pozicije da se podigne do treće i da pretrpi samo četiri poraza u poslednja 32 susreta, a da neokrnjena prođe kroz baraž. Kao prošle godine Veljko Paunović sa Ovijedom.

A pre toga, kontinuirano igranje u Primeri, gde je Brašanac skupio više od 200 utakmica; plasman u finale Kupa kralja sa Osasunom; mesto u Evropi sa timom iz Pamplone; a onda i ovi kratkotrajni boravci u Drugoj ligi okončani slavodobitno. To trajanje valja ceniti.

Kapa dole!

Baš kao i Malagi, koja je posle osam godina tumaranja pronašla način da se vrati u Primeru. Imala je šansu čim je ispala, ali ju je 2019. u polufinalu baraža savladao Deportivo iz La Korunje (kasnije je ekipu iz Galicije zaustavila Majorka), osim toga je završavala u donjem domu tabele, a u međuvremenu ispala i u Treću ligu, pa se ekspresno oporavila. Sad će baš sa Deporom i Rasingom (direktno obezbedili članstvo) činiti triling uticajnih španskih klubova tamo gde im je i mesto.

Jer, Malaga nije bilo ko.

To je klub koji je početkom veka znao da dobije međunarodne utakmice protiv Viljareala, AEK-a iz Atine, Boavište i koji je zadivio planetu 2013. godine, kad se probio do četvrtfinala Lige šampiona tako što je promovisao napadački, smislen i atraktivan fudbal, pa je tako u grupi dobijao Zenit, Anderleht i Milan, u osmini finala eliminisao Porto i verovatno bi nešto slično učinio na narednoj stepenici protiv Borusije iz Dortmunda. Vodila je Malaga golovima Hoakina i Eliseua na Vestfalenu dvaput, da bi sastav Jirgena Klopa uspeo da ustane iz mrtvačkog sanduka u nadoknadi (Marko Rojs i Felipe Santana).

(AFP)

Vredi se podsetiti tog tima. Branio je Vili Kabaljero, odbranu držao Martin Demikelis, veznim redom komandovao Žeremi Tulalan, krilom tutnjao Hoakin, za kreaciju bio zadužen Isko u nastajanju (tek će kasnije izgraditi monumentalnu karijeru), a u špicu stena u liku Žulija Baptiste. Tim sklopljen i vođen trenerskom rukom Manuela Pelegrinija igrao je na gol više i svima nama koji smo tih sezona pratili španski fudbal činilo se da je Malaga sposobna da zapreti velikima.

Bila je to najviša tačka na koju se popela. Sve posle toga je podrazumevalo pad. Sve do ovog leta.

U narednom će, zajedno sa sapatnicima poput Rasinga iz Santandera (sećamo se kakav su tandem na El Sardineru nekad činili Nikola Žigić i Pedro Munitis) i Deportivom (kakav je to tek bio tim, onomad kad je iskrivljenim nogama Huana Karlosa Valerona izbacio Milan iz Lige šampiona nadoknadivši tri gola minusa), biti deo elite. Tamo gde joj je i mesto.

I gde su nekad slavu tog kluba pronosili Huanito, Fernando Jero, Hoakin, Naćo Monreal, Santi Kasorla, Isko, pa Karlos Kameni i Giljermo Očoa, Žulio Baptista, Havijer Saviola, Roke Santa Kruz, Rud van Nistelroj, Nordin Amrabat, Jusef En Nesiri, Salomon Rondon...

Kako da ih ne volite? Dobrodošli nazad.