INTERVJU – Takis Lemonis: Upisao sam na tablu imena svih 27 igrača i rekao - ovo je tim koji počinje

Srpski trener na klupi fudbalske reprezentacije Grčke. Srpski trener na klupi aktuelnog lidera grčkog fudbalskog šampionata. Grčki trener na klupi Radničkog iz Niša.

Povezanost dva naroda (naročito je se setimo svakog marta, kada vraćajući film na tužna dešavanja iz 1999. godine obnovimo memoriju ko nam se, kad je bilo najteže, pokazao kao najveći prijatelj), suštinski mnogo šira od fudbala, a vremenski od aktuelnog trenutka, mogla bi biti samo jedna od tema za razgovor sa Takisom Lemonisom, šefom stručnog štaba jednog od najprijatnijih iznenađenja drugog dela sezone u Mozzart Bet Superligi.

Neke su već više puta ispričane u prethodnom periodu. To zašto je pravio gotovo osmogodišnju pauzu - posle nekoliko mandata u Olimpijakosu bilo je teško raditi u nekom drugom grčkom klubu, ponude iz Azerbejdžana i Kine nisu se realizovale i godine proleteše. To kako je došao u Radnički – oduševio Ivicu Tončeva na prvom susretu svojim poznavanjem prilika u niškom timu, a značajnu ulogu odigrao je i agent Ivan Ivović, svojevremeno uposlen u Radničkom na funkciji sportskog direktora.

Ali, sa čovekom koji je u trenerskoj karijeri osvojio sedam trofeja, a u igračkoj još toliko, vodio 22 utakmice u Ligi šampiona, među njima i one protiv Real Madrida, Mesijeve Barselone, Fergusonovog Mančester Junajteda, koji je radio sa asovima kalibra Rivalda, Đovanija, Karembea, plejadom srpskih igrača, od Predraga Đorđevića i Darka Kovačevića, do Miloša Marića, Saše Zdjelara, Uroša Đurđevića, Dejana Milovanovića, Jagoša Vukovića, a posebno rivalstvo gradio sa ovdašnjim stručnjacima, od Dušana Bajevića i Ivana Jovanovića, pa sve do Slavoljuba Muslina, Svetozara Šapurića, čak i Moce Vukotića, razgovoru nikad kraja.

Ovaj smo vodili usred snežnog prolećnog dana na Čairu, dok je u kancelariji, u kojoj već nekoliko meseci boravi od jutra do sutra, pripremao, po svim parametrima, utakmicu sezone za Radnički – onu protiv OFK Beograda zakazanu za 3. april. Čini nam se da je i tajming pravi, jer njegov medeni mesec u Nišu se završio i brzo je mogao da spozna još jednu zajedničku mentalitetsku crtu dva bratska naroda – dovoljan je bio jedan i po kiks pa da mnogi zaborave one četiri uzastopne pobede, odnosno sedam mečeva u nizu bez poraza.

Zanimljivo je da ste u dresu Olimpijakosa igrali protiv Hamburgera u jesen 1982. godine, u sezoni u kojoj je nemački tim osvojio titulu prvaka Evrope, ali samo par meseci nakon njihovih istorijskih duela sa Radničkim u polufinalu Kupa UEFA:
“Tako je, igrao sam par sezona ranije i protiv Napolija u Kupu UEFA, protiv suštinski iste generacije sa kojom je Radnički igrao u toj svojoj istorijskoj sezoni. Nisam to znao tada, ali sam se informisao kada sam se spremao za dolazak u Niš, a onda i video sve ove fotografije na zidovima klupskih prostorija na stadionu. Bio mi je ovde baš pre neki dan jedan od golgetera te generacije Stojiljković (Miodrag, Redža, prim. aut), pa smo evocirali neke uspomene”, počinje priču za Mozzart Sport Takis Lemonis.

Igrali ste u veznom redu? Na nekim specijalizovanim sajtovim piše da ste imali dobar šut?
“Zapravo sam počeo kao krilo. A onda sam u poslednjim godinama moje karijere prebačen u sredinu terena. Šut? Više tehnički dobar nego snažan.”

