INTERVJU – Zoran Jovičić: Perica bi u današnje vreme bio Jamal!

Možda to nije autorsko delo vredno aleje Zvezdinih zvezda, ali u nekoj daljoj ili bližoj budućnosti, kada najtrofejniji srspki klub bude imao “Hall of fame”, slika na kojoj se Zoran Jovičić spušta do kopačke Nadala i potom glavom, u dalji ugao, vara Viktora Baiju treba da bude stavljena na dominantnu poziciju. Pored kopački Rajka Mitića, ili blatnjavog dresa Borivoja Kostića.

U tom trzaju glave rođenog Lazarevčanina satkano je sve. Baš sve što bi aktuelna generacija Crvene zvezde trebalo da ima u sredu, protiv Barselone.

To je hrabrost jednaka solunskim ratnicima!

To je zvezdaštvo u biti!

To je majčinstvo!

To je emocija jednog kluba, i svega što taj klub čini!

Zoran Jovičić daje gol Barseloni (©Starsport)

Ta generacija hrabrih dečaka iz 1996. godine imala je teško nasleđe Barija od pre pet leta, neku neodoljivu potrebu da pokaže svima od Lisabona do Vladivostoka da je Crvena zvezda dugo i nepravedno bila u zapećku. Imala je i taj objektivni defekt sankcija, odnosno da je bio tek drugi tim crveno-belih koji je posle nasilnog reseta morao da se probija na evropskom frontu. I ta Barselona koja je voljom žreba stigla u Beograd tog poslednjeg dana oktobra za brojne Srbe predstavljala je nešto apstraktno. Iza zida sankcija odrasle generacije nekako nisu verovale u povratak slavnih dana i da će kultni srpski stadion ugostiti takve velične kao što su Ronaldo, Gvardiola, Stoičkov, De La Penja, Baija i trener Bobi Robson.

Ne da su gostovali, nego su drhtali.

Crvena zvezda nije u revanšu uspela da istopi deficit sa Nou Kampa (1:3), ali je taj beogradski meč, i dalje unikatan u Zvezdinoj istoriji, bio pokretač velikih priča i velikih karijera tadašnjih učenika Vladimira Petrovića Pižona. Videlo se tada već da su Perica Ognjenović i Dejan Stanković preskočili fudbalski pubertet i postali muškarčine, da je Zoran Njeguš kalibar za top fudbal, kao i Goran Đorović.

A naš junak – Zoran Jovičić. On je te jeseni 1996. pokazao kako se kalio i iskalio centarfor sa originalnom etiketom iz omladinske škole. Danas rođenog Lazarevčanina na obodima Beograda prepoznaju po tom golu, dive mu se. Ujedno i žale. Jer možda bi se pisala neka drugačija istorija Crvene zvezde da posle njegovog trzaja glavom, opisanog na mnogo načina, Brazilac Đovani 60 sekundi kasnije nije ohladio 70 hiljada ljudi na Marakani. I ubio samo donekle buntovništvo jednog mladog tima. Ekipe koja nije želela da bude tlačena od strane jačeg.

O svemu tome naširoko je pričao za Mozzart Sport Zoran Jovičić, spontano dajući smernice sadašnjem timu kako treba da se suprotstavi Barseloni. Da, pričao je da je u tom trenutku Crvena zvezda imala Laminala Jamala 20. veka, Pericu Ognjenovića. I da je imala mnogo toga još.

"Znaš kako, sada da me pitaš da ti vizualizujem taj trenutak, kada smo saznali da nam je rival Barselona - stvarno ne mogu. Ne sećam se nekog detalja, ali mogu da ti kažem da smo se mi nekako osećali moćno. Pobedili smo Harts, potom Kajzerslautern koji je godinu dana kasnije, sa istom ekipom i trenerom, osvojio Bundesligu. Imali smo mi solidno iskustvo, igrali smo evropske turnire. Nismo se nešto bojali. Niti smo želeli da budemo imresionirani. Sećam se da je na Nou Kampu bilo 105 hiljada ljudi. Ali mi smo se dogovorili da izađemo i da igramo. U takvim mečevima možeš samo da dobiješ. Videlo se da su oni jači, ali nije to bila tolika razlika. Sa ove distance bio je to jedan od najboljih Barisnih timova ikada, samo je onaj sa Mesijem, Ćavijem, Inijestom i Suarezom bio jači".

