Izbeglice s loptom u pet činova

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Madrida)

Preko trideset godina je prošlo od poslednje, zlatne generacije jugoslovenskog fudbala. Nezaboravne, i ne samo u okvirima naših granica. Ovih dana je najslušanija španska radio stanica, Kadena Ser, emitovala podkast pod nazivom „Izbeglice s loptom“. U pet epizoda, uz zvuke balkanske muzike i skandiranja sa stadiona Španije i bivše Jugoslavije, imali smo priliku da se podsetimo vremena kada su fudbaleri, iako povlašćeni u odnosu na običan narod, na svoj način preživljavali ratne godine.

Predrag Mijatović, Meho Kodro, Nenad Bjelica, Boban Babunski i Robert Prosinečki - glavni junaci ove priče, imaju zajedničko to što su u Španiju stigli početkom devedesetih godina, neki od njih bukvalno bežeći od ratnog sukoba. Autor, Huan Lopes Korkoles, objašnjava za Mozzart Sport da ih je, naravno, moglo biti više. Priznaje da nedostaju neki srpski igrači. I dodaje da poneko nije želeo da govori, te da mu je poneko zbog položaja delovao previše blizak politici, i da je želeo da pokrije raznovrsnu panoramu španskog fudbala, ne zadržavajući se samo na dva-tri velika kluba.

Tako se prikaz preko Valensije i Madrida seli u San Sebastijan, da bi se potom usredsredio na Albasete, Ljeidu, i vratio u Madrid, ne zaboravivši Ovijedo iz vremena Radomira Antića. Nekoliko glavnih crta provlači se kroz svih pet emisija. Pored života i karijere ovih igrača na „domaćem“ terenu i njihovih nastupa za raznorazne reprezentacije, koji su našim čitaocima poznatiji, interesantno je podsetiti se kako su se svi oni snalazili u Španiji u deceniji u kojoj je fudbal prosečnom gledaocu na Balkanu služio pre svega kao beg od realnosti.

„Moraš dobro da igraš“, govorio je sebi Mijatović kada je stigao u Valensiju. "Inače ćeš morati nazad“. Nenad Bjelica je dve godine proveo u Albaseteu bez odigrane utakmice. Meho Kodro je u San Sebastijan doveo celu porodicu i pisao pozivna pisma kome je god stigao. Svi se prisećaju kako su na terenu bili jedni, a kada dođu kući, sasvim drugi ljudi. Jer bez obzira na slavu i novac, svi su imali porodice i prijatelje u nezgodnim situacijama.

Tih ranih devedesetih godina, što zbog konflikta, što zbog embarga, karijere mnogih jugoslovenskih sportista ostale su sakrivene od očiju inostrane publike. Peđa Mijatović, koji je u Valensiju stigao kao legenda Partizana, seća se da ga na aerodromu nije čekao nijedan novinar, a da su ga na pres konferenciji pitali na kojoj poziciji igra. Ipak, ubrzo su svima postali jasni i igrač i pozicija. U vreme Luisa Aragonesa, Mijatović je postigao 34 gola, nešto neverovatno za to vreme: „Činilo mi se da mogu da zabijem gol kada god mi padne na pamet.“

Uspeo je da zavadi navijače Valensije i Real Madrida, bio je junak sedmog Kupa šampiona Kraljevskog kluba, ali i nerazdvojan prijatelj Davora Šukera, kao i predvodnik štrajka fudbalera kada je počelo bombardovanje Srbije i Crne Gore. Zameralo mu se i jedno i drugo. Iz Reala je otišao zbog nesporazuma sa tadašnjim trenerom, Džonom Bendžaminom Tošakom, upravo te 1999. godine. Novčano je kažnjen zbog neigranja i zbog davanja političkih izjava u Realovom dresu. I nije otrpeo. Tek kada je stigao u Fjorentinu, objasniće mnogo godina kasnije, shvatio je grešku.

Peđa je bio dosledan sebi: „Patriotizam se ne iskazuje kroz mržnju“. Ali nije oklevao da se pobuni i dovede u pitanje vlastitu karijeru kada je sukob stigao u njegovo dvorište. I do danas se ništa nije promenilo. Prošle godine se povodom rata u Ukrajini zapitao zašto sport treba da bude kažnjen zbog odluka političara. Zašto ga neko može kao smeće izbaciti sa Evropskog prvenstva, ali i zašto mu neko može zameriti što se viđa sa svojim prijateljima.

