Ispovest Dejana Stankovića: Previše se vezujem za igrače, u Zvezdi su mi bili kao mlađa braća

Kroz težak period prolazi Dejan Stanković. Letos je sportski prihvatio odgovornost za neuspeh na klupi Crvene zvezde posle eliminacije od Makabija, a onda se prihvatio teške misije spasavanja Sampdorije. U međuvremenu ga je zadesila i životna tragedija pošto je ostao bez kuma i najboljeg prijatelja Siniše Mihajlovića...

Uprkos svemu, bori se i ne pada mu na pamet da odustane. Takav je karakter bio i kao igrač.

Slavni klub iz Đenove se nalazi u teškoj insititucionalnoj i sportskoj krizi. Sampdorija nema gazdu, igrači ne primaju plate mesecima, budućnost kluba je pod velikim znakom pitanja, pa nije čudo ni da su rezultati takvi. Loši. Očigledno je da previše toga ne funkcioniše dobro na stadionu Luiđi Ferari.

Sampdorija je osam bodova daleko od sigurne zone, ima osam poraza na poslednjih 10 mečeva, u prethodnom kolu je u poslednjem minutu ostala bez pobede u Monci. Stanković nije mogao da zadrži suze tom pilikom...

U velikom intervjuu za italijanski Dazon, otkrio je Đampaolu Paciniju zašto tako emotivno preživljava momente na klupi i još mnogo toga. Intervju sa Pacinijem je vodio na južnoj tribini Marasija gde su obično najvatrenije pristalice Sampdorije...

„Sa terena mi navijači deluju bliže. Odavde kada gledam, i nije tako blizu... Ali bitno je da su uvek uz nas i mogu samo da skinem kapu za ovakvu podršku“.

Dužni ste im neku satisfakciju.

„Za početak im dugujem prvi gol i prvu pobedu kao trener Sampdorije na ovom stadionu. To je najmanje što mogu da im dam. Opstanak? Radimo na pronalaženju rešenja. Neću da plačem već ću ponosno pokušati da odbranim našu tvrđavu i da pobedimo sledeću utakmicu ovde. Pre ili kasnije će da dođu taj gol i pobeda u Seriji A“.

Prilično emotivno preživljava trenutke na klupi i deluje emotivno vezano za igrače.

„Spadam u grupu od 10 odsto onih trenera koji ulaze u ovaj posao sa strašću, željom i adrenalinom. Opet sam ’pao’ na isto. Možda će sa godinama i iskustvom da mi dođe ali za sada je ovako. I u Crvenoj zvezdi sam bio baš vezan za igrače. Bili su mi kao mlađa braća. Svaku utakmicu sam preživljavao bolno i govorio sebi: ’Nadam se da se sledeći put neću ovako vezati za igrače i da ću moći da budem više lucidan’. Ali opet sam ponovio isto. Zaljubljen sam u ovaj tim Sampdorije, u ljude koji rade u klubu i koji su mi prirasli za srce za ova četiri meseca“, kaže Dejan Stanković.

Situacija je ipak loša...

„Zato poštujem igrače još više. Da se ne lažemo, nije ovo srećna situacija. Svi smo svesni toga. Oni u svakom meču pokušavaju da daju sve od sebe. Neki čak i preko svojih limita. To je sve što tražim od njih. Poniznost, hrabrost i da svaki meč završe podignutih glava“.

Hrabrost ga ne napušta...

„U Srbiji kažu: ’Postoje oni koji se predaju kada je teško i oni koji urade nešto kada je teško’. Ja sam u toj drugoj grupi. Uvek govorim istinu i uvek sam direktan. Ono što sam imao, rekao sam mojim nadređenima i to ostaje među nama. Posle toga izlazim na teren da radim. Umesto da plačem, ja tražim rešenje. Radim naporno da bismo svi zajedno bili srećni. Zajedno slavimo, patimo i pišemo nove stranice. Ne želim da jednog dana zažalim što nisam dao sve od sebe“.

Prisetio se saradnje sa Žozeom Murinjom.

„Kod njega sam uvek davao 20 ili 30 odsto više. Kako? Ne znam. Umeo je da mi pritisne pravo dugme i da izvuče iz mene nešto što nisam bio svestan da imam. Promenio sam se kao čovek kod njega“.

Kao igrač si na ovom stadionu postigao jedan od kultnih golova. Onaj sa centra...

„Da, Amelija je slabo ispucao loptu a ja sam iskoristio snagu njegove lopte da je vratim nazad. Ima jedan dobar kadar snimljen kamerom koja je bila iza mene i tu se vidi Majkon kako oponaša moj pokret. Iskreno, tih godina nismo imali problem kada gostujemo Đenovi kao kada gostujemo Sampdoriji. Sampdorija za mene predstavlja važan klub. Tamo su bili Boškov, Mihajlović, Vijali, Manćini... Generacija koja je klub dovela do samog vrha Evrope i nažalost izgubila u finalu. U Srbiji postoji kultura poštovanja Serije A i Sampdorije“.

Umeo si da postižeš lepe golove...

"Jedna od legendi Crvene zvezde me naučila kako da namestim telo i stopala kod šuta. To je kasnije postao moj zaštitni znak".

Pre nego što si preuzeo Sampdoriju, verovatno si pričao sa Sinišom Mihajlovićem.

“Uvek sam pričao sa njim. O svemu. On je bio moja referentna tačka. Govorio mi je da idem polako i da će sve biti u redu. Pravio sam neke izbore zbog kojih me je vukao za uši i delio savete. Grdio me je kada bih pogrešio. Poput starijeg brata. Sada je bol ogroman i svako veče se molim bogu da pruži snagu njegovoj porodici da nastave dalje. Bio sam deo njegovog života, ponoson sam na to i zauvek ću to držati u sebi. Ponosan sam što je znao koliko sam ga voleo i poštovao“.

Zapamtio je i neke izreke „starijeg brata“.

„Ima ih mnogo, kao naprimer: ’Nikad nemoj da žališ zbog onoga što si uradio već zbog onoga što nisi’. To su Sinišine reči koje možete da koristite u svakom kontekstu. Fudbalskom i životnom“.

Kako si proživljavao poslednje godine igračke karijere?

„Nisam bio spreman za kraj. Prva godina u penziji je bila teška, falilo mi je adrenalina. U redu, more u avgustu je slano, nikada ranije ga nisam osetio i prijao mi je produženi odmor. Ali onda dođe septembar. Doručak, vožnja dece u školu i onda ne znaš šta da radiš u 11 ujutro“.

Kolika je razlika biti na klupi kao trener umesto na terenu kao igrač?

„Razlika je. Ovo je veoma bitan posao ali na terenu ne zavisi sve od tebe. Možeš pripremati utakmicu koliko hoćeš, dati sve od sebe ali desi se neki detalj u trećem minutu i sve pada u vodu. Moraš imati spreman odgovor na svako pitanje koje igrači imaju. Ili se makar pretvarati da ga imaš. U fudbalu jedan i jedan nisu uvek dva. Možeš odigrati vrhunsku utakmicu i izgubiti je. Najbolja stvar je kada dobro pripremiš utakmicu, kada se to poklopi na terenu, odirgaš dobro i pobediš. To najveća satisfakcija jer je učestvovalo 30-40 ljudi“.