Josip Projić: Bio sam u Napretku i kada nije bilo struje i kada sam uživao, on je moja ljubav i moja strast

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Kruševca)

Nije to samo 170 mečeva za matični i, kako sam kaže, najvoljeniji klub na svetu. To su četiri povratka u Napredak, čiji poziv nikada nije odbio. Ni onda kada je mogao da stisne ruku upravi nekog superligaša, pa ipak više želeo da ponovo bude sa Čarapanima, makar u rangu niže. U tih 170 utisnute su one najveće emocije koje idu u zagrljaju sa svojim klubom. Čak i onda kada se sve to zbilo kroz nekoliko meseci. Onaj gol Partizanu koji je označio početak sna u sezoni koja se završila košmarno po Kruševljane. Pa onda kada je bez struje, vode, bez dinara jedna generacija vratila Napredak na mesto uspeha. I danas kada je mogao da zaplače na rastanku. Putevi će se, nada se, ponovo razgranati iz Kruševca i nanovo bi mogli da budu fudbalski, jer Josip Projić polako uplovljava u trenerske vode.

Od Srbije preko Rusije, Grčke i Mađarske do Bosne i Kipra, taman toliko da bi se s njim moglo satima. I imao bi uvek ponešto novo i zanimljivije od prethodnog. No. ipak svaka priča sa Projićem počinje i završava se sa Napretkom. Čak i onda kada to ne želi svesno. Kruševac je njegov početak, njegova priroda, usud i strast, kraj jedne i (držimo mu palčeve) početak nove karijere.

"Uf, proletelo je ovih dvadeset godina igranja. A kad se vratim na sve najpre se setim debija za moj Napredak. Ostvarenje sna za skoro svakog klinca koji se tada bavio fudbalom pod Bagdalom. Mladen Dodić mi je dao priliku da upišem prve minute u seniorskom fudbalu protiv Hajduke iz Kule 2004. godine. Hajduk, kakva je to timčina bila. Osmanović, Savo Pavićević, Višković... Ispali smo iz lige i tavorili u drugoj nekoliko sezona. Ma gde bili, Napredak je bio i ostao moja ljubav, moja strast. A bio sam u to vreme na i pozajmici u Kopaoniku iz Brusa. Tad je bilo lakše jer smo bili na dvojnoj registraciji, trenirali sa prvim timom, a igrali utakmice negde drugde. Ali sam uvek kao omladinac samo sanjao o povratku u Napredak. Posle sam se četiri puta vraćao kroz karijeru u svoj klub. Bio sam u njemu i kada nije imao ni struje ni vode, niti mi para, bio i onda je bilo uživanje biti u njemu", počinje razgovor za Mozzart sport, vojnik kruševačkog kluba, Josip Projić, a priča s njim već poprima primese nostalgije.

Ni za jednu sezonu provedenu u Lazarevom gradu se nije pokajao. Bez dinara u džepu vratio se s njim 2007/2008 u elitu.

"Ludilo mladosti. To nas je odvelo u rang više, iako smo zapravo izgubili u finalu doigravanja od Borca iz Čačka. Mladost iz Apatina je odustala od takmičenja i otvorila nam vrata Super lige. Za nas to je bila nagrada od Boga. A kako i ne bi - bez prebijene pare smo ponovo s klubom u društvu najboljih. Stamenković, Mijatović, Milošević, Beba Đorđević, Šljivić, Gogić, Pele Pavlović, Gaga Milovanović, Milan Gajić, Veškovac, mada je on otišao vrlo brzo preko... Sve dečurlija, bre, a mi - igramo iz ljubavi. I činilo nam se da nam niko ništa ne može. Na kraju, ispostavilo se da je to bila sjajna generacija. Kakve karijere su mnogi od nas napravili. Pogledajte samo Gajićevu. Jovica Škoro i Mladen Dodić su nas ubacili u vatru i sve im se isplatilo. Da smo ostali na okupu, pravili bismo dar - mar sezonu - dve potom, ko od šale bili bismo među četiri najbolja kluba u Srbiji", sa puno emocija će Projić o sigurno jednoj od najboljih generacija Napretka u ovom veku.

