Kako je Martin O. na kratko pobedio proces

Slomio nam je srca Martin O'Nil jer je uspeo. Da za kratko vreme razreši situaciju, kao u krimi romanima koje voli. Kao u starom fudbalu, u kom su favoriti povlašćeni, u kom su treneri zanatlije, u kom radiš sa onim što imaš i od toga praviš višu vrednost.

Proces. To je postala najskuplja reč u modernom sportu. Može biti da je sve počelo sa trenerima ideolozima, koji su za svoje zamisli, koje su višeslojno i vrlo zahtevne, tražili poverenje koje se meri u godinama. Može biti da je sve počelo sa knjigom … i njoj sličnim radovima, u kojima su ljudi koji se bave statistikom i analizom podataka, prikazali koliko je sport (fudbal konkretno) daleko otišao u kvalitetnoj primeni proračuna na igru. Možemo to voleti ili ne - procesi su postali naša realnost.

Često su, istina, poštapalica i opravdanje. Kao kada Darka Rajakovića pitaju zašto je požurio sa ribildingom tima, kao da je proces tu zbog procesa, a ne zbog njegovog krajnjeg rezultata - ispunjavanja zamisli trenera u punom smislu. Oni koji nisu dovoljno uspešni uvek će se vaditi na to da im je potrebno više vremena; da im je potrebno više saradnika koji razmišljaju u skladu sa njihovom vizijom; više igrača koji se uklapaju u koncept.

Ako vam sve to zvuči previše korporativno, to je zato što jeste. Fudbal je brutalna korporativna mašina.

A onda se pojavi Martin O'Nil.

I u godinama kada je fudbal bio manje stvar procesa, a više stvar srca - često nauštrb logike - Martin je važio za staru školu. Bio je trener iz britanskih stereotipa. Tip kod koga na gostovanja odlazite kao kod zubara, da vam sipa otrov u zub, umrtvi nerv, pa ako imate sreće neće morati da ga vadi, a ako nemate sreće - boleće uprkos anesteziji. Za O'Nila je to važilo i u odnosu sa igračima. I u izboru taktike. Posmatran je kao dekadentni, staromodni čičica, zloća iza pokislih stakala naočara, koji se uvuče iza visoke kragne svoje jesenje jakne i smišlja neku pakost za ljubitelje fudbalskog larpurlatizma.

Njegovi igrački izbori - bio je i ostao legenda Notingem Foresta, njegovi trenerski izbori - uvek je birao timove čija se navijačka baza apsolutno uklapa u njegov identiet, njegove opsesije van terena - teška pasija su mu kriminologija i istraživanje velikih zločina; sve su to karakteristike koje su samo osenčile njegov fotorobot u modernom fudbalu.

I tako je otišao u penziju 2019. godine, zapravo s dolaskom koronavirusa, kada su ga ispratili da gleda dokumentarce o serijskim ubicama i uzima tantijeme na vrlo dobru autobiografiju koju je objavio, dotakavši se u njoj živopisnih likova - od Roja Kina do Brajana Klafa i nazad.

Procesi su u međuvremenu ušli u sve pore fudbala. Zapravo razumevanje da su oni zaista važni. I razumevanje kako ih je sve moguće ismevati onda kada ih njihovi nosioci zloupotrebljavaju. Čuvena je scena kada se Tim Kejhil i O'Nilov prijatelj Roj Kin svađaju u studiju nakon jednog poraza Arsenala. Kejhil objašnjava da Mikel Arteta tačno zna zašto je izgubio utakmicu i da je u pitanju - kontate već - proces stilizacije načina igre koji želi da uspostavi. Prošlo je, dakle, toliko godina, i toliko strpljenja da na Kinovo pitanje ("dobro, koliko je ta stilizacija trofeja donela Arsenalu") postoji i jasan odgovor.

Mikel Arteta je ostvario cilj. Arsenal je imao dovoljno strpljenja, dovoljno novca i opet dovoljno strpljenja da njegov proces institucionalno podrži. Ali postavlja se pitanje: šta se događa sa drugim klubovima, koji nemaju takvu infrastrukturu, toliko novca i toliko strpljivu (hehe) navijačku bazu?

