Kako je Španac Bob naterao Portugalce da se zaljube u njega

Sa 21. godinom zaputio se u Englesku, da igra u četvrtoj ostrvskoj ligi. Osvojio je FA kup 2013 sa Vigamom i potom postigao najbolji ligaški plasman Evertona nakon četvrt veka. Vodio je najuspešniju reprezentaciju Belgije svih vremena i doveo je do trećeg mesta na Mundijalu u Rusiji. A sada je kvalifikovao Portugal za Evropsko prvenstvo u rekordnom vremenu i sa fascinantnim ciframa. Roberto Martines, sada pedesetogodišnjak, napustio je domovinu i otisnuo se u avanturu sa koje se nikada nije vratio. Nesvakidašnji Španac „Bob“, kod kuće je igrao vrlo kratko i nikada nije vodio nijedan domaći tim.

Nakon reprezentativne pauze i uspeha sa portugalskim timom, koje su, između ostalog, bolno osetile komšije iz BiH, Martines je dao još jedan u nizu intervjua za španske medije koji ga vole i često pozivaju. Nikakvo čudo. Zadovoljstvo je slušati njegove ideje o fudbalu, odnosima sa igračima i ličnim iskustvima.

Prvo što je uradio kao selektor Portugalije bila je poseta Saudijskoj Arabiji gde se tada igrao Superkup Španije. A sa glavnom namerom da se lično susretne i razgovara sa Kristijanom Ronaldom, razočaranim u reprezentaciju nakon poslednjih poteza Fernanda Santoša. Rezultat ovog razgovora je deevt golova koje je CR7 postigao u sedan kvalifikacionih utakmica. I premda rivali nisu bili teški, osam uzastopnih pobeda, 32 postignuta pogotka i samo dva primljena dovoljni su da Portugalce ispune iluzijama. Samo deset meseci nakon poslednjeg mundijalskog razočarenja, priča se sasvim promenila.

Od prvog susreta smo čuli kako Martines peva himnu – od početka do kraja, premda kada je stigao, nije znao ni reč portugalskog. Sada je počeo da ga koristi i na pres konferencijama i u razgovoru sa igračima. Jezici dve zemlje su slični, ali Španci obično računaju na to da se sve razume, i nimalo se ne trude u odnosu na zapadne susede. Novi selektor ih je svojim gestovima već očarao.

A i on sam je očaran. Izuzetnim kvalitetom igrača i neverovatnim brojem talenata po glavi samo 10.000.000 stanovnika. Hvali njihove fudbalske škole i strukture, kao i takmičarski gen starih asova kao što je Pepe (40) ili sam Ronaldo.

Fudbal koji propagira Martines je taktički fleksibilan, ofanzivan i zanimljiv. Sledbenik Johana Krojfa, uspeo je da u Engleskoj, pre 20 godina, ubedi Svonsi u značaj poseda lopte. I koji je za vreme svog boravka u Engleskoj naučio mnogo toga. Danas koristi široke mogućnosti izbora koje mu nudi Portugalija da prilagodi taktiku protivniku i izvede u igru najoptimalnijeg fudbalera – jednako kao što je juče pravio kombinacije sa šest-sedam talentovanih Belgijanaca.

Uz to, očigledno je da je u stanju da stvori idealan ambijent za igrače. U Portugaliju je stigao sa namerom da smiri duhove i to mu je uspelo.

„Nikada nisam video igrača kao što je Kristijano. Ne postoji ništa što će ga sprečiti ako nešto nameri. A fudbal je njegov život i njegova najveća strast“, izjavio je o Ronaldu, uz uverenje da može zaigrati na Mundijalu 2026. Reči pohvale je konačno od nekoga dobio i Žoao Feliks, za kojeg smatra da se sada oseća važnim i da mu nova uloga daje samopouzdanje da bi njegov izuzetni talenat raširio krila.

