Još jedna generacija koja nije naučila nijednu važnu lekciju

Ako pokušate da pronađete obrazac po kojem se biraju selektori mlađih reprezentativnih selekcija Srbije, teško da ćete ga naći. Ista imena se sele iz jedne generacije u drugu, uglavnom u okviru istog saopštenja Saveza. Krug ljudi je mali, veze sa vodećim ljudima FSS-a uglavnom dobro poznate, a umesto dugoročnih mandata i jasnih planova, dobijamo nove rokade čim za to dođe trenutak.

Trenerima se pričaju priče o dugoročnim projektima, a prvi ozbiljniji neuspeh često znači kraj. Kontinuiteta gotovo da nema.

Da budemo pošteni, Fudbalski savez Srbije nije potpuno neaktivan. Direktor za strategiju i razvoj Ranko Stojić nedavno je predstavio ozbiljnu reformu omladinskog fudbala. Od sezone 2026/27 elitna omladinska liga biće smanjena na 12 klubova, uz model takmičenja osmišljen po uzoru na Ligu šampiona kako bi najbolji mladi igrači imali više kvalitetnih utakmica. Vraća se i Kup Srbije za omladince kao takmičenje koje ponovo dobija na značaju, dok će reprezentativne selekcije imati više prostora u kalendaru za pripreme pred velika takmičenja.

To jesu ozbiljne i važne promene. I zaslužuju da budu predstavljene kao takve.

Ali nijedna od njih ne odgovara na najvažnije pitanje. Ko radi sa ovom decom? Po kojim kriterijumima se ti ljudi biraju? I koliko vremena im se daje da nešto zaista izgrade?

Možete promeniti format takmičenja koliko god želite. Ako je čovek pored aut linije i dalje izabran po principu "sad je na njega red", onda ste okrečili kuću, a temelje ostavili netaknute.

KAKO TO RADE KOŠARKAŠI…

Ovo je deo koji najviše boli. Ne zato što Srbija mora da traži rešenja po Evropi, već zato što ne mora. Primer kako se ovakve stvari rade postoji kod nas. U istoj državi. Praktično pod istim krovom. Samo u drugom sportu.

Stevan Mijović ima 33 godine. Na klupi kadetske košarkaške reprezentacije Srbije nalazi se od prošlog leta, ali trenerskim poslom bavi se već četrnaest godina.I sam je igrao košarku, ali je vrlo rano shvatio da ga više privlači trenerski nego igrački poziv. Zato je završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, za košarkaškog trenera.

U Crvenu zvezdu dolazi 2012. godine i narednih šest sezona gotovo isključivo radi u mlađim kategorijama. Već u prvoj sezoni osvaja prvenstvo Srbije sa kadetima. Godinu kasnije postaje šampion juniorske Evrolige. Zatim osvaja i juniorsko prvenstvo Srbije, uz jednu sezonu provedenu kao pomoćni trener prvog tima.

Od 2017. do 2021. vodi razvojni program Dinamika, istovremeno radeći kao prvi pomoćnik seniorske ekipe. Posle toga dolaze prvi samostalni poslovi. Kolubara, zatim Radnički iz Kragujevca, koji uvodi u Prvu ligu Srbije. Kratka epizoda u FMP-u u ABA ligi. Povratak u Dinamik, gde postaje najmlađi glavni trener u Košarkaškoj ligi Srbije.

Sve vreme, paralelno sa klupskim poslom, napredovao je i kroz reprezentativni sistem Srbije. Najpre kao pomoćni trener kadetske selekcije, zatim juniorske, sa kojom osvaja bronzu na Evropskom prvenstvu 2022. godine, potom kao član stručnog štaba reprezentacije do 19 godina. Tek 2025. godine, sa 33 godine, dobija priliku da samostalno vodi najbolju kadetsku selekciju Srbije.

Rezultati su stigli gotovo odmah. Već u prvoj godini osvaja zlato na Evropskom prvenstvu. Ovog leta Srbija postaje vicešampion sveta, a Mijović je, uprkos porazu u finalu, proglašen za najboljeg trenera turnira.

Četrnaest godina učenja. Četrnaest godina dokazivanja. Stepenik po stepenik. Tek tada mu je srpska košarka poverila svoju najtalentovaniju generaciju. I danas ubira plodove takvog sistema.

Ovo nije pitanje kvaliteta Gordana Petrića kao sportskog radnika, već pitanje različitih škola. Dok košarkaški sistem decenijama strpljivo profiliše trenere isključivo za mlađe kategorije, fudbalski sistem olako baca seniorska imena u omladinske vatre.

AKO NEĆEMO DA STVARAMO - UVEZIMO

(©FSS)

Postoji i treći put. I upravo se sada sprovodi u našem komšiluku. Bugarski fudbal godinama je u stručnim analizama opisivan kao metodološki neujednačen. Nije postojala zajednička ideja razvoja igrača, niti jedinstven trenerski jezik koji povezuje klubove i omladinske kategorije.

Umesto da čekaju godinama da sami izgrade takav sistem, dva najveća bugarska kluba odlučila su da ga jednostavno preuzmu od onih koji ga već imaju.

