JSL Sport - naša dika, naša bruka

Samo nekoliko dana pošto su jedinice Jugoslovenske narodne armije ušle u Trst i Jasenovac, a na zgradi Rajhstaga u Berlinu zavijorila crvena zastava SSSR-a, iz Zadružne štamparije u Ulici 1. maja, na Paliluli, izašli su prvi primerci Fiskulture, preteče kasnije planetarno poznatog Jugoslovenskog sportskog lista “Sport”.

Uz zagrebačke Sportske novosti, beogradski “Sport” decenijama je predstavljao jedan od najuticajnijih dnevnika na Balkanu. Šezdesetih godina etablirao se kao najvažnija sportska novina jugoistočne Evrope, sedamdesetih i osamdesetih dosegao rekordne tiraže, devedesetih se već gegao, preživljavajući na krilima stare slave i ludačkom entuzijazmu svojih novinara, da bi mu revolucionarne i tranzicione dvehiljadite poturile panj pod glavu.

Napokon, lihvarsko-šarlatanska koalicija (prodavac - kupac), uz protekciju novouspostavljenog 'kadiluka', izvršila je egzekuciju. Na imaginarnom kenotafu datum: 16. septembar 2016, kao spomen na dan kad je izašao poslednji broj.

JSL “Sport” pokosio je vrednosni sunovrat delom oličen u svetskoj medijskog globalizaciji, delom u poznatoj proročkoj misli velikog mudraca srpske kinematografije, najboljeg 'čitača' društvenih previranja na ovim prostorima - Siniše Pavića; i sve to kroz monolog profesora Jankovića, čuvenog Mravojeda iz “Boljeg života” (u izvedbi Draga Čume) o nadolazećim generacijama.

(“Živeće bedno, u ružnim kućama i prljavim gradovima. Kupovaće nakazan nameštaj, stanove će puniti kičerajem. Voleće lošu muziku, trač literaturu. To će voleti. Od onoga što ste ih vi naučili, znate šta će ostati? Samo japanski digitron u ruci. I živeće gore nego mi. Naučili ste ih da je važno da množe, gomilaju… To ste ih naučili. Da razlikuju višak od manjka, a ne lepo od ružnog. To ih niste naučili. Ja to neću podržavati”...) 

U najkraćem - u vreme istorijske oseke morala i etike u javnom prostoru, odnosno plime prostakluka na medijskoj sceni; u vreme legalizacije svakojakih mešetara, trećerazrednih šibicara; u vreme vladavine nepismenih i nedostojnih; u vreme afirmacije neukusa - “Sport” nije imao šansu da preživi. Prosto, izgubio je smisao postojanja u takvom društvu.

Da je opstao, ovog maja proslavio bi 81. rođendan...

Stvoren u osvit blokovske podele sveta, te novog ideološkog i državnog koncepta, bio je deo šireg kulturnog i političkog konteksta Jugoslavije. U startu, razumljivo, nije mogao da izbegne instrumentalizaciju u vidu promocije socijalističkih vrednosti (Titovi govori, rođendanske čestitke Staljinu, zagovaranje amaterizma kao jedinog ispravnog koncepta bavljenja fiskulturom, naspram ‘trulog, buržoasko-kužnog’ profesionalizma), ali kako su godine prolazile sve manje je bivao partijsko glasilo, a sve više moderan, evropski priznat informativno-pedagoški sportski list, pa i neka vrsta obrazovne institucije.

JSL “Sport” postavio je temelje modernog sportskog novinarstva, izrodio najbolje novinare, navijačku kulturu, postao svedok epohe i pouzdani hroničar od najmanjih lokalnih, do najvećih planetarnih takmičenja. Pod njegovim patronatom stasavalo je na hiljade jugoslovenskih i srpskih sportista, trenera, sportskih stručnjaka... A kad su njegova vodeća ‘pera’ nadolazećom snagom sopstvenog autoriteta počela i kritički da promišljaju, primećujući brojne negativne pojave na društveno-sportskoj sceni, usledio je novi iskorak - javnost je na Sportovim stranicama prepoznala težinu napisane reči, ozbiljnost, prve poduhvate istraživačkog novinarstva.

U jednom momentu postao je i ostao referentna tačka jugo-medija, čiji se tekst čitao, čuvao i koristio kao relevantan istorijski zapis.
“Redakcija Sporta pedesetih godina imala je takav kvalitet ljudi da je bez problema mogla da izdaje i ugledni Njujork tajms”, izjavio je svojevremeno nekadašnji urednik fudbalske rubrike Vasa Stojković.

Prvi sportski list na Balkanu počeo je da izlazi samo dva meseca posle osnivanja Crvene zvezde i četiri meseca pre nego što će se roditi Partizan. To ga je učinilo ključnim faktorom u stvaranju kulta ‘večitog derbija’...
“Fiskultura je nastala u strašno oskudno vreme, kad je gram štamparske boje vredeo stostruko, a na komadić papira se gledalo kao da izlazi iz Zavoda za izradu novčanica”, beležio je sećanja na početke prvi urednik Radivoje Raća Marković. “Na sastanku od 20. marta u Zanatskom domu (današnji Radio Beograd) usvojena je rezolucija o inicijativi FISOS-a kao prve sportske organizacije na delu oslobođene teritorije da se pokrene sportski list pod nazivom Fiskultura, jer smo tada bežali od reči ’sport’ kao od nečeg bezmalo duboko reakcionarnog. Odlučeno je da se prvi broj štampa samo u 500 primeraka. Na poslednjoj strani pisalo je: “Nemoj bacati, daj i drugom da pročita”.

Od maja 1946. list nosi naziv “Naš sport”. Avgusta iste godine legendarni Milan Kovačević (kasnije autor TV serijala Karavan) bio je prvi prvi specijalni izveštač sa Evropskog atletskog prvenstva u Oslu, da bi već ‘48. na Olimpijske igre u London otputovalo pet izveštača.

“Mučili su se novinari Našeg sporta sa primanjem izveštaja telefonom, imali neke svoje stenografske znake koje kasnije nisu uspevali da dešifruju, pa kad su zaključili da su računi zbog predugih razgovora veći nego honorari ličnih stenografa, angažovali su tadašnje asove Politike – Vatroslava Glavadanovića i Boru Kašanskog”, pisao je u jednoj rođendanskoj retrospekciji Miloslav Mića Rajković. “Lala, kako su zvali Kašanskog, po sećanju Vase Stojkovića mogao je brže da prima izveštaj nego što su novinari mogli da diktiraju. Ajde brže, ajde brže! – najčešće je izgovarao”.

“U panteonu besmrtnika, iz tog vremena, zasluženo mesto pronašli su i Dragoš Stevanović, Branislav Bošković, Stevan Popović, Nikola Kapetanović, Ljubomir Lovrić, Dragan Nikitović, Todor Bulja. Skoro su nas napustili: Vrgota, Sokol, Alimpije, Toma Hladni. Malo je još živih neimara iz prve i druge generacije Sporta, onih koji su mu sagradili temelje i odredili visinu do koje može da se uzdigne dok smo imali veliku i ozbiljnu državu”.

