Početkom ove godine, 10 odsto stanovništva malenih Farskih Ostrva, dela Kraljevine Danske, arhipelaga na Atlantskom okeanu, okupiralo je nemačku prestonicu Berlin, pratilo je rukometnu reprezentaciju na prvom učešću na Evropskom prvenstvu. Ova oblast po poslednjem popisu iz prošle godine broji 54.676 stanovnika, a ponosi se sa najboljim sportistom ove zemlje, Elijasom Elefsenom Skipagotuom, jednim od najtalentovanijim rukometašem današnjice, srednjim bekom moćnog četvorostrukog šampiona Starog kontinenta Kila.

Pre dve meseca je bila rukometomanija na Farskim Ostrvima, a sada je vreme za najvažniju sporednu stvar na svetu - fudbal. Budi se i sever Evrope, tradicionalno, osim Danske (koja igra sistem takmičenja proleće-jesen kao većina zemalja na kontinentu), na Farskim Ostrvima prvo će lopta da se zakotrlja, dok će za nekoliko nedelja da krenu i Norvežani, Finci, Šveđani i Islanđani. Utakmicom 07 Vestur – Vikingur Gota danas (18.00) počinje nova sezona u Premijer ligi Farskih Ostva.

Prvenstvo broji 10 klubova, igra se klasičan trokružni sistem sa 27 kola, a dva kluba ispadaju. Najbolji tim kreće od prvog kola kvalifikacija za Ligu šampiona, dok će drugoplasirani i pobednik Kupa da izbore učešće u kvalifikacijama za Ligu konferencije.

18.00: (8,50) 07 Vestur (5,70) Vikingur Gota (1,25)

Fraza da danas svi igraju fudbal pokazala se tačna ove sezone kada je ova malena zemlje imala premijernog predstavnika u grupnoj fazi nekog evropskog kupa. Šampion Ki Klaksvik igrao je Ligu konferencije. Proteklog leta je šokirao u drugom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona švedski Heken, dok se norveški Molde (sada učesnik osmine finala Lige konferencije) provukao posle produžetaka. U grupnoj fazi trećerangiranog UEFA takmičenja u konkurenciji Lila, Slovana iz Bratislave i ljubljanske Olimpije, tim za koji igra srpski internacionalac Deni Pavlović se nije obrukao. Osvojena su četiri boda, ostvarena je i istorijska pobeda protiv slovenačkog šampiona sa 3:0, dok je francuski Lil na Farskom Ostrvima uzeo samo bod (0:0).

Srpski Viking sa 11 trofeja za šest godina: Debitovao sa 16 i dao dva gola, za prvi pehar igrao do ponoći

Poslednje tri godine Ki Klaksvik suvereneo vlada na Farskim Ostrvima, a i novom šampionatu je prvi favorit za titulu. HB iz Torshavna je uzeo Kup, a prošle nedelje, u preteči šampionata, u Superkupu, uspeo je da pobedi branioca krune sa 3:2 i najavi zanimljiviju sezonu u odnosu na prethodne tri, kada se nije postavljalo pitanje ko će prvi da preseče vrpcu.

Ove godine u najboljoj ligi igraće trojica Srba, starosedeoci koji su dugo u ovoj zemlji, a to su: Deni Pavlović iz šampiona KI Klaksvika, Uroš Stojanov iz Fuglafjordura i Filip Đorđević koji će braniti boje Strejmura. Trener Fuglafjordura je Aleksandar Jovević.

Tradicionalno, svake godine pre početka šampionata, Kikinđanin Uroš Stojanov za čitaoce Mozzart Sporta približava ovu simpatičnu ligu gde su fudbaleri u poluprofesionalnom odnosu, ali koji napreduju iz godinu u godinu, što rezultati šampiona Ki Klaksvika govore.

Svuda pođi, u Fuglafjordur se vrati, kao da je bila ideja vodilja iskusnog srpskog napadača koji se krajem prošle godine vratio u prvi klub na Farskim Ostrvima gde je igrao, u kome je 2020. godine bio najbolji strelac lige sa 17 pogodaka. Branio je i boje B36 iz Torshavna, Skale, prošle sezonu je proveo u 07 Vesturu, a ovo će mu biti Last dance na Farskim Ostrvima, pošto planira krajem godine da se vrati u svoju Kikindu i u rodnom gradu završi igračku karijeru i počne novo životno poglavlje.

