Inzagi ostaje prosečan trener čak i ako osvoji Ligu šampiona

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Osvojiti Ligu šampiona, a kamoli stići do polufinala ili finala, ne daje sertifikat trenerima da pripadaju visokom rangu fudbalskih stručnjaka. Spisak kormilara koji su podigli pehar sa velikim ušima, a da ne govorimo o onima koji su igrali finala i polufinala, otkriva niz imena kojih se odavno niko ne seća, a njihov rad nigde nije ostavio dublji trag.

Postoji li bolji dokaz od Roberta Di Matea?! Italijanski trener je osvojio najprestižniji trofej sa Čelsijem, prvi u istoriji Plavaca, 2012. godine. Di Mateo je tada imao samo 42 godine. Otkaz u Čelsiju je vrlo brzo dobio već iste godine u jesen. Od tada je trenirao Šalke 04, Aston Vilu i onda sedam godina nijedan ozbiljniji klub nije pokucao na njegova vrata. Pre par meseci su ga se setili u Južnoj Koreiji i pozvali da bude savetnik trenera u južnokorejskom prvoligašu Čonbuku.

Ili, da ne idemo dalje, dovoljno je da pročačkamo po istoriji Intera, pa ćemo pronaći ime Đanpjera Marina. Čak i oni sa boljom memorijom moraju da se napregnu da se sete trenera koji je sa Interom osvojio Kup UEFA 1994. godine, nasledivši na klupi Nerazura u toku sezone Osvalda Banjolija. Kao i Roberto Di Mateo i Marino je bio mnogo bolji igrač nego što je trener.

Zabavno je čitati i slušati svih ovih nedelja analize i komentara bivših italijanskih fudbalera, trenera kao i novinara koji iz nedelje u nedelju “pišu i brišu” gotovo sve što kažu o Simoneu Inzagiju. Rezultatska klackalica na kojoj trener Intera testira živce svoje okoline, bliže i dalje, naveo je mnoge da upadnu u klopku i da sami sebe demantuju.

Lako je biti general po završenom boju ili ratu. Lepota demokratskog i slobodnog sveta, koju u totalitarnim režimima ne razumeju, sastoji se u pravu na grešku i mogućnosti da se ta greška prizna i, ako može, ispravi. Čiro Blažević je pogrešio sa Robertom Prosinečkim u Dinamu, ali nije ponovio grešku u reprezentaciji Hrvatske i Robi je bio važan šraf u timu Vatrenih koji su osvojili treće mesto na Mundijalu 1998. godine.

Simone Inzagi (©AFP)

Dakle, Simone Inzagi je prosečan trener: nema štofa za velike klubove, nema kapacitet da vodi klub kroz čitavu sezonu na tri fronta. Tako je bilo u Laciju tokom šest godina, tako i u Interu u ove dve. Bio je u pravu Klaudio Lotito kada se bukvalno “drao” ulicama Kortine D’Ampeco objašnjavajući Inzagiju da ima “Ferari” na raspolaganju – misleći na tim koji mu je Lotito obezbedio – ali da ne zna da ga vozi kako treba. Ako Inzagi demantuje svojim rezultatima ove navode, biću srećan da priznam pogrešnu procenu.

Taj sud ne može da izbriše čak ni osvajanje Lige šampiona. Podsetimo, Inzagi je sa Lacijom uvek imao odličan prvi deo sezone, a onda je sledio pad u februaru i martu, nekad i malo ranije. Rezultatski sunovrat je uglavnom trajao do izlaska iz evropskih takmičenja. Nije slučajno da je jedini put Lacio bio u trci za skudeto u godini kada je počela pandemija kovida-19 pošto je Lacio ispao iz Lige Evrope u grupnoj fazi takmičenja kao i u ranoj fazi Kupa Italije. Ruku na srce da kovid nije zaustavio svet i posledično fudbal vrlo je verovatno da bi Lacio osvojio skudeto te godine.

Brojne Inzagijeve greške, fiksacije, tvrdoglavost, neinventivnost, pripisivani su malobrojnim alternativama. U Laciju je Inzagi uvek imao dobar startni tim, početnu jedanaestoricu, ali su mu nedostajale rezerve kadre da budu adekvatne i efikasne alternative kad zatreba. Njegova opčinjenost, uslovno rečeno, veteranima i igračima na zalasku karijere, takođe se tumačila sa nedovoljnim kvalitetom mlađih zamena. Inzagi za šest provedenih godina nije lansirao nijednog mladog fudbalera, nije valorizovao nijednog fudbalera iz podmlatka Lacio i pored toga što je proveo prethodnih deset godina radeći sa mlađim selekcijama.

Inter je trebalo da bude velika lansirna rampa za Inzagijevu karijeru, njegov diplomski rad na milanskoj fudbalskoj Skali. Izgledalo je da su se i zvezde urotile da pomognu mlađem Inzagiju da u potpunosti zaseni brata Filipa, gotovo na isti način na koji je on njega ostavio u senci dok su bili profesionalni fudbaleri. Juventus je šlajfovao tokom cele sezone, Napoli je izgubio ritam pobeda krajem jesenjeg dela šampionata, Milan je zaostajao sedam bodova i pored toga što je Inter imao utakmicu manje.

Međutim, onda smo otkrili da je Lotito bio u pravu i da nije toliko problem bio sastav Lacija koliko Inzagijevi profesionalni limiti. Po istom scenariju kao u Laciju prethodnih sezona Inzagijev Inter je doživeo krah na početku 2022. godine i praktično nije izašao iz tunela sve do marta kada je ispao iz Lige šampiona od Liverpula. Tada su se Nerazuri malo prenuli, ali su ključni meč protiv Bolonje koja nije imala nikakve ciljeve u sezoni i koju su samo par meseci ranije isprašili sa šest golova u mreži, napravili kiks koji ih je definitivno koštao skudeta.