„Sportisti predstavljaju svoju državu i političari ih koriste uvek, bez obzira da li se radi o Srbiji, Španiji i Maleziji“, smatra balkanolog Migel Roan, jedan od saradnika u emisiji. Sa druge strane, navodi, vidimo da se u svakodnevnici odlično slažu, bez obzira na državu, veru i naciju. Mijatović je bio dovoljno hrabar da to javno pokaže pre 30 godina.

Ipak, bez obzira koliko medijske pažnje zaokuplja velika Realova zvezda, autor podkasta priznaje da ga je najviše dojmila priča Meha Kodra. Ne samo zbog toga što je najneposrednije pogođen ratnim sukobom - sa celom porodicom u Mostaru, nego i zbog načina na koji je, staloženo i razumno, opisao događaje.

Iz Veleža, „Pepeljuge“ jugoslovenskog fudbala, Kodra je u Real Sosijedad odveo taj isti Džon Tošak, koji je došao glave Mijatoviću koju godinu kasnije. To je bilo vreme kada su Baski tek odlučili da će dozvoliti strancima da igraju u njihovim redovima, i od njih se očekivalo mnogo - i odmah. Na nesreću, tek pristigli Mostarac uspeo je da se povredi već na prvoj utakmici.

Ipak, kriza nije dugo trajala. Već u decembru je dobio priliku da pokaže svoj talenat, i završio je prvu sezonu sa 13 golova. Igrao je u Sosijedadu do 1995, i ta poslednja, bila je njegova najbolja godina – 25 pogodaka u prvenstvu i tri u Kupu, uključujući i het trik protiv večitog rivala, Atletik Bilbaa. Te godine ga je Krojf pozvao u Barselonu. Bio je to san svakog igrača, ali nažalost, Kodrovi najbolji nastupi biće zauvek vezani za San Sebastijan.

Rat u Bosni obeležio je najbolje fudbalske godine Meha Kodra. Zaigrao je samo dva puta za reprezentaciju Jugoslavije i 13 puta za bosansku. Skupljao je porodicu i druge izbeglice u Baskiji, a u njegovoj kući se toliko govorilo o ratu, da su mu odlazak na teren i lopta postali jedino utočište.

Za Mostar, grad koji je Špancima posebno interesantan, jer je tu dugo boravio kontingent njihovih vojnika, kaže da sada živi „skoro pa normalno“. „Problem su političari, oni truju ambijent. A mogli bi da pomognu da se ljudi malo bolje slažu u celoj Bosni“. Što se tiče saigrača, za Kodra je, kao Šuker za Mijatovića, bio njegov dugogodišnji fudbalski partner u Veležu, Vladimir Gudelj.

„Kasnije su me stalno pitali kako se slažemo. Kao da je normalno da se ne slažemo. A to nije istina.“

Robert Prosinečki, kojeg autor emisije naziva „Hrvatom koji je kraljevao u Beogradu“, priča je za sebe. Strana priče koju su videli Španci bio je izvanredan talenat i neverovatan peh sa povredama. Antonio Paćeko, jedan od autora antologije Reala pod nazivom „Zidani i Kargoli“, govori o tri kategorije balkanskih igrača u Kraljevskom klubu. Sa jedne strane se nalaze oni vrhunski: Mijatović, Modrić, Šuker. Nasuprot njima, na primer, Perica Ognjenović i Predrag Spasić. A u sredini, fudbaleri kao Prosinečki, neverovatni talenti - sa dugmetom za samouništenje. Objašnjenja za njegove povrede su bila beskrajna, a ovde se dodaje još jedno: stres.

Završena era Pepa Gvardiole u Barseloni

Sasvim je drugačije, međutim, izgledao njegov odlazak u Ovijedo. Radomir Antić je skupio malu „porodicu“ Balkanaca, na koju je mogao da viče na srpskom, kad god to poželi. Robi je postao stub ovog ambicioznog projekta, i odjednom smo ponovo videli Zlatnu loptu iz Čilea i fenomena Crvene zvezde. Ko zna šta bi bilo da je nastavio sa Antićem i ponovo obukao crveno-beli dres. Ali i njega je pozvao Johan Krojf. I Prosinečki sam kaže: „Znamo kako je to završilo“. Barselona nije osvojila ništa te sezone, Atletiko sve.