”Bili smo kućica, sad smo velika, jaka zgrada. A postaćemo grad”, pričala je daktilografkinja Divna Đorđević povodom izlaska 3.000. broja.

Jedan od brojnih istorijskih datuma: 14. jul 1952. List je toga dana po prvi put izašao pod slavnim imenom JSL “Sport”. Nepuna dva meseca kasnije, svetlost dana ugledao je i prvi vanredni broj. Povod: utakmica Jugoslavija - Austrija, prva za heroje iz Tamperea nakon srebra na OI. Spektakl je sa svoje strane ‘podgrevao’ stalni dopisnik iz Beča Franc Farenštajner, a sve je oplemenjeno ocenama u izveštaju, koje je “Sport” uveo maltene pre svih evropskih medija. Primera radi, francuski Ekip će s ocenjivanjem fudbalera krenuti tek nekoliko godina kasnije, kada je uveo zvezdice.

O tom ‘vanrednom eksperimentu’ besedio je jednom prilikom Vasa Stojković:
”Dogovorili smo se da uradimo nešto što do tad niko nije – da izdamo broj koji će gledaoci moći da kupe vraćajući se kućama sa stadiona. Kako? Linija između redakcije i JNA bila je stalno otvorena, ja sam malo prenosio, malo komentarisao, i sve je bilo gotovo sa završetkom utakmice, koju su Plavi dobili sa 4:2. Kada sam se sa Tošom Buljom vraćao u redakciju, na Slaviji kolporteri su već prodavali novinu sa detaljnim izveštajem sa utakmice. Bio je to svojevrsni, potpuno uspeli, reklamni i profesionalni podvig”.

Posle konkursa raspisanog krajem 1958, na treći sprat Borbine kuće kročila je ‘zlatna generacija’ Sportovih novinara. Javilo se 300 kandidata, testiranje je izvršeno u amfiteatru V Pravnog fakulteta. Među odabranima našla su se neka od najvećih imena jugoslovenskog novinarstva, poput Mihaila Miše Vasiljevića, Petra Čaneta Đorđevića, Radomira Pirija Jeremića, Vlaste Ignjatovića, Vladete Nedeljkovića, Aleksandra Alimpijevića...    

Mića Rajković konstatuje kako je dolaskom novih snaga, odnosno povlačenjem Nikole Kapetanovića i dolaskom Ljube Lovrića na čelo lista ‘završena Sportova klasična epoha u kojoj i danas u mnogo čemu možemo tražiti moralne i profesionalne uzore’.

“U pripremi za stvorenje jedne ekspanzionističke, izdavačke i tiražne politike u punom smislu te reči, Lovrić je formirao Sportov steno-daktilo biro i ostale pomoćne službe, proširivši dopisničku mrežu na čitavu zemlju. Sa njim na čelu biće ostvaren san svih prethodnika. Sport je prvi put probio magičnu granicu od 100.000 posle 25. večitog derbija, koji je Crvena zvezda dobila sa 3:0. Broj od ponedeljka, 27. septembra 1959, štampan je u tačno 101.840 primeraka”.

“Veliki golman Ljuba Lovrić najduže je bio na funkciji glavnog urednika - čak 19 godina. Kad je prestao da bude savezni kapiten, došao je u Sport. Pravi dasa, opušten tip, lovac... Ima toliko anegdota sa njim”, osvežio je sećanje na čika Ljubu specijalno za ovu priliku nekadašnji ‘glodur’ i direktor Zoran Milović. “Živeo je u onoj velikoj zgradi u Gospodar Jovanovoj, i onda pričaju Alimpije i ovi mangupi oko njega, smišljaju vic... Kaže, izbio požar u toj njegovoj zgradi, Ljuba stoji dole i viče: baci dete, baci dete! Žena baci dete sa 12. sprata, a Ljuba ga uhvati i degažira (a-ha-ha). Bilo je i da mu podmetnu da komentariše staro kolo Prve lige. Taj pregled radio je svakog ponedeljka. Međutim bio negde u lovu, ništa nije ispratio. Pojma nema šta se dešavalo. Mislim da je jednom to čak i izašlo, pa zamenili u drugom izdanju. Svega je bilo”...

Ljuba Lovrić, kao predratni golman Jugoslavije

Fakti kažu da je “Sport” više nego drugim sportistima za srce prirastao vaterpolistima. Glavni razlog - pomenuti Aleksandar Alimpijević, za prijatelje i kolege Alimpije. Na njegovu incijativu pokrenut je evropski Kup šampiona u vaterpolu, te je negde logično bilo da baš on, u ime lista, predaje pehar šampionu. Od 1964. to je bila tradicija i najbolja promocija lista u Evropi.  
“Alimpije? Mislim da u državi nije bilo novinara s takvom dokumentacijom. Radio je plivanje, vaterpolo i hokej na ledu. Sve rukom pisano, u sveskama. Fantazija. Evropski rekordi, svetski, državni, rezultati sa svih takmičenja... Ma sve. Neverovatan čovek“, ispričao je za Mozzart Sport Budislav Sekulović (81), jedan od svedoka istorije i dugogodišnji urednik šahovske rubrike.        

“Alimpije je pre svega bio izuzetno duhovit čovek”, nadovezaće se Dana Kovačić, daktilografkinja i kasnije sekretarica redakcije, jedan od njenih simbola. “Pamtim kako mi se Milan Galić zahvaljivao što sam ga nagovorila da dođe na jednu od rođendanskih proslava Sporta, 5. maja. Rekao mi je ovako: svašta sam prošao u životu, gde sve nisam bio, igrao, ali ovakvo veče nikada nisam doživeo, i za to tebi dugujem, Dano. O čemu se radi... Alimpije je to veče toliko bio duhovit, nadahnut, da ovaj nije mogao da prestane da se smeje. Nažalost, većina tih priča nije prikladna za objavljivanje”.

“Sport” je dnevnik zvanično postao u martu ‘62, kada je počeo da izlazi šest puta nedeljno - svakog dana osim petkom; od oktobra ‘67. čitaoci su na kioscima mogli da ga kupe svakodnevno. Za tu priliku Franc Bekenbauer dopisniku iz Minhena Miši Daniloviću: “Pa to je ozbiljan podvig. Mi u Nemačkoj nemamo dnevni sportski list”.  

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih JSL “Sport” je već učitelj i prosvetitelj. Njegovi tekstovi i stavovi su merilo vrednosti, orijentir za sportiste, klubove, saveze...

