Kakav Hames, kakav Marselo... Pirej je čekao stolara iz Kazablanke

Hazarder je Evangelos Marinakis. Nikada se gazda Olimpijakosa nije libio da, zavuče ruku duboko u džep, povlači rizične poteze na fudbalskom tržištu, da novcem ili ko zna čime privuče velike, ali istrošene zvezde u Pirej. Baš to je prvi čovek uradio leta 2022. godine. Do je mahnito kupovao igrače za svoj Notingem Forest (spiskao skoro 200.000.000 evra i oborio rekord po bruju dovedenih igrača u jednom prelaznom roku), pronašao je načine da u svoje omiljeno čedo sa Karaiskakisa dovede jednog Marsela, Hamesa Rodrigesa, Šimea Vrsaljka, pa i sada Zvezdinog In Bom Hvana - sve bez obeštenjećnja.

Eksplodirao je jedan od najpompeznijih prelaznih rokova u istoriji Olija, preko 25.000 ljudi čekalo je Marsela na Karaiskakisu i padalo u trans dok je legendarni Brazilac opaljivao selfije. Bilo je i izdašnijih prelaznih rokova od pomenutog, ali retko većih očekivanja. Pride su za crveno-bele tada potpisali i Sedrik Bakambu, Dijadije Samaseku, Pep Bjel na kojeg je potrošeno 6.000.000 evra. Od većine, Olimpijakos nije dobio mnogo, od nekih - gotovo ništa. Niko od pomenutih danas nije u klubu (poneko na pozajmici) koji će 29. maja igrati finale Lige Konferencije, baš u komšiluku, na AEK-ovoj Aja Sofiji.

Do prvog evropskog finala u klupskoj istoriji pirejski velikan nije stigo jer je leta 2022. napravljeno čvrsto timsko jezgro. To nije bio slučaj. U borbi za trofej evropske C produkcije Olimpijakos se nalazi zahvaljujući genijalnim potezima koje je klub vukao na minuloj letnjoj i januarskoj pijaci.

Gro tima koji je u dvomeču polufinala Lige konferencije zaključno sa sinoćnim revanšom torpedovao ove sezone prilično moćnu Aston Vilu, činili su momci pristigli u poslednja dva prelazna roka. David Karmo, Francisko Ortega, Santijago Heze, Čikinjo, Danijel Podens (leta 2023. se vratio u Pirej iz Vulvsa), Visente Ibora i prvi bombarder evropskih takmičenja ove sezone Ajub El Kabi!

Na mala vrata Karaiskakisa ušao je 30-godišnji Marokanac pre devet meseci. Nisu ga dočekale desetine hiljada ljudi, nije bilo fešte, bakljade, prevelikih očekivanja. Da su znali kakav igrač dolazi, čitav Pirej bi tog 6. avgusta bio obojen u crveno!

Stigao je El Kabi kao slobodan igrač i katarskog Al Sada, nije u fudbalskom rezimeu imao nijedan klub Liga petice, već samo marokanske, kineski Hebej i turski Hataj iz kojeg je posle strahovitog zemljotresa u kojem mu je poginuo saigrač Kristijan Atsu, a a klupska centrala potpuno uništena, silom prilika morao dalje... U novu sredinu, na Bliski istok. A Evropljani ne haju previše za azisjski fudbal, niti cene njegov kvalitet, El Kabijevih šest pogodaka na 13 utakmica, nisu bili Bog zna kakva referenca za ono što će se dogoditi ove sezone. Momak koji je ušao u četvrtu deceniju života isporučio je 32 gola (i dve asistencije) na 46 mečeva za Olimpijakos!

El Kabijeva eksplozija na težini dobija tek kada zagrebemo ispod površine, kada se vratimo u prvu deceniju 21. veka i teleportujemo u Kazablanku, Ajubov rodni grad. El Kabi je odrastao u neuglednom kraju Derb Mila i kako bi pomogao porodici koja je grcala u nemaštini, sa 15 godina je napustio školu, te šegrtovao učeći stolarski zanat. Sam je to obelodanio u jednom intervjuu za marokanske medije.