Kako biste nam to što bolje približili, sa kojim biste danas globalno poznatim fudbalerom mogli da uporedite sebe iz igračkih dana?
“Da razmislim. Pa, sa Mesijem. A-ha-ha. Šalim se naravno. Ne znam baš da nađem pravo poređenje, ali bio sam tip igrača koji je najviše voleo da kreira saigračima. Nisam bio ‘kiler’. Voleo sam da organizujem igru i stvaram šanse kolegama iz napada.”

Karijeru ste završili relativno rano, sa 34 godine?
“Jesam i tu odluku sam doneo bukvalno preko noći. Uvek sam razmišljao na način da ako ne dobijem dobru ponudu od dobrog tima, prestaću. Ponude koje sam imao u tom momentu nisu mi se dopale, tako da... Malo mi je proradio ego, mislim da sam pogrešio. Mogao sam sigurno da igram još jedno dve godine.”  

Jedan od trenera bio vam je i Toza Veselinović?
“Ne samo jedan od, on je štaviše bio moj mentor! Došao sam u Olimpijakos sa 18 godina. Pre toga sam bio ‘broj 13’ u petoj ligi, a posle dva meseca on me je ubacio da igram evropsku utakmicu protiv Lesvskog iz Sofije. I ne samo mene, nego gomilu momaka mog uzrasta. Tek sam iz kasnije perspektive shvatio kakav je karakter potreban da bi jedan trener to uradio. Mnogo sam mu zahvalan i, kao fudbaler, bez dileme, njemu dugujem najviše.”

Školovanje za trenera započeli ste u Engleskoj?
“Želeo sam da tamo steknem svoju prvu trenersku diplomu. Izuzetno volim njihovu fudbalsku filozofiju i, naravno, atmosferu, iako u to vreme nisam bio ljubitelj tog stila igre. Bio je to kurs njihove FA, za početnike širom sveta, trajao je 25 dana, mislim da je bio avgust 1995. I bilo je fantastično iskustvo. Svakog dana smo počinjali u osam ujutro, sat vremena sastanka, pripreme onoga što ćemo praktično raditi, pa onda na teren do 13 časova, jedan sat pauze za ručak, pa ponovo teren i onda razgovor o tome što smo radili, ne samo svako za sebe, već i komentarisanje onoga što su ostali radili. Svaki dan je bio poput neke vrste ispita, pantalone su mi padale koliko sam smršao nakon tog kursa, ali sam mnogo toga naučio i bila je to lepa polazna osnova. Kasnije sam, naravno, stekao sve ostale neophodne diplome da bih mogao da počnem da se samostalno bavim trenerskim poslom.” 

(@AFP)

