Japanac koji nije bio hodajući bilbord već fudbalska poezija za narod
Vreme čitanja: 7min | sre. 19.10.22. | 16:08
Voleli su ga na sunačnom jugu Italije, u kišnom Glazgovu, kod njega “na kraju sveta” ali kucnuo je čas da kaže 'dosta' posle 40 godina igranja fudbala
Danas je to Nemačka. Verovali ili ne, čak 304 fudbalera japanske nacionalnosti igraju u raznim fudbalskim ligama nemačkog fudbala. Gomila su ih reprezentativci i igraju po dobrim klubovima: Maja Jošida (Šalke), Daiči Kamada (Ajntraht Frankfurt), Vataru Endo (Štutgart), Ko itakura (Menhenglabah), Takuma Asano (Bohum)… Jasuhiko Okudera je 1977. godine prvi otvorio vrata evropskog fudbala Japancima kada je potpisao za Keln i zadržao se 10 godina u nemačkom fudbalu. Kasnije je za njim došao samo Kauzo Ozaki i igrao 80-ih za Arminiju i Sankt Pauli.
Između tadašnje i današnje Nemačke je japanska fudbalska Meka bila u Italiji. Bila su to neka druga, slavna vremena italijanskog fudbala, epoha najjače lige na svetu. Serija A u punom sjaju. Sve je počelo sa legendarnim Kazujošijem Mijurom, Samurajem koji je odrastao u Brazilu i tamo naučio fudbal. Došao je 1994. godine u Đenovu, postao prvi Japanac u istoriji Serije A, odigrao dvedestak utakmica i dao jedan gol. Ali onaj najvredniji. U derbiju protiv Sampdorije. Mijura je zapravo tada više bio hodajuća reklama nego fudbaler. Đenova nije platila ni liru za njegovo dovođenje i platu. Sve je finansirala japanska kompanija Kenvud, u Japanu su počeli satelitski prenosi svih utakmica Serije A jer njihov Kazu igra sa najboljim fudbalerima sveta! Italijani su naplatili reklamu, Kazu je još u Evropi za zagrebački Dinamo i vratio se u Japan gde i danas igra profesionalni fudbal sa 55 godina i Ginisov je rekorder.
Izabrane vesti
Mijura je počeo da probija slavu japanskog fudbala ali su je kasnije pronosili neki drugi Samuraji. Pravi “bum” je usledio kada je Peruđa angžovala talentovanog Hidetošija Nakatu. Na Japance se i dalje gledalo kao bilbord jer fudbal u Zemlji izlazećeg sunca nikada nije postao cenjen u ostatku sveta. Evropa i Južna Amerika ga nisu shvatali ozbiljno. Jesu tamo igrali legende kao što su Ziko, Lineker, Piksi, Leonardo, Dunga… Ali da bi neki Japanac pokazao vrednost, morao se dokazati u Evropi.
Hidetoši Nakata je bio prvi koji je to uradio. Pojavio se na Mundijalu u Francuskoj 1998. sa slabom ekipom Japana i odskakao uprkos sva tri poraza. Pa još onako ofarban je baš privlačio pažnju. Sjajan pregled igre, motorika, dobra tehnika, šut… I drskost! Sportski bezobrazluk. Nešto što Japanci u fudbalu nisu imali.
Tada je lepo i korisno spojio kontroverzni Peruđin patron Lučano Gauči, koji će nekoliko godina kasnije oterati Korejca Ana iz kluba jer je ovaj golom izbacio Italiju sa Mundijala?! Kažu da su se se cene u restoranima i kafićima u Peruđi tada pisale u lirama ali i japanskim jenima. Italijani su tražili sve moguće načine kako da oderu horde turističkih tura iz Japana.
Nakata je Peruđi doneo veliki novac od reklama. Ali i od fudbala. Roma ga je kupila za ozbiljan novac i tek je Hjong Min Son prelaskom u Totenhem srušio Nakatin rekord kao najskupljeg azijskog fudbalera. Tog dana je Romi stigao zahtev iz Japana: Hoćemo 30.000 Nakatinih dresova. Italijani su trljali ruke i samo od te ture dresova za Japan su zaradili 3.000.000 tadašnjih maraka. Potom još 5.000.00 maraka od prodaje TV prava i ko zna koliko još od marketinga…
Ali Nakata je kod Don Fabija Kapela igrao zato što je dobar igrač, a ne reklama. Postigao je i jedan od ključnih golova protiv Juventusa u pohodu na skudeto. Minutaža bi mu bila i veća da nije bilo glupog pravila o trojici igrača van EU, a Roma je tada imala gomilu Južnoamerikanaca… Par sati pred možda i glavni meč sezone i gostovanje Juventusu, pravilo je promenjeno sa trojice na petoricu stranaca. Juve je vodio 2:0, prišao Romi na tri boda razlike, a onda je Kapelo lansirao Nakatu. Prvo je postigao evrogol, a onda bombom od šuta naterao Van der Sara da odbije loptu i ostavi otpadak Monteli za 2:2. Roma je napravila ključni korak ka skudetu.
Nakata je kasnije tri sezone igrao u Parmi, pa još u Bolonji, Fiorentini i Boltonu i promovisao se kao najbolji Japanac u istoriji evropskog fudbala. Otvorio je vrata zemljacima…
Posle Nakate je Venecija dovela Hirošija Nanamija, naplaćivala japanskim turistima skupe ekskurzije ali talentovanom vezisti nije davala dovoljnu minutažu i otišao je posle godinu dana. Za Nanamijem je u Sampdoriju stigao Atsuši Janagisava ali je on bio promašaj.
