Jednostavni čovek Karlo Anćeloti: Fudbal nije komplikovan, volim navijače kao što su Perez i Berluskoni

Karlo Anćeloti će se ove sezone upisati u istoriju fudbala kao jedini trener koji je osvojio šampionske titule u pet najjačih evropskih liga. A nalazi se i na dva koraka od osvajanja četvrte Lige šampiona u karijeri. Bio bi to spektakularan epilog sezone za tim koji ipak nije bio u najužem krugu favorita.

Anćeloti se letos vratio u Madrid i započeo drugi mandat na klupi Kraljevića. Mnogi su požurili da ga rano otpišu kada je posle staža u najmoćnijim evropskim klubovima (Juventus, Milan, PSŽ, Čelsi, Real, Bajern) došao na klupu klubova iz B kategorije poput Napolija i Evertona. Stigla je generacija mlađih trenera poput Gvardiole, Klopa, Kontea i delovalo je da je Karlovo vreme prošlo. Izgleda da ipak nije i da nije slučajno najuspešniji trener današnjice.

Dok za Gvardiolu, Klopa ili Kontea važi da su opsednuti svakim detaljom i da ulažu poslednji atom energije u svaki trening i utakmicu, Karlo Anćeloti je stara škola kod kojeg sve deluje nekako jednostavnije, mirnije i prirodnije. Ako se sa strane stave Tomas Miler i nekoliko „zmija“ iz Bajernove svlačionice, Anćeloti u fudbalskom svetu među igračima važi za najomiljenijeg trenera. Odakle god je odlazio, igrači su ga ispraćali salvama pohvala i komplimenata.

Iskusni Italijan miran karakter i smirenost duguje roditeljima, a redu, radu i disciplini se naučio među crkvenim ljudima.

„Otac je bio seljak. Obrađivali smo zemlju i uzgajali krave zbog mleka. Od njega smo dobijali sir parmezan na čije sazrevanje se čekalo po godinu dana. Otac je bio vrlo smiren i uravnotežen čovek koji mi je pomogao da formiram karakter. Majka nije želela da postanem fudbaler jer nije marila za sport. Proveo sam četiri godine u školi za sveštenike i tu sam se naučio redu i pravilima. Naučio sam šta znači odgovornost. Nisam voleo da učim ali na kraju sam ipak položio za električara“, kaže Anćeloti u velikoj ispovesti za španske medije.

Nekada deluje ravnodušno na dešavanja na terenu i mnogo manje energično od svojih rivala.

„Nisam neki opsesivan tip. Volim fudbal, on mi je velika strast ali pokušavam da stvari držim jednostavnim. Za mene fudbal nije ništa komplikovano. Čak je i taktika jednostavna stvar. Mogu igračima da skrenem pažnju na neke stvari u defanzivi ali ofanziva je više stvar kreacije i tu ne želim da utičem na njih. Onaj Modrićev pas spoljnom... Šta je tu do trenera? Ili kako da kažem Karimu Benzemi gde da se pozicionira kada on to već zna? Nikad fudbal nisam gledao kao žrtvu već kao zadovoljstvo. Jeste da nekad patiš, ali u više situacija uživaš. Treninzi vam pomažu da se pripremite za stres na utakmici. Ako izgubite meč, nema spavanja. Ako pobedite, opet vam misli lete na mnogo strana i opet nema spavanja“.

Izuzev epizode u Bajernu, u svlačionici mu je uvek vladala harmonija. Iako nekada igračima nije pravo kada donese neku odluku kao što se nedavno Toni Kros naljutio kada je zamenjen.

„Krosova ljutnja? Vidite, tokom moje poslednje igračke sezone u Milanu, Fabio Kapelo je počeo da me ostavlja na klupi ili na tribinama. Bio sam ljut ali mi je on rekao da ću razumeti jednog dana kada postanem trener. E pa danas to razumem savršeno. Razlika između moje generacije igrača i ovih danas je što je moja više težila ka trenerskom poslu nakon igračke karijere. Danas više žele da ostanu u fudbalu kao stručni konsultanti ili direktori“.

U Milanu su ga trenirala dva velika trenerska uma: Arigo Saki i Fabio Kapelo. Upravo je trenersku karijeru i počeo kao pomoćnik Sakiju u reprezentaciji Italije.

„Treninzi u Italiji su bili potpuno različiti pre i posle njega. On je promenio sve. Individualni aspekt, fizičke pripreme, taktiku u odbrani i napadu... jednog dana nas je pitao šta nam se ne sviđa na treninzima. Rekli smo mu: Mini utakmice. Samo je otišao, nije mogao da podnese to saznanje. Briljantan trener koji je potpuno promenio ideje u fudbalu. Bio je defanzivno fokusiran ali nije to bio katenaćo. Sećam se kad smo gostovali Realu u Madridu i uhvatili ih u ofsajd zamku 24 puta. Briljantno“.