Kuriozitet te vaše generacije je da između utakmica sa Kajzerslauternom i Barselonom niste blistali u prvenstvu. Čak ste ubedljivo izgubili derbi na Marakani?

"Kao da nam je ta Evropa odvlačila pažnju. Sećam se da smo imali nekoliko slabijih mečeva. Ja sam protiv Zemuna promašio penal. Čini mi se da je taj derbi bio pre Kajzera, da je, uslovno rečeno, Vladimir Petrović promešao tim. Partizan nas je pobedio, ali ja nisam igrao tu utakmicu. Dao nam je, čini mi se, Svetličić gol. I Goce Hristov. Ja sam ostao na klupi kako bih bio svež za Kajzer, igrao je Dragan Mićić".

Da se vratimo na Barselonu, kako je tekla priprema za taj dvomeč, šta je mogao da vam kaže Pižon Petrović kada je pogledao sastav tog tima?

"Javnost misli da se ko zna kako ekipe pripremaju za te mečeve. Bila je stvarno obična pripema, ne možda baš obična. Ali kao da smo igrali sa Partizanom ili Vojvodinom. Karantin u hotelu Slavija, onda šetnja do crkve, sastanak, fokus, koncentracija. Ništa specijalno. Pazi, vidi koliko su oni bili jaki. Loran Blan čista elegancija, Zuba Ronaldo, Murinjo kao pomoćnik. Abelardo je tamo imao status prosečnog igrača, a bio je reprezentativac Španije. Videlo se da su oni odlični, da je to neki drugi nivo. Ali najiskrenije – mi smo verovali. Imali smo takvu naviku, da nikome ne priznaješ da smo bolji. Navijači su dolazili do nas u hotel, hrabrili nas. Svima je bilo važno da damo sve od sebe, da izginemo. Kao što i ovoj generaciji neće niko reći nijednu ružnu reč – ako se pobije dobro. I veća čuda su se dešavala. Mi smo i posle 1:1 jurišali napred. Imali smo više šansi, veći posed, više kornera… Realno smo ih nadigrali. Pucale su prečke i stative. Ne mogu da kažem da je to jedno od najboljih poluvremena u istoriji Crvene zvezde samo zbog poštovanja prema bivšim generacijama. Ali da jeste jedno od najboljih u novijoj istoriji – svakako”.

"IMALI SMO INFORMACIJU DA JE RONALDO LJUT, PEĐA STANKOVIĆ GA ISKIPOVAO"

Kako ste skautirali uopšte Barselonu, baš u tom period Ronaldo je postigao onaj čuveni gol protiv Kompostele. To jeste za aplauze, ali za ekipu koja igra protiv takvog igrača, može da bude deprimirajuće?

"Gledale su se njihove utakmice tamo. Mogao si da izvučeš neki detalj, mada nije to bilo kao danas, kada su dostupne napredne statistike, razne platforme i aplikacije. Ali, brate, šta da skautiraš Ronalda. Mi smo imali informaciju da je on malo ljut na trenera. Onda je uzeo onu loptu protiv Kompostele, čisto da pokaže šta i kako može. Znao si kako igra. Ali šta imaš da ga kao skeniraš? Kao i Mesija. Svi znaju da on dribla u levo i uvek prođe".

Još malo o Ronaldu?

"Setite se detalja kako ga je pored zapadne tribine 'iskipovao' Predrag Stanković. Jeste mu ovaj prebacio loptu kroz noge, ali Peđa mu je poslao jasnu poruku: 'Ne, to nećeš raditi u mojoj kući'".

