INTERVJU – Zoran Popović: Radio sam u kafiću da bih stigao do Zvezde, kako sad da budem umoran?

Da je drugačijeg mentalnog sklopa i da kojim slučajem danas završava karijeru, iskusni čuvar mreže Crvene zvezde Zoran Popović mogao bi da kaže da je uradio dovoljno, ili baš mnogo. Povremeno u ulozi autsajdera, kao neko ko je morao da prođe kroz Scilu i Haribdu manjih srpskih klubova, golman rođen u Pakracu dočekao je da stane između stativa kluba sa Marakane u jednom evropskom meču. Pre toga je nosio i kapitensku traku Crvene zvezde i bio čovek od poverenja dva stručna štaba, iako i dalje živi u eri Milana Borjana.

Ta uloga rezervnog čuvara mreže, sa prefiksom “pouzdani”, možda je i najveći trag koji je bivši član Voždovca, Bode Glimta, Beograda sa Karaburme ostavio na Marakani. Ali i njegov najveći usud, jer je od leta 2018. godine bio prinuđen da čeka šansu u meču velikog uloga i intenziteta. Iskočio je u prvi plan posle duela u Razgradu, koji je Crvena zvezda dobila sa 1:0, ali je i pre toga svaki minut koristio da se etablira kao važan deo šampionskih sastava Vladana Milojevića i Dejana Stankovića.

Za Crvenu zvezdu je branio na 30 utakmica, ali veče u Bugarskoj predstavlja jednu od najvažnijih tačaka u njegovoj dugačkoj karijeri. Koliko i onaj Đurđevdan 2017. godine kada je kao golman Voždovca serijom maestralnih odbrana odvojio budući klub od šampionskoh pehara.

O svemu tome Zoran Popović je pričao u velikom intervju za MOZZART Sport, ukazujući snagama koje dolaze koliko je potrebno mentalne snage da se prebrode krizni momenti u kojima ste bliži kraju karijere nego velikoj sceni. I o njima je govorio Zoran Popović, kao i tome kako je spremno dočekao šansu protiv Ludogoreca bez obzira što pre toga nije imao kontinuitet branjenja.

“Bio je jako težak trenutak za nas sve pre putovanja u Bugarsku. Ključni igrači su dobili koronu, neki koji smo bili u drugom planu pokazali smo da klub i Mister mogu da računaju na nas. Moram da pohvalim sve. Promenili smo taktiku, igrali smo u drugačijem sistemu. Skupili smo se, nas 11 i ovi momci sa klupe smo samo želeli da odradimo šta je do nas. Ubeđen sam da smo ih iznenadili taktičkom postavkom, apsolutno nisu imali rešenje. Odlično smo stajali na terenu i iskoristili smo svoje momente koje smo dugo čekali. Bitno je što smo pobedili. Napravili smo baš lepu sliku u javnosti“, kaže na početku razgovora za naš portal Zoran Popović.

Sada je lako reći, ali da li ste baš iskreno verovali u trijumf nad Ludogorecom. Borjan je dugogodišnji simbol Zvezde, ostali ste bez startnog tandema štopera?

“Nije bila lepa utakmica. Ali bili smo u kontroli, to je Mister i hteo. Da baš takvi budemo. On nam je sve lepo objasnio rečima da ga ne zanima lepota fudbala, jer smo desetkovani. Samo je bilo bitno da se izvuče rezultat u Razgradu“.

Kako si se ti lično osećao, za tri godine u Zvezdi nisi branio evropski meč, nisi ove jeseni imao ni kontinuitet, što je za golmana prilično važno?

“Imam dovoljno iskustva, u najboljima sam godinama. Meni je najteža utakmica bila protiv Metalca. U poslednje tri godine u sedam dana nikada nisam branio tri meča u kontinuitetu. Obično sam jednu branio, pa onda odmaram. Bilo mi je psihički teško protiv Metalca, jer sam ulazio u kontinuitet. U Bugarskoj mi je jedino bilo bitno da ne sagorim u želji, jer se radilo o mom debiju u evropskim utakmicama. Bila mi je bitna glava, da budem koncentrisan i smiren, i da ne sagorim u želji“.

