Ispovest Zeke Mehmedovića: Od Sitija i Rome do Prve lige Republike Srpske

Mehmedovića je, ipak, najviše impresionirao način na koji funkcioniše jedan od najvećih evropskih klubova.
“Sve je bilo organizovano do najsitnijeg detalja. Oko ekipe radi ogroman broj ljudi – treneri, analitičari, fizioterapeuti, kondicioni treneri i svi imaju jasno definisane uloge. Svaki segment rada je pažljivo isplaniran i ništa nije prepušteno slučaju. Kada dođeš iz manjeg kluba i vidiš kako funkcioniše jedan takav sistem, tek tada shvatiš koliko je fudbal na tom nivou drugačiji i koliko se vodi računa o svakom detalju.“

Ipak, do transfera na kraju nije došlo.
“Naravno da mi nije bilo svejedno. Ne dobija se svaki dan prilika da pređeš u Mančester siti i sigurno sam bio razočaran što se to nije realizovalo. Mančester je hteo da me dovede, međutim, u klubu su mi govorili da računaju na mene, da veruju u moj razvoj, da ću dobiti priliku u prvom timu i da će kasnije doći još veća ponuda. U tom trenutku sam verovao u takav plan i nastavio da radim, nadajući se da će se sve razvijati u tom pravcu“, kaže Mehmedović.

CEO ŽIVOT SAM IZVODIO PREKIDE, ALI KAD SAM U REDU VIDEO TOTIJA, DE ROSIJA I LJAJIĆA…

U dresu Srbije (©Starsport)

Međutim, usledili su novi pozivi.
“Posle boravka u Mančester sitiju usledio je poziv Rome. Otišao sam sa njima na pripreme i to je bilo još jedno neverovatno iskustvo u mojoj karijeri. Kada kao mlad igrač dobiješ priliku da budeš deo jednog tako velikog evropskog kluba, to je nešto što te dodatno motiviše i daje ti potvrdu da si na dobrom putu. Sećam se prvog dana kada sam izašao na trening. U karijeri sam uglavnom bio zadužen za izvođenje prekida, a kada sam došao tamo i video da slobodnjake vežbaju Frančesko Toti, Danijele De Rosi i Adem Ljajić, samo sam se nasmejao... To su igrači koje si godinama gledao na televiziji i kojima si se divio, a odjednom treniraš zajedno sa njima. U tom trenutku pomisliš: ‘Stvarno sam stigao na veliko mesto.’ To je osećaj koji je teško opisati rečima.“

A zbog čega nije došlo do transfera?
“Roma je bila spremna da plati obeštećenje za mene, ali su i tada u klubu govorili kako da apsolutno veruju u mene, da ću postati još bolji igrač, da će doći još veća ponuda, da treba da sačekam..Verovao sam u to…“

Posebno mesto u sećanju zauzima gest Adema Ljajića, kada je usledio povratak u Srbiju.
“Trebalo je da krenem nazad i trebalo je da se vidim sa njim, jer smo iz istog mesta. Adem tada nije mogao da dođe jer je bio u karantinu, ali je preko prijatelja poslao kopačke na poklon. Meni to mnogo znači i danas. Nije stvar u samim kopačkama, već u pažnji koju je pokazao prema jednom mladom igraču koji tek pokušava da napravi karijeru. Takvi gestovi ostave snažan utisak i pamte se mnogo duže od samog poklona. Pokazuju kakav je neko čovek i zato mi je taj trenutak ostao u posebnom sećanju.“

O Ljajiću samo reči hvale.
“Mi smo iz istog grada, naravno da se poznajemo i evo sada nakon toliko godina, vidimo se svakog leta. Igramo termine, imamo tamo balon salu kod zajedničkog prijatelja i mogu samo da govorim o superlativu. Jedan odličan momak, pravi igrač i veliki gospodin”.