Kada se pogleda kako ste odigrali drugi meč, reklo bi se da ste šansu propustili na Nou Kampu?

"Odbijali smo da igramo zatvoreno. Dobro, bilo je opreza u našoj igri, jer oni su bili sposobni da kazne svaki višak prostora. Nagrađeni smo prvim golom. Bilo je tu još šansi, polukontri, kontri. Na kraju su nam davali golove posle dobrih kolektivnih akcija. Đovani je bio junak, dao nam je tri komada u dva meča. Možda zato što ga je čuvao Nenad Vanić (smeh prim.aut). Kada god se vidimo, šalimo se sa Vanom da nas je ubio njegov igrač. Ali mi stvarno nismo bili impresionirani, to je ključ. Neki od nas su skupljali ozbiljno iskustvo po pozajmicama. Ja sam bio u Grčkoj, Sutjesci. Davao golove. I došao sam spreman da odgovorim mečevima kao što je taj protiv Barselone".

Koliko vaše iskustvo iz duela sa Barselonom može da pomogne sadašnjem timu?

"Teško, jer se fudbal mnogo promenio. Sada je sve do taktike I fizike. Videli ste susret sa Monakom. Nisu oni talentovaniji, ali nose u duelima. Izgubile su se veštine, sve se sada svodi na dobro kretanje, taktiku i poštovanje iste. Ko to ukapira, i još je fizički spreman – može da napravi mnogo. Nekada nije bilo tako, ne govorim samo o Crvenoj zvezdi. Znalo se da jedan igrač mora da bude obučen do savršenstva kada je tehnika u pitanju. I ne samo to. Morao si da šutiraš sa obe noge, da kao napadač napadaš prvu i drugu stativu, da imaš strašan šut glavom. To mi danas smeta. Eto, najbolji primer je Rodri. Svaka čast dečko, ali zbog tebe neću da ostanem i da gledam utakmicu".

"BLAN JE BIO SUVA ELEGANCIJA, CVELE ME PITA ŠTA OTAC SADA PRAVI"

Kako su vam u tom trenutku delovali Loran Blan, Nadal i Popesku?

"Igrali su sa liberom i dvojicom štopera, bekovi sui m išli visoko. Mada Blan nije bio klasičan čistač, kao nekada Belodedić Ili Elzner. Blan je bio čista elegancija. Koliko je tu samo bilo iskustva. Tačno zna kako da se pomeri I bude ispred tebe. Pa u skoku te čisto kresne laktom. Neverovatno iskustvo, posle kada sam otišao u Francusku sećao sam se tih duela. Ono, shvatiš da si ti sve to prošao već protiv Blana. Kada igraš protiv takvih igrača, lakše ti je u prvenstvu. Mada, verujem da Zvezdi sada to fali. Jače prvenstvo. Bili smo i mi svuda favoriti, ali ako, na primer, u Podgorici ošljariš i daš 20 posto manje od maksimuma – gotov si. Bilo je na nož i u Nikšiću, Zrenjaninu. Zvezdi to sada nedostaje".

Loran Blan i Perica Ognjenović (©MN Press)

Sećate li se perioda između dve utakmice, da li su Dragan Džajić i Vladimir Cvetković vršili pritisak?

"Samo da vam objasnim koliko je to bilo davno. Te 1996. Godine su se pojavili mobilni telefoni. Ja sam imao onu 'banana' Nokiju, možda još par igrača. Koliko se sećam još Đorović i Darko Anić. Ali, sećam se nije bilo presije. Samo se od nas zahtevalo da izađemo i igramo. Imali smo sastanke sa navijačima, oni su stvarno verovali pre revanša da mi možemo da prođemo. Sa tom psihologijom smo mi ušli u meč. Džaja i Cvele su bili 50 posto kluba. Uvek su 50 posto igrači i trener, ali su oni bili savršen tandem. Tačno su znali kada i kako da opsute atmosferu, kako da je zategnu ako nismo bili fokusirani. Neverovatan osećaj su imali. Tako je bilo do 1998. godine kada sam otišao. Kada oni održe govor – tebi dođe da izgineš. I onda se desio Kajzerlsautern, pa i ta utakmica protiv Barselone. Cvele kao Cvele. Znao je onako da nas nagradi. Ja kada mu tražim pare, on se šali. Kao šta otac sada gradi".