“Prelistavajući prašnjave komplete u arhivi otkrili smo baštinu srpskog sportskog novinarstva, duže ili kraće tekstove, kojima su njihovi pisci, unoseći u njih svoju dušu, dar kazivanja, jezičku kulturu, namenili život duži od jednog dana”, gizdao je Mića Rajković za potrebe feljtona što je izlazio povodom obeležavanja 60. rođendana.

O statusu i ugledu “Sporta” u to vreme govore brojne prijateljske utakmice između selekcija novinara i saveznog kapitena. Novinarsku ekipu dugo je u tandemu sa Rajkom Mitićem vodio urednik fudbalske rubrike Čane Đorđević. U jednoj od tih selekcija igrali su i Dragoslav Šekularac, Vladica Kovačević, Velibor Vasović...
“Od prihoda sa jedne utakmice svi smo u redakciji dobili višak, pa su mi kolege za to zahvaljivale, dizali me u nebesa”, prisećao se Čane uz osmeh.

Možda i najveće priznanje list je dobio u junu 1972. Za izlazak 6.000. broja slavljenik je organizovao utakmicu “Selekcija sveta” - Crvena zvezda. Bio je to ujedno oproštaj Bore Kostića od fudbala. Pamti se 60.000 ljudi na Marakani, pamti se strašan fudbal i na kraju 2:2. Ono što je posebno impozantno, na poziv “Sporta”, odazvale su se neke od najvećih zvezda tog doba: Johan Krojf, Ginter Necer, Florijan Albert, Josip Skoblar, Geri Miren... Ekipu je vodio tada vladajući prvak Evrope sa Ajaksom - Štefan Kovač.

Detalj sa oproštajnog meča Bore Kostića

Tim sveta u izboru JSL Sport 1972: Branko Perovanović (menadžer), Štefan Kovač (trener), Marić, Holcer, Mesej, Alberto, Surbir, Necer, Miren, Albert, Dumitr, Krojf i Skoblar

Početkom sedamdesetih JSL “Sport” je ondašnji Borbin format zamenio formatom Večernjih novosti; s povećanim brojem strana (16), u informativnom i sadržajnom smislu, postao je možda i najbogatiji dnevnik u Evropi. Sve to pratili su veliki uspesi košarkaša, vaterpolista, boksera, rvača... Kao šlag na tortu došao je napokon i plasman fudbalera na Mundijal u Nemačkoj - prvi još od Čilea ‘62.

Epilog - još jedan datum za pamćenje: 13. februar 1974, list je odštampan u rekordnih 302.000 primeraka?!   

Na prelazu iz treće u četvrtu deceniju “Sportu” se dogodio Mirko Stamenković. Veliki urednik Novosti skrajnut je neposredno nakon čistke ‘liberala’ u Srbiji i po kazni poslat u JSL. Zbog štrihovanja jednog Titovog govora zabranjeno mu je da piše, da se potpisuje, a opet, ostavio je trajni pečat u sportskom novinarstvu; uveo izdanja, obezbedio posebne stupce za svaku Republiku i Pokrajinu, i donošenjem priča ‘o malima’ dodatno razbuktao tiraž.
“Kada je Broz čitav partijski vrh Srbije (Nikezić, Perović, Čanadanović) poslao u političku mirovinu smenjen sam sa dužnosti glavnog urednika Novosti. Rečeno mi je da ću u Sportu moći da pišem. Vrlo brzo, ispostavilo se da je to bio samo izgovor. Ostao sam pod embargom. Ako sam nešto i pisao, pisao sam pod pseudonimom JSL. Tek mnogo godina kasnije Miša Vasiljević će me prvi, ne pitajući nikoga, potpisati ispod jednog komentara”, pričao je Stamenković u jesen života. “Da, ako sam u Sportu ostavio neki trag, onda je to upravo pokretanje izdanja. Bilo ih je čak osam. Na tim stranama koje su se menjale u toku štampe, pisali smo o opštinskim i podsaveznim ligama, o seoskim klubovima čije se ime dotad nije pojavljivalo ni u tabelama. Tiraž je samo rastao i obarao sve dotadašnje rekorde”.

O Mirku Stamenkoviću i danas samo velike reči, komplimenti, priznanja.
”Po meni on je jedan od najvažnijih ljudi u istoriji Sporta”, priča za naš portal Zoran Milović. “Kad se samo setim kako je muštrao nas mlade novinare. Mislim u pozitivnom smislu, naravno... Ti njegovi drilovi, to je bila neviđena škola. Nema poštapalica, nema suvišnih reči. Nije skijanje, nego smučanje, i mnogo sličnih stvari. Kad ti neko takve stvari usadi na vreme, to mnogo znači”.

Priliku da ga upozna i sarađuje sa njim imao je i Buda Sekulović...
”Mnogo sam u novinarstvu naučio od Ganeta Janoševića, šahovskog velemajstora i urednika šahovske rubrike. Gane je voleo da kocka, da popije, tako da nikad nije ostvario ono što je mogao u šahu. Ostao je upamćen kao jedan od retkih što je imao pozitivan skor sa Fišerom... Ali još i više naučio sam od Mirka Stamenkovića. Njegova golgota kreće od skraćivanja tog čuvenog Titovog govora. Izbace ga iz CK, izbace ga iz Saveza komunista, zabrane mu sve; krenu premaštanja, suspenzije. On je jedna od najboljih stvari što su se dogodile Sportu. S uvođenjem izdanja Sport ustvari kreće s tim ogromnim tiražima“.

Povećan broj strana značio je potrebu za većim brojem ljudi. Tako je dopisnička mreža u jednom trenutku, zajedno sa honorarcima, brojala blizu 600 ljudi?! Velika karta bivše nam države, sa svim mestima u kojima je “Sport” imao svog čoveka, visila je iznad stola Aleksandra Alimpijevića u sportskoj. Brigu o svima njima vodio je Aca Stojanović, poznat i kao Aca Živac.
“Čika Aca je radio streljaštvo i bio sekretar. Ozbiljan novinar, temeljan, precizan. Dobitnik Zlatnog orla, najvećeg priznanja Vazduhoplovnog saveza. On je ocenjivao dopisnike i delio honorare”, ispričao nam je za ovu priliku fotoreporterski as Dušan Babović.

Dana Kovačić seća se nekih detalja...
”Imali smo čoveka ne u svakom gradu, nego skoro u svakom većem selu. Aca Živac ujutru prvi dolazi, čita celu novinu, pregleda članak po članak i određuje ko koliko novca treba da dobije od dopisnika. Znači, nije svaki tekst isto vredeo. Ovaj je 200 dinara, ovaj 300, ovaj 500... Bivalo je da vest od deset redova vredi 800 dinara, a neko natruća pola strane i dobije 100. On diktira, ja sve to unosim u karton - svako je imao svoj karton - i na kraju godine se sabira. Misliš da se neko nekad žalio? Niko nikad. Jeste bio nezgodan čovek, pravi živac, ali uvek pošten i pravičan. Kad sam ja počela da vodim dopisnu mrežu imali smo 534 dopisnika i u danima posle vikenda redovno išli u tiražu od preko 200.000 primeraka”.   

