Ispovest Zlatana Ibrahimovića: Neko mi je ukrao biciklo... Nisam gangster, neću da budem instagram klovn

„Želim da nestanem“, je sve što Zlatan Ibrahimović hoće kada završi igračku karijeru.

A nekada je želeo samo svoj Fido dido BMX bicikl koji mu je neko ukrao u njegovom Rozengardu.

Od krađe bicikli do želje da pobegne od svega i uživa je stao ceo jedan život i bogata karijera. O njegovom vanserijskom fudbalskom kvalitetu se sve zna. Njegovih evrogolova i poteza smo se nagledali. Jedan je od najboljih napadača u istoriji fudbala. Sa 40 godina je i dalje čista klasa. A šta je sve iza toga, otvorio je dušu u velikoj životnoj isposvesti za Frans fudbal.

Da li si nekada našao svog ukradenog Fido Dida?

„Ne. Ukrali su ga i nikad ga nisam više video. Ali možda je to bila kosmička pravda za sve bicikle koje sam ja ukrao. Šteta, bio mi je to omiljeni bicikl...“

Kad bi sada mogao da nađeš toga koji ti ga je ukrao, šta bi mu uradio?

„Kupio bih mu novi i uzeo svoj natrag“.

Mnogo si prostora posvetio toj priči u svojoj autobiografiji. Da li je to bila neka prelomna tačka u tvom životu da iz uloge žrtve pređeš na drugu stranu?

„Ma ne. Bio sam mlad i glup. Svašta sam radio da preživim. Bicikl mi je bio potreban da se prevezem tu i tamo. Kada su meni ukrali bicikl, ja sam počeo da ih kradem drugima. Radio sam to isključivo iz razloga što nisam mogao da priuštim da kupim drugi. Znam da to nije pozitivna priča... Ali takve stvari se rade da bi se išlo napred u životu, zar ne?“

Šta bi danas ukrao iz fudbala da možeš i poklonio malom Zlatanu?

„Ništa. Samo bih mu rekao da bude strpljiviji. I da će mu se naporan rad vratiti jednog dana. Ja sam radio naporno, ali nisam imao strpljenja. Želeo sam sve i odmah“.

Kako si naučio da budeš strpljiv?

„To je jako teško kada si mlad. Ali kada imate iskustvo koje ja imam sada, naučite šta je strpljenje. Ali kada ste mlad i divlji, pun raznih ideja i energije, kada želite da otkrijete čitav svet i naučite sve odjednom, tada nije lako biti strpljiv. Potrebno vam je da budete okruženi ljudima koji imaju iskustva, koji će vas smiriti i koji će vam reći istinu u oči“.

Šta će ostati iza Zlatana Ibrahimovića kada završi karijeru?

„Ne znam. Ostaće nešto... Ako nešto ostane, to znači da sam radio dobar posao. Možda će od svega ostati neke moje ideje i razmišljanja. Da treba verovati u sebe, da treba imati svoju ličnost i da se ne treba suzdržavati da kažete nešto što mislite“.

Da li si pravio greške?

„Pravim greške svaki dan. Grešku pravim i sada što pričam za vaše novine“.

Možda i mi pravimo grešku što pričamo sa tobom...

„Ma šalim se... Greške su normalne, svaki dan ih pravimo i pomažu nam da budemo bolji ljudi. Niko nije savšren“.

Na šta si najviše ponosan?

„Na sve što sam napravio. Dolazim iz mesta u kojem su me svi osuđivali i govorili mi da je nešto nemoguće. Stalno su mi govorili da nisam dovoljno dobar. A ja sam i dalje tu. Stojim mirno u svojim kopačkama. Sa 39 godina. I ponosan sam na to“.

Da li si mogao i više od ovoga?

„Uvek može više i bolje. To je pitanje mentaliteta“.

Čak i ti?

„Ma svaka osoba može bolje i više. U mojoj glavi ja uvek ciljam maksimum i uvek sam ubeđen da sam dao maksimum. Da li sam mogao bolje, o tome može da se diskutuje...“     

Da li se nekad umoriš od pažnje javnosti, novinara, navijača, svačijih mišljenja?

„Sve je to deo mog posla. Nisam ja birao da bude tako. Kada ste dobri kao ja, to je neminovno i mora da se prihvati“.