SER ALEKS ME PITAO ZAŠTO TOLIKO ČESTO MENJAJU TRENERE U GRČKOJ

Karijera Takisa Lemonisa u Olimpijakosu je zaista nesvakidašnja (mada bi je dobri poznavaoci niških fudbalskih prilika uporedili sa čuvenim Bata Ivkom Glišovićem, koji se šest puta vraćao u Radnički, kad god bi mu prigustilo u borbi za opstanak). Tim iz Pireja vodio je u četiri mandata (novembar 2000. - oktobar 2002, januar 2007. - mart 2008, mart - jun 2017. i septembar 2017. - januar 2018), ujedno i u isto toliko učešća u grupnoj fazi Lige šampiona u razdoblju od 15 godina. Počev od susreta sa “onim” Deportivom iz La Korunje, sa Đalminjom, Makajem, Tristanom, u koji smo svi bili zaljubljeni, u kojem su, malo ko se toga seća, igrali i danas važne figure na svetskom trenerskom nebu – Linel Skaloni i Nuno Espirito Santo. I sa kojim je Olimpijakos odigrao obe nerešene utakmice u tom ciklusu. Ali, to učešće su, iz ugla našeg sagovornika, ubeđeni smo, obeležili okršaji sa Mančester Junajtedom, svega dve godine nakon titule prvaka Evrope preokretom u sudijskoj nadoknadi protiv Bajerna. Sir Takis protiv Ser Aleksa – da li je to bio najveći izazov u trenerskoj karijeri?
“Moguće, ali ne samo zbog veličine Ser Aleksa, već i zato što sam od malena bio navijač Mančester Junajteda. Upoznati Fergusona bilo je zaista jedinstveno iskustvo, jer tek onda možete i da razumete njegovu tako dugovečnu i trofejnu karijeru. Iz poštovanja sa kojim se ophodi prema svojim rivalima. Pozvao me je u svoju kancelariju i pokazao veliko poznavanje grčkog fudbala. Prvo što me je pitao bilo je zašto u Grčkoj toliko često smenjuju trenere. U to vreme, u Engleskoj je to bilo neshvatljivo, danas se, manje-više, i tamo takve stvari dešavaju. Ispričao mi je mnogo toga o svojoj karijeri, između ostalog i o tom čuvenom golu koji mu je sačuvao posao u drugoj godini njegovog rada na Old Trafordu. Bio je pod velikim pritiskom da se dobije ta utakmica, u 89. minutu su dobili korner, on je ubacio igrača sa klupe, mislim da je u pitanju Mark Robins, on je utrčao u kazneni prostor na centaršut i zabio gol. Sve posle toga je istorija. Čovek je sav u fudbalu, sećam se da su nam njegovi saradnici pokucali na vrata i rekli: Momci, hajdemo, utakmica treba da počne. Eto, duže od decenije nakon njegovog odlaska, i neka od najvećih trenerskih imena, poput Murinja ili Van Gala, nisu uspela ni da priđu njegovim uspesima. Mislim da se u tim zidinama i dalje živi sa duhom Ser Aleksa koji lebdi iznad svakog trenera.”

Još jedan veliki izazov bio je sudar sa Barselonom Ernesta Valverdea, čoveka koji je takođe pisao istoriju Olimpijakosa. Uspeli ste da zaustavite tandem Mesi–Suarez na Karaiskakisu i odigrate utakmicu bez golova:
“Bilo je to neverovatno dostignuće, jer Barselona pre toga pet godina nije u grupnoj fazi Lige šampiona završila utakmicu bez postignutog gola. Tačno je, imali su par zicera, mi malo sreće i sjajnog golmana (Prota, prim.aut), ali smo taj meč odlično odigrali i naši navijači su bili prezadocvoljni.”

REKAO SAM PREDSEDNIKU: NEMA VIŠE ‘DESETKE’, PRELAZIMO NA 4-3-3

Lemonisov Olimpijakos je 2002. godine spakovao šest komada tada važećem vicešampionu Evrope Bajeru iz Leverkuzena (het-trik Predraga Đorđevića, jedini nekog srpskog fudbalera u utakmici Lige šampiona), ali za njega je treće učešće u elitnom takmičenju bilo najuspešnije, kada su crveno-beli pobeđivali i Vedrer Duška Tošića i Lacio Aleksandra Kolarova, a grčki stručnjak posebno podvlači važnost trijumfa u Bremenu i stavlja ga u istorijski kontekst:
“Mislim da je ta pobeda preokrenula istoriju Olimpijakosa, jer smo pre toga imali 32 utakmice u nizu u Ligi šampiona u gostima bez pobede. I to nam je svima bio veliki teret na leđima. Ismevali su nas i navijači Panatinaikosa na tu temu. Naravno, igrao je Olimpijakos prethodno sa Bajevićem četvrtfinale, ali ni te sezone nikoga nije dobio u gostima. Za mene je to bilo nešto što mora da se zaustavi, bio sam opsednut time. Tako sam pred početak priprema i otišao kod tadašnjeg predsednika Kokalisa. I pitao ga: ‘Šta želiš da nam bude cilj sledeće sezone? Da li želiš da uzmemo još jednu titulu u Grčkoj ili da napravimo iskorak u Evropi?’ Rekao sam mu: ‘Umoran sam više da slušam ove stvari. Ne mogu to da podnesem. Moramo to da promenimo.’ A, onda me je on upitao šta predlažem...”