Kraj sedamdesetih i prvu polovinu osamdesetih, odnosno urednikovanje Bore Šolaje, obeležile su rekordne brojke i prisustvo novinara “Sporta” na gotovo svim velikim takmičenjima, čime je iznova potvrđivan ugled uticajnog i dobro obaveštenog medija.

Bilo je to vreme kad je iz Borbine štamparije na dnevnom nivou u proseku ilazilo blizu 150.000 primeraka “Sporta”. Najberićetnija godina - 1984. Ukupan godišnji tiraž: 50.240.980!
“Imao sam negde zapisane sve podatke... Te rekordne godine samo u Skoplju prodavali smo po 8.000 dnevno. U Podgorici 12.000. U Beogradu 80.000. O tim tiražima većina političkih novina mogla je samo da sanja”, pojašnjava Milović i usput podvlači da zagrebačke Sportske novosti zapravo nisu bile konkurencija: “Svako je imao svoju publiku. Oni su dominirali u Hrvatskoj i Sloveniji, logično. Imali su slovenačko izdanje. I u zapadnim delovima Bosne bili su jači. To je bilo njihovo. Sve ostalo - naše. Čak i hrvatsko primorje, Dalmacija naročito”.

Tih godina samo su tri dnevna lista u Jugoslaviji prodavala preko 100.000 primeraka dnevno. Dati se period otuda s pravom smatra zlatnim u istoriji JSL “Sport”.
“Kad imaš redovno 150.000 tiraž, mora i para da bude“, nastavlja gospođa Dana. „Neka u toku godine prodaš samo milion primeraka u inostranstvu - a prodavalo se više - po ceni od jedne marke, to je milion maraka. Čuvala sam dugo neke zapisnike sa radničkog saveta, kad je Sport kupio autobus, kad je kupio tri automobila, pa kad smo štampariji zajmili novac da isplati stanove za svoje ljude. Sve smo finansirali. I bez obzira na to, nas su stalno nekako držali pod kontrolom, nismo mogli sami da odlučujemo, da vodimo svoje ‘domaćinstvo’ samostalno. Pamtim kad smo jedne noći do dva ujutru birali novog glavnog urednika. Svi se odreda isposvađamo, izgalamimo, izaberemo Mišu Vasiljevića, kad ujutru, u fotelji sedi Bora Šolaja. On već na dužnosti, počeo čovek da radi. Nama kobajagi dali da biramo, da se ispoštuju procedure, a ovi iz Borbe ustvari poslali svog čoveka”.    

Miroslav Todorović i Dušan Babović

“Definitivno se najbolje živelo između ‘80. i ‘90. Najstabilniji tiraž, jaka ekonomija, medalja koliko hoćeš”, vraća film nekoliko decenija unazad, s dosta sete u glasu, Dule Babović. “Status novinara, doduše, nikad nije mogao da se poredi s evropskim u smislu primanja, plate i honorari nisu bili bogzna kako veliki, ali po pitanju autoriteta - tu smo mogli da se merimo sa svima. Pogledaj samo dopisnike... Svi ti ljudi uživali su izuzetno poštovanje u svojim sredinama. Čak se može reći da su bili moćni. To je mnogima bilo važnije od novca. Mada imamo i primer našeg dopisnik iz Crne Gore - Dragoljuba Klikovca; čovek sazidao kuću od honorara. Mogao si da podigneš kredit i da ga otplaćuješ s tim honorarom ako si imao još neki dodatni posao”.

Jedno od najčuvenijih pera ovdašnjeg sportskog novinarstva, princ pisane reči - nedavno preminuli Jovan Brada Jovanović, svojevremeno prva zvezda “Sportove” redakcije, prilikom jednog od naših poslednjih susreta:
“Sve istina, od reči do reči. Gledao svojim očima u nekoliko navrata - kad se novinar Sporta pojavi u nekom malom mestu, pa to je kao Bog da se pojavio! Tim ljudima, govorim o dopisnicima, njima lova stvarno nije bila na prvom mestu. Ali isto tako, nije mogao svako ni da bude novinar, da se ne zajebavamo”.  

„A što se autoriteta tiče, vidi ovako - veći od Tome Hladnog, iliti Saliha Erdenića, nikad se u novinarstvu nije pojavio. Nikad! Bivši bokser, selektor reprezentacije, osvojio sve... Nepojmljivo za današnje vreme koliko je taj čovek bio poštovan. Sad ću da ti ispričam jednu scenu kojoj sam prisustvovao... U kancelariju sportske rubrike ulaze Mate Parlov i Marjan Beneš. Dobar dan-dobar dan. Njih dvojica treniraju u kampu na Koštunjaku, spremaju se za neko prvenstvo... Selektor Bruno Hrastinski... Posle jednog treninga, dolaze njih dvojica kod Tome u posetu, znači tu kod nas, u prostorije Sporta... Bruno ih poslao... Dobar dan-dobar dan; ja sam Mate Parlov, ja sam Marjan Beneš. Kô dva dečkića stoje mirno pred Tomom. Ej, da ne poveruješ! Tek kad je on rekao ’sedite momci’, oni jedan po jedan sedaju. Veliki Marjan Beneš i veliki Mate Parlov. E, to ti je bio Toma Hladni“.

„Ili Sredoje Zekanović iz Banjaluke... Svetska faca! Nije moglo da se dogodi da dođe u Beograd da mu ne ponese tepsiju bureka. Ma, nije bilo šanse“...

„Sve te stvari, počevši od poštovanja, počinju da se gube devedesetih. I šta se dešava - kreće haos. Mislim da se sport ranije mnogo više voleo, nekako iskrenije. Kako je vreme prolazilo, sve je drugo postajalo važnije od suštine bavljenja sportom. Stadioni i hale počeli da služe za druge stvari. Evo gledaj danas - pomodarstvo, foliranje. Ne kod svih, kod dobrog dela. To ti je jedan od razloga što smo se našli u situaciji da više nije imao ko da čita sportsku novinu”.

Salih Erdenić - čuveni Toma Hladni

Kao što je Crvena zvezda bila veliki jugoslovenski tim, kao što je Jugoplastika isto predstavljala u košarci, a Metaloplastika u rukometu; kao što su ta tri mikrokosmosa, stvorena i funkcionalna po principima ondašnjeg društvenog uređenja, s premisom nadnacionalnog i s jasnom ambicijom da se velike stvari naprave izvan granica socijalističkog ’drimlenda’, izgubila na moći, reputaciji i značaju bez zavetrine velike države (jer nisu ni pravljeni da bi bili loklani avlijaneri bez rominga), tako je i “Sportov” sunovrat započeo u smiraj komunističkog carstva.
“Bilo se osetilo da počinje medijsko zatvaranje republika u svoje državne atare. Postavljane su neverovatne prepreke beogradskoj štampi, čak i takve kao što je promena reda vožnje autobusa i vozova, samo da ovdašnje novine ne bi blagovremeno stizale na udaljenija odredišta”, kazivao je u jednom memoarskom zapisu Šolaja.

