Italijani se ne boje ni Engleza, a ni punog Vemblija, samo malo sudija

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Da li može da se boji nacija koja je igrala 10 finala na Mundijalima i Evropskim prvenstvima (osvojivši polovinu) od reprezentacije koja je bila akter samo jedne velike završnice u svojoj dugoj fudbalskoj istoriji? Naravno da ne, mada ima onih koji će reći da trofeji ne silaze na teren a prošlost ne igra utakmice, bez obzira da li je slavna ili ne. Međutim, ima pravo Žoze Murinjo kada je na svojoj prezentacionoj konferenciji za novinare u Rimu citirao Marka Aurelija, najmudrijeg vladara koga je imao svet: “Ništa ne nastaje ni iz čega, niti nestaje ni u šta”.

Englezi jesu izmislili fudbal i nisu hteli da igraju Mundijale pre Drugog svetskog rata jer su smatrali da im je ispod časti da igraju sa drugima i poštuju FIFA koja im je “ukrala” njihov sport. Kada su se prvi put pojavili na međunarodnoj sceni, na Mundijalu u Brazilu, dobili su odmah po nosu, čak su ih Amerikanci pobedili poslavši ih kući pokisle već posle grupne faze.

Finale Eura, nedelja, 21.00: (2.90) Italija (3.00) Engleska (2.80)

Korak koji su tada izgubili sa ostatkom sveta, barem kada je reprezentativni fudbal u pitanju, do danas nisu uspeli da nadoknade. Čak ni kada su imali sjajne generacije poput Linekerove ili veznog reda Lampard, Bekam, Skols i Džerard.

Elem, nije slučajno da su Englezi samo jednom stigli do finala velikog takmičenja do ove nedelje i da su taj uspeh ostvarili uz pomoć sudija, baš kao što su postali prvaci sveta 1966. godine, zahvaljujući izmišljenom golu.

Razlika između Italijana i Engleza je u tome što Azuri uzimaju u obzir mogućnost da izgube, Ostrvljani veruju da imaju obavezu da pobede. Zato su Italijani igrali deset finala, a Englezi samo jedno.

Činjenica da izabranici Gareta Sautgejta igraju u hramu engleskog fudbala može da bude i bumerang. Englezi jesu osvojili na svom terenu Mundijal, ali od kada se igra turnirska završnica Evropskih prvenstava, samo je Francuska na svom bunjištu osvojila titulu i to na premijernom izdanju 1984. godine. Ruku na srce ta Platinijeva generacija bi osvojila Euro gde god da je igrala.

Poslednja dva finala koji su domaćini igrali na fudbalskim smortrama Starog kontinenta su završena debaklom favorizovanih timova. Grci su potukli Portugalce 2004. godine a Luzitanci su nadoknadili štetu 12 godina kasnije u Parizu protiv Francuza. I u klupskom fudbalu se često događalo da se domaćin opeče. Roma je na svom Olimpiku izgubila finale od Liverpula, Bajern je u Minhenu izašao pognute glave protiv Čelsija.

Takođe, ne treba zaboraviti da je Italija već dva puta pobedila na Vembliju, istina onom prethodnom srušenom: 1973. godine golom Fabija Kapela i 24 godine kasnije sa pogotkom Đanfranka Zole.

(©Reuters)

Između Engleske i Italije ne postoji veliko rivalstvo na reprezentativnom nivou. Dve selekcije se nikada nisu srele prethodno u važnim mečevima. Za Engleze meč sa Nemcima uvek nosi posebnu starst, toliko da je pobeda nad Pancerima postala opsesija, kojoj nije odoleo ni Gari Lineker, ili sa Argentinom, malo zbog Foklandskih ostrva, malo zbog “Mano de Dios”. Za Azure derbiji su oni protiv Nemačke, Španije, Brazila i Francuske. Ili barem je tako bilo do sada.

Nije isključeno da se sutra rodi novo fudbalsko rivalstvo. Sve zavisi kako će se meč završiti i da li će na kraju trijumfovati bolji ili koga sudije na terenu izaberu za pobednika. Iz UEFA stižu uveravanja da Italijani mogu da budu mirni i da se propusti viđeni protiv Danaca neće ponoviti: izmišljen penal, upotreba lasera, dve lopte na terenu itd.

Selektor Italije Roberto Mančini nema nameru da menja startni tim koji smo videli protiv Španije. Interesantno je da bi prvi put na ovom Euru Azuri trebalo da se pojave sa istim sastavom na dve vezane utakmice. Što zbog tatkičkih promena ili povreda, Mančini je sve do sada bio primoran da nešto menja u timu. Ali, ovoga puta to ne bi trebalo da bude slučaj.

Čiro Imobile, najslabija karika u pobedničkom lancu Italije, će početi meč jer Mančo nema adekvatnu alteranativu. Beloti, to je pokazao ovaj šampionat, nema štofa za velike utakmice. Kjelini i pored svojih 37 leta i 120 minuta protiv Španije, na iskustvo, izdržava sve napore, a Verati i Barela su i dalje prvi izbor uz Žoržinja na sredini terena.

(©Reuters)

Ni na drugoj strani neće biti promena Garet Sautgejt je već overio svoju promenu sa 4-3-3 na 4-2-3-1, mada je selektor Engleza pokazao i fantastičnu fleksibilnost kada je protiv Nemaca izveo formaciju u postavci 3-4-3 da bi neutarlisao Gosensa i Kimiha. Filips i Rajs su savršeno komplementarni par na sredini terena što je omogućilo Mauntu da se “podigne” na liniju sa Sterlingom i Sakom, i da deluje između redova. Najveća opasnost je Sterling. Napadač Mančester Sitija zaslužuje titulu najboljeg igrača prvenstva i pored toga što je u polufinalu pokazao da je dobar i u ulozi kaskadera.

Italijanski mediji ističu da je za novu Englesku veoma zaslužan Žoze Murinjo budući da je Portugalac oblikovao novog Harija Kejna, odnosno da ga je naučio da igra u stilu Edina Džeka. Golgeter Totenhema sa ambicijom da obuče dres Mančester Sitija je pokazao na ovom šampionatu da se odlično snalazi i u ulozi ofanzivnog pleja.

Glavni duel će se voditi na sredini terena, dok će varijabile biti Insinje i Kjeza na italijanskoj strani a Sterling na engleskoj. U svakom slučaju na Čizmi su uvereni da će dueli Verati - Filips, Barela - Rajs i Žoržinjo Maunt presudno uticati na konačni ishod meča.

ITALIJA 4-3-3: Donaruma - Di Lorenco, Bonuči, Kjelini, Emerson Palmijeri - Barela, Žoržinjo, Verati - Kjeza, Imobile, Insinje

ENGLESA 4-2-3-1: Pikford - Volker, Stons, Megvajer, Šo - Filps, Rajs - Saka, Maunt, Sterling - Kejn