(@AFP)

Čini se da ste samo to pitanje i čekali:
“Otišao sam na taj sastanak veoma dobro pripremljen. Poneo sam detaljnu analizu naših utakmica u Ligi šampiona i domaćem šamponatu, Razlika je bila ogromna. U Grčkoj 90 odsto vremena provedemo ispred protivničkog kaznenog prostora, a Liga šampiona je neki sasvim drugi nivo. Svaka utakmica je neprestani ‘box to box’. Bio nam je potreban drugačiji profil igrača. Olimpijakos je uvek igrao sa ‘staromodnom desetkom’, čak smo imali neke velikane, poput Đovanija ili Rivalda, ali morali smo da promenimo stil. I tada sam rekao predsedniku – nema više desetke, prelazimo na 4-3-3. Za to su nam potrebni novi igrači, dakle ne velika imena, nego dobri igrači. I doveli smo Darka Kovačevića, Ledezmu, superbrzog Lua Luu, Galetija, Raula Brava... Bilo je protivljenja i unutar tima, ali znao sam šta radim.”

Ništa nije moglo da vas pokoleba:
“Jako dobro se sećam prvog dana priprema u Austriji. Otišao sam u sobu da se istuširam, tada sam još pušio, zapalio sam cigaretu i rekao: To je to! Imamo fantastičan tim! Bio je to prvi put da sam se od prvog treninga osećao toliko moćnim, jer sam video kako će to funkcionisati. Onda smo se vratili kući i u prvoj kontrolnoj utakmici izgubili od Panioniosa sa 0:1. Predsednik je naravno pitao šta se to događa, ali ja sam mu odgovorio: ‘Imaš najbolji tim koji si ikada imao.’ Čak i pre puta u Bremen, odigrali smo vrlo tanku utakmicu protiv Arisa u Solunu 1:1, primili smo gol u finišu i atmosfera nije bila najbolja. Ali, onda smo zablistali protiv Verdera, pa smo 15 dana kasnije pobedili i Lacio u gostima. Ipak, najbolju utakmicu, ne samo u tom ciklusu, već možda i u mojoj trenerskoj karijeri, odigrali smo protiv Reala na Bernabeuu. Od desetog minuta smo imali igrača manje zbog isključenja Torosidisa. A do 75. smo vodili sa 2:1. Onda su oni dali dva gola, pa je Kasiljas skinuo dva zicera Kovačeviću. Na kraju smo svi otišli u njihov kazneni prostor i oni su nam iz kontre zabili za konačnih 4:2. Bio je to Real sa Raulom, Van Nistelrojom, Robinjom, Gutijem, Snajderom. Nezaboravna utakmica!”

Da li ste tada mogli da sanjate da će Olimpijakos petnaestak godina kasnije stići do evropskog pehara?
“Ja jesam sanjao o tome! Sećam se da sam vozio auto i slušao na radiju prenos trke sa Olimpijskih igara u Sidneju, kada je naš Kostas Kenteris osvojio zlato na 200 metara. Zaustavio sam auto i pomislio zašto mi ne bismo osvojili Ligu šampiona? Dobro, jeste Liga konferencije, ali uradili smo to, uzeli evropski trofej! A, opet kažem, mislim da je zaokret napravljen te sezone sa tim pobedama u Bremenu i Rimu.”