Peta sezona na Farskim Ostvima. Da se vratimo na početak, na 2020. godinu, kada ste sa toplog Tajlanda stigli u malenu zemlju na severu Evrope. Kako je izgledao prvi susret sa totalnom nečim drugačijim? Da li ste imali neka predznanja o zemlji, fudbalu ovde?

“Pre Farskih Ostrva igrao sam u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Kipru, Grčkoj, Crnoj Gori i Tajlandu. Nisam ‘guglao’, gledao na internetu gde dolazim. Znao sam da je mala država, ali… To je bilo sve o informacijama, ništa spektakularno. Prvi utisak je vreme, od neviđenog vetra, kiše, snega u tih par dana, do tog prvog dolaska u to malo mesta iz kog je klub. Fuglafjordur ima 700 stanovnika, dve prodavnice, sve je smešteno u toj jednoj glavnoj ulici. Nema tu sad nekog društvenog života. Pre toga sam dve godine živeo na Tajlandu, u Bangkoku, gde je sve totalno ludilo, totalni kontrast svega i onda dolaziš na Farska Ostrva. U zimskom periodu je jako depresivno, mrak padne u 15.30, sviće u devet ujutru. Teško je bilo u početku, nisam mislio da ću dugo da se zadržim ovde. Prvih par dana bilo je sunčano, onda je super, ali odjednom kad mi počnemo da treniramo, kao da “onaj gore” vidi, to je kiša, sneg, vetar”, počinje priču o Farskim Ostrvima Stojanov.

##EDITORS_CHOICE##

Ta 2020. godina je bila upamćena po korona virusu koji je paralisao ceo svet.

“Prvenstvo se odložilo i bukvalno mi je trebalo mesec dana da uđem u ritam i da se naviknemo na sve te uslove, i na loptu, i na teren, veštačku travu, i svašta nešto. Bukvalno i moji saigrači i ljudu u klubu su se pitali da li sam fudbaler ili neki turista. To su mi i priznali. Godinu dana kasnije, kad smo imali neko druženje, uz malo alkohola, kada su se opustili… Jedan čovek u klubu mi je rekao: ‘Uroše, moram nešto da ti kažem, da se ne naljutiš’? Rekao sam mu slobodno. Kaže mi: 'Kad sam te video prvih par treninga’… Rekoh mu, znam, i ja sam se isto pitao, da li sam fudbaler ili nisam. Ono, bukvalno je bilo skloni golmana s gola, samo da ubacim loptu u mrežu. Ta pauza i odlaganje prvenstva mi je na neki način i pomoglo da se adaptiram. Posle je sve krenulo kako treba, dao sam 17 golova u prvoj sezoni i bio najbolji strelac lige zajedno sa Klemintom Olsenom koji je ovde legenda. Za mene je to bio ogroman uspeh jer sam igrao u timu koji je bio šesti na tabeli”.

Kako je došlo do transfera na Farska Ostrva?

“U Grčkoj sam igrao 2017. godine sa Aleksandrom Milićem. On je posle toga kratko bio u Novom Pazaru. Ostvario je kontakt sa Semirom Hadžibulićem. Moram još jednog čoveka da spomenem, a to je Altin Grbović. Oni su kontaktirali Acu Milića i pitali ga da li bi išao na Farska Ostrva. Ja sam se tada vratio sa Tajlanda i nisam imao ambicije da se vraćam. Milić je dugo bio u Grčkoj, zna je i jezik i super mu je bilo tamo. I onda mene pozove i pita me da li bih otišao. Nisam tada imao ništa konkretno. Bilo je nešto za Mongoliju, Ulan Bator, igrao je AFC kup, ali je ponuda bila samo za dva i po meseca. To me nije zanimalo. I tako da sam preko Semira, koji je to sa Altinom realizovao, otišao u Fuglafjordur. Njima dugujem zahvalnost što sam otišao na Farska Ostrva. Nisam mislio da ću toliko dugo da ostanem”.

Čim ste toliko dugo ostali, znači da vas Farani vole?

