Inzagiju golovi protiv Zvezde važniji od dva iz finala: Posle meča tri dana nisam mogao da savijem nogu
Vreme čitanja: 4min | uto. 17.10.23. | 15:26
“Stigao sam na utakmicu šest dana posle odmora”, priseća se legendarni napadač
Jedna od onih kultnih noći na “Marakani”. Cela Evropa se tada smejala legendarnoj paroli “Uefa mafia” isturenoj zbog toga što je evropska kuća fudbala vratila Milan u Ligu šampiona, iako je dokazano da je u Seriji A učestvovao u nameštanju utakmica. Ali crveno-beli deo Topčiderskog brda na kraju je mogao samo da se pokloni još legendarnijem Filipu Inzagiju. Ako neko do tada nije shvatao kako izgleda ples po ivici ofsajda, te večeri je naučio i video koliko je Inzagi bio inteligentan napadač.
Postigao je gol za minimalac u Milanu. Pa onda prvi – može biti iz ofsajda? – u pobedi od 2:1 u Beogradu. Kasnije još dva u finalu protiv Liverpula čime je Rosonerima i doneo poslednju od sedam titula evropskih šampiona.
Izabrane vesti
Nešto stariji čitaoci sigurno se sećaju tog pogotka. Klasičan inzagijevski gol. Na pravom mestu u pravo vreme. Mnogi su komentarisali čista sreće. Ali nije sreća kada se ponavljalo tokom cele karijere. Drugi je već bio sasvim uobičajen. Pipo je još jednom izmakao ofsajd zamci…
“Atina je za mene magično mesto. A nije trebalo ni da igram. Istegao sam mišić pred finala, nisam gajio neke velike nade, samo je Karlo Ančeloti mogao toliko da veruje u mene i da me pusti da istrčim na teren. Bio sam u kritičnom stanju, mada sam se nadao da će sudbina udesiti da uradim nešto magično”, počeo je Inzagi da premotava film.
I onda ti golovi. Samo ih je Pipo tako davao. Onaj prvi… U Liverpulu ga nikada neće zaboraviti. Još jednom – nije slučajno. Nimalo slučajno. A, tek onaj drugi…
“Kod slobodnih udaraca sam se postavljao tako da budem prvi koji bi mogao da stigne na mogući odbitak, ali Pirlo me je nekoliko puta pogađao, tako i to veče… Onda i ta Kakina asistencija za drugi gol, moj karakterističan pogodak, napao sam ofsajd liniju… Dok se lopta rolala nisam je najbolje zahvatio, ali ona me je uzdigla među bogove. Nisam spavao 10 noći. Dva gola u finalu Lige šampiona! Međutim, smatram da su važniji bila ona dva koja sam postigao u kvalifikacijama”.
A u tim kvalifikacijama – Crvena zvezda. Tek da uputimo mlađe, Milanu je te sezone oduzeto čak 30 bodova zbog umešanosti u “Kalčopoli” skandal sa nameštanjem utakmica. Stoga su Rosoneri sa drugog pali na treće mesto Serije A. Drugo je značilo direktan plasman u grupnu fazu, tamo su na kraju otišli Inter i Roma. Milan je sa trećeg mesta morao u kvalifikacije.
Mnogo je bilo onih koji su smatrali da mu ni tamo nije bilo mesta, kad je već dokazano nameštao mečeve, ali sama Uefa nije ga kaznila. Sasvim nenadano, Milan je morao da sezonu počne mnogo pre no što je očekivao. Umesto 10. septembra, kada su igrali prvu ligašku utakmicu protiv Lacija, na teren su morali već 9. avgusta, na San Siru protiv Zvezde.
Tačno mesec dana ranije, 9. jula, Italija je u finalu Svetskog prvenstva savladala Francusku posle boljeg izvođenja penala. Inzagi doduše nije igrao u samom finalu, ali je bio jedan od petorice Milanovih predstavnika u reprezentaciji Italije. Uz njega, bili su tu Đenaro Gatuzo, Alberto Đilardino, Andrea Pirlo i Alesandro Nesta. Devet dana pre toga ispali su Kada, Kafu i Dida, ranije Jankulovski, Šimić… Milan je na tom Svetskom prvenstvu imao čak 13 igrača, samo su Čelsi (14) i Arsenal (15) imali više.
Pripreme su Rosonerima počele samo nekoliko dana pre te utakmice sa beogradskim crveno-belima. Planirali su mnogo duži odmor… Ali taj Milan je bio ozbiljna klasa. Ne samo u odnosu na Zvezdu.
“Posle Svetskog prvenstva u Nemačkoj imao sam odmor i samo šest dana nakon što sam stigao na pripreme morao sam na teren protiv Crvene zvezde. Obavio sam dužnost, a onda tri dana nisam mogao da savijem nogu koliko sam se potrošio”.
Nogu nije mogao da savije, ali opet je postao šampion Evrope. I zato je legenda kakvu je teško opisati. On sam je to pokušao da uradi u poslednjoj knjizi pod naslovom “Pravi trenutak”. Pipo je uvek znao da ga prepozna.
“Nagrađen sam za moć želje, za odlučnost da uvek dam svoje najbolje, da u svakom trenutku dam sve što imam kako bih ispunio san. Nisam imao Ibrahimovićevu fiziku ni Ronaldinjovu tehniku, ali sam do rezultata dolazio zato što sam uvek davao sve od sebe. Od ishrane do odmora, a imao sam i sreću da me povrede zaobiđu sve dok nisam napunio 30 godina”, rekao je na promociji nove knjige.
Imao je možda sreću. Ali imao je pre svega nepogrešiv njuh za gol. Oni koji su ga gledali uživo tog 22. avgusta u Beogradu mogli su lično da se uvere.