Zoran Milović bio je ‘u prvim borbenim redovima’ u to vreme...
“Pad se osetio već u u drugoj polovini osamdesetih. Mi smo bili ušli u NIGRO “Borba”, ali nismo imali mnogo pomoći od toga, jer Sport je svakako bio visokoprofitabilan. Više smo mi pomagali druge nego oni nas. Do devedesete u našoj redakciji maltene niko nije bio stambeno neobezbeđen. Evo, ja sam dobio stan u Dečanskoj, na samom ulazu u Čumićevo sokače. Šta da ti pričam... Što se toga tiče, Sport je stvarno bio marka. Posle četiri-pet godina, ako si bio stalno zaposlen, ti si na rang listi i konkurišeš za stan. Kako je to bilo moguće? Borbina kuća bavila se građevinarstvom, pravila zgrade, a mi kao dobrostojeća firma participirali, ulagali u stanove. Tako je došlo do toga da Sport može da obezbedi svoje novinare. Naravno, bilo je tu dosta ljudi rešenog stambenog pitanja od ranije”...

“Za mene, raspad Borbine kuće bio je neka vrsta eksperimenta za rasturanje Jugoslavije. Akteri su bili skoro isti. Direktori dolazili po partijskoj liniji - Slovenac, Bosanac, Srbin iz Hrvatske. Mi smo svi bili OUR-i u sklopu te kuće. Sve se to srušilo, svaka vaška obaška. Dogodi se potom i taj projekat Politike zvani Sportski žurnal. U jednom danu odveli su nam dvadesetak ljudi. Ubrzo za direktora dolazi Vlada Gudurić iz Štamparije, ja postajem glavni urednik, i kreće borba za život”.

Čane Đorđević u tom času našao se u statusu VD glavnog i odgovornog urednika. Njegove reči zabeležio je Mića Rajković:
”Za samo dva dana potpisao sam, ne sećam se tačno, 13 ili 15 zahteva za prekid radnog odnosa. Sve vodeći novinari srednje generacije. Sa mnogima sam bio dobar prijatelj... Sa svima sam pojedinačno razgovarao, predočio im da cilj pokretača novog sportskog lista nije zdrava konkurencija, već gašenje Sporta. Ubeđivanja nisu pomogla, bili su rešeni da odu, neumoljivi čak i oni koji su dobili stanove”.

Zoran Milović i Novak Đoković na dodeli Sportove Zlatne značke - tradicionalne nagrade za najboljeg sportistu države koju je ovaj list dodeljivao od 1957. godine

S određene vremenske distance rođena je teorija kako je masovno odvođenje “Sportovih” ljudi predstavljalo neku vrstu Politikine odmazde zbog pokretanja časopisa Tim od strane Borbine kuće. Novi sportski nedeljnik, navodno, bio je viđen kao direktna konkurencija Tempu, preko čega u Hilandarskoj nisu mogli da pređu tek tako.

Nekadašnji novinar “Sporta” i kasnije prvi urednik Žurnala - Zoran Popović, ispričao je za Mozzart Sport neposredno pred smrt kako u svemu tome nema mnogo istine, te da je naredba za stvaranje novog sportskog lista došla ‘odozgo’. Konkretno od najmoćnijeg čoveka u Srbiji u ono vreme.
”Žika Minović, direktor Politike, ušao jednog dana u kabinet kod Slobe Miloševića. Verujem da mu to nije bilo prvi put, jelte... Jer znaš kako je bilo, Politika bila prvi i najvažniji list u zemlji, političare je uvek zanimalo šta će u Politici da izađe. Elem, ulazi on i vidi Slobu kako drži Sport u rukama. Priča on meni to kasnije, kako se malo začudio, pošto Miloševića baš i nije mnogo zanimao sport kao sport. Tek, pita Sloba njega: Je li, Žiko, zašto Srbija nema dnevni sportski list? I sad, ovaj se zbuni, nije mu jasno. Kako nema?! Eto ga na stolu. A Sloba će njemu: Žiko, šta piše ovde? I pokazuje ispod amblema... Šta piše? Jugoslovenski sportski list! Nije srpski! Žika Minović mi kaže kako mu je objasnio da Politika ima tako nešto u planu, da se razmišlja o tome, ali da možda nije najbolje vreme. Saslušao ga Sloba uredno, a onda nastupio, onako, prilično imperativno, i tu više nije imalo šta mnogo da se razmišlja - hoćemo li ili nećemo. Moramo. Glupo je bilo i pomisliti da sa njim može da se polemiše kada je već bio tako rešen. Meni su kasnije zamerali, spočitavali da sam odvodio Sportove novinare u Žurnal. Naravno da nisam, svi su oni sami dolazili, nudili se. Koliko sam bio srećan zbog stvaranja novog lista, toliko mi je Sporta bilo žao”.    

Rat i raspad Jugoslavije, sankcije i hiperinflacija. Naposletku i bombardovanje. Decenija tavorenja izvan svih modernih novinarskih tokova, odnosno puko preživljavanje, morali su da ostave posledice.   
“Prvo se javlja problem s rotopapirom u Matrozu iz Mitrovice. Nije bilo uvoza, pa je Hadži Dragan Antić otimao i naš papir. On bog u to vreme, mogao da radi šta hoće. Utrči i sve pokupi. I naš papir, i za Novosti, i za Politiku. Sve različiti formati. Onda je bilo daj šta daš - daj dve rolne, tri rolne, da se makar nešto odštampa”, objašnjava Milović. ”To su bila nemoguća vremena, potpuni haos, zemlja se prepolovila. Taman se malo konsolidujemo, krene bombardovanje. Drugačije novinu praviš. Ljude najmanje interesuju sportska dešavanja u tom momentu”...

Brada Jovanović, Zoran Milović i Aleksandar Đorđević na dodeli Zlatne značke

“Ko će da čita o Sportu dok sve gori, ‘92, ‘93, ‘94. Ljudi nisu imali ‘leba da jedu. A pride je tu Žurnal koji ima sve što i mi, plus je u boji”, dodaće Babović. “Ja sam iz Kosovske, tu sam odrtastao. Pamtim kao klinac kad se ta štampraija gradila i znam - Sport je finansijski učestvovao, investirao u tu zgradu. Pamtim šezdesete, sedamdesete, osamdesete, sretna vremena. Pamtim i neke manje lepe trenutke. Ali nikad nije bilo teže nego devedesetih”.