“NAJTEŽE MI BILO PROTIV METALCA, ZNAO SAM DA ĆE NAS MUČITI“

Dobra stvar za tebe je što nisi imao mnogo posla, posebno posle istrčavanja u uvodnom delu meča?

“Moram da pohvalim veći deo odbrane. Ja sam imao samo neke bočne lopte da pokupim i da kvalitetno odigravam nogom. Pohvale idu na račun igrača. Nisu to bile neke posebne pripreme. Mister je davao izjave da nećemo da kukamo. Tako smo se opredelili, i tako smo se ponašali. Ima nas koliko nas ima, namestili smo glavu da je to ta ekipa. Pričali smo o tome još u sredu, dan pre otkazane utakmice sa Voždovcem. Pričao sam sa Điđijem Brivijom, rekao mi je da mu je jako drago što sam fokusiran na treninzima. Uvek hoću da guram korak dalje, jer nikada ne znam kada ću da zatrebam ekipi. Rekao mi je samo da radim ono što najbolje umem, da sam jako iskusan. Pomogao mi je sa video analizama, čisto da vidim kako ovi iz Ludogoreca šutiraju. Živi zid je dva tri puta odlično odradio posao. Bila je baš dobra utakmica za sve nas. Baš smo bili zategnuti, odlični u defanzivi“.

Deluje čudno, ali si se više “proslavio“ protiv Metalca. Imao si čak sedam odbrana i spasavao tim u trenucima kada su gosti delovali bolje?

“Pre utakmice sam znao da igraju lep fudbal, nešto kao što je Voždovac igrao kod Ilije Stolice. Izlaze iz zadnje linije, rekao sam Čupi i Velji da tamo ima mnogo naših klinaca. Znao sam da će da budu silno motivisani. Sa druge strane mi smo bili istrošeni i umorni. Iskreno, nisam očekivao ovoliko posla. Dobro smo ušli u utakmicu, posle smo fizički pali, ja se uvek šalim da kada sam već na golu moram nešto i da odbranim. Zato sam i golman, a-ha-ha. Bilo je posla, ali bogu hvala odradio sam. Trgli smo se na poluvremenu“.

Kroz ceo period u Crvenoj zvezdi si morao da pokažeš mnogo strpljenja. Kako se oseća golman koji redovno trenira, a zna da neće biti prvi izbor. Još je sve to u ozbiljnim godinama?

“Kada sam dolazio u Zvezdu, pratio sam prethodnu sezonu kada je došao Borjan. Nadao sam se da će on da se proda posle odličnih odbrana i da ću ja možda da zauzmem njegovo mesto. Posle par meseci je produžio ugovor i već sam tada namestio glavu da ću biti drugi izbor. On je imao veliki uticaj i na terenu i u svlačionici. Nisam puno mogao da očekujem, ali moj moto je jasan. Nikada ne znaš kada ćeš da zatrebaš kao osoba ili igrač. Opredelio sam se za ovu situaciju, iako ne postoji teži status u fudbalu od drugog golmana. Posebno što sam ja uvek bio prvi golman u karijeri“.

Kako je živeti i raditi u senci Milana Borjana?

“Pa teško... Nije baš lako. Pogotovo kada staneš na gol i uradiš nešto dobro uvek ćete upoređivati sa Milanom. Prošle godine sam bio na korak od Levskog, potpisao sam predugovor, tada sam pričao sa novinarom Žurnala i rekao sam mu. Ko god bude nasledio Borjana na golu, imaće jako težak zadatak da opravda ono što je Milan dao. Uvek se gleda ono što je on odradio i dao. Makar branio i tri meča, uvek će vas upoređivati sa Borjanom“.