U tom periodu Mehmedović je bio standardni reprezentativac Srbije u mlađim selekcijama.
“Igrao sam na poziciji desetke, a jedno vreme imao sam i čast da budem kapiten reprezentacije. To su godine koje su mi mnogo značile, jer sam kroz reprezentaciju sticao veliko iskustvo, igrao protiv najboljih evropskih selekcija i napredovao kao igrač i kao osoba. U toj generaciji bilo je zaista mnogo kvalitetnih fudbalera. Sa mnom su igrali Erhan Mašović, Luka Adžić, Veljko Birmančević, Igor Zlatanović i još mnogo talentovanih igrača koji su kasnije napravili ozbiljne karijere. Bila je velika konkurencija, ali upravo te takvo okruženje tera da svakog dana radiš još više i budeš bolji.“

Posebna potvrda njegovog potencijala stigla je kada se 2015.godine našao među 50 najvećih talenata svoje generacije, po izboru renomiranog britanskog Gardijana.
“Na toj listi nalazili su se Dani Olmo, Martin Edegor, igrači koji danas nastupaju na najvišem svetskom nivou. Sećam se Kristijana Pulišića, Janisa Hadžija...Kada kao mlad fudbaler vidiš svoje ime pored takvih igrača, to ti daje dodatno samopouzdanje i motivaciju da nastaviš da radiš još jače. To je bila potvrda da se trud i rad prepoznaju, ali i podstrek da nastavim da napredujem i verujem u svoj put.“

NISAM IMAO NEKOGA KO BI ZAŠTITIO MOJE INTERESE

Sa Nemanjom Milojevićem tokom slavlja U19 šampionse titule (©Guliver)

Međutim, karijera Zeke Mehmedovića nije išla planiranim putem. Usledio je drastičan pad, selidbe u različite zemlje i klubove...Zbog čega ni nakon desetak godina ne zna prave razloge, ali jedno je siguran. Da može vratiti vreme, uradio bi drugačije neke stvari.
“Kada danas pogledam unazad, mislim da u tom periodu nisam imao nekoga ko bi zaista vodio računa o mojim interesima. Nisam imao menadžera koji bi pratio moju karijeru, savetovao me i pomagao mi da donosim važne odluke. Mnogo stvari sam rešavao sam ili uz pomoć porodice, a kada si veoma mlad i tek ulaziš u profesionalni fudbal, nije lako da se snađeš u svemu tome. Tada ne razmišljaš samo o terenu, već se pojavljuju i mnoge stvari van njega koje mogu da utiču na razvoj karijere.“

Ipak, ističe da nikada nije želeo da naruši odnos sa klubom koji mu je pružio priliku.
“Čukarički je mnogo pomogao meni i mojoj porodici i toga sam oduvek bio svestan. Upravo zbog toga nikada nisam želeo da radim bilo šta iza leđa ljudima iz kluba ili da na bilo koji način izneverim njihovo poverenje. Mogao sam da odem mimo njihove dozvole, ali nisam želeo. Smatrao sam da takve stvari treba da se rešavaju otvoreno i uz međusobno poštovanje. Kasnije su se desile neke okolnosti na koje nisam mogao da utičem. Ne želim nikoga da krivim niti da upirem prstom u bilo koga, jer je to sada iza mene. Bili su neki ljudi koji nisu dopustili da se razvijem u tom pravcu, ali tada to nisam tako posmatrao, bio sam mlad, mislio sam da mi žele dobro. Ipak, kada pogledam ceo taj period, mislim da su određene okolnosti usporile moj razvoj i da su neke stvari možda mogle da se odvijaju drugačije. To je deo mog puta i iskustvo iz kojeg sam mnogo naučio. Da mogu vratiti vreme sigurno bih drugačije postupio, ali šta je tu je“, iskreno će Mehmedović.

NOVI POČETAK U SINGAPURU

Nakon Srbije, Mehmedović je pronašao novi izazov u Aziji.
“Poziv za odlazak u Singapur stigao je preko prijatelja iz Novog Pazara. Iskreno, u tom trenutku nisam mnogo znao o tamošnjem fudbalu niti sam imao jasnu predstavu šta me očekuje. Ipak, pomislio sam – zašto da ne pokušam? Bila je to prilika da steknem novo iskustvo, upoznam drugačiju sredinu i nastavim karijeru. Nekada je upravo takav korak najbolji način da se otvore neka nova vrata. Plan je bio da ostanem godinu ili dve, da vidim kako će se stvari razvijati, ali život je često nepredvidiv. Na kraju sam u Singapuru proveo skoro pet godina. Vreme je brzo prošlo, lepo sam se uklopio i stekao mnogo iskustva, kako na terenu, tako i van njega. To je period koji je mnogo doprineo mom razvoju.“

U dresu Tampines Roversa osvojio je dva Kupa Singapura i jedan Superkup, a igrao je i u u azijskoj Ligi šampiona i AFC kupu (azijski pandan Ligi Evrope). Ali kada je rešio da se vrati u Evropu nije uspeo da nađe neki dovoljno jak klub. Zvao ga je makedonski Gostivar, čak i promovisao, ali je ubrzo došlo do raskida ugovora pre nego što je klub uopšte odigrao makar i jednu takmičarsku utakmicu. Potom je 28-godišnjak iz Novog Pazara igrao za FAP iz Priboja, u Srpskoj ligi Zapad, da bi posle nekoliko meseci bez kluba potpisao za Drinu iz Višegrada u Prvoj ligi Republike Srpske. Odatle je otišao u Zvijezdu 09 iz Bijeljine, a potom u Famos iz Istočne Ilidže, mesto Vojkovići, nadomak Sarajeva, za kojeg je potpisao novi ugovor nakon odigranih pola godine.