O tome kako se sve dovijalo da bi novina uopšte izlazila tih godina svedoči dalje Dana Kovačić:
“Ne možete da zamislite koliko je teško bilo doći do rolne papira u to vreme... Bio neki Nikola, jedan od tih radnika što su vukli papir. Ja šta god dobijem od gostiju - kalendar, rokovnik, majicu - poklonim njemu. Dam mu jednom Zvezdin kalendar, on se obraduje kao da je to bogzna šta. Samo mu kažem da idući put ne dolazi bez dve rolne za nas. Tovare oni idući put, za nas - nema. Kaže Nikola: ako nema za Sport, ja ne vozim! I šta će, ovi moraju da ‘izmisle’. Daj ludaku još dve rolne, samo da krene. Snalazili smo se kako smo znali i umeli”.

“Bila jedna situacija kad je Cvele dolazio u redakciju - Vladimir Cvetković, tada ministar sporta u Vladi. A mi smo ustvari neki rod, moja baba i njegova majka su iz iste kuće, samo što ja njemu to nikad nisam rekla. Pogotovo mi nije padalo na pamet da mu kažem kad je postao ministar... U svakom slučaju, naši su iz Gračanice, kod Ljubovije, s tim da su se njegovi kasnije odselili, pa je on rođen u Loznici; e sad, ja dobro znam šta je u tom kraju posebna čast kad ti neko dođe u goste. Uzmem od moje majke - tad je još bila živa - teglu slatkog od šumskih jagoda i poslužim ga njime. On čovek ostao u čudu. Znate li vi, kaže, da je ovo nisam stavio u usta 30 godina! Pričajte, šta vam treba? Papir, je l’ tako? To su sve neke sitne stvari, ali upravo zahvaljujući njima smo otvarali mnoga vrata u to nevreme”.

Vladimir Cvetković, Vladimir Gudurić i omladinski prvak sveta u šahu Igor Miladinović

Period što će uslediti nakon petooktobarskih promena najbolje je opisan u feljtonu posvećenom JSL “Sport” od pre dve decenije:
”Šolajin san o listu u koloru dosanjan je pod vođstvom Jovana Brade Jovanovića. Počeo je Sport i tiražno da se oporavlja, i to vrlo osetno, da bi onda naišla nova politička oluja, kao ona Andrićeva vila koja obnoć razgradi što majstori za dana sazidaju. Tih godina Sportu je vrata otvorila kompanija Novosti sa velikim direktorom Manojlom Vukotićem i odložila ono što su mnogi još tada predviđali – kraj”.

Milović nema dilemu da je odlazak pod skute Večernjih novosti bio pravi potez, međutim...
”U tom trenutku to jeste bio spas, nema dileme. E sad, kako je vreme prolazilo, oni su jednog po jednog novinara odvlačili gore. Bilo je tu ljubomore, nisu voleli kad nešto ima u Sportu, a u Novostima ne. Da mi imamo vest pre njih - gde to može?! Redom su počeli da uzimaju najbolje ljude - Đoleta Matića, Saleta Ilijoskog, kasnije Milana Blažića”...

“Mi smo imali tu čuvenu Sportovu školu novinarstva, tu je stasalo na desetine velikih novinara. Ali ne možeš da štancaš u beskonačnost, dok drugi samo odvode”.

Taj maćehinski odnos Večernjih novosti u svom in memoriamu “Sportu” pomenuo je i njihov nekadašnji dopisnik, dugogodišnji novinar Borbe i Mundo deportiva, Vlada Stanković:
”Neću nikoga da krivim. Klinička smrt tog lista posledica je dugog umiranja od bolesti koja nije bila neizlečiva, ali je bila zapuštena i vremenom dovela do fatalnih posledica. Prvo su, osećajući da tu nema perspektive, otišli oni koji su mogli, čak je i kompanija Novosti, umesto da kadrovski pomogne, oslabila redakciju Sporta uzimanjem nekoliko novinara. Možda grešim, nisam bio ‘unutra’, mada sam imao puno kontakata i informacija. Imam utisak da su Novosti od prvog dana Sport doživljavale kao neko strano telo, kao konkurenciju. Meni se dešavalo da iz sportske Novosti dobijem poruku da određeni tekst, ako je moguće, ne šaljem i Sportu, iako sam imao obavezu da radim za oba lista. Na kraju je usledila prodaja, Sport je na taj način pušten niz vodu”.

Novinarski i trenerski asovi: Đorđe Matić, Rada Nikolić i Dule Vujošević u prostorijama Sporta

Sportski list s najvećom tradicijom i ugledom u ovom delu Evrope pao je u ruke, najblaže rečeno, pogrešnih ljudi. Bila je to posledica krajnje sumnjive privatizacije koju su pokrenule Novosti i njen tadašnji direktor Ratko Dmitrović.
“On je ovako rekao: ako se Sport ne proda, mi ćemo ga ugasiti. Tada je u priču ušao estradni menadžer Saša Mirković i kupio ga za 80.000 evra. Postojalo je 20.000 razloga da mi Dmitrović proda Sport - to je Mirković izjavio. U prevodu, dao sam mu 20.000 i završili smo posao“, otvoreno će Milović.  
“Kako je posle sve funkcionisalo dobro je poznato. Šikanirali su ljude. Nije prošlo ni godinu dana, ostavili su ih bez posla, na ulici. Gledao sam ih kako štrajkuju, tu kod Doma sindikata... Šta da radiš, ne možeš da pomogneš. Ja sam im, doduše, govorio pre nego što se sve to izdešavalo: idite od saveza do saveza - odbojkaški, košarkaški, vaterpolo, fudbalski, na svačija vrata zakucajte. Idite u Olimpijski komitet, u Sportski savez. Kolika je cena? Tolika i tolika. Svako neka da po pet-deset hiljada i neka budu akcionari. Da sam bio tada u Sportu, tako bih uradio. Akcionarsko društvo. Nađeš još nekoliko privatnika koji vole sport, nešto akcija podeliš zaposlenima i napraviš pravu priču”.

JSL “Sport” prestao je da izlazi uoči 72. rođendana. Novi gazda nije ni trepnuo.
“Ratko Dmitrović je lažni patriota, ubica budžeta i glavni krivac što Sporta više nema. Jednostavno, nije smeo da proda ljudima koji razmišljaju i delaju od danas do sutra”, gromko će Dule Babović s visine današnjeg dana.

S puno emocija u ’retrovizor’ gleda i Buda Sekulović...
“Sport je spadao u najstarije i najuticajnije sportske listove u Evropi, uz Gazetu delo Sport, Marku, A Bolu, Ekip... Od nekih je čak bio dugovečniji. I onda dođu i ugase ga neki mamlazi, iz tamo nekog sela kod Zaječara. Teška budalaština, ne znam šta bih ti drugo rekao. Strašno“.