“IZLAZIO SAM SA BORJANOM PRE NEGO ŠTO SE OŽENIO, OD TADA SMO DRUGARI“

Zoran Popović i Milan Borjan na treningu (©Starsport)

Nije baš uobičajeno u Evropi da tandemi iskusnih i dobrih golmana dobro funkcionišu. Imali smo primer iz nemačke reprezentacije gde je baš varničilo između Mark Andrea Ter Štegena i Manuela Nojera?

“Mnogo je teško, jer je moj stav uvek bio da želim da branim u Crvenoj zvezdi. Ja ne volim da kukam, vidim šta sam dobio od Boga. Sada je na meni da se prilagodim. Borjana znam još dok sam bio u Voždovcu, kada je trenirao sa nama čekajući angažman. Tada smo se Boki i ja baš dosta družili, izlazili, pili pića konstantno. On je bio solo, nije bio sa Snežom u braku. Znamo se iz tog perioda, pa smo ostali na tom nivou. Poštujemo jedan drugog, drugari smo. Mnogo nam je značilo to u celom odnosu. Uz sve to ja sam morao da se spustim u razmišljanjima. Ja sam tu podrška njemu i da uskočim kada zatreba“.

Dobro, moraš i da ga držiš budnim?

“Boki je par navrata rekao da sam mnogo zaslužan za njegov uspeh, jer ga stalno guram napred. Takav sam karakter, uvek hoću da se takmičim i pobedim. Ja kada ne istreniram dobro ne mogu ceo dan da funkcionišem, jer nisam dao maksimum. Takav moj temeprament tera Borjana da bude bolji“

Kako si reagovao na prvi poziv Crvene zvezde, imao si ugovor sa norveškim Bode Glimtom, dok je Borjan već bio junak evropskih utakmica i neprikosnoveni broj jedan?

“Prvo me je kontaktirao Dule Gašić (trener golmana prim. aut.), pitao me da li sam zainteresovan za dolazak. Dao sam mu potvrdan odgovor, kasnije su me zvali Miloje, Mita i Terzić. Imali smo pauzu u Norveškoj tokom maja, došao sam u Beograd i dogovorio se oko svega. Tek tada je počela realizacija transfera. Dule i Miloje su bili pošteni, rekli su mi da sam doveden kao drugi golman koji će u budućnosti dobijati šansu. Postojao je program da Borjan odbrani kvalifikacije za Ligu šampiona i da možda bude prodat posle toga. Onda se dešava Liga šampiona, zadržava se okosnica tima što je i normalno...“

Ima onih komentara da ako je Borjan najbolji golman Zvezde u ovom veku, ti si najbolji rezervni čuvar mreže. Navijači aludiraju na to da bi u nekom ranijem periodu bio neprikosnoven broj jedan?

“Počeo sam da se šalim u poslednjih šest meseci... Svi kada me vide, smeju se i kažu kako sam najbolji rezervni golman. Rekao sam im: ’Daj, ljudi, ne govorite to’. Znači mi što me ljudi gledaju kao ozbiljnog golmana na koga mogu da se oslone navijači, Stručni štab i Uprava kluba. Ljudi vide da nije problem kada dobijem šansu“.

Možda ne bi došao u Zvezdu da nije bilo čuvenog meča na Krovu kada si bio član Voždovca. Skinuo si nekoliko zicera i bio možda najzaslužniji za slom budućem kluba protiv Voždovca?

“Bukvalno se sećam svake sekunde tog meča i svemu što mu je prethodilo. Ambicija Voždovca, trenera Ilije Stolice i nas igrača je bila da uhvatimo treće ili četvrto mesto, dovoljno za Evropu. Loše smo počeli taj plej-of. Prvu utakmicu smo igrali sa Javorom na Krovu (1:1), zatim smo izgubili u Lučanima. Stav Ilije Stolice, koji je uvek bio pobednik, bio je da želimo da pobedimo i Zvezdu i Partizan. Ta utakmica je bila jako dobra, ušli smo jako opušteno. Nismo imali šta da izgubimo, šalio sam se sa Nenadom Milijašem pre desetak dana. Odbranio sam mu zicer situaciju, da je on dao gol glavom možda bi Zvezda pobedila sa 3:0, ili 4:0. Sve bi bilo drugačije. Na žalost Zvezde, to se nije desilo. Ja sam odbranio prvu loptu koja daje sigurnost“.