U tom trenutku stigao je nenadan poziv, malo je falilo i da Projić upiše prvi minute za državni tim.

"Radomir Antić, sada legendarni srpski strateg, pozvao me na okupljanje te 2008. za meč protiv Poljske u kom je na raspolaganju bio miks superligaškog igrača, poput Tomovića i Pejčinovića, ali i onih za koje se znalo da će izneti kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Nažalost, nisam debitovao za Srbiju, ali je tada izgledalo kao da jesam".

Put će Projića nešto kasnije zaista navesti na duže putovanje. Prva inostrana stanica u biografiji biće mu Volga, tada ruski drugoligaš.

"Te 2009. u kojoj sam bio tamo Nižnji Novgorod (a danas se samo tako zove) je bio u nižoj ligi, dok danas beleži mnogo bolje rezultate. Mi smo tada bili četvrti na kraju sezone, bio je to dobar uspeh za mali klub, koji je već pokazivao ozbiljan potencijal", nastavlja Projić koji se posle prve pečalbe vraća pod Bagdalu, a nedugo zatim stiže u Jagodinu, ne sluteći da ga tamo čeka prvi trofej u karijeri.

"Jagodina je mali klub koji je napravio najveći uspeh u ovom delu Srbije. Te 2011. kada sam otišao u nju zaista nisam mogao da pretpostavim kakav će mi uspeh doneti u karijeri. Osvojili smo Kup Srbije, dva puta igrali Evropu. U prvoj sezoni ispali od kazahstanskog predstavnika, a u drugoj od velikog Rubina iz Kazanja. Kakav je to podvig bio dovesti Rubin u Jagodinu. Izvanredna generacija, u njoj Vule Tomić, Popaj Stojanović, Mudrinski, Rajković, Filipović koji danas igra za Partizan, Damjanović, Gogić, Miroljub Kostić, a kao učitelj svima Simo Krunić. Sa tim saigračima i dan danas imam najbolji kontakt, redovno se čujemo. Jasno je kakav smo rezultat napravili, podigavši trofej ispred Zvezde i Partizana", pominje Projić koji se posle šest meseci od osvajanja Kupa našao u novom dresu.

"U Voždovcu su tada igrali Babović, Marušić koji je danas u Laciju, golman Popović, Rade Veljović. Za dva - tri boda nam je izmakla Evropa, a na polusezoni ekipa se borila za opstanak. Bila je tada priča da se još jednom vratim u Napredak, Marko Mišković je već bio tu, počeo sam pripreme, ali odlučio da karijeru nastavim u Grčkoj, tačnije Levadijakosu. Sada kada se vratim znam da je to bila greška, iako sam bio standardan i igrao protiv Olimpijakosa, Panatinaikosa, svih grčkih velikana, klub je bio u problemima, gotovo da nismo ni bili plaćeni", govori Projić.

Priča iz Mađarske trebalo je da bude poptuno drugačija. I počela je tako za levog beka tada u najboljim godinama. Kao i uvek, život piše nešto što sam želi i povreda je Projića udaljila od možda blistavije karijere u Honvedu. Međutim, jedno poznanstvo će zauvek pamtiti.

"Počeo sam u Mađarskoj u startnoj postavi, ali posle povrede lože nisam dobio novi ugovor. Tim je predvodio današnji selektor mađarske reprezentacije, Marko Rosi, koji danas pravi najveće uspehe u novoj generaciji njihove selekcije. Imam fantastično mišljenje o njemu. Sreli smo se pre nekog vremena u Turskoj, na priprema, dobro ispričali. Pravi je reformator mađarskoj fudbala, odveo ih je na Evropsko prvenstvo, u A grupu Lige nacija", priča Projić o jednom od odličnih trenera sa kojim je sarađivao.

