Kad god smo morali, nismo umeli

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Nemačke)

"Nastavljamo da budemo najbolji kad je najpotrebnije“.

Između ostalog i ova rečenica potkrala se u obraćanju selektora Srbije Dragana Stojkovića dan nakon remija Srbije sa Slovenijom. Da je Piksi ovu rečenicu izgovorio u periodu od 14. novembra 2021. prve do Mundijala u Kataru godinu dana kasnije, ona bi bila apsolutno na mestu. Tada je Srbija uživala u "Piksibolu", iz minusa u sred Lisabona nokautira Portugaliju i plasirala se na Svetsko prvenstvo.

Beše to poslednji put kada su Orlovi uzleteli u trenucima kada je bilo zaista važno, sudbonosno. Mada, ako sliku proširimo na velika takmičenja i pre i tokom Stojkovićevog selektorskog mandata, teško da ćemo u istoriji nastupa na svetskim i evropskim prvenstvima pronaći išta što bi ulivalo nadu za dolazeći okršaj sa Danskom.

Ili prosto - Kada god smo morali, nismo umeli. Počev od Južnoafričke republike, preko Rusije do Katara. Na sva tri prethodna planetarna turnira Srbija je u 3. kolo grupne faze ulazila znajući da je pobeda vodi među najboljih 16. Ali pobede su uvek izostajale. Nezavisno od igračkog kvaliteta rivala. A bilo je i objaktivno slabijih, daleko nadmoćnijih i onih od kojih vas nijanse razlikuju.

Šizofren Mundijal odigrala je Srbija 2010. godine na kormilu sa Radomirom Antićem. Na otvaranju izgubila od Gane (1:0), već u drugoj utakmici se postarala za senzaciju turnira i posle akcije spuštene lopte Nikole Žigića i egzekucije Laneta Jovanovića srušila Nemačku, a kada je trebalo da overi prolaz protiv Australije, jednostavno se ugasila. I dan danas se pitamo šta bi bilo da je Miloš Krasić poslao onu loptu u praznu mrežu, a ne, nekontrolisano, preko gola. Da je Srbija prva došla do gola... Eh, da je... Ovako su Australijanci postigli dva, a Marko Pantelić samo ublažio poraz koji je Srbiju poslao kući.

Osam godina kasnije u Rusiji nova generacija fudbalera, ali ista boljka. Iako neubedljiva premijera protiv Kostarike iznedrila je tri boda (1:0), a nakon što je u drugoj rundi poražena od Švajcarske, ekipa Mladena Krstajića je "biti ili ne biti" utakmicu igrala protiv Brazila. Kada morate da se vadite protiv jedne od najfudbalskijih selekcija na planeti, kapitulacija vam je maltene suđena. Pobeda koju ni najveći optimisti, realno nisu očekivali, nije se ni desila. Srbiju su iz Rusije ispratili Paulinjo i Tijago Silva.

Onda je došao Katar, a sa njim i jedan od jačih naleta euforije čitave nacije. Karma je Orlovima koji su nakon spektakularne lisabonske noći stihovima "Dajte Brazil da se igramo" prizivali Selesao, ispunila želju. No, najmanji je problem što Srbija nije pobedila Nejmara i drugove. Kao i četiri godine ranije, retko ko je u takav podvig verovao. Ali Srbija nije smela sebi da dozvoli Kamerun, kao ni prekjuče Sloveniju. Baš zbog onoga što ju je čekalo u Dohi i što je čeka 25. juna na minhenskoj Areni. Žilav, kvalitetan, disciplinovan, taktički doteran rival koji propuste, nedorečenost i strepnju kažnjava.

A Srbija baš kao i u Dohi, kada je gubila, pa vodila, pa ponovo gubila i pretrpela poraz od Švajcarske, u duel sa Danskom ulazi iz minusa. Sa moranjem da postigne makar jedan, a svakako više pogodaka od protivnika. Ponovo je krenula putem kojim se ređe ide. Ali on je u autobiografiji Orlova odavno postao "put kojim se isključivo korača".

Pre 18 godina u Nemačkoj, 3. kolo je iz vizure Srbije i Crne Gore, posle minimalca od Holandije i argentinskog masakra, bilo samo formalnost (poraz od Obale Slonovače 3:2). I na Euru 2000. Srbija u poslednjem kolu grupne faze nije obezbedila prolaz trijumfom, već spletom srećnih okolnosti, odnosno remijem mirnih mreža Norveške i Slovenije.

Ako vas zanima kada smo poslednji put pobedom zgrabili nokaut fazu, desilo se 1998. Pale su Sjedinjene Američke Države golom Slobodana Komljenovića.

Dakle, ne nastavljamo da budemo najbolji kada je najpotrebnije, već "Hajde da počnemo da budemo najbolji kada je najpotrebnije". I hajde da konačno dobijemo uspomenu koja će nam iz pamćenja izbrisati Krasin zicer ili Žiletovu stativu protiv Švajcaraca.