Istine i zablude o Partizanovoj deci

Mora da je „krš“ napadač koji na 24 utakmice postigne jedan gol. Taj ne zna ništa. Vodite ga odavde. Igra zato što su mu roditelji bogataši. Zauzima mesto pravom talentu.

Sreća pa u doba kad je Stevan Jovetić počeo da gradi karijeru u Partizanu nije bilo Tviter stručnjaka, Instagram sveznalica ili prodavaca magle sa Jutjuba. Hvala Bogu i da je Jo Jo stabilna ličnost, sposobna da izdrži udare do granica pristojnosti podnošljivosti, čak i kad bi bio dve decenije mlađi.

U međuvremenu je postao kapiten crno-belih (i to kakav), osvajač duple krune koja je pokrenula dominaciju srpskim fudbalom, rekorder Crne Gore, dokazan u Ligama petice... A u periodu od 8. aprila 2006. do 26. maja 2007. tek jednom je zatresao mrežu za seniore kluba iz Humske.

Imali bi šta o tome da kažu Danko Lazović i Marko Jovanović. Sadašnji rukovodilac je bio napadač u ekipi Jirgena Rebera kad je Jovetić počeo da promalja glavu, a privremeni trener i sam na početku karijere svedočio kako biser šljašti.

Zašto toliki uvod, šta ovaj novinar mrsi, neka pređe na stvar?

Stevan Jovetić (Star sport)

Vreme u kome je Stevan Jovetić krenuo ka visinama, uz početna zastajkivanja, neodoljivo poseća na sadašnji trenutak Partizana. I tad je bio tranzicioni period, pošto je jedna uprava otišla, a druga još nije ustoličena, a klubom rukovodio Privremeni organ. Bile su učestale promene trenera (Jirgen Reber se zadržao sedam meseci, a Miodrag Ješić pola godine, Miroslav Đukić tek duplo duže). Malo stariji će se sećati da su i onomad Grobari protestovali protiv tadašnjih čelnika.

Igrački kadar je bio skroman, da ne kažemo ispod nivoa Partizana. Da ne niko ne uvredi, ali leta 2006. na Topčidersko brdo došli su: Ljubiša Vukelja, Aco Stojkov, Safet Jahić, Marko Markovski, Mladen Lazarević, Asen Nikolov, Predrag Lazić, Dragan Radosavljević...

Primećujete li sličnosti?

I onda se pitate kako Jovetić nije dao više od jednog gola na prve 24 utakmice, a mnoge je počeo ili igrao po 90 minuta.

Bez želje da poredimo potencijal, a tek se ne bismo usudili da kažemo da će Dimitrije Janković dostići Jovetićeve visine, zamislite samo kako je jednom od darovitijih dečaka iz mlađih kategorija teško da se razmahne kad oko sebe ima Alda Kalulua, Aleksandra Šćekića, ranije Leonarda Ovusua ili Žoao Grimalda. Opet, da se niko ne uvredi (iako hoće), ne bi proigrao taman da je Lamin Jamal. Ne možeš zalivati korov i očekivati da poraste cveće.

Sve ovo na prvi pogled deluje kao odbrana neodbranjivog, jer se pritisak na mlade fudbalere Partizana pojačao posle dva loša rezultata, protiv Spartaka i IMT-a, mada ako su Grobari trpeli Jovetića godinu i kusur od debija pre eksplozije, zašto oduzeti pravo Dimitriju Jankoviću, Ognjenu Ugrešiću, Milanu Roganoviću, Matiji Stjepanoviću ili Zoranu Aliloviću da bi jednog dana i oni, možda, mogli slično? Iako živimo u vremenu u kome sve mora odmah, zbog čega smo nestrpljivi svi: od čelnika, trenera, navijača do novinara. Bez izuzetaka.

I nije ovo zato što su u pitanju tinejdžeri, pa bi prema njima, kao, trebalo da budemo bolećivi. Niti što su iz škole, odakle ne izlaze talenti istim tempom kao pre. Ne, ovde je potrebno razumeti sportske, ekonomske, ako hoćete i društvene, okolnosti u kojima momci dobijaju šansu.