Fudbal na ulici bio je sastavni deo detinjstva i odrastanja, samo što se El Kabi izdvajao. Lopta ga je slušala više nego druge klince i završio je u malom klubu iz drugog kraja grada. Već kroz nekoliko meseci uočili su ga skauti lokalnog Rasinga, prepoznali tehničke i fizičke kvalitete, te je kao 21-godišnjak dobio profesionalni ugovor. Bilo je to 2014. Dve godine trajale su pozajmice, nastupao je u trećoj ligi... prvo kao levi bek, zatim je prebačen na poziciju zadnjeg veznog, a onda se u Rasingu našao trener koji je prepoznao njegovu moć u šesnaestercu, osećaj za gol. El Kabi je postao špic, pomogao Rasingu da uđe u prvu ligu i sa 25 pogodaka zaslužio transfer na stepenik više, u redove Berkana za velikih 1.880.000 evra. Sezonu kasnije već ga je kupio kineski Hebej za 6.000.000 evra i to je bilo drugo i za sada poslednje obeštećenje koje je neki klub platio za reprezentativca Maroka.

Paralelno sa klupskom karijerom, razvijao je reprezentativnu (44 nastupa, 22 gola). Debitovao je za Maroko sredinom januara 2018. na Šampionatu Afričkih nacija (nije isto što i Kup Afričkih nacija), takmičenju na kojem za reprezentacije nastupaju samo fudbaleri iz domaćih klubova. Dva puta je pogađao na debiju, odveo Maroko do finala sa osam pogodaka, a u borbi za trofej dao još jedan u pobedi nad Nigerijom i zaslužio zvanje najboljeg strelca. Kupio je sebi mesto na Mundijalu u Rusiji, igrao protiv Irana i Portugalije, ali Maroko nije imao šta da traži u grupi u kojoj se nalazila u Španija. Od oktobra 2018. do novembra 2020. nije bio pozivan za reprezentaciju. Reprezentativnu karijeru oživeo mu je Vahid Halilhodžić, blistao je El Kabi u kvalifikacijama za Mundijal u Kataru, profilisao se kao jedan od klučnih igrača za plasman Lavova Atlasa i sigurno bi išao na Prvenstvo u Dohi da Savez dva meseca pre Mundijala nije oterao bosanskog stručnjaka zamenivši ga Validom Regragijem. Taj potez se, istina, ispostavio sjajnim budući da je Regragi odveo Marokance do polufinala, najboljeg plasmana jedne afričke selekcije u istoriji svetskih prvenstava.

Od starta najbljistavije sezone karijere, El Kabi ponovo igra za Maroko, od jula će sa reprezentacijom ponovo napadati plasman na Mundijal, ali trenutno je u fokusu Liga konferencija na koju se nameračio sa Olimpijakosom.

Sjajni golgeter je u polufinalu gotovo sam izbacio Aston Vilu postigavši pet od šest golova Olija u dvomeču. Pre šest godina kada je odigrao briljantan Šampionat afričkih nacija, tadašnji direktor takmičenja Adel Šedli (nekadašnji reprezentativac Tunisa) uporedio ga je sa Didijeom Drogbom, Samjuelom Etoom i Floran Maludom. Naravno, daleko je El Kabi od tog nivoa, ali igrački zaista ima deliće njihovih karakteristika - Drogbinu stasitost, Samjuelovu eksplozinost i završnicu, Floranovu levicu.

Samo su El Kabi i Falkao u istoriji evropskih takmičenja postizali po pet golova u dvomeču polufinala. Tigar je to uradio 2012. protiv Viljareala igrajući za Porto, a petardama u dvomečima evropskih takmičenja mogu da se pohvale još Kristijano Ronaldo (četvrtfinale protiv Bajerna 2017), Erling Haland i Josip Iličić postizali su po pet pogodaka u osmini finala, dok je Leo Mesi 2012. godine isporučio šest lopti u mrežu Leverkuzena, takođe na startu nokaut faze.

Sa 15 pogodaka u Evropi (10 u Ligi Evrope, tri u Ligi Konferencije i dva na startu sezone u kvalifikacijama za LE), El Kabi je izjednačio dostignuća Kostasa Mitroglua i Predraga Đorđevića na večnoj lisiti Olimpijakosovih strelaca u Evropi. Gleda u leđa samo još saigraču Jusefu El Arabiju koji je sakupio 20 na 57 utakmica.

Nisu Pireju bili potrebni Marselo i Hames...Pirej je čekao stolara iz Kazablanke.