Koliko ste imali za izbacivanje Kajzera?

"Ako se ne varam, da podelimo 100 hiljada maraka. Kada se to podeli među svim igračima, članovima stručnog štaba.. Negde smo izašli na 6.000 maraka, makar starteri. Drugačije vreme, ali nije baš da nismo lepo živeli. Moglo je lepo da se živi sa platom fudbalera u Zvezdi".

Kada se pogledaju karijere koje ste napravili posle te utakmice, shvati se koliko ste bili jak tim?

"Njeguš, Đora, Žile, Predrag Stanković. Hajde da kažemo da samo momak iz Banjaluke, Ljubojević, nije imao veliko iskustvo. Plus Perica i Deki. Kada se setim kada su se pojavili u prvom timu? Taj Perica, urođeni talenat, ponekad sklon individualizmu. Ali ne znaš kako će i gde da prođe. Videlo se odmah da je čudo. Deki je bio primer profesionalca. Jak kao stena, savršen osećaj za prostor. Tačno je video u svakom trenutku kako ja otvaram prostor i tu napadao. Bio je primer pravog profesionalca. Ostajao je sat vremena posle treninga. Napravio je epsku karijeru. I Perica je potpisao za Real. Ne može to svako. Pustite šta je posle bilo".

"PERICA POTPISUJE ZA REAL I DOLAZI PORŠEOM U ĐENOVU, DA VIDI MENE I SAKIĆA"

Gde bi danas bili Perica i Dejan, da su rođeni, primera radi, 2006. godine?

"Ja vam tvrdim da su oni rođeni u pogrešno vreme. Danas, sa ovim društvenim mrežama, protokom informacija, marketingom i svim pratećim sadržajima. Pa Perica bi bio Jamal ili Musijala. To je taj rang. Isto važi i za Dejana. Oni bi danas bili među najboljima na svetu. Možda i najbolji. Zamislite da je neko 1996. godine pravio kompilacije Pericinih driblinga i stavljao ih na internet. Pa Evropa bi ludela, kao danas za Jamalom. Ne preterujem. Igrao sam fudbal, znam o čemu pričam".

(©MN Press)

Slabi ste na Pericu?

"On je redak majstor. Možda je nekada trebalo da sačuva više sebe. Često pričamo o njemu. Sećam se kada je potpisao za Real. Zove Sakića i mene, hoće da dođe do Đenove da nas vidi. A put iz Madrida nije mali. Ima više od hiljadu kilometara. Kupio onog Poršea, mislim da je Bokster. I tada došao sa trudnom ženom ili devojkom. Te anegdote ostaju. Nađemo se ovde na Voždovcu i pričamo".

Da se vratimo na vas. Nije gol protiv Barselone jedan od najlepših u istoriji Zvezde, ali predstavlja esenciju umešnosti jednog napadača?

"Mislite ono kada mi je Nadalova kopačka bila pored uveta (smeh prim.aut). Ovako je to bilo, igrao se 48. minut. Igrali smo u sistemu gde su Njeguš i Darko Anić držali desnu stranu. Kada je Njeguš krenuo da centrira, ili da se namešta, ja sam znao gde lopta može da padne. Da se ne pravim pametan, taj kvalitet centarfor mora da ima u sebi. Kao što vozači formule zažmure dok voze trku. Ja sam po položaju Njeguševe noge znao gde može da padne lopta. Iskoračio sam i napravio prednost u odnosu na Nadala. Loptu sam očekivao na glavi, ali je ona počela da propada. I propada, i propada. Jedino sam mogao da je tako napadnem, bez obzira na njegovu kopačku. Samo sam je kresnuo, ali dovoljno jako da pobegne od golmana".