“Reakcija države? Nisam je ni očekivao, pravo da ti kažem. Imam utisak da nam je u krvi to nipodaštavanje sopstvenih tradicija, onih pravih. Pa mi gazimo i spomenike kulture. Gledaj, prvi telefon u Beogradu, u Srbiji, jedan od prvih u Evropi - znaš gde se nalazio? U kafani Tri lista duvana. Odatle je obavljen prvi telefonski razgovor kod nas. To je, bre, istorijski spomenik, ljudi! A šta oni urade? Poruše sve to da bi napravili onu kućerinu od stakla što ni na šta ne liči. Eto, to smo mi“.

Vlada Stanković onaj in memoriam “Sportu” priveo je kraju sledećim rečima (i čini se, pogodio u centar):
”Pravljenje sportske novine ne podleže kriterijumima estrade. Devalvacija kvaliteta videla se iz broja u broj i na kraju, ma kako to strašno zvučalo, bolje je što više nije izlazio, jer su poslednje nedelje bile mrlja za list sa takvom tradicijom, bruka za novinarsku profesiju i muka za sve malobrojnije čitaoce”.

Na jesen ove godine biće navršeno punih deset godina kako JSL “Sport” ne izlazi. Čuveni list danas je, nažalost, samo deo kolektivne memorije generacija, a onih pet slova njegovog vizuelnog identiteta na zgradi Borbe, onako otužna, utuljenih lampiona, štrokom garniranih zidina u pozadini, verovatno na najbolji način simbolizuju stanje u srpskom novinarstvu.   
“Ovo danas i ono nekad, u svakom smislu je neuporedivo. Mislim da od novinarstva nije ostalo ni slovo n. Ne možeš da zamisliš kakve su to novinarske ale bile kad sam ja počinjao sedamdesetih. Pre svega stručni ljudi, koji su u dušu poznavali svoje sportove”, podvlači crtu Sekulović. “Košarku, na primer, vodi čika Sokol, Milorad Sokolović - selektor ženske reprezentacije; išao u školu Kralj Petar, to je ekipa Nebojše Popovića, Raše Šapera, Bore Stankovića... Na boksu Toma Hladni; čovek odveo četiri boksera na Olimpijske igre u Los Anđeles, doneo tri medalje - jednu zlatnu i dve srebrne. Na atletici Piri Jeremić, reprezentativac Jugoslavije na 3.000 metara stiplčez; sa njim Mile Tomić. Alimpije vrhunski vaterpolo autoritet, pa Vladica Nedeljković, urednik sportske rubrike kada sam došao - čudo od novinara”...

Spisateljske vedete i vrhunske novinarske autoritete dalje niže Babović...
“Čane Đorđević - olimpijski reprezentativac Jugoslavije u fudbalu. Bole Bošković - fenomenalni automobilista. Ljuba Lovrić - najdugovečniji glavni urednik, golman Crvene zvezde. Miša Vasiljević - šahovski velemajstor, igrao košarku, to malo ko zna. Novinarčina! Onda Ljubiša Nišavić, čovek koji govorio, čitao i pisao na sedam jezika. Znaš kakav gospodin... On je radio međunarodni sport, najviše fudbal. Od starijih tu su još bili Milanče Nikolić, Toša Bulja, Slava Vujović, Nikola Vrgotić, Milorad Vučinić, Momčilo Dabić, Nole Ignjatović, Paja Erceg, Joca Lukić”...

Nebojša Popović i Milorad Sokolović - Soko

“Kad sam ja došao u redakciju, na fudbalskoj su od mlađih radili Slobodan Simić, Miki Ivanović, Sale Tasić. Nešto kasnije počinju Brada Jovanović i Ciga Sekulić, Zoran Šećerov. Na sportskoj Pera Radoničić, Mija Rakočević, Čeda Šoškić... Branimir Vasić - Kegla radio male sportove, Slobodan Ristić - Rile beogradski fudbal”.  

“A znaš ko je bio iznad svih? Zorica Sedlaček, sekretar redakcije. Bog i batina. Možda i najjači autoritet u celoj Borbinoj kući. Kad kažeš poslala me Zorica, ljudi staju mirno. Ona je majka Marina Sedlačeka. Otac mu je isto radio jedno vreme u Sportu, bio dokumentarista”...

“U čemu je bila veličina tog vremena i tih novinara? Pored stručnosti, velikog znanja, oni su bili na svakom događaju. Prisutni svuda. Po zemlji, po Evropi, po svetu. Danas vrlo mali broj ljudi ide na događaje. Sad se pomno prate samo fudbal i košarka“.

Nekad je bilo sasvim uobičajeno da novinari “Sporta” odu na atletsko prvenstvo u Norvešku, na boks meč negde u Africi, ili na velike šahovske turnire po SSSR-u. Putovalo se i drugovalo sa sportistima po svim krajevima planete. Tako nešto, takvi odnosi iznad svega, danas su nezamislivi.    
“Meni je jedan od idola bio Mihalj Talj, čuveni Gusar iz Rige”, rado se Buda Sekulović vraća nekoliko decenija unazad, u dane mladosti. “Voleo sam kako igra. Bio je u stanju sve figure da žrtvuje. Kad je izgubio revanš meč od Botvinika plakao sam kao dete“...

“I šta ti je prst sudbine: mnogo godina kasnije, ja u Moskvi na meču Karpov - Kasparov; njihov prvi meč, onaj što je trajao šest meseci... Tu upoznam Talja. Nema kraja mojoj sreći. Išao sam sa njim sa turnira na turnir, družili se, pili. U Bugojnu sam ga jedno jutro bukvalno doneo do sobe. Postali smo porodični prijatelji. Kad mi se rodio sin Miloš došao je kod mene kući. Veliki buket cveća za suprugu, meni francuski konjak i 100 dolara za bebu. Baš mi je teško palo kad su mi javili iz Moskve da je umro”.

Zvezdan Terzić u Sportu sredinom devedesetih

S tegom profesije koja se živi, bez klasičnog radnog vremena i s puno stresa, uz novinarstvo je uvek išao izduvni ventil u vidu kafane.
“Kako da ne, kafana je bila neizbežna za većinu nas”, nastavlja čika Buda. “I nije to bio samo ventil. Tu su sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, kumstva, rodile se mnoge ideje, završavani poslovi... Što se Sporta tiče, čini mi se da je sve krenulo od Čaneta Đorđevića i fudbalske rubrike. Mislim na ta druženja van redakcije. Bilo je toliko lepih dana i noći. Povezali smo se za ceo život“.

„Čuvena Zora je, recimo, važila za šahovsku kafanu. Tu su se okupljali šahisti. Ako hoćeš da pronađeš nekoga od njih, da mu ostaviš poruku - ideš u Zoru. Sedeli smo redovno i u Domovini, prekoputa ETF-a, u Suncu, u Poslednjoj šansi, a ubedljivo najviše u Prešernovoj kleti, tu odmah do redakcije, u Dečanskoj. U Kleti su radili Laza i Šaca, najbolji kelnerski tandem koji sam upoznao u životu. Šaca bio Goranac, i sad, dođu oni njegovi odozdo, pa počnu da komuniciraju na albanskom. A on se brecne: Šta, bre, govorite šiptarski, batalite to, ovde se srpski govori“...

