Kad ulica (tribina) pojede klub

Postoje ti klubovi koji nisu svesni veličine i gde im je mesto. Žive u svom svetu oslonjeni na prošlost i mitove o romantičnom fudbalu, tradiciji, istoriji… Uglavnom nemaju lokalnog rivala i to ih dodatno zatvara u čauru sopstvene posebnosti. Ignorišu svet oko sebe, ne gledaju u budućnost i maštaju da se vrate u prošlost kada su bili uspešni i iznad ostalih.

Tribina ili bolje rečeno ulica vode glavnu reč i mnogo bolje se “razumeju” u globalne teme i politiku, nego u fudbal i ko igra dole na terenu. Najčešće je reč o sredinama sa slabijom socijalnom i ekonomskom slikom i visokom stopom kriminala što navijački pokret masovno koristi da proširi uticaj na lokalnu zajednicu i ponudi na tribini ventil za sve ispoljavanje svih frustracija i nezadovoljstva. Fudbal je tu samo izgovor.

Na kraju najviše ispašta klub.

Olimpik iz Marselja je jedan od takvih. Žrtva svoje tribine. Sredina u kojoj je nemoguće raditi zbog ulice koja sve zna, u sve se razume i o svemu bi da odlučuje. I na svakih nekoliko godina to dovede do raspada sistema. Kao danas.

Španski trener Marselino Garsija Toral je podneo neopozivu ostavku posle samo pet prvenstvenih utakmica i još dve u Evropi. Došao je letos umesto Igora Tudora. Ispao je na penale u Ligi šampiona od Panatinaikosa što je odmah raspalilo frustracije tribine jer smatraju da je Marselj za Panatinaikos gigant i da ne sme da ispadne kluba kao što su atinski Zeleni. Ironija je da je baš Panatinaikos godinama bio talac sličnog mentaliteta koji je živeo u prošlosti. Dve dok ih srpski trener Ivan Jovanović nije vratio na fabrička podešavanja i naučio ih prizmenosti i da ih se više niko ne plaši jer sve moraju da zasluže i osvoje na terenu.

Marselj je ovu sezonu u šampionatu Francuske počeo sa dve pobede kod kuće i dva remija u gostima, da bi prošlog vikenda odigrao 0:0 na Velodromu protiv Tuluza u noći kada je rođena nova golmanska zvezda Gijom Restez. Marselj je posle pet kola na trećem mestu sa dva boda manje od lidera Monaka. Dovoljno da tribina krene u autodestrukciju kluba.

“Oznojite dresove ili letite napolje”, pevala je tribina sa ultrasima dok su igrači stajali ispod i slušali.

Za Marselinom je danas rešilo da ode i kompletno rukovodstvo: Predsednik Pablo Longorija, sportski direktor Havijer Ribalta, finansijski direktor Stefan Tezje i izvršni direktor Pedri Iriondo. Svi oni su ponudili ostavke vlasniku kluba, američkom biznismenu Frenku Mekortu. On ih za sada odbija jer nema apsolutno nikakav plan B za upravljačku garnituru ili poziciju trenera. Ali razlaz je neminovan.

Marselj sutra igra u Amsterdamu protiv Ajaksa u Ligi Evrope a ekipu će sa klupe kao privremeno rešenje voditi nekadašnji prvotimac Žak Abardonado koji je ranije bio pomoćnik u raznim stručnim štabovima. Sa ekipom je u Amsterdam doputovao i klupska legenda Žan Pjer Papen, osvajač Zlatne lopte 1991. i nekada prva zvezda kluba i francuskog fudbala.

Papen je veliko ime koje je godinama posle igračke karijere lutalo u potrazi za novim zanimanjem. Pokušao je kao trener u Strazburu, Lansu i nekim niželigašima ali se nije proslavio. Poslednji angažman je imao u amaterskom Šartru da bi ga Marselj prošle godine zaposlio kao savetnika u klubu. Više se isticao gostovanjima po medijima, podkastima i kritikama uglavnom oslonjenim na teoriju “kako je bilo nekad…”. Ono što masa voli da čuje.

Iste večeri nakon remija sa Tuluzom (0:0) prošlog vikenda, Papenovo ime je iznenađujuće počelo da cirkuliše u medijima kao prvi kandidat za mesto trenera.

U ponedeljak je održan sastanak predstavnika navijača sa rukovodstvom kluba na kojem je bilo dosta tenzija.

“Ne vidimo loptu, sramota je kako igramo, vi ne poštujete naše mišjenje”, poručio je jedan od lidera navijačke grupe na sastanku a ostali se složili u kritikama na stil igre Marselinovog tima i njegovog trvdoglavo forsiranje formacije 4-4-2.

Potom su usledile optužbe da su Longorija i saradnici izabrali Marselina za trenera samo zato što je njihov zemljak kojeg znaju odranije. Tonovi su nastavili da rastu optužbama da su Longorija i saradnici oterali lokalne miljenik poputa Dimitrija Pajea (godinama jedini igrač van Pari Sen Žermena koji je bio među 10 najplaćenijih u ligi), Stiva Mandande ili Matea Genduzija. To su navodno igrači koji razumeju težinu Marseljovog dersa.