Kako komentarišete tvrdnje nekih da si veliki igrač u malim utakmicama?

„Svako ima pravo na mišljenje i da ga iskaže“.

Da li te je to mučilo kad si bio mlađi?

„Ne. Koristio sam to kao pogonsko gorivo da budem što bolji. Motivisale su me takve priče. Išao sam napred i gledao da nikad ne budem zadovoljan. Sve te kritike sam primio tako da mi upale vatru u srcu i da izvučem dodatnu energiju iz njih“.

Za čime žališ?

„Ni za čim. Da li stvarno mislite da bih bio bolji fudbaler da sam osvojio sve trofeje?“.

Ne. Ni Brazilac Ronaldo nije osvojio sve...

„Tačno tako. Naravno, bilo bi divno da sam osvojio sve. Ali to me ne čini slabijim ili boljim fudbalerom. Volim tipove koji mi kažu: ’Zlatane, nisi osvojio svetsko prvenstvo, nisi dobar igrač’. U redu... Ali lakše je osvojiti svetsko prvenstvo kada si Francuz nego kada si Šveđanin. Da se vratimo na Ligu šampiona. Što je duže čekate, slađa je. I dalje imam cilj da je osvojim. Osvojio sam sve osim nje u klupskom fudbalu. Ali neću kuakti i ako je ne osvojim jer sam već uradio mnogo više od većine fudbalera. Srećan sam čovek“.

Nisi osvojio ni Zlatnu loptu. Da li Zlatanu fali Zlatna lopta ili Zlatnoj lopti fali Zlatan?

„Mislim da im nedostajem tamo na onoj listi osvajača“

Završio si na četvrtom mestu po broju glasova 2013. i to ti je najbolji plasman. Da li ti je čudno što je nisi osvojio?

„Vidite, svaki igrač želi trofej koji mu govori da je najbolji na svetu. Duboko u sebi mislim da sam najbolji na svetu. Bilo bi prestižno da sam je osvojio, ali glasači su ti koji odlučuju. Vi novinari glasate i znate zašto je nisam osvojio! Ha-ha-ha...“

Pa nismo samo mi iz Francuske, tu su i novinari iz celog sveta...

„A-ha-ha!“

Mesi i Ronaldo su je osvajali više puta. Šta oni imaju što ti nemaš?

„Ako pričate o esencijalnim kvalitetima, nemam ih ništa manje nego oni. Ako gledate trofeje, nisam osvajao Ligu šampiona poput njih... Ali zaista ne znam kako vi to merite i računate. Niti sam opsednut sa tim. Vidite, kada radite dobre kolektivne stvari, onda su individualne nagrade posledica toga. Ne može individualac biti dobar ako je kolektiv slab“.

Gde vidiš sebe u istoriji fudbala? Kada bi postojala tabela, na koje mesto bi stavio sebe?

„Šta želite da vam odgovorim?“

Ko bi bio pored tebe na toj tablici?

„Nije relevantno da poredite igrače iz raznih epoha. Svako je igrao u svojoj generaciji, sa različitim saigračima. Teške su to stvari za poređenje. Svako ima svoju priču, a moja je puna problema“.

Da li te tvoja ličnost izdvaja u svetu fudbala?

„Samo sam to što jesam. Ljudi se mnogo trude da budu idealni drugima. Ja uvek kažem ’Budi to što jesi i to je savršenstvo’. Neću se menjati zbog uspeha. Ma ni zbog čega se neću menjati. Šta god se desi, biću to što jesam. Samo želim da igram svoju igru i da moj tim pobeđuje. Ostalo će doći samo od sebe. Nisam ja birao da budem slavan. To je samo posledica posla kojim se bavim“.

Misllili smo na to da iskačeš van šablona i onoga što radiš na terenu.

„Ali sve je to povezano sa terenom. Ljudi danas mnogo pričaju van terena. Ali ako nisi dobar na terenu, a pričaš mnogo, onda si običan klovn“.

Da li ima mnogo klovnova u svetu fudbala?

„Koliko hoćete... Gomila!“.

Ti sebe u svojoj glavi smatraš idealnim jer si to što jesi. Otkud znaš da je to ispravno?