Kada je u pitanju domaće prvenstvo, kultne su bile utakmice sa AEK-om u sezoni 2001/02 i pobede 3:2 i 4:3. Ova druga u pretposlednjem kolu direktno je donela titulu, jer su dva kluba završila prvenstvo sa istim brojem bodova.  
“To su utakmice u kojima sutra ne postoji. Ja se sećam svakog momenta tog vikenda. Najveći utisak bio je kada smo krenuli autobusom iz hotela ka stadionu. Do Olimpijskog stadiona, iz centra Atine odakle smo krenuli, čitavim putem pratili su nas navijači u kolima, na motorima. A u autobusu, to ne mogu rečima da vam opišem. Muzika je bila pojačana do maksimuma, naši Brazilci, imali smo ih par timu, poneli su one bongo bubnjeve i udarali po njima. Bukvalno kao da smo krenuli u rat. Kada smo izašli iz autobusa, rekao sam mojim asistentima: ‘Ako niste primetili, mi smo već pobedili ovu utakmicu.’ Ja sam to već mogao da pročitam iz očiju mojih igrača. Bio sam potpuno miran. To je bio prvi put da mojim igračima pred utakmicu nisam rekao ništa o taktici. Samo sam na tabli napisao svih 27 njihovih imena i rekao: Ovo je tim koji danas počinje.”

Naravno, čašu meda još niko ne popi...
“Stalno me pitate za uspehe i pobede, ali veliki porazi su zapravo ti koji su me učinili boljim. Oni su me terali da analiziram, da se preispitujem. Možda i najbolniji je stigao sedam dana nakon te pobede, u finalu Kupa Grčke, takođe protiv AEK-a. Bio sam previše arogantan u pripremi te utakmice, još smo uživali u pobedi, nisam dobro spremio ekipu za kontranapade... Sve je to normalno za fudbal, karijera svakog trenera satkana je od uspeha i neuspeha, bitno je iz svega izvući pouku.”

KRETNJE DARKA KOVAČEVIĆA TREBALO BI DA SE PRIKAZUJU NA SEMINARIMA

Pomenuli smo već saradnju sa brojnim srpskim igračima, ali dva imena se izdvajaju: Predrag Đorđević i Darko Kovačević:
“Nikada ni sa jednim od tih velikih igrača nisam imao ni najmanji problem. Jer, da bi bio veliki igrač, moraš biti i veliki profesionalac. Takav je bio i Rivaldo na primer, uvek prvi na trening, poslednji sa treninga, uvek ekstra trening. Čak i u tim godinama kada su mnogi mislili da je došao u Olimpijakos samo da odradi ugovor. Đole je bio neverovatan igrač. Sigruno jedan od pet najboljih u istoriji kluba. Jer, kada god smo pred sobom imali utakmicu tipa – ako pobedimo, osvajamo titulu, ako odigramo nerešeno, nema ništa od pehara, on je bio taj koji bi istupio. Davao je golove, asistirao, bio je lider, osvojio, ako se ne varam, 12 šampionskih titula... Što se Darka tiče, on je došao u klub sa nekih 33, 34 godine. Znate kako, da taj propusti trening, moglo je da se desi jedino ako bi slomio nogu. Znate li koliko to znači treneru. Kad jedan od najvećih stranaca koji su ikada igrali za taj klub tako trenira ‘pod stare dane’, šta mogu mlađi, osim da slede taj primer? Sećam se baš, jednom smo igrali finale Superkupa u sredu, a za vikend nas je čekala utakmica u prvenstvu, koje je za mene bilo prioritet i ja sam već odlučio da sve prvotimce sačuvam za vikend, čak ni u protokol da ih ne stavljam. Darko je čak imao neku lakšu povredu i radio je individualno. I na dan utakmice, došao je kod mene i rekao mi: ‘Treneru, znam da me niste planirali da igram, ali ja moram da budem na klupi, zlu ne trebalo, ako rezultat ne bdue dobar, da se nađem da pomognem.’ Eto, zato je, između ostalog, bio veliki igrač. Njegove kretnje u kaznenom prostoru su za seminare za mlade napadače. Samo da gledaju i upijaju.” 