Na kraju je ispalo da si učinio uslugu Zvezdi, od tada je počeo uzlet na svim nivoima?

“Šalim se da je moj tim bio prekretnica za Zvezdu da se desi nešto lepo. Desila se rekonstrukcija tima, Evropa... Promenio se trener, mada mi je bilo žao što je Božović otišao, jer su ga igrači voleli. Došao je Miloje i otišao u istoriju“.

“NISAM DOBIO NI DINARA U VOŠI, MORAO SAM DA RADIM DA NE BIH POZAJMLJIVAO NOVAC“

Voždovac je tvoja sigurna luka, čak četiri puta si se vraćao u taj klub, tamo imaš status legende?

“Prvi put sam došao u taj klub sa 19 godina. Tamo su se dešavale čudne stvari, ispali su u niži rang, jer su hteli da porade na stadionu. Posle me je zvao Marko Zdravković dok su bili u trećoj ligi i pitao da li želim da dođem. Obećao mi je da će da napadnu elitu. Zanimljivo mi je sve to delovalo i prihvatio sam poziv. U Voždovcu cene što smo i klub i ja zajedno napredovali. Uveo sam ih iz treće u drugu, pa u prvu ligu. Onda sam imao jako lošu epizodu, to mi je ozbiljna greška, jer sam želeo korak napred i otišao u Vojvodinu“.

Zašto greška, teško da bi neko posle Beograda sa Karaburme i Voždovca odbio Vojvodinu?

“To je bio period Marka Nikolića, branio je Delač. Imali smo stvarno dobru ekipu, ali sam otišao tamo u jako lošem momentu. Preminuo je Bata Butorović i onda se nije znalo u klubu šta se dešava. Preuzeo je Batin sin, ali situacija je bila daleko od dobre. Probali smo kroz Evropu da uradimo nešto, igrali smo protiv Šerifa u plej-ofu Lige Evrope. Izbacili su nas, pre toga smo napravili iznenađenje i eliminisali Bursu. Šerif je bio slabiji od Burse, ali tada sam shvatio da moldavski klub ne treba potcenjivati. Pričao sam i ovog leta o tome, jer oni su južnoamerički ili afrički tim. Četiri meseca sam bio u Voši, nisam dobio ni dinara, pa sam brzo otišao. I ponovo me zvao Marko Zdravković i rekao mi da pripadam Voždovcu. Sa svim prekidima u redovima Zmajeva sam bio skoro sedam godina“.

Kako je živeti kao profesionalac u Srbiji kada ste oročeni na manje klubove?

“Čudno, imao sam teške trenutke. Možda nije za objavljivanje, ali kada mi se dugovao novac, radio sam u kafiću. Nisam to radio sa 20, nego sa 25 godina i uporedo igrao fudbal. Nisam razmišljao da je to nešto loše, nisam hteo da glumatam fudbalera i pozajmljujem novac od mojih ili od drugova. To je bila moja realnost, jer nisam želeo da odstupim. Sada kada sam zaradio nešto, to su stvari koje me motivišu. Tada, kada sam radio u kafiću, nikada nisam bio umoran. Sada kada osetim zamor fizički ili psihički setim se tih dana. Govorim sebi: ’Daj, Zorane, radio si u kafiću, pa nikada nisi bio umoran’. Meni je samo bilo bitno da nikada ne odustanem, da jednog dana, kada budem podvlačio crtu, mogu da kažem da sam dao sve fudbalu i da sam bio pošten“.

“OTAC MI JE IZREŠETAN U RATU, MORALI SMO DA POĐEMO ZA NJIM“

Zoran Popović (©Starsport)

Rođen si u Pakracu, ali za tebe se može reći da si beogradsko dete?