Sledi ono zbog čega ga Kruševljani vole. Stižu pozivi iz Super lige, iz inostranstva, on odlučuje da se vrati pod Bagdalu. Kruševački klub tada nije među najboljima u Srbiji.

"Napredak je ispao iz lige, a mene je pozvao Marko Mišković. Za dva minuta smo dogovorili sve. Vratili smo se u najjači rang sa pola gasa i umesto jedne od najboljih, doživeli na kraju tužnu sezonu. U Lučanima smo brutalno pokradeni za izlazak u Evropu, ne pamtim veći skandal u našem fudbalu. Što je najgore, nismo samo tada bili osakaćeni, dešavalo se to i mečevima pre. Najveća žal ostaje za tom sezonom, prema svemu, zaslužili smo izlazak na međunarodnu scenu".

Fudbalska staza ga je ponovo nanela na put, sada ne dalek. Nešto ga je mamilo da se oproba u Sarajevu, nešto što razumeju samo oni ponikli u klubovima sa istorijom.

"Željezničar je bio pravi izazov u karijeri. Klub sa velikom tradicijom, navijačima, pravom armijom. Posle pet godina vratili smo trofej u vitrine, uzevši Kup. Debitovao sam protiv AEK-a iz Stokholma i ta emocija na Grbavici je neopisiva", sa uzdahom će Projić.

Kako bi drugačije u njegovoj biografiji. Ponovo se defanzivac vraća u svoj dom, mada na polusezoni stiže poziv iz Fakela.

"Klub iz Voronježa je sada član Premijer lige Rusije. Sjajan je to grad, gotovo redovno mečeve Fakela prati dvadesetak hiljada ljudi. Sa 27-28 godina više nisam ni razmišljao da ću dobiti poziv iz inostranstva. Trebalo je duže da ostanem tamo, ali se promenila uprava, pa su mnogi napustili klub, kao što su Maksim Osipenko, sada kapiten Rostova, Božinov, baš kao i Maksim reprezentativac Rusije", vraća sećanja Projić na još jedan period na istoku.

Kao i kroz celu njegovu karijeru neke odluke su bile neobične. Rešio je posle Rusije da se ponovo vrati u drugi rang našeg fudbala.

"Proveo sam u Kolubari šest meseci u sezoni 2019/20. Klub se vratio u Prvu ligu iz Srpske, a mi smo na polusezoni bili drugi na tabeli. Potom sledi moja selidba na Kipar. Uživao sam tamo u svemu, fudbalu, klimi. Etnikos je privatni klub, drži ga čitava jedna porodica, vlasnik, vlasnica, njihove ćerke, zet. Klub je tada vodio Dean Klafurić, Hrvat koji će kasnije osvajati trofeje u poljskoj Legiji. Desila se korona, a ja sam se 2021. vratio u Srbiju."

Kao što smo pomenuli, neke odluke u njegovoj bogatoj biografiji samo je Projić mogao pre drugih da vidi kao izazove.

"Duško Dukić me je pozvao u Jedinstvo iz Paraćina, a tamo su već bili Vule Tomić i Petar Jokić, koji je inače istom rodom odatle. Na pozajmicu je stigao Đeković iz Napretka i želeli smo da podignemo ambiciju kluba. Potpuno neočekivano usledio je novi poziv iz Napretka. Ivan Stefanović i Vlada Arsić su želeli da me vide u januaru prošle godine ponovo kod kuće kao nekog ko će iskustvom da pomaže igračima koji tek stasavaju", govori Projić.

Zajedno s tim počela su i njegova nova stremljenja.

"Več šest meseci učim za trenera i kroz nekoliko dana trebalo bi da potvrdim B licencu, zajedno s njom i diplomu fakulteta kao operativni trener. Velika mi je želja da se oprobam u svemu tome i da decu pod Bagdalom vratim fudbalu. Stajem sa fudbalom, ali ne i da se njime bavim", ambiciozan je Projić.