(@AFP)

A, kada je reč o trenerima sa ovih prostora, nekako najveće rivalstvo izgradili ste sa Dušanom Bajevićem (12 mečeva, 5-4-3). Samo ste se sa jednim trenerom (Jorgos Paračos) češće sudarali tokom karijere. Takođe, bilo je epskih duela na Kipru sa Ivanom Jovanovićem:
“Vidite, kada sam počinjao trenersku karijeru, Dušan je bio trener koga sam cenio i kome sam se divio. Stoga, kada sam odlučio da se bavim ovim poslom, mislim da je bila neka 1996, 1997. godina, ja sam otišao u trening centar Olimpijakosa i razgovarao sam sa njim. Želeo sam da vidim kako on to radi. Možda deluje kao nepristupačna osoba, ali zapravo je sjajan čovek. Puno sam toga pokupio od njega. Uvek je smiren i daje prava uputstva. Jovanovića takođe puno volim. Da me ne shvatite pogrešno, jeste on Srbin, ali njega u velikoj meri doživljavam kao domaćeg stručnjaka. Veliki smo prijatelji i drago mi je što mu dobro ide sa reprezentacijom. To što je on uradio sa Apolonom u Ligi šampiona, ja ne verujem da iko ikada može da ponovi. Kada smo osvojili titulu sa Omonijom, bio je to ogroman uspeh protiv takvog rivala. Bila je to titula koju je Omonija čekala sedam godina, ali verovatno najstresniji period u mojoj trenerskoj karijeri. Tamo sam se više nego taktičkim delom posla, bavio obuzdavanjem ogromnih emocija koje su bile svuda oko nas, posebno kod neverovatnih navijača. Na kraju je bilo sjajno, posebno kada smo tri puta u dva meseca pobedili Apolon – na kraju osnovnog dela prvenstva i oba puta u plej-ofu.”

Da li ste gledali Grčku u porazu od Paragvaja (0:1) pre neko veče?
“Nažalost, nije bilo te utakmice u TV ponudi. Gledao sam Srbiju protiv Španije. Imate sjajne igrače, ali to je ipak neki drugi nivo, oni su ipak u krugu od tri glavna favorita za osvajanje titule svetskog prvaka. Meni se jako dopada ovo što Ivan radi u reprezentaciji. Mnogima se ne sviđa, ali ja mislim da je to odlično. Grčka je uvek igrala tako da ‘ukrade’ utakmicu, vrlo oprezno u odbrani i na kontranapade, a on je promenio mnoge te stvari. Biće to vrlo uzbudljivi okršaji između naše dve reprezentacije na jesen u Ligi nacija.”

Da li je za vas ono što je reprezentacija Grčke uradila 2004. godine najveće čudo u istoriji fudbala?
“Pa, to ili Lester? Sad, pitanje je koje je veće. Čudo naravno u smislu da se niko nije nadao ni da ćemo napraviti pola tog puta, ali kad se pogleda iz ove perspektive, niko ne može da kaže da nije bilo zasluženo. Igrali smo kao tim, imali smo moćnu defanzivu, ali i igrače sposobne da minimum prilika pretvore u golove. Oto Rehagel se uhvatio jedne baze igrača i držao se nje veoma principijelno, imao je neograničeno poverenje, nije ih menjao ni po koju cenu, čak i ako je bilo par igrača za koje su mnogi mislili da im je mesto u reprezentaciji po kvalitetu, poput Zikosa ili Stoltidisa.”