"GOL PROTIV BARSE SE GRADIO GODINAMA, UZ RAD SA VOJINOM, OSTOJIĆEM I PIŽONOM"

Da li je bilo sličnih golova ranije?

"Jeste, ja sam znao da napadam prvu i drugu stativu. To mora da zna svaki špic. I uvek kažem: špic mora da pogodi okvir. Ako je golman majstor, odbraniće. Ali pogodi – okvir. Sve je to došlo posle godina rada i iskustva. Da ne pričam kako i koliko mi je pomogao Vojin Lazarević. On je znao do tančina da mi pokazuje te napadačke kretnje, po tome je bio poznat. Isto tako Stevan Ostojić. Sve sam ja to počeo da prolazim posle Barija, trenirajući sa onom generacijom. Ozbiljan individualni rad, pa pozajmice. I to jedna, druga, treća…I onda radiš završnicu sa Pižonom. To kako te on gađa, to je neverovatno. Malo se zamisliš, jer on to uradi bolje nego aktivni igrači".

Samo što je sreća zbog tog vašeg gola kratko trajala?

"Ja sam bio od onih igrača koji posle postignutog gola nikada nije odlazio do tribina. Nikada nisam napuštao teren. Sećam se radovanja pored gola. Svi smo bili u fazonu da ih imamo. Nije važilo pravilo gola u gostima. I onda tuš. Ja i dalje ne znam kako su ga dali. Neki centaršut je išao sa leve strane. Tap – gol. Opet Đovani. Niko nikada nije video taj gol, nema ni na Jutjubu. Ali ni posle toga nismo klonuli. Igrali smo dalje. Napadali. Ja sam imao još jednu šansu. I opet sam napravio odličan trzaj. Glavom sam pokušao da lobujem Baiju. On je malo izašao, ali je centaršut bio nešto sporiji. On je bio kao mačka. Vratio se brzo. Možda slabiji golman ne bi stigao".

Bilo je tu još šansi, bila je situacija i kada mašete sa obe ruke prema Perici?

"Perica kao Perica, kada spusti glavu ne vidi nikoga. Hahahahaha. Baš smo se našli pre par meseci, nas par. Oni me nešto prozivali kako sam hteo da bijem Pericu (opet smeh). On je išao u dribling i voleo je da solira. Sećam se da je jednom pokušao iz teškog ugla, mada ih je pre toga nanizao nekoliko njih. Mogao je da mi da loptu. Ali zato su ti individualci posebni. Kao što svaki napadač uvek traži loptu".

Perica Ognjenović u prodoru protiv Barselone (©Starsport)

Da li je taj gol protiv Barselone za vas prva ascojacija karijere?

"Ma asocijacija je ceo staž u Zvezdi. Ja sam sa 16 godina počeo da igram Drugu srpsku Ligu u Rudovcima, morao sam da uradim specijlistički pregled. Taj gol protiv Barselone je tada počeo da se stvara. Igrao sam seniorski fudbal, posle se nisam libio da odem na pozajmicu. Mada sam ranije očekivao šansu. Nije mi se dalo".

Kada na primer?

"Pa u zimu 1995. godine. Odradio sam pozajmicu u Grčkoj, vratio se. Kovačević je praktično bio završio posao sa Šefildom. Klub je počeo da me sprema za velike stvari. Ja odrađujem pripreme sa Ljupkom i osećam da me vidi. Bili smo na pripremama u Kalamati i čeka nas generalna proba protiv Olimpijakosa na Karaiskakiju. Na onom starom stadionu. I meni na poslednjem treningu iskoči rame posle duela sa Vinkom Marinovićem. Imao sam takvih pehova i ranije. I opet da ponovim, brojne pozajmice su donele gol Barseloni. To nije degradacija, to je potreba. Kada ne igraš, gubiš godinu, gubiš talenat".

