Intimno putovanje sa Alesandrom Nestom: Od “ludog” Zemana do italijanske birokratije

Alesandro Nesta je danas trener. Bez nekog uspeha. Već desetak godina pokušava da se probije u trenerskom poslu, ali mu ne ide i nije se proslavio na klupama Majamija, Peruđe, Frozinonea, Monce koju je trenirao prošle sezone. I dalje se na Nestu više gleda kao bivšeg igrača nego na mladog trenera jer je razlika u tim karijerama ogromna.

Nesta spada među najbolje štopere u istoriji fudbala. Jedan je od simbola zlatnih godina italijanskog fudbala. Sa Milanom je osvojio sve što je mogao, sa Italijom bio prvak sveta. Godinama je važio za jednog najboljih na svetu. Sinonim moći, elegancije i verovatno najboljeg klizećeg starta u istoriji fudbala. U jednom od najvećih životnih intervjua je pričao o najzanimljivijim poglavljima, situacijama i ličnostima iz bogate karijere.
“Praviti velike rezultate zahteva i veliku žrtvu. Igrao sam sa Paolom Maldinijem. Bog mu je dao fiziku, tehniku i mentalitet. Sve. Robot. Ali, nikada tog savršenog igrača nisam video da ne trenira ili da se švercuje. Kada sam ja kao mlađi zabušavao sa treninzima, govorili su mi da se trudim više. Žrtva je neophodna za rezultat! Nema drugog načina. Ne možete samo da idete na masaže tokom sedmice i da u nedelju dobro odigrate. Možda ćete sada pomenuti Ronaldinja, ali to je talenat sa druge planete. Račun svakome stigne na kraju. Telo zahteva poštovanje i održavanje”, kaže Alesandro Nesta.

Kako je postao štoper…
“Trener me ubedio. Kada sam stigao u Seriju A igrao sam veznog po desnoj strani. I onda je došao Zdenjek Zeman. To je čovek koji me je lansirao i promenio mi život i karijeru. On me je stavio u srce odbrane. Nisam znao šta da radim, niko mi ništa nije objašnjavao i pomislio sam: ‘Ovaj tip je lud! Ne mogu to da igram, nikada to nisam igrao...‘ Vremenom sam počeo da verujem u tu procenu i stvari su se odvijale sve bolje. Nakon prve utakmice sam mislio da sam imao sreće, ali onda sam skupio hrabrost i rekao sebi: ‘To je to. Ovo je moje!‘. I nikada više nisam sumnjao”.

Skudeto sa Lacijem 2000. godine je bio prvi veliki uspeh u karijeri… Osvojen je na nezaboravan način.
“Jako čudna situacija… Između Rima i Peruđe je 130 kilometara. U Rimu je bilo sunce, u Peruđi je bilo ‘dva metra kiše‘. Imao sam kartone za poslednje kolo, bio suspendovan i došao na Olimpiko da gledam naš meč. U Peruđi je već debelo kasnilo i kada se naša utakmica završila, seo sam u auto i krenuo kući. Na radiju sam čuo za Kalorijev gol, momentalno se okrenuo i vratio se na stadion. I desilo se to što se desilo… Te sezone nas je Bog nagradio iako smo prethodne više zaslužili”.

Dve godine kasnije, Nesta je prešao u Milan.
“Nisam želeo da odem iz Lacija. Godinu dana ranije me je zvao Real Madrid i nisu hteli da me prodaju. Ali‚ tog leta sam osetio da me guraju iz kluba jer osam meseci nismo primili platu. I ne mislim samo na nas igrače, već na sve zaposlene u klubu. Nemate pojma kakav je to haos bio u svlačionici… Znao sam da ću morati da odem na kraju sezone jer mi je to i rečeno. Ili ćemo bankrotirati. Nekoliko meseci ranije su hteli da me prodaju u Juve, ali ja nisam želeo u Juve. Onda se posle Juventusa javio Inter, ali je posle čuvenog 5. maja sve propalo i Inter se više nije javljao. Do 5. maja sam bio na pragu transfera kod njih, ali je posle te utakmice sve propalo. Poslednjeg dana prelaznog roka se javio Milan, a Lacio je uzeo koliko je mogao za mene…. Meni se više išlo u Inter jer sam bio ubeđen da će oni osvojiti naredni Skudeto, ali Milan je na kraju bio jedina opcija. Ispostavilo se da smo u prvoj sezoni osvojili Ligu šampiona. Preko Intera i Juventusa”.

Osvojena Liga šampiona u prvoj sezoni…
“Priželjkivao sam da igramo finale protiv bilo koga, samo da ne bude italijanski tim. Jer, ako izgubiš finale od Real Madrida, koga briga? Ali, ako izgubiš od Juventusa ili Intera, stalno će da te podsećaju na to. Nije mi se sviđalo što je rival u finalu Juventus, ali bilo je to moje prvo finale i bio sam uzbuđen. Nisam mogao da zaspim veče pred utakmicu. Neposredno pre utakmice je nervoza bila ogromna, a onda ste na terenu videli dva fantastična, jaka, ali drugačija tima. Mi smo bili možda malo talentovaniji, ali oni su bili žešći. Verujte mi, taj Juventus je bila najteža ekipa da igraš fudbal protiv nje. I znali su to. I znali su kako da pobeđuju. Ali, i mi smo”.