U Španiji postoje klubovi koji vole Balkance, smatra Lopes Korkoles. Nekada je to upravo efekat trenera kao što je Antić. U drugim situacijama se maltene radi o tradiciji. Ako jednom uspe i ako se stekne poverenje prema menadžeru koji dovodi kvalitetne fudbalere, saradnja postaje dugoročna. Generalno se smatraju talentovanim i borbenim fudbalerima, sa karakterom koji olakšava brzu adaptaciju – što je u svakom timu veoma važno.

Atletiko Madrid dovodi Murinja za 3.000.000 evra

Nenad Bjelica je autorov idol iz detinjstva, kao igrač njegovog grada i tima u vreme kada je Albasete bio prvoligaš sposoban da pobedi Barselonu na Kamp Nouu. Uz to, priča o fudbaleru iz mešovitog braka, koji je odslužio vojni rok u Beogradu, neposredno pred početak rata, igrao u Osijeku dok se živelo po podrumima, nije svakidašnja.

Bjelica je iz Osijeka trebalo da sleti u Atletiko, ali je ovaj pokušaj nažalost propao – tada je bio višak, četvrti stranac u timu. Potom je stigao Albasete. Ali ni tu mu nije bilo nimalo jednostavno. Proveo je dve godine ne igrajući i nastojeći da se uklopi. Ipak, nepostojanje alternative čoveku da mnogo strpljenja, pa je tako učio španski. I čekao. Iz letargije ga je izvukao Benito Floro. Interesantno, Floro je bio i jedini trener koji je uspeo da u Realu izvuče maksimum iz Prosinečkog.

Konačno, Boban Babunski je zanimljiv kao predstavnik one Jugoslavije koja nije ratovala, iako je uvek delovala kao bure baruta. Pripadnik iste generacije kao Mijatović, Boban i Šuker, nije uspeo da ode u Čile jer ga je zbog poraza kaznio tadašnji trener Vardara. Rat ga je osujetio u želji da zaigra za Zvezdu ili Partizan. U Španiji je stigao u drugoligaša, Ljeidu, gde su ga na samom početku dočekali - crveni kartoni.

„Druga liga je oduvek bila grublja, i fudbal se igrao na snagu“, objašnjava Babunski. „I tada, i sada“.

Ipak, boravak na poluostrvu ostavio dobar utisak na njega, jer se nakon završetka igračke karijere vratio i nastanio u Barseloni. Njegovi sinovi, David i Dorijan, igrali su u mlađim kategorijama – jedan u Realu, drugi u Barseloni. I obojica su bili zvani u makedonsku reprezentaciju koja je savladala Italiju u Palermu i umalo stigla na Mundijal.

Babunski, Mijatović i Kodro su ostali u Španiji. Prosinečki je ostavio sestru koja je došla u posetu na sedam dana i ostala da živi u Ovijedu. Bjelica pominje Albasete kao gradić sličan Osijeku, u kojem je mogao mirno i lepo da živi. Jezik svi govore odlično, neki zaista na zavidnom nivou. Hvale ljude, život, hranu. Taj deo se, čini se, nije promenio. Balkancima očigledno odgovara podneblje i atmosfera na poluostrvu.

Iz naše perspektive, zanimljiv je interes španskih medija. Tvorac podkasta objašnjava da ga je oduvek privlačila istorija Balkana, da je putovao, čitao knjige, i naravno, pratio fudbal. Za čitaoce našeg portala kaže da ne želi da kopa po bolnim ranama, nego da pokaže da su ti igrači imali i drugu stranu. Da ih je talenat spasao rata i pretvorio u multimilionere, ali da su suštini bili izbeglice s loptom.

Može se postaviti pitanje - zašto se govori o Balkanu i Jugoslaviji, zašto ne o Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni ponaosob. Migel Roan daje svoje viđenje jugonostalgije iz dve perspektive. Kod nas se, smatra, nekadašnje države rado prisećaju starije generacije, i to pogotovu imućniji ljudi po gradovima, koji su u bivšoj Jugoslaviji živeli dobro. Ali u Španiji postoji sasvim drugačiji fenomen sportske jugonostalgije: maštanje o tome kako bi danas izgledala fudbalska ili košarkaška reprezentacija da smo svi ostali na okupu. A to je isključivo posledica velikog respekta koji je uživala jugoslovenska škola ekipnog sporta, kao i talenat i takmičarski duh svih naslednika nestale države.

PIŠE: Ognjenka Marić