"ČOVEK SA HILJADU ODELA ME NIJE VIDEO, GRČKA ME SPASILA"

Da, ali nije to lako izdržati. I vi ste verovali da ste 1993. godine spremni za prvi tim, pa ste morali na novu pozajmicu.

"Da, došao je čovek sa hiljadu odela i nije me video (Milan Živadinović prim. aut). Doveli su tada i Antu Drobnjaka. Igrali su on i Luka. Ja sam otišao u Etnikos i pogodio. Delili smo stadion sa Olimpijakosom, grčko prvenstvo je postajalo sve jače. Meni je, primera radi, rezerva bio Anastasiju koji je posle igrao za PSV. Tu je bio i Štrakosa, čiji sin sada brani za Lacio. Igralo se mnogo tvrdo u Grčkoj. Sećam se da sam baš tamo upoznao Vladu Milojevića. Igrali smo Kup protiv Janjine, nisam znao da za njih igraju dvojica Srba. Miloje i Zdenko Muf. Osećao sam se kao veliki igrač već tada, jer je Etnikos igrao na starom Loforosu. To je mali, ali izrazito fudbalski stadion. Pucaš od samopuzdanja kada u takvom ambijentu daješ golove".

Zvezda je nešto drugo?

"Opako je kada imate na leđima Zvezdinu devetku. To nije insitucija, mada sa druge strane i jeste. Zna se šta je centarfor Crvene zvezde ili Partizana. Moraš da opravdaš taj status, da si među najboljim strelcima. Ja sam bio, što se ekipe tiče, u pravom trenutku u Zvezdi. Jednom sam video Dekija i pitao koliko golova sam mu namestio. Ni on ne zna. Ali to je ona njegova magija, uvek je znao da napada prostor. Ja sam mu dao asistenciju i protiv Kajzera. Mada je i on meni mnogo toga odradio. Bio je savršen fizički igrač. Volim da pričam o njemu. Posebno je blistao kod Kosana 1997. i 1998. godine. Dao je preko 20 golova. I ja sam tad igrao strašno".

"HTELI ME KAJZER I VALENSIJA”

Toliko strašno da ste imali ponudu Real Madrida. Tako bar kažu neke gradske legend.

"Za Real ne znam, ali znam za Valensiju i Kajzerslautern. Oni su hteli da me dovedu odmah posle beogradskog meča, Oto Rehagel je hteo. Čovek za vezu je bio Mile Vjetrović. Međutim, shvatili su brzo da nemaju te pare, da više vredim na tržištu. Tako su procenili Džaja i Cvele. Valensija me je baš htela. Za Real ne znam, mada je Cvele bio na liniji sa Mendozom. Oni su se baš poštovali. Zbog Prosinečkog, ranije Milana Jankovića. Žalim, na primer, za Klub Brižom. Oni su hteli da me dovedu u jeseni karijere. Mene su pratile povrede, karijeru sam završio sa 32 godine. Oni su hteli da me dovedu. Čak da mi dodele medicinsko osoblje, posebnog trenera, sve uslove. Samo da dođem. Klub Birž preozbiljan klub u tom trenutku. Možda nisam želeo da rizikujem. Imao sam brojne operacije".

(©Starsport)

Ljudi možda ne znaju koliko ste vi propatili zbog povreda. Posebno posle odlaska u Sampdoriju?

"Dešavalo se da me te povrede frustriraju, da hoćeš da igraš bez plate i premija. Samo da dođeš do cilja. Mene su povrede psihički ubile. Da krenemo od derbija protiv Partizana 22. Februara 1997. godine. Koleno mi se okrenulo, tu su mi stradali ligamenti. Koleno se izrotiralo. Onda obnovim povredu protiv Zemuna. Ja sam u tom trenutku imao ugovor sa Sampdorijom. Baš dobar ugovor. Oni su me prihvatili u takvom stanju, organizovali su operaciju u Ženevi. Ja nisam mogao da igram. Počeo je pritisak štampe. Malo, malo, pa o meni se piše. Naučio sam jezik. Tada je blo pravilo da ako ne igraš četiri meseca, klub može da raskine ugovor na tvoju štetu. Baš se pisalo o tome".