“Došao sam u Beograd sa četiri godine, otac mi je bio vojno lice i imao je nesreću. Cela leva ruka mu je stradala, bio je izrešetan tokom rata, jedan metak mu je prošao blizu srca. On ima levu ruku, ali nema nijedan živac. Inače i on i rođeni stric su bili golmani. To kada se desilo, prebacili su ga na VMA, majka je odmah rekla da moramo da pođemo za njim. Nekako nas je prebacila i tu smo se stacionirali. Malo puta sam bio u Pakracu, ali skoro sam im slao dres, želeli su da ga okače tamo. Malo je to mesto, ali se ludački voli Zvezda. Baš ludački. Brzo sam otišao u Čukarički, osam godina sam proveo tamo u mlađim kategorijama. Brat me tamo odveo, šest godina je stariji od mene i tamo je branio. Ja sam u tom trenutku igrao košarku, ali sam zbog brata otišao na fudbal.

Ko je najbolji trener golmana sa kojim si sarađivao?

“Imao sam sreću da sam sa Tomom Savićem počeo da treniram sa 15 godina. Kod njega je stara škola, prava prirodna selekcija. Ko može – može. Ko ne može – odustaće. On je imao veliki uticaj na mene, jer je iskristalisao moj karakter. Rekao mi je da nema odustajanja, da nikada ništa nije lako. Radio sam nekoliko godina sa njim, fizički sam ojačao, ponavljao mi je da svaki trener golmana može nešto dobro da mi donese. I to mi je stalno bilo u glavi tokom karijere. Sa Miljanom koji je bio u stručnom štabu Ilije Stolice sam unapredio nogu. I danas pričam sa Điđijem Brivijom. On je doneo nešto novo, neku italijansku školu. Trudim se da nešto naučim od svakog trenera. Veliki uticaj imali su Dule Gašić i Jorgačević“.

Dobro, sa Jorgačevićem si sarađivao nekoliko meseci?

“Eto, u tom periodu kada sam radio u kafiću, dosta me motivisao Jorgačević. Pratio sam njegovu karijeru i uvek sam bio u fazonu: ’On je stigao u Belgiju, ako je mogao da trenira i prodaje pljeskavice Bojan Jorgačević, onda mogu i ja’. To je stvar samo kako prihvatiš život, kao što sam prihvatio da sam trenutno drugi golman“.

DOBRA IGRA NOGOM, UTICAJ ILIJE STOLICE

Sa čuvene utakmice iz maja 2016. godine (©Starsport)

Stručnjaci kažu da je igra nogom tvoj najveći kvalitet?

“To je period iz Voždovca i Ilije Stolice. On je forsirao izlaz iz zadnje linije, pas... Tada je Miljan imao veliki uticaj na mene, to me je karakterisalo u Voždovcu, da igram dobro nogom. Posle Voždovca sam odlučio da to zadržim. Volim da igram, dobro se osećam, mada kod Miloja, primera radi, nismo imali te zahteve. Kod Mistera se to promenilo što mi odgovara“.

Ko od svetskih golmana igra najbolje nogom?

“Ederson... Dok sam bio u Voždovcu kod Ilije stalno smo gledali Siti. Koliko se sećam i znam, mada nisam siguran, Ilija i Pep se poznaju, čak se i čuju. Uvek nam je Ilija prezentirao Gvardioline zamisli, nešto smo primenili, nešto nismo. Ali lepo smo igrali kod Ilije, javnost je volela da gleda Voždovac, ma koliko ta tiki-taka ponekad delovala dosadno. Kada si u takvom timu, sa toliko poseda, vrlo je zanimljivo. Posebno za golmana“.

Možda si i zbog Ilije Stolice u jednom trenutku pominjan kao potencijalni Partizanov golman. Da je on preuzeo crno-bele...