“Taj prvi klub i sadašnji Fuglafjordur mi je prirastao srcu. Porodična atmosfera vlada u klubu, u tom mestu svako svakog poznaje. Kada si na ulici, svi ti se javljaju, svi te pozdravljaju. Sa svima imaš neki bliski odnos. Svi žitelji su privrženi tom klubu. Osim fudbala imaju i odbojkaški klub. Fokusirani su na ta dva sporta. Stvarno mi je ovde prelepo. Namestilo se da sam i davao golove, igrao dobro, bila je vrhunska sezona prve godine kada sam stigao ovde. Imao sam tad u klubu Filipa Đorđevića i Miloša Budakovića. Miloš se, nažalost, povredio posle par kola. I dalje smo u kontaktu snjima i družimo se. Fuglafjordur je za mene nešto posebno. Drago mi je da sam se vratio. I prošle sezone sam dobro krenuo u Vesturu, a onda je došla povreda. Pukao mi je mišić, pa sam pauzirao mesec, mesec i po. Fuglafjordur se borio za opstanak, kontaktirao me, želeo sam i ja da se vratim, ali me Vestur nije pustio. Ostali smo u konktaktu i obećao sam da ako ostane u eliti da ću da se vratim i odigram poslednju sezonu na Farskim Ostrvima u Fuglafjorduru. Odigraću još ovu sezonu, tu je i naš trener Aleksandar Jovević, koji je dugo na Farskim Ostrvima.

Kakav je život na “kraju sveta”?

“Sam sam ovde, klasično kuća – posao. Nema se vremena za neka očajavanja. Ljudi obično pomisle kada je kiša, da je mnogo depresivno. A ti kada radiš i kada si prezauzet, jednostavno nemaš vremena da razmišljaš o tome. Naravno da ima lepih dana, daleko od toga da nema Sunca. Ima oko 60 dana kada je baš sunčano, onda je prelepo, druga planeta”.

Da li vam je bio šok kada vam je menadžer rekao da ćete na Farskim Ostrvima morati i da radite, da nećete moći da “pikate” samo loptu?

“I pre nego što sam došao ovde, znao sam da postoji ta opcija, da se dodatno radi kako bi se zaradilo. Pristao sam, naravno. Imao sam bukvalno neki lagani posao u prvoj godini, recimo da je to kao Gradsko zelenilo, bez nikakvog pritiska, bez nikakve žurbe, bez nekakve norme. To mi je bilo stvarno dobro. Kada sam prešao u B36 u glavni grad Torshvan onda sam radio u diksontu pića. Sa saigračem smo razvozili sokove, vodu po barovima, restoranima… I sad sam poslednjih godinu dana radio u vrtiću. To mi je nešto najbolje, sa decom je poseban osećaj kada se radi, igramo se, zabavljam ih. Sad opet radim u vrtiću jer imam iskustva i uživam baš”.

To je dodatna plata uz onu koji dobijate kao fudbaler ili?

“Posebno je plata, postoje zakonske norme, jer si ti primarno fudbaler. A sada, kada radiš taj drugi posao osim fudbala, imaš neko ograničenja u smislim visine zarade. Tako je to uređeno ovde. I fudbaleri Ki Klaksvik koji su igrali u Ligi konferencije imaju taj status, poluprofesionalni”.

Kako je taj uspeh Klaksvika doživljen na Farskim Ostrvima?

“Jeste, svi su bili oduševljeni, lepo se to medijski ispratilo. Svake godine su bili blizu takvog velikog uspeha. Sećam se da su u 2020. godine posle korone u plej-ofu ispali od Dandoka. U 2022. su eliminisani od Balkanija. B36 je izbacio Borac iz Banjaluke kada ga je vodio Nenad Lalatović. Za mene nije iznenađenje prošlogodišnji uspeh šampiona. Pobedio je Olimpiju, igrao nerešeno sa Lilom kod kuće u grupnoj fazi. Četiri boda je baš dobar rezultat”.

Ima li “direktora” u tvom klubu, Fuglafjorduru?

“Ima mnogih koji rade na građevini. Imamo automehaničare, jedan radi u banci, tu su naravno i ribare. Farani se stalno usavršavaju, upisuju razne kurseve, menjaju poslove. Interesantno je da rade recimo do 16 časova, a onda skidaju kombinezone i opet daju 100 odsto na treningu, vole da pobede i kada na treningu igramo na dva gola. Nema ono, kao što ljudi misle, da se samo otalja. Kod njih je sve 100 odsto, ljutnja, nervoza, to je šutiranje lopte na kraju treninga kada se izgubi, bukvalno fanatizam”.

Deni Pavlović, Srbin u bajci sa Farskih Ostrva: Tačno je da radimo, ali smo direktori

A ti “direktori” iz Ki Klaksvika?