O MAGARENCETU ORTEGI I POVREDI ZBOG KOJE JE VAN BASTEN ZAVRŠIO KARIJERU

I, šta vam je prolazilo kroz glavu?

"Pazi, pusti ligamente i meniskus. Ja sam imao povredu kartilata. Zbog toga je Van Basten završio karijeru, Piksi se mučio. To je deo na hrskavici, ne obnavlja se. Sećam se kao danas. Zove me vlasnik kluba, gospodin Mantovani. Njegova porodica je držala Samp. Zvao me na večeru. Rekao mi je da budem miran, da on i dalje veruje u mene. Rekao mi je da se na obazirem na pisanje novina. To mi je vratilo snagu. Ozbiljna porodica, gospoda. Mogli su da dovedu drugog centarfora, mene da se reše. Nisu hteli. Skoro sam bio ne nekom medicinskom seminaru. Imao sam deset najtežih povreda u fudbalu. Tako mi se zadesilo. Prednja loža, zadnja loža, koleno, rame, drugo rame… Sve je još počelo u omladincima, dobio sam takav udarac na onom terenu pored Mlekare. Da mi nije Miša Bukumirović izvukao jezik, ne znam šta bi bilo".

Teško vam je bilo da se nametnete kada je tu bio Montela?

"Bilo je planirano da igramo Montela i ja u špicu. Iza nas Ortega. Argentinac. Najveći majstor sa kojim sam igrao. Ja povređen, dali mi Manćinijevu desetku. Međutim, dolazi Ortega. Kažu mi da moram da mu prepustim broj, da je to uslov. Nisam imao ništa protiv jer sam bio u fazi rehabilitacije. A njega kada sam video… Čudo nad čudima. Šta je taj čovek radio. Na treningu ne možeš da mu uzmeš loptu. Moćna ekipa je bila Samdprija. Bili su to Lengle, Dorivao… Posle mene povredio se Montela. Vratio se kasnije, otišao u Romu. I ja sam se vratio, ali nije to bio više taj trk, ta moć. Ja sam još onako imao nisko težište”.

Ako ništa isplatila se Sampdorija zbog Ortege?

"Ti Argentinci su malo čudni. Uđe u svlačionicu, ne pozdravlja se sa saigračima. Mene je nešto zgotivio. Jedino se sa mnom pozdravljao. Da me pitaš zašto – ne znam. Ja sam se posle setio da sam decembra 1996. godine igrao protiv njega. Otišla je reprezentacija Jugoslavije u Mar Del Platu. Mi, ovde iz lige. Ostavljamo kola ispred Mladosti, sneg do kolena. Odemo tamo na plus 30 i pobedimo. Vraćamo se preplanuli. Ljudi nam čestitaju, nas boli kada nas dodirnu. To je ozbiljan uspeh, pobediti Argentince na njihovom terenu. I to sa Ortegom".

Pokušali ste da se vratite u Kaenu?

"Oni su mi ležali. Gore na Lamanšu, tamo je bilo iskrcavanje u Drugom svetskom ratu. Čudo od škole, prelep stadion. Bio je tamo Ljuba Ranković iz Partizana, ležao mi je taj klub jer sam brzo naučio jezik. Svidela mi se metodologija rada. Jedna od najboljih škola u Francuskoj, brojni tereni. Imali su školu unutar kampa. Na primer tu sam shvatio kuda ide moderan fudbal. Sećam se meča protiv Liona. Hteo sam u skoku da namestim Abidala, ali on je mene odneo. Prvi put sam osetio takvu fizičku moć. Videli ste to kada je Zvezda igrala protiv Monaka".

Jovičić (Kaen) i Vitakić (Lil), foto: AFP

Koga ste još cenili od saigrača?

"Umalo Anića da zaboravim. On je bio onako živahan dečko. Ali čudo. Bio je stalno sa Pericom. Džaja i Cvele to nisu voleli".