“Ilija je radio u stručnom štabu Kize Milinkovića. On je neko ko je uvek pričao da je partizanovac, nekada se u medijima provlačio kao kandidat za Zvezdinu klupu. Ta vest je čak negde i napisana, ali znao sam da o toga nema ništa. On je veliki partizanovac. Kada me već pitate o njemu, moram da se ponovo vratim na proleće 2017. godine“.

Šta konkretno?

“Ilija je posle Zvezde želeo da pobedi i Partizan. Čak i više nego Zvezdu, jer je pošten, iskren, njega zanima samo rad i pobeda. I to na svakoj utakmici. Mi smo se i na pripremama spremali kao da igramo takmičarske mečeve. Samo je bilo bitno da pobedimo i uživamo u fudbalu. Poveli smo protiv Partizana čak, na kraju izgubili. Bio je neki penal i jedan rikošet. A odigrali smo stvarno odlično“.

Kako ti danas deluje epizoda u Bode Glimtu, imao si dobar ugovor, zdravu sredinu, ali si se odlučio za Zvezdu?

“Oni su imali, kada sam došao, plan da budu među tri ekipe u Norveškoj. Govorim o dugoročnom planu, mada im ja to nisam verovao, jer tamo imate Rozenborg, Bran, Molde. To su kao Zvezda i Partizan. Bode je nešto kao Voždovac, stvarno mi je bilo čudno da Rozenborg ili Bran ne uzmu titulu. Imali su plan, jer su posedovali odlične mlade igrače. Hauge je otišao u Milan, Zikernagela je htela Zvezda. Ja sam im bio potreban kao iskusan, kod njih je dobra stvar što mnogo veruju trenerima. I vrlo je mirna sredina, bez stresa. Pobedio, izgubio - skoro je isto, ima i sledeća utakmica. Nema euforije, padanja u nesvest, dobro iskustvo u svakom slučaju“.

“U NORVEŠKOJ SPONZORI PLAĆAJU IGRAČE, MOG SAM ZVAO NA VEČERU KAKO BIH RASKINUO UGOVOR“

Tu si saznao i na koji način funkcionišu norveški klubovi, teško si raskinuo ugovor?

“Mučio sam se da raskinem ugovor, jer tamo svaki tim ima deset sponzora i svako uzima svoje igrače. Ako mene neko plaća može da stavi veto na transfer. Ne vredi što se ostalih devet članova Uprave slaže da odem. Meni se desila takva situacija. Nije želeo da me pusti moj sponzor. Bilo je natezanja, zvao sam ga na večeru, pričali smo dugo. Na kraju je popustio, mada je i Zvezda bila uporna da se to završi“.

Malo je poznato da su tvoje kopačke donele sreću Crvenoj zvezdi u Kopenhagenu, Radovan Pankov je u njima realizovao dva penala?

“Da, Jovanča je poneo dva normalna para, nije sa kombinovanim kramponima. A teren težak, počinje klizanje. Dešava se situacija da mu Raša Pankov pozajmljuje obuću, jer je ubeđen da neće ući kao štoper. I znate onda šta se dešava. Milun dobija crveni karton, na klupi panika. Raša nema kopačke, ali sam se setio da nosimo isti broj. Ponudio sam mu kopačke i rekao: ’Evo ti, pa šta ti bog da’. Posle smo se zezali, rekao sam mu da u tim mojim kopačkama ima mnogo tehnike, da može da stavi stopalo gde hoće, lopta sama ide. Šalu na stranu, svaka čast svima na toj ludačkoj utakmici“.

“BRAT JE IŠAO KOPAČKOM NA MENE, NAUČIO ME DA SE NE PLAŠIM“

Često pominješ da je brat imao veliki uticaj na tvoju karijeru?