I ako bi se ovde prosečan Španac – posebno navijač Atletika - možda i namrštio, Martinesove izjave o Edenu Azaru već im deluju kao vic. Ali, i one su odraz karaktera i lojalnosti bivšeg selektora Crvenih đavola koji čak i sada, kada je nakon dugog perioda dekadencije Azar odlučio da se povuče iz fudbala, govori o njegovoj spektakularnoj karijeri u Francuskoj i Engleskoj, o tome da je bio najbolji igrač Mundijala u Rusiji i o ogromnom pritisku koji je trpeo kao lider belgijske reprezentacije, uvek staloženo i sa nepokolebljivim dobrim raspoloženjem. Žali samo što ga u Realu nisu videli u najboljem svetlu.

Belgija je Martinesa zainteresovala kada je dobio priliku da u redovima Evertona trenira 19-godišnjeg Lukakua. Prihvatio je ponudu i proveo šest godina kao selektor, sa vrlo specifičnim pristupom, jer mu je istovremeno data i uloga sportskog direktora i zadatak da osmisli budućnost belgijskog fudbala. Tako je nastala ideja da se iskoristi zlatna generacija da bi prenela znanje mladima. Reprezentativne pauze su iskorišćene za trenerske kurseve i 21 igrač nacionalnog tima je dobio trenersku licencu u Belgiji. Najistaknutiji učenik - Kevin de Brujne.

Škola, planiranje, strukture, taktika, pristup – nijedna od ideja Roberta Martinesa, osim možda poseda lopte, nije stigla iz Španije. Premda nikada nije rekao nijednu lošu reč o domovini, nikada nije potvrdio da će se vratiti, niti da će trenirati neki španski klub ili reprezentaciju. Pre desetak godina, upitan da uporedi La Ligu i Premijer, nije ni pokušao da se dodvori španskom novinaru koji ga je intervjuisao:

„Na nivou organizacije, strukture, marketinga... stila, igre, poštenja, požrtvovanosti... Nema mesta za diskusiju. DNK Premijer lige je jedinstven. Treba ga iskustiti da bi ste znali o čemu govorim“.

I treba mu verovati, jer, kada se 1995. otisnuo ka ostrvu, španskim fudbalerima nijedne kategorije to nije padalo na pamet. Engleska ih nikada nije zanimala, ni istorijski ni fudbalski - da ne spominjemo tradicionalna neprijateljstva i rivalstva. Sa dvojicom kolega iz Saragose B otišao je u Vigan, gde su im dali nadimak „Tri amigosa“, a publika ih je bodrila sa meksičkim šeširima na glavi.

„Oduševilo me to što je sve što sam do tada znao, bilo na sasvim drugom nivou: pripreme, način igre, golovi“, govorio je Martines – tada već „Bob“ - o svom dolasku u predgrađe Mančestera – „Tada sam odlučio da ću da usavršim engleski“. I zaista, druga dva amigosa su se brzo vratila u rodni grad. Bob je ostao. Osamnaest godina kasnije, kao trener Vigama igrao je u najvišoj kategoriji i osvojio FA kup protiv Mančester Junajteda.

U Evertonu je proveo tri sezone, i premda je samo prva bila izuzetna (završili su na petom mestu na tabeli), nedavno je klub napravio nostalgični pokušaj da ga vrati. Očigledno je da Roberto Martines pripada grupi ljudi koja stiče prijatelje kuda god prođe, tretira igrače sa bliskošću i poštovanjem i dobro se slaže sa strukturama klubova i saveza. A sve to, povezano sa lepim, taktički prilagodljivim, modernim fudbalom, dobrom organizacijom i razumnim idejama, čini ga trenutno jednim od najinteresantnijih trenera u Evropi.

Čak i u Španiji, gde konstantno eskivira odgovor na pitanje da li misli da se vrati, s ponosom gledaju na svog odbeglog zemljaka koji je napravio trenersku karijeru od nule i daleko od kuće. Dolaskom u Portugaliju im je bar malo bliži.

PIŠE: Ognjenka MARIĆ