Bio je zahvalan igrač koji je napravio sjajnu karijeru uprkos teškim povredama koje su ga pratile.

„Imao sam dve operacije kolena i praktično sam dve sezone proveo van terena. Pre utakmica sam morao da grejem kolena toplom vodom ili fenom. Koleno me i danas plaši. Ne boli me, ali uvek gledam da li je otečeno“.

Najslavnije dane je proveo u Milanu gde je bio protagonista početka ere Silvija Berluskonija koji je od Milana tada napravio najmoćniji i najmoderniji klub na svetu. Kasnije ga je doveo i za trenera i opet su ispisali istoriju.

„Njegov cilj je bio da osvojimo dve titule prvaka Evrope zaredom i uspeli smo u tome 1989. i 1990. godine. Čak sam i glasao na izborima za njega. On je genijalan tip i voleo je da priča sa mnom o fudbalu kada sam bio trener Milana. Inače, dolazio je u posete kada bi stvari išle dobro. Nikada kada bi išle loše. Hteo je da igramo sa Kakom, Inzagijem i Ševčenkom. Neki su govorili da mi određuje startnu postavu ali nije bilo tako. Nikada mi nijedan predsednik kluba nije rekao šta treba da radim“.

Pamti se u toj eri uspeha Anćelotijevog Milan i čuveno izgubljeno finale protiv Liverpula nakon vođstva 3:0.

„Rekao sam tada igračima da će nas pritisnuti u drugom poluvremenu. Postoji urbana legenda da smo slavili na poluvremenu u svlačionici ali to nije tačno. Postoji u fudbalu taj emotivni duh koji smo i mi pokazali protiv Čelsija. Imali smo dva gola prednosti, dobro pripremili utakmicu ali neke stvari se jednostavno dese. Nismo bili dovoljno gladni u prvom poluvremenu kao u prvoj utakmici. Napravili smo dve greške u odbrani kakve nismo za celu sezonu i šta onda trener da radi na poluvremenu? Nikada nisam video tako radikalnu promenu u načinu igre u dva poluvremena kao kod nas protiv Čelsija. To je magija ovog kluba i ovog stadiona“.

U Realu mu je gazda Florentino Perez koji podseća na Berluskonija.

„Postoje predsednici koji su zaljubljenici u fudbal i predsednici koji su biznismeni. Različito vode klubove. Ja preferiram fudbalske zaljubljenike i predsednike koji su navijači. Tada je struktura kluba nalik porodičnoj. U biznis klubovima je teže raditi. Florentino je kao Berluskoni. Oni će voleti svoje klubove dok im srce kuca“.

Radio je Anćeloti i u Juventusu, kod porodice Anjeli. U vremenima kontroverznog Lučana Mođija koja su kasnije došla na naplatu jer je Juventus radio mnogo van zakona.

„Nije to bilo baš lepo iskustvo ali sam dosta naučio. Nisam tamo uživao zbog moje prošlosti u Milanu i Romi. Navijači su me mrzeli jer su me videli kao protivnika. Ponekad sam morao da imam policijsku pratnju da bih izašao iz kuće. Dva puta smo završili drugi, nismo ništa osvojili i nije se lepo završilo“.

Anćelotiju je drago da je kasnije došlo do čuvenog procesa Kalčopoli u kojem su razotkrivene Juventusove prevare i nameštaljke.

“Meni je to bila pozitivna stvar. Da se italijanski fudbal malo pročisti jer nije bio regularan“.

Radio je i u Napoliju odakle je otišao posle nesuglasica sa gazdom De Laurentisom.

„Napulj je najlepši grad na svetu da odeš tamo na odmor. Imao bih trening prepodne, a popodne bih otišao na brod i otplovio bih do Kaprija na večeru. Imali smo dobar tim, prva sezona je bila pozitivna ali u drugoj su počele nesuglasice sa klubom. Bio sam protivnik slanja igrača u karantine. Nije to bio sukob, ali jednostavno se nismo slagali“.

Kakvu budućnost planira Karlo Anćeloti?

„Oženio sam se drugi put i nisam baš imao mnogo zajedničkog vremena sa ženom. Želim da joj posvetim vreme i da uradimo neke stvari koje želimo. Ostaću navijač Milana i Real Madrida. Želim da postanem profesor fudbala na univerzitetskom nivou. UEFA može da mi da neku licencu ili tako nešto i da onda propitujem ljude iz sveta fudbala da vidim koliko znaju“.

A do tada ima još nekog posla sa Realom...

„Svestan sam da sam trener najvećeg kluba na svetu, da su zahtevi veliki i prihvatam to. Zaista nisam mislio da ću nekad opet dobiti drugu šansu u Madridu. Ovde nije prijatno biti ako se ne pobeđuje“.