VIŠE VOLIM SISTEM SA 18 KLUBOVA, BEZ PLEJ-OFA

Završnica grčkog šampionata biće spektakularna. Šest kola plej-ofa, po dva mega derbija svakog vikenda i tri tima u razmaku od tri boda. Vaše simatije su sigurno na strani Olimpijakosa, ali u preostala dva kandidata za titulu Srbija svoje ‘predstavnike’, čitavu koloniju u redovima AEK-a, koga čekaju i obaveze u završnici Lige konferencije:
 “Generalno, ja preferiram ligu sa 18 ekipa, po dvokružnom bod sistemu, bez plej-ofa. Mislim da je takav sistem najviše fer. Ovako, možete biti fantastični devet meseci i onda vam se deogode neke povrede ili nešto slično u ključnom periodu sezone. Ali, tako je kako je i to moramo da prihvatimo. Takav sistem je atraktivan za televizije, to donosi novac, na kraju krajeva fantastično je za nekoga sa strane da gleda borbu četiri, ili u konkretnom slučaju tri tima, koja imaju maltene identične šanse da osvoje titulu. Evropske utakmice odnose veliki deo energije, to bez diskusije, tako je svuda u Evropi. Ali, sa druge strane, AEK je sada među osam u Ligi konferencije. To su samo dva koraka do finala. Tako da niko sigurno neće podrediti to obavezama u šampionatu i reći baš me briga za Evropu. Mislim da nijedan od timova nije pokazao potpunu stabilnost od početka sezone, svi su imali neke oscilacije, uspone i padove. AEK ima blagu bodovnu prednost, ali na kraju, onaj koji bude imao najmanje povreda i odsustva bitnih igrača, mislim da će biti u prednosti.”

Uz iskustvo sa Kipra, jedini internacionalni izlet pre dolaska u Radnički imali ste 2015. godine u Saudijskoj Arabiji, ali to ne može ni u istu rečenicu sa tamošnjom ligom kakva je danas:
“Ma ne, ja sam otišao u ekipu koja nije bila baš na nekom visokom nivou (Al-Raed, prim.aut). Ali sam otišao jer sam verovao da mi to može biti odskočna daska za neki veći klub. Ali, došlo je do nekog problema u prelaznom roku. Svaki klub je mogao da računa na četvoricu stranaca, a mi smo ostali bez ijednog. Samo sa lokalnim igračima. I jedan iz Omana, ako se ne varam. Tu negde u decembru krenulo nam je malo bolje i verovali smo da će predsednik dovesti pojačanja, ali on je, pod pritiskom porodice, odlučio da se povuče iz kluba, jer nisu mogli da trpe kritike po društvenim mrežama. U mesec dana klub je promenio trojicu predsednika, svaki je želeo da dovede svoje igrače. Potpuni haos i odlučili smo da odemo.”

(@AFP)

Dođosmo i do aktuelnog trenutka. Gledajući čitavu vašu karijeru, rad u Kalitei, Levadijakosu, Panioniosu, često ste ekipu preuzimali na zimu, u jeku sezone. Baš kao i Radnički...
“To su odluke koje naprosto donosimo. Nekad je dobro, nekad ne. Ali, posle ovog vremena, mogu da kažem da uživam u ovom periodu. Tako da mislim da je bila dobra odluka. Bio sam veoma pripremljen na sve što me ovde čeka. Znao sam kakva je situacija, ne samo što se tiče utakmica, odlučio sam da dođem i da se borim da stvari popravim na bolje. To je ono što moji saradnici i ja radimo svakog dana.”