Zanimljivo, svlačionicu deli sa autorom ovog teksta.
“Prezadovoljan sam. Od prvog dana kada sam došao u klub svi su me prihvatili kao da sam tu već godinama. Takav doček mnogo znači svakom igraču, posebno kada dođe u novu sredinu, jer se mnogo lakše prilagodiš i možeš da se fokusiraš isključivo na fudbal. Ljudi u klubu su zaista odlični, a saigrači su me prihvatili kao svog. Mogu slobodno da kažem da se prema meni ponašaju kao braća i upravo takva atmosfera pravi razliku. Kada postoji zajedništvo i međusobno poverenje, mnogo je lakše raditi, trenirati i igrati. Sada nam je najvažnije da ostvarimo cilj koji je pred nama, prošle sezone to je bio opstanak, a ove ćemo probati da napravimo neki iskorak. Svi smo maksimalno fokusirani na to, daćemo sve od sebe u svakoj utakmici i verujem da ćemo zajedničkim radom uspeti da ostvarimo ono što smo zacrtali.“

KO JE NAJBOLJI S KIM SAM IGRAO? MA, NEMANJA RADONJIĆ

(©Starsport)

Posle svih putešestvija i deljenja svlačionice sa velikim igračima, zanimalo nas je ko je po njegovom mišljenju najbolji igrač sa kojim je igrao. Usledio je zanimljiv odgovor.
“Ma Nemanja Radonjić. Sa njim sam bio u Čukaričkom. Vidi, to je za mene igračina. On ima sve. Sve. Samo je malo 'luda glava' i samo to ga je sprečilo da napravi ogromnu karijeru. Specifičan je nekako. Evo ispričaću jednu anegdotu iz tog perioda. Išli smo na neko gostovanje i polazak je bio u 11 ujutru. Svi smo naravno došli na vreme spremni za polazak, njega nema. Zovu ga na telefon, on se ne javlja. I nakon sat vremena uspemo da ga dobijemo i on začuđeno pita: 'Šta je bilo, što me zovete?' I kada smo mu rekli da idemo u karantin, on kaže: ‘Aha, pa eto me sad ću doći’. I došao je posle sat vremena kao da ništa nije bilo. Imao je te bubice definitivno, ali klasa od igrača i kao momak vrhunski.“

Na kraju razgovora, Mehmedović govori o najtežem delu svog puta.
“Jednom prilikom sam razgovarao sa prijateljem i rekao mu da bi, po mom mišljenju, 80 odsto ljudi na mom mestu odavno odustalo. Sigurno. Bilo je mnogo teških trenutaka, perioda kada stvari ne idu onako kako planiraš i kada ti kroz glavu prolaze razne misli. U takvim situacijama nije najteže fizički raditi ili trenirati, već ostati mentalno jak i verovati da će doći bolji dani. Moraš da budeš veoma čvrst u glavi da bi sve to izdržao i nastavio dalje.“

Najveću snagu, kako kaže, pronašao je u ljudima koji su od početka bili uz njega.
“Porodica i prijatelji su bili moja najveća podrška. Oni su me držali kada je bilo najteže i pomagali mi da ne izgubim veru u sebe. Bez njihove podrške sigurno bi sve bilo mnogo teže. Kasnije su mi se dogodile i najlepše stvari u životu – oženio sam se i dobio dete. To mi je donelo potpuno novu snagu i drugačiji pogled na život. Kada postaneš suprug i otac, mnoge stvari počneš da posmatraš iz druge perspektive. Šta je bilo, bilo je. Ne možeš da vratiš vreme niti da promeniš ono što se već dogodilo. Možeš samo da izvučeš pouku iz svega što si prošao, nastaviš da radiš, budeš još jači i gledaš napred. To je ono čime se danas vodim“, završava ispovest za Mozzart sport, nekada jedan od najvećih talenata evropskog fudbala Zehrudin Zeka Mehmedović.