Šta ako ste, recimo, Seltik? Najdominantniji škotski klub u poslednjih četiri decenije i svakako najuspešniji škotski klub u istoriji. I recimo, dugogodišnji trener odluči da ode iz kluba na početku sezone. Potrebno vam je kratkoročno rešenje, neko ko je u stanju da brzo uspostavi svoj sistem, neko snalažljiv. Tako su se u upravi Seltika po odlasku Brendana Rodžersa setili starog Martina O'Nila. Nije on pao sa neba. Severni Irac je veliki navijač Seltika, prisutan je oko kluba, ali je u tom trenutku već pet punih godina penzioner. Rešava osmosmerke i gleda seriju o Dameru.

I pored toga, Martin O'Nil ima u sebi dovoljno elana, dovoljno šlifa i dovoljno trenerskog zanata da može da pomogne voljeni klub dok ne dođe dugoročno rešenje. Od septembra do decembra 2025. on vodi Seltik i uspeva da pobedi Fejnord u Evropi i da popravi brljotine sa početka, ostavši na bod od Hartsa na čelu tabele. Seltik se tada odlučuje za proces.

U Glazgov stiže Vilfred Nensi, trenersko ime koje bi, ako dobije dovoljno vremena, resursa, ako se dovedu ljudi koji misle u skladu sa njegovom vizijom i dovoljno pojačanja, može da bude dugoročno rešenje. Ako neko za to ima kapacitete, ima ih Seltik.

Ali šta ako se na početku tog procesa, recimo, dogodi da trener sa vizijom, planom i podrškom, izgubi šest od osam utakmica? U najdominantnijem škotskom timu u istoriji?

Ništa, onda su se u Seltiku opet setili Martina O'Nila. Jer u fudbalu koji je - hvala nebesima da je tako - mnogo više pod uticajem nauke, analitike i brojeva nego ranije; u fudbalu koji je - nažalost - mnogo više korporativan nego ranije; i dalje postoje situacije, retke, ali postoje, u kojima je potreban dodir klase stare škole.

O'Nil nikada nije radio sa ljudima koji vode klub. Nije po drugom (zapravo trećem) dolasku u Seltik bio okružen ljudima koji razmišljaju u skladu sa njegovom vizijom. Nije mogao da dovede 13 igrača u 5 prelaznih rokova kako bi "apdejtovao svoj roster i prilagodio ga novim zahtevima igre". Imao je nekoliko meseci da nesumnjivo najmoćniji tim u ligi dovede do cilja. Po starom principu: pruži se koliko si dug.

Njegov zadatak je bio alhemičarski - od loše atmosfere, narušene hijerarhije i nejasnih principa igre, napraviti tim koji ima glavu i rep, jer mu kvalitet svakako ne nedostaje. Bila bi blasfemija reći da Martin za to ima "know how". Verovatno bi nam zviznuo ćušku ili nas prezrivo pogledao na taj izraz. Know how i slične konstrukcije ostaju trenerima koji imaju više vremena. Martin ga je imao dovoljno za dobar osećaj, za utemeljeno trenersko znanje i jasne principe, za disciplinu i prave odluke u pravo vreme.

I na kraju nam je slomio srca. Nema normalnog čoveka koji nije navijao za Harts, za rušenje duopola koji više liči na monopol u škotskom fudbalu; nema nikoga ko nije prebacio kanal kada je Seltik pogodio praznu mrežu za 3:1 i overu nove titule. Tako da je finale škotskog FA Kupa ostala samo formalnost.

Slomio nam je srca Martin O'Nil jer je uspeo. Da za kratko vreme razreši situaciju, kao u krimi romanima koje voli. Kao u starom fudbalu, u kom su favoriti povlašćeni, u kom su treneri zanatlije, u kom radiš sa onim što imaš i od toga praviš višu vrednost. Protiv struje.