Na čelo kompletne omladinske škole Levskog iz Sofije nedavno je stigao Španac Emilio Laraz Lopez, trener sa UEFA PRO licencom koji je radio u Saragosi, njenom B timu, Rasing Ferolu i Andori. Uz njega je angažovan i sunarodnik Karlos Sančez Martinez kao glavni metodolog akademije.

Istim putem krenuo je i CSKA iz Sofije. Možda je još važnije ko stoji iza te odluke. Hristo Stoičkov, najveće ime u istoriji kluba i osvajač Zlatne lopte, lično predvodi potragu za španskim direktorom omladinske škole koja će biti deo potpuno novog trening centra nazvanog po “Dimitru Penevu”.

Da li će uspeti? To danas niko ne može da zna. Ovo nije gotova priča, već ulaganje u ideju. Ali jeste konkretna alternativa modelu u kojem decenijama čekate da sami stvorite vrhunskog omladinskog trenera i potpuno novu metodologiju.

I upravo zato bi srpski fudbal trebalo pažljivo da prati šta se dešava u Bugarskoj. Ne zato što Bugarska ima više novca ili bolje uslove. Nema. Već zato što je prepoznala da postojeći sistem ne daje dovoljno dobre rezultate i odlučila da nešto promeni.

Odlučili su da pogledaju ka trenutno najuspešnijem modelu razvoja fudbalskih škola, prepoznaju njegovu vrednost i pokušaju da njegovu filozofiju prilagode sopstvenom okruženju.

KAKO SU RASLI ŠPANCI, PORTUGALCI, FRANCUZI, BELGIJANCI…

Ovde nema nikakve tajne. Niti revolucionarnog znanja. To je jednostavno znanje koje je srpski fudbal godinama birao da ignoriše.

Španija nije pronašla Luisa de la Fuentea. Stvorila ga je. Polako i strpljivo. Kao igrač imao je sasvim pristojnu, ali daleko od spektakularne karijeru u Atletiku iz Bilbaa i Sevilji. Ni trenerski početak nije nagoveštavao da će jednog dana voditi prvaka Evrope. Radio je u regionalnom fudbalu, u Segundi B, vodio omladinsku školu Sevilje i drugi tim Atletika, dobijao otkaze i lutao godinama. Kada ga je 2013. godine Alaves otpustio, bio je bez angažmana. Tada je Fudbalski savez Španije raspisao konkurs za omladinske selektore. Dobio je reprezentaciju do 19 godina na praktično probni period, uveren da će biti smenjen posle nekoliko nedelja. Umesto toga osvojio je Evropsko prvenstvo sa U19 selekcijom 2015. godine, zlato sa U18 reprezentacijom 2018, Evropsko prvenstvo sa U21 2019. i olimpijsko srebro 2020. Kada je konačno postao selektor A reprezentacije krajem 2022. godine, Pedri, Gavi, Dani Olmo i Unai Simon nisu morali da upoznaju njegov način rada. Već su godinama odrastali u sistemu koji je upravo on gradio. Španija nije dala reprezentaciju velikom imenu. Dala ju je čoveku koji je gotovo deceniju radio sa generacijom koju je jednog dana trebalo da vodi.

Portugal je otišao još dalje. Još 1987. godine čitavu omladinsku piramidu, ne jednu selekciju već kompletan razvojni sistem, poverio je tada anonimnom 34-godišnjem Karlos Keirošu. Obnovio je skautsku mrežu, povezao je sa školama i praktično od nule napisao novu metodologiju razvoja portugalskog fudbala. Titule svetskog prvaka do 20 godina 1989. i 1991. godine, sa generacijom Luiša Figa i Ruija Košte, nisu predstavljale kraj projekta, već potvrdu da je sistem na dobrom putu. Prava nagrada stigla je tek 13  godina kasnije, plasmanom Portugala u polufinale Evropskog prvenstva 2000. godine. Trinaest godina. Ne jedne kvalifikacije. Ne jednog svetskog ciklusa. Trinaest godina doslednog rada pre nego što je cela zemlja počela da ubira plodove.

Belgija je problem rešila na potpuno drugačiji način. Posle neuspeha na Evropskom prvenstvu 2000. godine, tehnički direktor Mišel Sablon zaključio je da problem nisu samo rezultati, već činjenica da u zemlji nije postojao jedinstven način razvoja mladih igrača. Zato je uvedena ista metodologija za sve, od reprezentacije do najmanjih klubova. Ista formacija, isti principi igre i isti modeli treninga. Ali možda najvažniji potez bili su takozvani  “Fjučurs” (Futures) timovi, namenjeni tehnički nadarenim dečacima koji su fizički kasnije sazrevali. Dris Mertens, Kevin De Brujne, Janiks Karasko i Tibo Kurtoa samo su neki od igrača koji bi u mnogim drugim sistemima bili otpisani jer sa 13 ili 14 godina nisu bili dovoljno razvijeni. Ljudi koji su taj sistem godinama sprovodili nisu bili velika trenerska imena. Mark Van Gersom vodio je belgijsku reprezentaciju do 19 godina punih 12 godina, dok je Bob Brovejs radio praktično sa svim omladinskim selekcijama i učestvovao u pisanju kompletne metodologije. Bez pompe, bez velikih naslova, ali sa jasnim planom.