Sami počeci u Milanu su mu pokazali da ga čeka nešto potpuno drugačije.
“Samo se sećam prvog dana na San Siru. Bio je neki prijateljski meč uoči kojeg su me predstavili publici. Jedan od vođa navijača mi je otvorio vrata i poželeo dobrodošlicu u Milan. U Rimu smo stavljali šlemove kada treba da sretnemo sa navijačima… Kažem to jer taj navijač je bio lepo vaspitan, pristojan, kulturan… Prvih šest meseci su mi bili odvratni jer nisam želeo da budem tu i sve iz Rima mi je nedostajalo. Ali ,to je zato što smo mi Rimljani ograničeni u glavama. Volimo Rim i vidimo samo Rim. Dok ga ne napustimo. U Milanu sam proveo sledćeih 10 godina. Najlepših 10 godina u životu”.

Sačekali su ga novi saigrači…
“Znao sam neke iz reprezentacije. Maldini, Pirlo, Gatuzo… Ali, najjači utisak su mi bili treninzi. Bili su žešći nego u Rimu. Kada sam došao, bilo mi je teško da se adaprtiram na njihov tempo. I tu mislim na tempo koji su zadavali saigrači, čak ne ni trener. Dovoljno je bilo što imam Maldinija na treningu koji je uvek na 200 odsto i da uvek kasnim i kasnim… Onda sam shvatio da moram da budem kao oni i uhvatim njihovu dinamiku ako želim da se tu zadržim. Bilo je teško jer su oni treninzima pristupali smrtno ozbiljno i takmičarski. Za mene je bilo ludo da vidim taj nivo posvećenosti svakodnevno u Milanelu. Dok se nisam navikao i pridružio im se”.

Kakva sećanja Nesta ima na Silvija Berluskonija?
“Super predsednik! Imao je hiljadu obaveza, ali je znao imena naših roditelja, naših supruga, dece… Brinuo je o ljudima i uvek se nudio da reši svačiji problem. Trudio se da svoju neiscrpnu energiju prenese na ekipu. Ceo Milanelo bi živnuo kada bi on sleteo helikopterom. Jednostavno, osoba koja je energijom odskakala od okoline. Mnogo je voleo da pobeđuje i što je najvanije – znao je da pobeđuje. I u pobedi, i u porazu je umeo da se ponaša”.

Mozzart bonus dobrodošlice koji se ne odbija!

A Karlo Anćeloti?
“Voleo bih da mogu da budem trener kao što je on i da imam taj njegov trenerski spokoj. Ali, nemam to. Možda zato on uvek pobeđuje. Ljudi, on je fenomen. Predsednik Berluskoni bi često znao da dođe i da mu nešto priča i mi smo to videli. Nisu se uvek slagali. Ali, nije isto kada te pritisne Berluskoni i neko drugi. Morao si da pobediš, a on je sve te njegove gnjavaže uspevao mirno da apsorbuje i da mi u ekipi ništa ne osetimo. Od tog finala Lige šampiona protiv Juventusa je napredovao i stekao jedinstvenu sposobnost da upravlja velikim igračima. On tačno zna kako se veliki igrač oseća nakon poraza”.

Nesta podseća i šta, tačnije ko mu je produžio karijeru.
“Nakon Maldinijevog odlaska u penziju, ja sam ostao u odbrani kao stariji. Stigao je Tijago Silva. Milan ga je potpisao, ali niko nije znao kakav je igrač u pitanju. Na početku je samo trenirao sa nama i delovao dobro, ali ne toliko dobro. Nakon dve odigrane utakmice zajedno, otišao sam kod Adrijana Galijanija i rekao mu da je doveo top klasu. Igranje sa Tijago Silvom mi je produžilo karijeru. Doneo mi je još tri godine ugovora. Jer, bez Tijaga nisam mogao ni da trčim kako treba. On je popravljao sve kikseve koje su mojih 35-36 godina otkrivale. Tako sam ja pomagao Paolu, tako je on pomagao Bareziju… Starijima treba da se pomogne, ali od starijih može i treba da se uči. I da se to znanje kasnije prenosi na mlađe. Kada sam odlazio, rekao sam mu: ‘Vidi, bićeš bolji od mene’”.

Koga od aktuelnih štopera vidi kao naslednika?
“Za mene je Virdžil Van Dajk najbolji štoper današnjice. Štopere ocenjujem na osnovu igranja u formaciji sa četvoricom pozadi. Ne računam ovo sa petoricom pozadi i trojicom štopera jer tada možeš da napustiš liniju kada poželiš, dok sa četvoricom pozadi moraš da budeš inteligentniji i pažljiviji. Zato Van Dajk”.

Može li njegov nekadašnji saigrač Đenaro Gatuzo da vrati Italiju na staze stare slave iz igračkih dana?
“Naša generacija je imala baš mnogo talenta… Bio je pravi blagoslov igrati sa toliko dobrih igrača. Gatuzo je jedan od njih. On uvek daje 100 odsto. Našoj reprezentaciji je sada to potrebnije od taktike… Vidim ga pozitivno kao selektora jer znam šta može da pruži, ali sam skeptik što se tiče kvaliteta reprezentativaca. Potrebna su nam trojica, četvorica velikih šampiona sposobnih da podignu nivo ostalih igrača. Poput Jamala u Španiji. U moje vreme su to bili Toti, Del Pjero, Vijeri… Podizali su kvalitet grupe i isticali vrline ostatka ekipe. Mi danas u Italiji nemamo jakog igrača u igri ‘jedan na jedan’. Nismo imali sreće sa Federikom Kjezom, on je mogao da bude taj”.