O MAKSIMOVIĆU, ŠERIFU I DUARTEU

Kako gledate na sadašnju ekipu?

"Prvo o ovim klincima. Stvarno imaju kvalitet. Ja nisam od onih koji će da se zaleti. Ali ovaj mali, Maksimović. To se vidi odmah da će biti igrač. Ili da ima top potencijal. Nedostaje mu malo iskustva, ali kada to stekne biće top igrač. Isto ovaj mali što je otišao u Ameriku (Mijatović prim.aut), svideo mi se. Jači je u nogama, kao što sam i ja bio. Mada nije u skoku tako moćan (smeh prim.aut). Znaš, zna da odigra, da je zadrži. Nisko težište".

Duarte?

"Sviđa mi se Brazilac. Jako se dobro kreće. Zna da se izvuče, odloži loptu. Nekako Zvezda slabo popunjava taj prostor, govorim o veznim igračima. Tu je osnovna slabost, pogotovo u Ligi šampiona. Ali jeste Duarte dobar igrač . Samo, treba mu pomoć. Nekada se kaže da je centarfor bio slab, a on je samo bio izolovan".

Šerif?

"Tehnički - onako. Mnogo je promašio. Sećam se Berna, tu nas je koštao. Ali ima ozbiljnu fizičku moć. To je ono što smo pričali, u tom pravcu ide fudbal. Za Monako mu svaka čast. Glupo je pričati o suđenju na 1:5, ali onaj štoper je morao da dobije bar žuti karton. On je davio Šerifa. Posle žutog kartona bi morao da razmišlja šta će i kako. Mnogo oscilacija ima Šerif. Nekada bude najbolji, pa onda promaši kao u Bernu. To je tipično za igrače sa tog podneblja. Takav je bio i Boaći, pa i Bukari. Moj stav je da Zvezdin napadač u svakoj utakmici mora da postigne gol. Ako ne gol – onda da ima dve asistencije”.

Koliko vas nervira što sada roditelji i menadžeri imaju veliki uticaj na trenere?

"Meni je nepojmljivo da su roditelji na VocAp grupi sa trenerom. Ja sam svom ocu zabranjivao da dolazi na utakmice. Morao je da se krije tamo kod Bulvera JNA. Drugačija vremena, drugačije sve. I ovi današnji klinci nemaju tu strast prema fudbalu. Ne govorim samo o igračima. Već i mlađim navijačima. Sve im je servirano na telefonu. Sad zamislite da li bi neko čekao kartu celu noć za utakmicu protiv Barse ili Milana. A ja se sećam koliko su tada ljudi bili gladni fudbala. Na tom meču sa Barsom su poneli i pištaljke. Gledaš one njihove igrače, nije im svejedno. A govorimo o Ronaldu, Blanu, Stoičkovu…".

(©MN Press)

Ako bude takva atmosfera, možda bude isti i rezultat?

"Zvezda je protiv Benfike odigrala dobar meč. I tu je porpustila dobru šansu. Napadala je, nametnula se posedom. To hoće navijači da vide. Samo što je bilo mnogo grešaka. Isto kao protiv Monaka i Intera. Valjda se to neće sada dešavati. Mada ljudi nekada nisu realni, Sve je otišlo predaleko. Budžeti više nisu normalni, tržište nije normalno. Ova Barselona troši milijardu evra. Trošila je i u naše vreme, razlika je bila velika, ali opet...".

Dakle, verujete u Vladana Milojevića?

"Čudo je napravio. Bio sam u onom Salcburgu. Pa ono je neponovljivo. Samo, svima je jasno da se sada traži više. Možda je nerealno, ali treba u sredu da izađu kao mi. Može da se promaši, može da se napravi greška. Ali moraš da budeš hrabar u svakom trenutku. Miloje je pravi rudar. Sjajno kombinuje i ove igrače", konstatovao je Zoran Jovičić na kraju intervjua za Mozzart Sport.