„Taj Šaca donese turu i stavi konjak onako sa strane, na ivicu stola: gle, otkud ovo ovde - čudi se kao. I onda normalno - ajde, živeli. Šaca je pio sa nama, a Laza nikad. Ali posle se Laza lečio od alkohola. Prešao da radi u neku poslastičarnicu. Naleti Alimpije na tu poslatičarnicu i kaže svom klincu: idi kod onog čike i naruči mu špricer. Kasnije se Laza vratio u Klet za šefa. To je značilo da Pera Radoničić i ja možemo ’da crtamo’ do mile volje. Znali smo u Kleti da ’zaginemo’ do jutra, onda odatle pravo na posao“.

Novinar Sporta Dragoslav Vučić predaje Darku Pančevu nagradu za najboljeg strelca Jugoslavije 1991. godine

Dejo Savićević na jednoj od Sportovih svečanih dodela Zlatne značke

“Najveća greška Pere Radoničića je u tome što je u Kleti upoznao Budu Sekulovića”, uz osmeh će Dana Kovačić. “Bio fin čovek, asistent na fakultetu. I onda dođe do tog njihovog susreta. Šalim se malo, naravno... Prešernovu klet zvali smo bilblioteka. Ima vic vezan za taj lokal... Nalazio se, onako, u suterenu, silaziš niz stepenice kad ulaziš... Fazon kaže ovako: Alimpiju, dok je jutros izlazio iz kafane, neko stao na ruku (a-ha-ha). Onda znaš ustvari kako je izlazio - četvoronoške. Svi su bili su toliko zabavni, puni duha, maštoviti, sjajni ljudi. I da se pokače, i da se izderu, da se izvređaju, ali jedni bez drugih nisu mogli“.

“Bila sam prisutna prilikom jednog okršaja Tome Hladnog sa Miletom Tomićem u sportskoj. Sporečkali se njih dvojica, vređali jedan drugom sport, i sad, kako da se reši - Toma predloži Miletu da ga prvi udari iz sve snage gde hoće, a da će on njega samo jednom u rame. Mile nije hteo, šepurio se. Kaže: udri ti prvi. I ovaj ga stvarno čukne u rame. Znate šta mu se desilo? Pao kao sveća, deset minuta ga vraćali u život. Toma mnogo nezgodan bio... Stiglo jednog dana pismo za njega na redakciju. Stoji ime Salih Erdenić. Ja reko: ovde takvog nema. Pojma nisam imala kako se zove. Dođe Toma, pita je l’ stiglo. Ovi mu kažu: Dana rekla da vrate. Šta je uradila?! Ja sam mislila da ću da letim sa trećeg sprata. Tako je on izgledao u tom momentu. Vrlo neprijatna situacija”...     

“Verujem da mnogi to ne mogu da razumeju, nama je ta redakcija bila kao druga kuća. Svi smo toliko bili vezani za nju. A sećam se kako je mi je strašno sve izgledalo kad sam tek došla u Sport davne 1977. Mene je, inače, Piri Jeremić doveo, pošto je i moj muž bio atletičar, kao on. I uopšte, svako ko je tu došao, neko ga je doveo. Preko konkursa se nije moglo do dobrog novinara... Pamtim kao danas: ulazim u sportsku, čika Soko sedi u uglu, s naočarima, ne progovara - kao neki namćor. Aca Živac pola sata u slušalicu šapuće: da draga, da draga, da draga. Pa onda tresne telefon, prekine vezu i drekne: da se nosiš u pizdu lepu materinu! Sa ženom razgovarao... Ja se oduzela. Ne mogu tu da ostanem, nema šanse. U celoj sobi samo Branka Prelević žensko“.

„I ne i ne i ne. Hoću da idem odatle. Kad, u jednom trenutku vidim tamo neke žene na kraju hodnika. Šta je tamo - pitam Pirija, kaže on - daktilo biro. E, hoću tamo. Je l’ znaš da kucaš? Ne znam, upisaću kurs. I tako je sve počelo“.

“Tamo je šefica bila Zorica Sedleček. Ako ona kaže da je ovaj zid crn, ti potvrđuješ. Ni slučajno drukčije, inače si ga nadrljao. Kaže Piri, pitaću ja Zoricu. I tako primi ona mene u daktilo. Imala sam ogromne komplekse u startu, mislila da su svi novinari fakultetski obrazovani ljudi. Ja ni diplomski još nisam bila dala. Znaš šta se ispostavilo? Da su najbolji bili oni sa Škole učenika u privredi, to je onaj čuveni ŠUP“.

Svaki rad u kolektivu specifičan je na svoj način. Posao u novinskoj redakciji, opet, razlikuje se od svakog klasičnog kancelarijskog ambijenta. Kroz Sportove prostorije na trećem spratu Borbe hodili su najveći novinari na ovim prostorima, međutim isto tako, prošlo je i na stotine onih što se nisu snašli.    
“Ne može svako da radi u redakciji, to je jedna od glavnih stvari koje sam naučila. Možeš da imaš šta hoćeš od škole, novinarstvo prosto nije za svakoga. Sećam se, kad se država raspadala, doveli neke žene iz raznih preduzeća da rade u daktilo birou kod nas. One od prvog dana u šoku, ne znaju gde su. Ma, ništa im nije jasno. Idu utakmice jedna za drugom, stotine izveštaja stiže, dopisnici diktiraju, urednici urlaju, prelamači dižu tenziju, posebni rokovi za svako izdanje. Novinari izlaze-ulaze, trče, psuju... U onom adrenalinu svako svakom svašta kaže. A one ženice sve na note, na vi. Mnogi se nisu prilagodili, bežali glavom bez obzira”...

“O higijeni da ti ne pričam, znaš i sam. Ne može to svako da prihvati. Ruku na srce, bilo je i pedantnih novinara, poput Čaneta, ili Mirka Vrbice od ovih mlađih. Ali daleko je više onih što su iz pepeljare mogli da piju kafu (ha-ha-ha)“.

Bio je jedan od najboljih proizvoda Jugoslavije, brend prepoznatljiv u evropskim okvirima. Bio je ponos našeg novinarstva. Umesto u status kulturnog dobra, gde mu je bilo mesto, gurnusmo ga među tužne memoralije. Naopaka priča. Zakazale institucije, zakazala država, zakazalo društvo u celini.    

JSL Sport - naša dika, naša bruka.

(Napomena: Novinari Mozzart Sporta koji su prošli kroz školu JSL Sport - Darjan Nedeljković, Aleksandar Joksić, Predrag Dučić, Aleksandar Gligorić, Željko Mutavdžić, Bojan Brezovac)