“On je 1982. godište, bio je golman u Čukaričkom. Zbog njega sam i počeo da treniram. On je imao nezgodu u Drugoj ekonomskoj školi, to je vreme puberteta. Njegov drugar je doneo bombu u školu, on mu je rekao da nije prava, nego školska. Kada je aktivirao bilo je kasno, nije znao šta da radi sa njom, jer je držao u ruci. Stavio je samo ispod stola, eksplodirala je i ostao je bez šake. Njegova želja je bila da bude golman, kada mu se to desilo, najveći problem mu je bilo to što ne može više da brani. Prve golmanske stvari da se ne plašim lopte, da ulazim jako u šut, da je to samo čovek, pokupio sam od njega. Kada sam bio mlađi bio sam visok i žgoljav, stalno me je nešto bolelo. On me je čeličio, udarao me je, išao je kopačkom na mene da mi razbije strah. To mi je i danas ostalo, da se ne plašim. Zahvalan sam mu na tome“.

Jedan od tvojih najboljih prijatelja je Milan Pavkov, šališ se da sa njim imaš psihološke seanse?

“Sa Pakijem je večita borba. Cimer, vrlo atipičan fudbaler. On i Aleksa (Vukanović, prim. aut.) su slični karakteri. Lale su, smireni. I Mića Ivanić je u toj grupi. Neko bi rekao da su previše mirni, posebno za fudbalsku javnost. Stalno se Mića, Pavkov i Aleksa bore da ih razumejue ljudi, jer njih ne zanimaju mediji i javnost. Samo im je da igraju fudbal“.

O TETOVAŽAMA, VUKU SA DVA LICA I NAJBOLJEM IGRAČU BABOVIĆU

Tvoje telo krasi veliki broj tetovaža, deluje da si baš veliki fan tatua?

“Volim ih, svaki tatu mi predstavlja nešto. Prvo sam istetovirao levu ruku, tu su mi anđeli i datumi rođenja roditelja i brata. Kažem da je to porodična ruka. Na desnoj ruci su mi motivi iz života, kroz periode koje sam prolazio. Na leđima imam velikog vuka, koji ima dva lica. Znate svaki čovek ima dve strane ličnosti i mogućnosti šta bi mogao da bude. Na tebi je koju ćeš stranu više da hraniš kod sebe“.

Ne računajući Crvenu zvezdu ko je najbolji igrač u srpskom fudbalu sa kojim si delio svlačionicu?

“Definitivno Stefan Babović. To je momak koji je mnogo osporavan. Da mu otac nije bio poznat, da ga nisu gledali kroz njega, Stefan je mogao da igra gde hoćeš. On je, uz sve to, mnogo dao Partizanu, a i dalje ga osporavaju. Profesionalac je, ozbiljan momak i radnik“.

“IVANA PRE SEDAM GODINA REKLA DA SAM NEOZBILJAN, ADAMU JE BILO VAŽNO DA JE TO OZBILJNO“

Čudo nisi rekao Adam Marušić, s obzirom da će fudbaler Lacija uskoro postati tvoj šurak?

“Znamo se deset godina, bili smo cimeri u Voždovcu... Išao sam kod njega u Belgiju i Rim. Njegovu sestru Ivanu sam tada upoznao, pre sedam ili osam godina sam nešto probao kod nje, ali nisam prošao. A-ha-ha. Govorila mi je da sam nezreo. Posle toliko godina smo se slučajno sreli i osetili smo ono nešto. Nije nas Adam spajao. Sada mi je i verenica, planiramo venčanje naredne godine“.

Kako te je Adam prihvatio kao zeta?

„Na početku mu je bilo samo važno da je to između mene i Ivane ozbiljno. Ja stvarno nikada ne bih ulazio u vezu sa njom da nije ozbiljno. Glupo bi bilo da nešto pokvarim što se tiče našeg prijateljstva...“

Očekuješ li da dobije više minuta u nastavku sezone?

“Iskreno se nadam. Voleo bih da dobijem. Meni je bilo bitno samo da pokažem da svi mogu da se oslone na mene. Nikada se nisam mešao u izbor trenera, tu je i Gorda kao bonus, ali se stvarno nadam da ću dobiti još koji meč“.