Francuska je otišla u drugom smeru i od omladinskog selektora napravila profesiju. U okviru Nacionalne tehničke direkcije postoji jasno definisano radno mesto nacionalnog trenera, koje nije vezano za rezultate jednih kvalifikacija ili jednog turnira. Lionel Rusel tu funkciju obavlja od 2015. godine. Njegov posao je da jednu generaciju vodi od šesnaeste do devetnaeste godine, a zatim se vrati na početak i isti proces ponovi sa narednom. Tako je četiri godine radio sa generacijom iz koje su izašli Orelijen Čuameni, Maksens Kakee, Amin Guri i Jasin Adli. Posle toga krenuo je ispočetka. Deset godina kasnije i dalje radi isti posao, koordinirajući zajedno sa ostalim omladinskim selektorima razvoj gotovo dve stotine najvećih talenata u zemlji.  Niko od njih nije velika zvezda. Upravo je u tome poenta.

Ni Holandija nije dozvolila da prekine kontinuitet. Fope de Han godinama je radio u omladinskom pogonu Herenvena pre nego što je 2004. godine preuzeo “Jong Oranj”e. Pet godina kasnije osvojio je dve uzastopne titule prvaka Evrope sa reprezentacijom do 21 godine i seniorskoj selekciji ostavio generaciju u kojoj su bili Arjen Roben, Klas Jan Huntelar i Rajan Babel. Kada je otišao, Savez nije tražio novo veliko ime. Promovisao je Kora Pota, čoveka koji je već godinama radio u omladinskim reprezentacijama i praktično bio deo istog procesa. UEFA je tada celu smenu opisala jednom rečju: kontinuitet.

Pet zemalja. Pet potpuno različitih modela. Jedni su godinama stvarali sopstvenog trenera. Drugi su mu dali vreme da izgradi sistem. Treći su razvili metodologiju koja je bila važnija od bilo kog pojedinca. Četvrti su od omladinskog selektora napravili karijeru. Peti su smenu generacija rešili bez prekida. Nijedna od tih zemalja nije pomislila da je dovoljno postaviti bivšeg fudbalera u poznim trenerskim godinama samo zato što iza sebe ima respektabilnu igračku karijeru.

ZAKLJUČAK KOJI NIKO NE ŽELI DA ČUJE

Problem srpskog fudbala nikada nisu bili talenti. Naprotiv. Kada je reč o broju igrača koji nastupaju u pet najjačih evropskih liga, Srbija se u sezoni 2025/26 nalazi među 20 najuspešnijih zemalja na svetu. Za državu ove veličine to je rezultat kojim bi se mnogi ozbiljniji fudbalski sistemi zadovoljili. I zato nema mnogo smisla stalno postavljati isto pitanje, da li Srbija i dalje proizvodi kvalitetne igrače. Proizvodi. To nikada nije bilo sporno.

Ono što nemamo jeste jasan plan ko će te igrače razvijati i po kojim kriterijumima će ti ljudi dobijati priliku. A možda je najveća ironija u tome što je srpski fudbal već pokazao da ume da pogodi kada zaista napravi pravi izbor. Veljko Paunović nije slučajno osvojio Svetsko prvenstvo sa generacijom do 20 godina 2015. godine. Dobio je priliku u trenutku kada je i sam sazrevao kao trener. Isto važi i za Jovana Damjanovića i generaciju do 17 godina koja je prošle godine stigla do polufinala Evropskog prvenstva. Deo tih igrača već kuca na vrata seniorske reprezentacije. Neki su već unutra. Isto će se dogoditi i sa trenerima. Paunović je već stigao do A selekcije, a teško je poverovati da će ostati jedini.

Zato ovo nije priča o Gordanu Petriću. Nije ni priča o Evropskom prvenstvu u Velsu. Nije čak ni priča o jednoj generaciji. Ovo je priča o ljudima koji donose odluke. Dok god se ne promeni način na koji Srbija bira trenere za svoje najtalentovanije generacije, teško je očekivati da će se promeniti bilo šta drugo. Mnogo je lakše govoriti o igračima nego pogledati kako izgleda sistem koji ih obrazuje.

Jer Srbija će i za pet godina imati talentovane fudbalere. Imaće ih i za deset. To nikada nije bio problem. Pitanje je samo u čije će ruke ti igrači doći. U ruke ljudi koji su godinama gradili sebe kao razvojni treneri ili u ruke onih koji su se jednostavno našli sledeći u redu.

To je izbor. I već predugo biramo pogrešno. Na kraju cenu toga ne plaćaju ni savez ni selektori. Plaćaju je mladi igrači. Ostaju bez turnira na kojima bi sazrevali, bez trenera koji bi ih učili i ispravljali njihove mane i bez prilike da jednog dana postanu kompletniji fudbaleri nego što su danas.

Piše: Kristijan Plazonja, fudbalski skaut i analitičar