Ispovest najčudnijeg Realovog pojačanja: Spustio slušalicu Kraljevskom klubu, zamrzeo Avrama Granta, nasledio Zidanovu desetku

Kad se kroz deceniju ili dve ljubitelji bubamare prisećali fudbala s početka 21. veka verovatno se neće setiti nijednog njegovog poteza, ali ako rasprava bude potrajala, ako se dotaknu najvećeg kluba planete, pomenuće sigurno neko i Žilijena Fobera, bez sumnje najčudnijeg pojačanja Kraljevskog kluba u to vreme. Jer Fober nikada nije bio igrač ni za mnogo gore klubove od Reala što je njegova karijera uostalom i pokazala. S tim da to nikako ne znači da Fober nema šta da ispriča. Naprotiv. Njegov je životni put jedan od zanimljivijih u svetu fudbala.

Od velike nade Francuske, Zidanovog dresa sa brojem 10, preko Vest Hema i Avrama Granta koga i dalje ne može da smisli, pa sve do sasvim nenadanog transfera u Real, a zatim i klubova kakvi su Kilmarnok, Inter Turku u Finskoj, pa indonežanskog Bornea, na kraju i nižerazrednog Frežis San Rafaela.

Mimo svih pravila, krenućemo od sredine, jer tu je ipak Avram Grant, nama u Srbiji dobro poznat iz epizode u Partizanu. S tim da iz Foberove priče možemo da vidimo kako utisak može da se razlikuje od okolnosti. Dok Izraelca u Humskoj pamte kao slatkorečivog i dobroćudnog, mada ne baš kao tako kvalitetnog trenera, Fober ga vidi sasvim drugačije.
“Tip je bio potpuno asocijalan. Nikad nije razgovarao sa nama, jedva da je vodio treninge pošto je uvek bio u kancelariji. Njegovi motivacioni govori su bili potpuno s…nje i ništa od njega nismo naučili”, decidirano će Fober na početku ispovesti za sajt The Athletic.

Istina, i dok je bio u Partizanu upućeni su više cenili njegovo oko, umeo je da prepozna igrača. Nije baš bio taktički najpotkovaniji strateg, bez obzira na to što je sa Čelsijem igrao i finale Lige šampiona 2008, a sa crno-belima osvojio titulu 2012. godine. Sa druge strane, sa Vest Hemom je ispao iz lige što posebno boli Fobera, koji je tokom dve i po sezone u Londonu istinski zavoleo Čekićare.
“Iz utakmice u utakmicu isti problem i vrlo malo napretka. Trudili smo se da ostanemo pozitivni i motivišemo jedan drugog, ali sve je bilo toliko loše, od priprema do utakmica. Kakva šteta… Ljudi pričaju da je on razlog što je Čelsi igrao finale Lige šampiona, ali nije, to je bilo samo do igrača… Kad je bio sa nama njegov pomoćnik (Željko Petrović, prim.aut) je vodio sve treninge i zaista se trudio da sve učini zabavnim, ali ako Avram Grant može da bude trener onda mogu i ja. Ljudi nisu imali dobar odnos sa njim, zbog njega smo i ispali. Toliko je loših odluka doneo. Zvučaće ružno, ali sa njim na klupi bilo je neizbežno da ispadnemo”, svom silom udara Fober.

On i Grant su imali i ličnu razmiricu. Mada Fober i dalje ne razume šta je tačno uradio loše. Malo je pobrkao datume i utakmice, ali vrtimo film na gostovanje kod Birmingem Sitija januara 2011. Druga utakmica Liga kup polufinala, Birmingem je slavio sa 3:1 posle 1:2 na Aptonu Vest Hem je ispao. Negde u to vreme, Fober putuje sa timom na jedno gostovanje, ali mu je rečeno da ipak neće biti u 18 koji konkurišu za teren. Otišao je sa stadiona i svi su pretpostavili da je odbio da podrži saigrače. Devet godina kasnije Fober tvrdi da u tome nema zrna istine.
“Presvlačio sam se i Avram mi prilazi i kaže da nema potrebe, Tomkins se oporavio od povrede zbog koje su me uopšte i pozvali. Zove me bivša supruga, kaže da je sin bolestan, ima groznicu i u bolnici je. Pitam šefa da li smem da idem i on kaže da nema problema. Sednem u kola i odvezem se u London, pet minuta pre no što sam stigao, Avram me zove i kaže da se vratim zato što je Tomkins ipak povređen. Kažem: ‘Šefe, rekli ste mi da idem, sad i da krenem nazad neću stići na vreme’. On kaže da je sve u redu”, priseća se Fober.