Za Janagisavom je stigao Šunsuke Nakamura u Ređinu i zapalio jug Italije!
Možda se na Nakatu i dalje gleda kao na najboljeg japanskog fudbalera ali Šunsuke Nakamura je bio najveći majstor. Autentična desetka. Levonogi umetnik prefinjene tehnike sa laserom u slobodnjaku kojim je mogao da otvori konzervu pasulja. Makar je tako kasnije Nakamuru opisala Totenemova legenda Stiv Periman…
Ređinini igrači su još na terenu slavili pobedu kojom su obezbedili ulazak u Seriju A kada je predsednik Toto Foti pozvao u Japan da dogovori Nakamurin transfer i pristao na cenu od 3.500.000 dolara. Čak je Ređina lokalnoj legendi Frančesku Koci skinula ‘desetku’ i dala je Nakamuri. Za pet meseci su prodali 25.000 dresova. Njegovu ‘desetku’ ćete i danas videti da je neko nosi na ulicama Ređo Kalabrije… Ikona Kalabreza.
Nikad nije bio posebno brz ali je voleo da igra na desnom krilu pa da zaseče ulevo, namesti je na levicu, uradi lažnjak i iznudi faul. A onda je sledio teledirigovan projektil kao da su ga navodili digitalni stručnjaci Panasonika ili Sonija. Putanja tako oštra kao da su je crtali majstori manga stripova. Šut tako moćan kao da su na njemu radili inženjeri Jamahe ili Kavasakija. Posle toga bi hiljade ludih Kalabreza na Oreste Granilju palo u trans.
Šunsuke Nakamura je za tri godine u Ređini postigao samo 12 golova na 89 utakmica. Od toga su tek dva bili iz igre, a čak 10 iz prekida. U prvoj sezoni je sa sedam golova spasao Ređinu ispadanja, u druge dve nije bio tako konstantan zbog povreda ali su ga navijači obožavali. Bio je heroj kalabrijskog naroda. Zen temperament naspram njihove južnjačke vatre. Suprotnosti se privlače, rodila se ljubav za sva vremena.
Sa Japanom je postao prvak Azije, izabran je za MVP igrača, zablistao na Kupu konfederacija i posle tri godine napustio jug Italije. Iz sunčane Ređo Kalabrije u kišni Glazgov. Kod još luđih i fanatičnijih navijača. Retko gde se na svetu tih godina navijalo kao na Seltik parku…
Na Nakamurinom dolasku je insistirao Gordon Strahan tvrdeći da “Nakamura ima maštu i vidi pas koji drugi ljudi na terenu ne vide”.
I pogodio je. Nakamura se više isticao asistencijama nego pogocima iako je nastavio sa remek delima iz slobodnjaka. Postao je prvi Japanac koji je dao gol u Ligi šampiona. Na Teatru snova protiv tada moćnog Fergusonovog Mančester Junajteda. Naravno, iz slobodnjaka. Junajted je pobedio taj meč (3:2), ali Nakamura nije rekao sve.
U revanšu protiv Crvenih đavola je postigao gol koji se smatra kultnim u istoriji Seltika. Kažu da su se tribine tresle “tri dana”…
Pogodio je projektil iz slobodnjaka za pobedu od 1:0. Kada je i čuveni Met Le Tisije rekao da mu je to jedan od pet najboljih slobodnjaka koje video u životu, onda se tu nema šta dodati… Seltik je te sezone prvi put prošao grupu Lige šampiona i jedva ga je eliminisao kasniji šampion Milan na krilima Kakinog majstorstva.
Kelti su poludeli za Nakamurom, obožavali ga, a on je vraćao majstorijama. Bilo je pasova ispod zemlje, het-trikova, važnih golova protiv Rendžersa… Tri titule za tri godine, nagrada za igrača sezone… Sve ono što od nekog fudbalera napravi idola navijača. Mučio se i sa povredama ali za tri godine u Glazgovu je tetovirao ime na srca navijačke armije zeleno-belih.
Odigrao je još sezonu u Espanjolu i vratio se u domovinu gde je igrao poslednjih 12 godina. Sve do juče kada je u 44. godini najavio kraj karijere.
“Od četvrte godine šutiram loptu. To je 40 godina fudbala. Prvo je to bila isključivo zabava, a kasnije i posao. Drago mi je što sam 26 godina proveo kao profesionalni fudbaler”, poručio je juče Šunsuke.
Ako su Mijura i Nakata bili pioniri japanskog fudbala u Evropi, Šunsuke je bio inicijator cunamija. Za njim je u Evropu došla gomila Japanaca. Danas ih Seltik ima čak četvoricu a Kjogo Furuhaši je ponajbolji igrač Kelta.
Gde god je igrao, obožavali su ga. Voleo je da igra za narod, pa je i karijeru završio u rodnoj Jokohami, u drugoj ligi. Uživao je u fudbalu kako to samo plemenite ‘desetke’ umeju. Uz Dragana Stojkovića Piksija, Hidetošija Nakatu, Kazujošija Mijuru, Andersa Iniejstu i još neke Japance je izabran i u idealan tim Džej lige svih vremena. Nije bio hodajući bilbord kao dobar deo njegovih zemljaka u evropskom fudbalu već fudbalska poezija u pokretu.
“There's only one Nakamura!
He eats chow mein,
and he votes Sinn Fein.
Walking in a Celtic wonderland!”
I danas se ta pesma može čuti na Seltik Parku. A budite sigurni da će se zapevati i večeras u Madervelu…