Kad je bauštela lepša od fudbala

Nije bio baš čudo od igrača, ali jeste igrao četvrtu, pa i treću ligu Engleske, a tamo se zarađuje i-ha više nego u srpskoj Superlige. Imao je Bili Ki čak i svetle trenutke, u sezoni 2017/2018 postigao je 26 golova, bio najbolji strelac Lige 2 i vodio Akrington do promocije u Ligu jedan. I tamo je nastavio da pogađa. Sve dok jednog trenutka nije shvatio da mu se smučilo. Već šest meseci radi kao fizikalac na gradilištu, uči za zidara. Tužna fudbalska priča, rekli bi mnogi. S tim što nije tako. Jer kako sam Ki kaže: skoro se nije osećao tako dobro.

Dok je igrao fudbal patio je od depresije, pa i poremećaja ishrane, bulimije. Nikakve veze nema ni to što mu je poslednja utakmica bila ubedljiva pobeda od 5:1 protiv Plimiuta. On je postigao pvi gol sa penala. Poslednjeg dana u sezoni trebalo je da putuje na gostovanje kod Portsmuta. Putovao jeste, igrao nije.

“Odglumio sam povredi, jer više nisam želeo da igram. Jeste me malo bolelo koleno, ali nije bilo toliko strašno. Jednostavno nisam želeo da budem tamo. Iscrpelo me je sve to. Nisam mogao više. Nestao sam na celo jedno leto, ugasio telefon, promenio broj, isključio sve društvene mreže. Trebalo mi je šest meseci da dođem do mesta na kome sam želeo da budem”, kaže Ki u intervjuu za Gardijan.

Mesto na kome je želeo da bude zvuči pomalo čudno s obzirom da Ki sada često radi na mešalici. Povremeno igra za sedmoligaša Kolvil Taun, čisto iz zabave. Ali nemojte da mislite da mu sve to teško pada.

“Mislim da sam juče pretrčao 15 kilometara na gradilištu, a-ha-ha. Ranije, završim trening u 12.30, imaš previše vremena da razmišljaš. Sad dođem kući mrtav, mogu samo da popijem par piva, posedim sa ženom i decenom, večeram i stropoštam se u kevet. Divno. Dok sam bio u fudbalu mislim da nikad nisam zaspao pre ponoći. Stalno nešto razmišljaš. Sad se legnem u 22 sata”.

Ume i da plastično objasni: “Kao da imaš pacova koji ti trči po glavi”. Samo što je sada naučio kako s njim: “Još je on tu, samo ga nekad zatvori u kavez. Treniram ga”.

Akringtonov Kraun Graund (©Reuters) stadion

Pomoglo je i to što su se ljudi u Akringtonu pomogli da mu olakšaju. Uostalom, on je u dva mandata za taj klub odigrao 243 utakmice i postigao 83 gola. Međutim, i u trenucima slavlja – kao tad kad je vodio tim do promocije – očekivanja su samo rasla i on se sve teže nosio s pritiskom. Seća se utakmice u Kembridžu, gubio je njegov tim sa 1:2, ali je u nadoknadi trebalo da šutira dva penala. Ki je trebalo da šutira. Odbio je i Akrington nije dao nijedan gol. Narednih dana Bili nije spavao. Dosta je pio.

“U roku od godinu dana osvojili smo ligu i bio sam na krovu sveta. Sledeće godine sam se opet patio. To je stvar sa mentalnim zdravljem: ne znaš na čemu si, čas si gore, čas dole. Pomoglo je što sam potražio pomoć tererapeuta i doktora, pio tablete”.

Na kraju, sve se isplatilo.

“Čudno je, porodica mi kaže da sam drugačija osoba, da sam uvek srećan, ćaskam, komuniciram. Da sam ponovo onaj ‘stari Bili’. Kad bih sada rekao roditeljima ili supruzi da želim da se vratim fudbalu mislim da mi ne bi dozvolili jer znaju kako mi je bilo”.

Ali, da li mu bar nešto od fudbala nedostaje?

“Svakodnevni trenini sigurno ne, ona potreba da mi telo bude kao hram takođe. Volim da budem ono što jesam. Da popijem pivo sa drugarima, da uživam u životu. Nedostaje mi sam fudbal, ali ne profesionalna strana svega toga. Energiju usmeravam na decu i porodicu, ne trudim se da budem nešto što nisam. Dopada mi se što sam kod kuće sa porodicom, umesto da putujem po zemlji. Ne brinem o tome što će deca opet morati da menjaju škole i da li ću dobiti novi ugovor. Jednostavno, vodim normalan život. Ne jurim san”, završava Ki.

Samo dok ga posao čini srećnim. Šta god to bilo.