Ispovest Sinišine ćerke: Bila sam obična devojka željna provoda, a onda sam morala da glumim mamu

Kroz velikuz dramu prošla je porodica Siniše Mihajlovića u prethodnom periodu. Legendarnom srpskom asu dijagnostikovana je prošle godine leukemija, bolest koja je naglavačke promenila život, do tada, bezbrižne familije. Na kraju Siniša je izvojevao pobedu i već počeo da se fokusira na profesionalne obaveze u Bolonji.

Njegova najstarija ćerka Viktorija izdala je knjigu pod nazivom „Siniša, moj otac“, koja se od danas nalazi u prodaji u svim italijanskim knjižarama. Dovoljno da Tutosport posveti velikim prostor Viktoriji.

„Želela sam da otkrijem drugu očevu stranu. Moj otac je oduvek bio poznat kao narednik i vođa, čovek jakog karaktera koji je jako težak. Čak i hladan i vrlo neugodan prema drugim ljudima. Ja sam htela da otkrijem kakav zapravo on jeste. A Siniša je velikodušan i dobar. To su njegove glavne osobine. On je osoba drugačije kulture, rođen je u specifičnim uslovima. Takva je i moja baka. Ovom knjigom želela sam da dočaram i kako je porodica reagovala posle vesti o očevoj bolesti“, poručila je Viktorija Mihajlović.

Da li ste shvatili kada ste definitivno odrasili?

„Naravno, to je bilo kada smo dobili vest da je tata bolestan. Oduvek sam živela u prelepom okruženju. Osećala sam se privilegovano i zaštićeno, jer mi nikada ništa u životu nije nedostajalo. Imala sam glavu na ramenima, ali me život nikada nije testirao. Bila sam devojka od 20 godina, bilo mi je samo važno da se družim i provodim sa prijateljima. A onda...“

Tatina mezimica je morala da odraste.

„Kada smo čuli lošu vest o tatinoj bolesti, mama je sa sestrom otišla za Bolonju. Ja sam ostala sa mlađom braćom na Sardniji. Odjednom sam morala da brinem o njima. Preko noći sam morala da postanem mama. Ili da zamenim mamu Arijanu“.

Ispričala je zanimljive anegdote o ocu.

„Rekao mi je da mi nikada neće kupiti psa, jer ja to ne bih mogla da podnesem. Da podnesem tu pažnju koja bi bila usmerena na njega. Još nisam naučila da dobro upravljam životom, ali mi je želja da diplomiram i osnujem porodicu. Biće to manja porodica od ove naše. Nikako sa petoro dece“.

Kako ste se borili sa lošim mislima, vezanim za bolest vašeg oca?

„Ta situacija me je mnogo promenila. To je nešto što nosite u sebi, te loše misli. Stalno imate nelagodu zbog toga što se dešava vašoj porodici. Nažalost, tako je. Znali smo da je to duga bolest, i da moramo da prihvatimo realnost“.

Šta biste voleli da poklonite ocu za Božić?

„Želela bih da tata tokom života dobija neprekidna iznenađanja i zadovoljstva. To su obične stvari, poput uzdaha svežeg vazduha u prirodi. Posle perioda o bolničkoj postelji, on živi najbolje što može“.