Tačno, ne prikazuju (još, a ko zna i da li će) ono što su radili Aleksandar Mitrović, Nikola Milenković ili Strahinja Pavlović kad su se ušunjali u prvi tim. Samo, sva trojica su iza sebe imala senku Saše Ilića da ih pokrije ako im nije išlo. A grešili su – prirodno, normalno, razumljivo. Bili su u jačim timovima, okruženi ličnostima sposobnim da odijum javnosti prime na sebe, kao što su Vladimir Stojković u prvom i trećem ili Miroslav Vulićević i Bojan Ostojić u drugom slučaju. Ne zaboravite da je Adem Ljajić imao Mladena Krstajića ili Andrija Živković Nikolu Drinčića da ih pomaze po glavi kad im nije išlo. A nije uvek. Pride, svako od njih je zatekao bolje stanje u klubu nego što je danas. Ako hoćete preciznije, lakše je tad bilo napasti trofeje nego sad.

Baš kao što je sad pravi trenutak da igraju. Letos nije bio, jer je Partizan jurio plasman u UEFA takmičenja. Razumljivo. Posle prve rokade na klupi timu je bila potreba stabilizacija u vidu povoljnih rezultata. Opravdano. U ovom trenutku, kad nema ni Evrope, ni neke velike neizvesnosti u borbi za drugo mesto, jedino logično deluje ovo što radi Marko Jovanović. Makar i po cenu loše procene. Čak i da izgubi u subotu na Čairu, da li to nešto suštinski menja? Više puta je čak i publika tražila da se crno-beli okrenu školi i zato sad ne bi trebalo da bude gruba. Sve dok se ne vidi ko od ovih momaka, za koje je procenjeno da su najtalentovaniji u generacijama, može da igra za prvi tim. Ako može.

Milan Roganović (Star sport)

Ima zagovornika ideje da samo jedan klub na planeti ima luksuz da istovremeno pošalje u prvi tim sedmoricu talenata. Zove se Barselona. I to stoji. Samo, porediti Katalonce i Partizan nije baš umesno. Ima i opravdanih zamerki da je većina ovih dečaka stigla iz selekcije Milana Smiljanića, gde je navukla na sebe gubitnički mentalitet, ali ne zaboravite da su neki pre samo godinu dana izborili evropsko proleće u UEFA Ligi mladih. Između tih osetljivih i oprečnih utisaka krije se još jedan: da bi se fudbalski „ucrvljali“ ako bi i dalje bili u magacinu. Nekad robu moraš da staviš u izlog. Posebno u situaciji kad nema novca.

Zato bi svako dalje odlaganje njihove promocije bi bio dodatni rizik. I za decu i za klub. Zamislite kako bi razmišljali Janković ili Ugrešić kad ne bi dobili šansu pored Šćekića ili ranije Kervina Arijage. Još jednom, ništa lično. Tražili bi da odu, kao što su otišli Milan Aleksić i Bogdan Mirčetić, pa pogledajte kako je prvi igrao, a kakav uticaj drugi ima na izdanja kragujevačkog Radničkog. I Partizan bi ostao bez planirane zarade. Uostalom, Jovanovićev naslednik će makar neku sliku imati uoči zimskih priprema da li ovi – i gore pobrojani – momci nešto mogu. Možda je red da im se pruži prava šansa, desetak, 15 utakmica u kontinuitetu. Ako ju je dobio Aldo Kalulu i pokazao da nije pojačanje, ako je dobija Ibrahim Zubairu i igra samo zato što su mu sređeni papiri da bude Srbin, zašto ne bi i Nemanja Trifunović, na primer. Neka bude deset utakmica, zagараntovanih minuta, pa da vidimo njegov učinak.

Uz bitan dodatak. Najbitniji. Momci koje nestrpljiva crno-bela javnost možda s pravom osuđuje, jer još nisu na nivou nekadašnji talenata, moraju da pruže nešto. Zasad je to skoro – ništa. Kao u slučaju Stevana Jovetića, s tim da se kod kasnijeg kapitena videla klasa na prvi pogled, napunio je oči i kad nije davao golove; kao što su radili Živković, Ljajić i Mitrović napred, odnosno Milenković i Pavlović pozadi.

Ovako, kao što su umeli da kažu Aleksandar Stanojević i Savo Milošević, privilegovani su što postoji kategorija „bonus“ i to što dobijaju šansu moraju da vrate. Taman da ništa drugo ne urade, potrebno je da borba, trčanje i emocija budu na višem nivou nego u ovo malo utakmica što su se pojavili na terenu.

Da im neko ne bi spočitao kako su „krš“.