“Pa, ne bih rekao da su direktori. Kad su igrali u Ligi konferencija, znam da je bilo dosta električara, bankara, koji su radili u građevini. Štoper je stomatolog. Bilo je i mnogo stranaca, ne znam stvarno čime su se oni bavili”.

Ovde kod nas, igraš treći rang i profesionalac si. Na Farskim Ostrvima je drugačiji mentalitet.

“Nije njih sramota ništa da rade. Ovde kod nas, imaš 25-26 godina, igraš treću ligu za 40.000-50.000 dinara i nadaš se… Čemu? To je potpuno apsurdno”.

Da li su Farani hladni, kao što mislimo da je većina žitelja sa severa Evrope?

“Farani su veoma emotivni, nema kod njih da je isto kad gubiš ili pobeđuješ. Stresno je kada se izgubi, ali njih to drži dva dana i onda ide ponovo po starom. Vole da pobeđuju, definitivno”.

Pre vas, da li su saigrači čuli za Srbiju?

“Jesu, znali su, naravno, mnogo Srba je igralo ovde. Najveći trag je ostavio Tomislav Sivić. On je bio još krajem devedesetih godina prošlog veka, pa su posle njega dolazili i ostali. Recimo Ivan Stojković, pa Dimitrije Janković, koji je igrao sa Sevojnom i Evropu. On je isto bio u B36, pa Aleksandar Jovević, Aleksandar Đorđević, njegov sin Filip, s kojim sam igrao zajedno. Stvarno dosta naših ljudi bilo i sad je tu, dolaze i dolaziće i dalje.

Kakva je hrana?

“Ne razlikuje se nešto hrana nego u ostalim delovima sveta. Dobro se snalazim u kuhinji. Pripremam uglavnom hranu kod kuće jer je tako jeftinije. Na meniju su piletina, salate, pasta, riba, losos koji je ovde fenomenalan, ne može da se meri sa onim koji dolaze u Srbiju”.

Koliko košta jedan obrok u restoranu, recimo u Torshavnu?

“Zavisi! Ako bismo rekli da je to neki švedski sto, to je oko 20 evra jedan obrok. Pristajno može da se jede, više puta. Bolji restorani su mnogo skuplji”.

Ima li druženja sa saigračima posle treninga?

“Uglavnom su svi porodični ljudi. Oni provode osam sati na poslu, pa dva sata na treningu i onda, kao što bi i meni bilo, najradije bi da odu kod kuće u krugu porodice. Imamo tim bildinge. I tokom sezona i pred početak šampionata. Pred start sezona je obavezno, tad damo svi oduška, pa bude i dosta alkohola. Pivo se pije pretežno, imaju neke žestine, ali recimo da je pivo glavno. Imaju njihovo lokalno piće, ali ja to ne konzumiram. U pivo se razumem, ali u žestoka piće baš i ne. Tako da bukvalno budu kao, što bismo mi rekli, pušteni s lanca. Provedu se i to je to, onda se isključe. Kada traje šampionat, onda se retko izlazi. Njihov najveći praznik je u julu. Tada je veselo, svi su u kostimima, njihovoj nošnji.

Da li je to kada se ubijaju kitovi što je tradicija Farana?

“Nisam gledao to, ali sam par puta prolazio pored tog događaja. Njima je to tradicija, nešto od čega oni ne odstupaju. Stvarno voda bude krvava, crvena. Njima to više nije sam izbor hrane kao nekada što je bilo, kada je bila kriza i kada su oni morali da jedu meso od kita. Sada je to neka tradicija koju ne žele da se odreknu, iako ih svi neki način osuđuju. Oni tada za kratko vreme ubiju od 60 do 70 kitova za nekoliko sati. Na neki način prevare ih, nameme ih ka obali i noževima ubijaju. Probao sam meso od kita i nije mi se svidelo".

Ima li kupanja u ledenom okeanu?

“Ulazio jesam, do kukova, ali je mnogo hladno. Oni se kupaju čak i zimi, navikli su. To su Skandinavci, Vikinzi. Mene su terali, ali nisam ljubitelj toga. Nije baš za kupanje”.

Da li turisti posećuju Farska Ostrva?

“Ima. Pogotovo tamo gde sam igrao prošle godine, u Vesturu. Iz svih krajeva sveta dolaze ljudi, pogotovo ljubitelji fotografije. Ima i ostrvo gde su neke retke ptice. Ja sam tu već peta godina i meni sad to ništa nije čudno, ali je posebno kad se dođe prvi put, treba vremena da se sve vidi”.