Dan kasnije međutim…
“Kupim San i naslov je u fazonu: ‘Žilijen odbio da igra za Vest Hem i biće kažnjen’. Mislim se, šta je sad ovo, koji k…c. Zovem tipa iz Sana, objasnim mu sve i na kraju nisam ni kažnjen. Mislim da je Avram samo pokušao da pažnju skrene sa sebe, jer smo u Birmingemu izgubili sa 1:3. Ništa pozitivno o tom čoveku nisam čuo. Posle me nije ni stavljao u tim, mislim da je bio besan”.

Na kraju, Vest Hem je ispao iz Premijer lige, a Fober je ostao uz ekipu i u Čempionšipu, iako je reč o igraču koji je samo dve sezone ranije igrao i za – madridski Real! Ni u ludilo to nije očekivao.
“U autobusu smo, idemo na Apton da igramo sa Fulamom. Zove me neki Francuz iz Reala, kaže: ‘Zdravo, ja radim za Real Madrid i moramo da pričamo’. Kažem mu da se pripremam za važnu utakmicu i da nemam vremena da me sad neko zaj…a. Spustim mu slušalicu i ugasim telefon. Posle utakmice uključim opet i vidim jedno 30 sms i 50 glasovnih poruka. Tad sam shvatio da je ozbiljno. Zovem menadžera i kažem mu, morali smo da žurimo, jer su Realovi predstavnici bili u hotelu u Hitrou. Poslednji dan prelaznog roka, mi na pregovorima”.

Nije se Fober naravno naigrao na toj šestomesečnoj pozajmici u Realu – i dalje nikome nije jasno otkud on uopšte tamo? – ali ko bi odbio priliku da igra pored Arjena Robena, Serhija Ramosa, Fabija Kanavara i Ruda van Nistelroja?
“Čoveče, Real, znaš šta je to? Pomešana su mi bila osećanja, ali molio sam se da sve prođe kako treba. Oni su u stvari hteli Antonija Valensiju, ali je on potpisao za Mančester junajted i ja sam bio drugi izbor. Kad je sve bilo gotovo, vratim se da pokupim neke stvari u Vest Hemu, svi su se smejali. Sećam se da me je Mark Nobl ignorisao, pitam ga u čemu je problem, on mi kaže: ‘Žilijen, ne mogu ja da pričam s tobom, ti si igrač Reala, ipak si klasa iznad’. Prilično su me zezali”.

Tome je bio tek početak, jer ako se Foberova karijera u Madridu po nečemu pamti onda je to snimak kako spava na klupi tokom utakmice sa Viljarealom.
“Zatvorim oči na 30 sekundi i svi su mislili da sam ljut što ne igram. Predsednik mi je posle rekao da moram da budem oprezan, jer su u Realu svuda fotografi i kamere”.

Uostalom, nije čak ni Real bio prva sredina u kojoj su Fobera precenili. Još dok se u Bordou probijao kao mladi reprezentativac Francuske stigao je poziv da zaigra za prvi tim Trikolora baš posle finala na Mundijalu 2006. godine.
“Bio sam prvi igrač koji je nosio ‘desetku’ posle odlaska Zinedina Zidana u penziju. Nisam ni znao koji ću broj da dobijem, kad sam stigao, nisam ni imao izbora. Pitao sam ih: ‘Stvarno? Baš ja moram?’. Silvan Viltor se sprdao, pričao da sam sada ja najveći u timu. Ali najsmešnije u svemu tome je što meni niko nije ni javio da sam pozvan u reprezentaciju. Gledao sam TV, odjednom vidim moje ime. J… te! Morao samm da na internetu proverim da nije neka greška”, smeje se Fober.

Nekima, život zaista napiše roman. Dosta dobar.

(Foto: ©AFP, ©Reuters)