Ovih dana se moglo čuti kako su pojedini komentatori i mediji nepravedni prema Inzagiju jer ima slične rezultate kao Stefano Pioli, a mnogo gori medijski tretman. To bi moglo da bude tačno da Pioli nije osvojio skudeto sa timom koji je bio mnogo slabiji od Interovog i koji se ogledao upravo u odnosu koji su vlasnici milanskih klubova izdvajali za plate igrača: 80.000.000 Rosoneri, 130.000.000 Nerazuri (reč je o bruto iznosima). Da ne govorimo da je Milanu prelaznom roku ostao bez jednog od najboljih igrača Frenka Kesija, a dvojac Maldini i Masara su promašili, sa izuzetkom donekle Tšaua, sva tzv. pojačanja. Inzagi je ostao bez Perišića, ali je dobio Lukakua, Mhitarjana, Aslanija, Belanovu, Ačerbija (njegov izričit zahtev), Gosensa, Onanu. Dovoljno je pogledati klupu Milana i Intera i shvatiti da Pioli čini bukvalno čuda u ove dve sezone dok Inzagi propušta sve velike šanse. Kup Italije ili Superkup Italije ne može da bude ni zamena ni uteha za propušteni skudeto ili povratak u mračna vremena bez Intera u Ligi šampiona.

Inter je zasluženo, ali i uz veliku sreću na žrebanju stigao do polufinala Lige šampiona i ima ozbiljne šanse čak da stigne do Istanbula i velikog finala. Dovoljno je pogledati listu protivnika koju do nekadašnjeg Konstantinopolja moraju da prođu ili su već prošli Interovi suparnici, od gradskog rivala Milana do Real Madrida i Mančester Sitija. Milan je izbacio Totenhem i Napoli, Mančester Siti Borusiju Dortmund i Bajern Minhen, Real Madrid Liverpul i Čelsi. Porto i Benfika, uz svo dužno poštovanje, ne pripadaju pomenutom društvu.

Simone Inzagi (©AFP)

Inzagi može da izađe, rečeno vokabularom spartanskih majki, sa štitom, a ne na njemu, međutim trebalo bi čudo da se dogodi da Nerazuri završe na četvrtom mestu ovo prvenstvo, pogotovo posle povratka bodova Juventusu. Takođe, Nerazuri mogu da stignu i do finala Lige šampiona, ali protiv Real Madrida ili Mančester Sitija nemaju mnogo šansi da kompletiraju podvig i pored toga što je lopta okrugla a fudbalska istorija krcata “Davidimi koji su savladali Golijata”.

A tu je i Kup Italije i revanš meč sa Juventusom u polufinalu. Paradoksalno, Inzagi je žrtva svog “uspeha” odnosno što je ostao u trci na sva tri fronta gotovo do kraja i mogao bi da ostane kratkih rukava u sva tri takmičenja, na korak od sna.

Valter Zenga, legendarni čuvar mreže Intera, podsetio je na sezonu 1993/1994 u kojoj je Inter završio na 13. mestu šampionata sa 14 poraza, samo tri više nego što ih trenutno imaju Nerazuri, ali su osvojili Kup UEFA. Interov “Spajdermen” je otkrio da su tokom te sezone praktično igrači sami birali koje će utakmice igrati maksimalno i da su Banjoli i kasnije Marino malo šta mogli da urade ili promene. Jednostavno, kaže Zenga, stvorila se takva atmosfera i pored dobre volje fudbalera, Banjoli, a zatim i Marino nisu uspevali da utiču na ekipu ili da promene brzinu u prvenstvu, dok su Evropi fudbaleri primenjivali neku vrstu “samoupravljanja”. Zenga nije eksplicitno rekao da je Inzagi izgubio kontrolu nad timom i da igrači Intera sami prebijaju preko kolena kada će da pruže maksimum a kada ne, ali je aluzija bila poprilično indikativna.

Mnogi će suditi Inzagiju na kraju sezone, kada igrači izađu s terena a navijači s tribina. Njihovo pravo, kao što ga imaju i oni koji od prošle godine, kada je Inzagi izgubio skudeto, govore da mu se trebalo zahvaliti na saradnji, a ne produžiti ugovor i povećati plata na 5.500.000 evra. Iskreno, teško je zamisliti drugog predsednika kluba ili vlasnika, osim Stivena Žanga, koji bi posle bačenog skudeta i prokockanih deset bodova prednosti i nekoliko meč lopti za odbranu naslova prvaka, povaćali platu i produžili ugovor treneru koji je odgovoran za to.

Vreme je džentlmen, a internet sredstvo s kojim se lako proverava šta se govorilo i pisalo: Inzagi će posle Intera, bez obzira kako se završi ova sezona, morati da pođe sa mnogo niže stepenice i pokuša da sebi obezbedi još jednu priliku da uđe u Olimp italijanskih trenera. Simone ima kvaliteta, još uvek je mlad trener, tek mu je 47 godina i u Stefanu Pioliju i Lučanu Spaletiju ima dobre primere da nikada nije kasno promeniti lične dogme, da se uvek isplati boriti se protiv vlastitih zabluda kao i da treneri moraju da menjaju, igrače, taktiku, formacijske postavke, stubove tima, da ne bi bili promenjeni.