Da li je bezbedno, da li ste imali neku neprijatnost za ove četiri godine?

“Farani ni kuću ne zaključavaju. Sve je na izvolte. Svako ima novac za normalan život, putovanja, tako da nemaju potrebu da kradu. Automobili se ne zaključavaju, takođe. Meni se dešavalo da mi u pola noći neko bane kući, da me pita nešto, bez kucanja. To je normalno ovde, nije to nevaspitanje. Policije skoro da nema. Postoje u saobraćaju presretači i radari, ali se ovde svi pridržavaju pravila. Mislim da ja jedini koristim sirenu dok vozim. Kad to uradim, svi se okreću, čudno im je to. Meni čudno kad neko vozi od 40 do 60 kilometara na sat, a mogu recimo 80. Sve je polako, nema žurbe. Niko ne plaća kazne. Putevi su im dobri? Nema kriminala ni nekih problematičnih situacija”.

Postoji li zatvor na Farskim Ostrvima?

“Postoji, ali ne znam da je iko u njemu. Ono što su meni pričali naši ljudi jeste da je bilo jedno ubistvo pre 20 godina. Dešavao i se tuče naravno, kada se pretera sa alkoholom, ali ništa opasno. Zanimljiva situacija mi se dogodila kada nisam mogao da prođem putem jer je bilo na stotine ovaca. Ima ih 80.000 na Farskim Ostrvima, više nego ljudi. Postoje norme koliko može da se ima”.

Jedna od čudnih stvari na Farskim Ostrvima je da su semafori retkost...

“Ima ih samo u Torshavnu i u Klaksviku, koji je drugi po veličinu, 5.000 stanovnika, dok glavni grad broji oko 17.000 ljudi. Živeti u Torshavnu ili bilo gde na Farskim Ostrvima je kao nebo i zemlja. U glavnom gradu ima svega, i kulturnih dešavanja, bioskopa, pozorišta, restorana, hotela, barova, čega god. Sportskih događaja takođe ima, tako da je sve stacionirano u Torshavnu.

Da li je ovo poslednja godina u ovoj zemlji?

“Da, definitivno. Imam 35 godina. Želja mi je da završim sezonu, da se pokažem u lepom svetlu, da postignem što više golova, da ostanemo u ligi, a onda se vraćam u Srbiju, u moju Kikindu. Tu želim da završim karijeru. Klub je sada u trećem rangu. Planiram da odigram godinu, dve, dok god me noge bude služile, onako za svoju dušu, u takmičenju gde ima trećeg poluvremena. Voleo bih da ostanem da neki način u fudbalu. Imam kontakte na Farskim Ostrvima. Sada, da li ću da to iskoristim da nekog dovedem ovde, da krene mojim putem, ostaje da se vidi”.

Ko osvaja titulu ove sezone?

“Ki Klaksvik je najjači, sigurno. Doveo je novog trenera iz Norveške, Hakona Lunova koji je radio u Volerengi kao asistent i u Framu. Otišlo je nekoliko igrača, ali su stigli novi. Vikingur bi trebalo da bude najveća pretnja. To je jedini klub koji igra samo sa domaćim igračima. B36 je doveo četvoricu-petoricu stranaca. Mislim da će biti bar treći, da će igrati u Evropi, a ekipa za vrh su i HB i NSI Runavik, koji se vratio u elitu, a za koga će opet da igra Klemint Olsen koji je proveo prošle godine u islandskom Brejdabliku. To su pet najboljih ekipa, ostali će da se bore za opstanak. Ambicije i mog Fuglafjordura je da i naredene godine bude u najboljem društvu”, zaključio je Stojanov.

FARSKA OSTRVA 1 – 1. KOLO

Subota

18.00: (8,50) 07 Vestur (5,70) Vikingur Gota (1,25)

Nedelja

16.00: KI Klaksvik – Fuglafjordur

18.00: Toftir – B36 Torshavn

18.00: HB Torshavn – Runavik

19.30: Skala – Strejmur

***kvote su podložne promenama

TABELA IZ PROŠLE SEZONE

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Iz vrtića do golova i opstanka, pa nazad u Kikindu: Poslednji ples Uroša Stojanova na Farskim Ostrvima

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

eFudbal

Hokej na ledu

Bejzbol

Stoni tenis

Counter-Strike

Najava mečeva