Poslednji dan kao igrač na stadionu Mladost posebno je doživeo.

"Čitavo vreme pre ceremonije bio sam pun emocija, kada sam dobio dres sa brojem 170 umalo sam zaplakao. Svuda sam se u karijeri osećao lepo, javljaju mi se često i čestitaju navijači iz Rusije, Grčke, Mađarske, ali mi Srbi smo svuda stranci, jedino kod kuće osećaš ono nešto", svestan je Projić.

Imao je kroz sezone mnogo pravih trenutaka, neke će ipak posebno pamti.

"Taj gol Partizanu kada smo pobedili u Kruševcu. Finale Kupa sa Jagodinom protiv Vojvodine, koja nas je pre toga dva puta pobedila u prvenstvu, ali je Krunić imao iznenađenje, a mi golom Đurića uzeli trofej. Baraž mečevi sa Napretkom za ulazak u elitu, kada smo u proseku te godine imali 5000 ljudi na tribini i mislili da igramo za Liverpul", priseća se Projić samo nekih.

Sa druge strane bilo je igrača koje kako kaže nije ni znao kako da zaustavi, ali borben davao je sve od sebe.

"Najteže je bilo čuvati Darka Lazovića, Lazara Markovića, Tadića, Kostića takođe, ali i Afelaja iz Olimpijskog. Posle deset dana od meča protiv Levadijakosa oni pobede Atletiko u Atini, a klub iz Madrida je te sezone osvojio Ligu šampiona".

Imao je Projić i te kako od koga da uči i da upija znanje koje će mu izgleda tek biti potrebno.

"Mnogo je vrhunskih trenera sa kojima sam radio. Vuk Rašović je izvanredan čovek i stručnjak, Mladen Dodić me je prvi svemu učio, kao i Jovica Škoro, legenda Napretka i Kruševca, koji je znao kako da mladim igračima napravi put. Takođe tu su i Simo Krunić, Miša Kosanović, Bogić Bogićević, Kiza Milinković. Od stranih već pomenuh Rosija, ali moram i Kipranina, Ilijasa Haralambusa."

Najzanimljivije je prisetiti se anegdota, a Proja se na prvu setio par njih.

"Recimo kad Škoro pozove igrača sa protivničke klupe da uđe da igra za Napredak, a-ha-ha- Ali najzanimljivije pred finale Kupa kada Simo Krunić nije želeo da uđe u Beograd preko Autokomande nego putem preko Banjice na koji smo stalno ulazili, pa je onda bila duga rasprava i policija je na kraju morala da promeni rutu. A onda Vignjević i Krunić na konferenciji pred finale uzimaju pehar i nijedan ga ne pušta, morali su posle da im ga otimaju iz ruku."

Malo je onih koji znaju da pogode zbog čega je muzika na razglasu kada Jagodina igra u gostima bila tiša.

"Prišunjamo se Bondžulić i ja i, kada igramo kod kuće, štelujemo muziku na mini - liniji na 31, 41 posto. To je značilo da će biti 3:1, 4:1 za nas. U gostima to naravno ide na 01, 02."

Neke uspomene će zauvek nositi na koži.

"Dogovorimo se Popaj Stojanović, Vule Tomić i ja da se tetoviramo, ali ne znamo šta, pa nam napamet padne da svako uzme tuđi broj sa dresa. Ljudi me danas pitaju kad vide cifru koji je datum u pitanju, a istina je mnogo luđa."

I tako mic po mic, može se s Projićem do jutra. U svakoj novoj priči izvukao bi se milion novih stvari. A kako i ne bi posle takve karijere. Kao što rekosmo, uvek se nekako i srcem i sudbonosno vraćao Napretku i Napredak njemu. Ništa neobično ako uskoro stignu nove vesti podno Bagdale da se Josip Projić ponovo vratio. Kao trener neke od mlađih selekcija. Bar za početak.