A onda se krenulo sa pretnjama. Po život.

“Vas četvorica i vaš niželigaški trener ćete videti šta će vas zadesiti ako ne napustite klub. Imate četiri utakmice da odete. Pakujte se, ne želimo više da vas vidimo. Ne testirajte naše strpljenje”, poručio je uticajni vođa navijača Rašid Zerual (52).

Reč je o čoveku da bogatim kriminalnim dosijeom koji je u nekoliko navrata osuđivan i odlazio je iza rešetaka. Bivši predsednik Marselja Žan Anri Ejro je posle odlaska iz kluba pričao da je po preuzimanju kluba prvo dobio savet kako treba da “reši” Rašida. I kako je morao da mu obezbedi kontigente ulaznica sa dobrim mestima (koje su kasnije prodavane), finansijske i druge benefite. Rašid Zerual je pre dve godine bio centru skandala kao vođa grupe huligana koja je ušla u Marseljov trening kamp, demolirala ga i fizički napala igrače.

Na internetu je osvanula peticija Marseljovih navijača drugačije orijentacije.

“Mi, odani navijači Olimpika iz Marselja želimo da izrazimo duboku zabrinutost zbog postupaka Rašida Zeruala, lidera navijačkog pokreta našeg voljenog kluba. Zabrinuti smo zbog njegovog uticaja koji unosi nestabilnost u klub. Naša dužnost je da zadržimo dostojnastvo i poštovanje i verujemo da nam je potrebno jako rukovodstvo na čelu sa predsendikom Longorijom. Čvrsto verujemo u njegov plan za bolji Marselj i želimo da ostane. Istovremeno tražimo da distanciranje Rašida Zeruala sa liderske pozicije navijačkog pokreta. To su neophodne mere da bi Marselj ostao stabilan”, navodi se između ostaloga u peticiji koju je potpisalo više od 35.000 navijača.

I koja će verovatno ostati mrtvo slovo na papiru jer peticije retko kada promene nešto. Između ostalog Zerualu se zamera da već godinama parazitira na grbači kluba sa svojim prijateljima, ali to i što je na tribini viđan u trenerkama drugih klubova poput Čelsija ili Bajerna.

Ipak, ultras pokret je isterao svoje pa su trener i vrh uprave podneli ostavke. Dva dana pre utakmice sa Ajaksom na startu sezone u Ligi Evrope.

Marselj je izdao saopštenje u kojem se ističe da klub ne može funkcionisati po principu sile i da predsednik Longorija i saradnici ne mogu da rade u atmosferi straha i pretnji po život.

Longorija je karijeru u fudbalu gradio kao skaut Atalante, Sasuola i Juventusa gde je radio prilično dobar posao. Bio je i sportski direktor Valensije kada je trener bio baš Marselino. Tada je posrnuli velikan sa Mestalje osvojio Kup kralja 2019. što je i dalje poslednji trofej koji je ušao u klupske vitrine. U Marselj je došao pre tri godine posle sezone u kojoj klub nije igrao u Evropi. Promenio je trojicu trenera, a ekipa je sezone završavala na petom, drugom i trećem mestu u Ligi 1.

Vodio je prilično dinamičnu transfer politiku. U zemlji u kojoj prebogati PSŽ vlada fudbalom, Marselju je ostalo da se sa ostalima bije za drugo mesto. Uprava kluba je za transfere u prethodne tri sezone izdvojila oko 260.000.000 evra što je dosta za francuske uslove ako ne računamo PSŽ koji te pare potroši za jedan prelazni rok. Samo je Ren u tom periodu sa 293.000.000 trošio više od Marselja. Ostali konkurenti manje: Monako 231.000.00, Nica 212.000.000, Lans 148.000.000, Lil 123.000.000, Lion 113.000.000…

Utisak je da se sa tim resursima moglo nešto bolje i da je Longorija pravio greške u poslovanju. Ali sve iznad drugog mesta ili eventualno nekog kup trofeja je nemoguće u Francuskoj dok je PSŽ ovakav. Lil i Monpelje su bili izuzeci koji se dešavaju jednom u 10 godina i nemaju taj pritisak kakav ima Marselj. Poslednji trofej na Velodrom je stigao pre 11 godina. Od tada su zabeležena tri druga mesta u Francuskoj, jedno finale Kupa i samo tri učešća u Ligi šampiona. Za Lil, Lans, Ren ili Nicu bi to bio zadovoljavajući bilans i nikome ne bi letele glave.

Ali u Marselju važe drugačiji rezoni i zakoni. Oni su ubeđeni da vrede više. Nemaju strpljenja da čekaju i velike promene se dešavaju na tri ili četiri godine. Svako ko ne veruje u tu posebnost neće moći da opstane u šizofrenoj atmosferi jedinog francuskog kluba koji je bio prvak Evrope.

Rešenje se ne vidi osim ako ne dođu naprimer Saudijci i kupe klub o čemu se spekulisalo pre nekoliko meseci. I da francuski fudbal opet dobije izjednačen Klasik između Pari Sen Žermena i Olimpik Marselja. Ako tribina dozvoli.