„Ne želim da na silu budem savršen nekom drugom i da pričam kako ne pravim greške. Možda je i sve ovo greška. Ali ostaću to što jesam. Ne želim da mi šaljete pitanja pre intervjua, ne želim da znam šta ćete me pitati, baš me briga. Čitaoci će nam suditi da li je intervju dobar ili nije“.

Kada si odlazio iz Pari Sen Žermena, rekao si: ’Došao sam kao lav, odlazim kao kralj’. Da li ti je baš toliko stalo da budeš upamćen?

„Ja sam svoju priču ispisao u Parizu i ostavio svoj moto. Sada neka je piše neko drugi i neka ostavi svoj moto. Ne trudim se da me ljudi pamte po onome što pričam. Pamtiće me po terenu i šta sam tamo uradio“.

Da li si arogantan ili pretenciozan?

„Ja sam samo čovek pun samopouzdanja“.

Da li ti je bitno da te prepoznaju kao posebnog?

„Nisam poseban. Ja sam normalan momak i profesionalac. Ne želim da ceo moj život delim sa ostatkom sveta. Nisam instagram klovn koji se probudi ujutro i razmišlja koja mu je najlepša fotografija za objaviti. Sa ostatkom sveta delim svoje profesionalne izazove. Privatnost mora da postoji. I nju ne želim da delim. Ali neke delove profesionalnog života želim da delim jer je to deo mog posla“.

Da li svojim načinom ponašanja namerno blokiraš lomljivost i nesigurnost iz detinjstva kada su te žestoki momci u tvom Rozengardu zvali „mlakonjom“?

„Ne. I ja imam deo ličnosti koja je lomljiva. Imam emocije i slabosti. Postoje stvari koje me povređuju. Sve je to prirodno. Nisam Hulk, nisam Supermen niti sam bilo kada hteo da ih glumim. Imao sam teške momente koji su me očvrsnuli, ali sam koračao napred. Danas više nisam momak od 20 ili 25 godina već porodičan čovek sa dvoje dece. Razmišljam drugačije ali mi je karakter ostao isti“.

Da li si sa 40 godina i dalje žestok momak?

„Ljudi, da li je moguće da me i dalje smatrate nekim fudbalskim gangsterom? Znam da ste baš vi imali taj naslov i neku sliku... Nisam ja nikakav gangster. Naravno da sam i dalje jak momak. Imam skoro dva metra i svakog dana naporno treniram i radim na sebi. Nisam neko ko se izležava na plaži i pokazuje mišiće. Rođen sam ovakav i pokušavam da adaptiram igru mojoj konstituciji. Nisam brz kao sa 25 godina ali sada imam neke druge kvalitete“.

To znači da si dobar momak?

„Jesam. Kada me upoznate, videćete koliko srce imam. Kada me ne poznaju, ljudi me mrze“,

Da li želiš da budeš voljen od svih?

„Ne. Želim samo da me poštuju kad uradim nešto dobro. Ustvari, šta je to ljubav svih? Ne može ljubav da bude od nekog koga i ne znam. Ljubav je nešto rezervisano za najbliže. Uzmite navijače Intera naprimer. Kada sam bio kod njih, voleli su me. Sada me mrze. To znači da ljubav nikada nije bila prava kao kod najbližih. Ne može ljubav tako brzo nastajati i nestajati. Nisam od onih tipova koji će organizovati humanitarne akcije samo da bi im neko rekao: ’Vau, on je dobar tip!’. To je ’fejk’. Radiću nešto zato što želim to da radim. A ne zato da bih se nekome dopao. Ja to radim srcem, neki rade mozgom. Ako pošaljem pare bolnicama, ne mora za to da se zna. Radim to zato što im te pare stvarno trebaju sa ovom prokletom koronom. I neću da se javno hvalim“.

Da li je to jedna od najgorih stvari u današnjem fudbalu?

„To je jednostavno deo fudbala. Ljudi žele da imaju perfektne imidže. Ali na kraju će ih stići susret sa realnošću. Saznaće se sve. Pogledajte Tajgera Vudsa. Izgledalo je da je to najsavršeniji lik na svetu... Ljudi, samo budite to što jeste i ne trudite se da budete neko drugi. Ne manipulišite jer će vam se sve vratiti. Bez filtera!“.

Kada si naučio švedsku himnu, uradio si to od srca, a ne da bi te voleli u svojoj zemlji?

„Kada sam bio mali, nisam se osećao Šveđaninom. Roditelji su mi iz Bosne i Hrvatske. Oni su uticali na to da se osećam drugačijim, da na mene gledaju drugačije, da mi sude drugačije i da me tretiraju drugačije. Zato se nisam osećao 100 odsto Šveđaninom. Ali danas sam 100 odsto Šveđanin. Pa i u Francuskoj danas mnogi pričaju o nekoj staroj Francuskoj i starim vremenima. Svet je danas prepun raznih mikseva i kontrasta. I ne znači da niste 100 odsto Šveđanin ili Francuz ako prihvatite taj svet. Kada ste mladi, ne razumete neke stvari. Mentalno je teško kada vas kao dete tretiraju drugačije. Ljudi misle da to prođe brzo, a ne znaju da posledice ostaju godinama. Ja sam uvek bio za to da dobijem što jači udarac odjednom jer bol traje manje nego da me konstantno maltretiraju malim i podlim udarcima. Stalno maltretiranje ostavlja duže traume. Ali ti ljudi koji maltertiraju ne znaju da su zaostali i da žive u starom svetu dok mi sa novim svetom prolazimo ispred njih. To je svet otvorenih umova u kojem sam ja Šveđanin i u kojem su moja deca Šveđani“.

Da li i dalje razmišljaš drugačije od Lebrona Džejmsa sa kojim si nekada bio prijatelj?

„Ne želim da ulazim u politiku jer ona deli ljude. Fudbal ujedinjuje ljude. Imao sam sreće da upoznam ljude koje nikad ne bih upoznao bez fudbala. Iz celog sveta. Sport i politika su dva različita sveta i drago mi je što sam u ovom prvom“.

Ali dešava se da izneseš stav koji ima veze sa politikom.

„Mi sportisti širimo ljubav i radost. U tome sam dobar i to znam da radim. Nećete mi doneti politiku u moj svet“.

Šta su tvoji strahovi i strepnje?

„Sa ovom korona situacijom, svet se potpuno promenio. Situacija se malo popravlja, ali... Neki dan sam sa porodicom izašao u restoran. Bilo je čudno. Potom cam video publiku na stadionima. I to mi je bilo čudno. Odvikao sam se od toga i želeo sam samo jednu stvar: Da idem kući?! Navikao sam se na kuću, na maske... Mentalno neće biti lako da se vratimo. Nadam se da će sve biti kao pre ali bojim se da će ovo sve ostaviti posledice na ljudima“.

Kada si postao roditelj, da li su ti deca donela strahove?

„Nema mesta strahu kada pričamo o deci. Možemo da pričamo o slabostima. Kada dobijete decu, ona postaju vaša slabost. Tada vaš život nije više u vašim rukama već u njihovim. Oni postaju najvažniji... Momci, probili smo termin za intervju! Ne dam vam više! Previše sam skup da bih vam toliko pričao, ha-ha-ha...“

Koliko si skup?

„Mnogo... Pitajte PSŽ!“

Može li još pet, deset minuta?

„Ma ajde“.

Hteli bismo da te pitamo o penziji. Da li te je strah da prekineš sa fudbalom?

„Pomalo. Svakom fudbaleru je teško kada mora da se povuče. Tokom karijere ste isprogramirani. Zna se kad ustaješ, doručkuješ, treniraš, ručaš, odmaraš, večeraš... O svemu se brine neko drugi, tvoje je samo da svakog dana stisneš dugme ’repeat’. Prvog dana kada se probudiš po okonačnju igračke karijere, zapitaš se: ’Šta ću dođavola da radim danas?’ Nisi više programiran i ne znaš šta ćeš. To me pomalo plaši. Ali šta da radim? Srećom, ne ramišljam još o tome. Nisam za penziju“.

Mi u Francuskoj to nazivamo ’mala smrt’.

„To je to! Aposlutno! Posle mnogo zavisi od toga kakva si ličnost. Kako ćeš se snaći i kako ćeš se boriti. Nije lako“.

Ali zar to i nije neka vrsta olakšanja? Možeš da jedeš i piješ šta poželiš

„Posle igračke karijere želim da nestanem. Kada ste toliko dugo u ovom svetu kao ja i znate kroz šta ste sve prošli fizički i pshički, samo vam je potrebno da nestanete i uživate u životu“.