Gledajući sa strane kompoziciju tima, gde ste sistem odmah promenili u 4-3-3, sa vrlo značajnom ulogom, možda i ključnom u timu, koju ste poverili Franku Kanuteu, a Radomira Milosavljevića pomerili malo napred, čini se da, baš kao što ste opisali ključni period u Olimpijakosu, ovoj ekipi nedostaje još malo kreativnosti u veznom redu. Možda baš jedna klasična desetka, neko poput mladog Izderića, samo sa malo više iskustva...
“Pokušali smo da analiziramo sve pre nego smo došli. Ovaj tim nije imao stabilnost. Ni u stilu igre, ni u pogledu igrača. Morao sam da sagledam kvalitet kadra kojim raspolažem. Vi pričate o poziciji deset, ja ne mogu da pronađem u ovoj 2025, 2026. godini ekipu koja igra na taj način. Naravno, odlučio sam da igramo u skladu sa karakteristikama igrača kojima raspolažemo, a ne onako kako ja volim. Nama je potrebna stabilnost, potreban je balans. Na utakmicama koje sam gledao pre dolaska, mnogo puta sam video protivničkog igrača usamljenog na našoj polovini terena. Morali smo da pronađemo grupu igrača koja najbolje funkciniše zajedno. Takođe, vrlo važan parametar je pravilo bonus igrača. To je pravilo koje ne postoji u drugim zemljama, ali sam već nekoliko puta potencirao da je jako dobro za srpski fudbal i da mi se dopada. Mi smo svesni da ne možemo da kreiramo neki spektakularan fudbal. Veoma sam realan po tom pitanju. Ali, možemo da sastavimo tim koji pobeđuje, mislim da sam zato i doveden ovde. Zato sam i insistirao na manjem broju pripremnih utakmica, kako bismo imali više vremena za zajednički rad na nekim drugim stvarima. Evo, pogledajte brojeve, to su činjenice - 16 bodova u 18 kola pre mog dolaska i 17 bodova za duplo manji broj mečeva od kada sam ovde. Ako maknemo utakmicu protiv Spartaka, teško da se nećete složiti da je sve ostalo bilo više nego dobro. Ta utakmica nas jeste vratila korak unazad, ali ako se sećate, mnogo puta sam govorio na pres konferencijama, naša ciljna ravnina je 8. aprila. Tada ćemo podvući crtu, a mi i dalje mislimo da možemo do plasmana u plej-of.”

UTAKMICA SEZONE PROTIV OFK BEOGRADA

Fudbalski ambijent u Srbiji ne razlikuje se mnogo od Grčke. Dovoljno je bilo da ekipa osvoji samo jedan bod u poslednja tri kola, doduše i da ne postigne gol iz igre na tim mečevima, pa da krenu kritike. Ovdašnji klubovi su često u raskoraku između takmičarskih ambicija i razvoja mladih igrača za prodaju. U tom kontekstu, nemoguće je da ne čuti glasove blagog nezadovoljstva zbog toga što je, na primer, Đorđe Petrović skrajnut ove polusezone, a jesenas je predstavljao otkrovenje, čak nastupao za U21 reprezentaciju Srbije...
“Nije to samo u Srbiji ili Grčkoj, to je fudbal na globalnom nivou. Svi koji imaju bilo kakve veze sa našim sportom, bolji su predsednici kluba od predsednika, treneri od nas trenera, sudije od sudija, čak i novinari od vas novinara. Koliko ste puta čuli komentar: ja nikada ne bih primio ovakav gol, ja nikada ne bih dosudio ovakav penal, ja nikada ne bih doveo ovog igrača... A moj posao, posao trenera je da sve to hendlujemo, a pre svega da pronađemo taj balans u emocijama o kojem stalno pričam. Moja prva utakmica u Radničkom je bila u Novom Pazaru, par dana nakon što sam došao. Izgubili smo sa 1:0, posle meča ulazim u svlačionicu i vidim nezadovoljne i ljute ljude. I rekao sam im, molim vas, ovo je moj posao, ja ovde govorim, uz vas sam šta god se desi, zaboravite utakmicu, razgovaraćemo o njoj kad se vratimo u Niš. Imamo sledeću, na nju se fokusirajte. Tako ja funkcionišem. Imali smo sada četiri pobede u nizu, da ste me videli u svlačionici posle njih, teško da biste pogodili šta smo uradili. Nikada nisam rekao ‘čestitam’, nego sam pričao o greškama, o ponašanju. Stalno tražim taj balans.”

🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥

Insistirali ste zimus na dovođenju Gbolija Arijibija. Nikada ga niste trenirali, kako ste znali da će biti baš toliko značajno pojačanje?
“Gledao sam ga u Grčkoj. Karakteristike koje njega krase, mi nismo imali u timu. Znao sam takođe da nije plaćen u svom bivšem klubu, da je nezadovoljan i to je bila sjajna prilika za nas. Pravi momenat za jedan pravi potez koji smo zajedno povukli.”

Pred vama je utakmica sezone protiv OFK Beograda, može li Radnički da odigra svoj najbolji fudbal onda kada je najvažnije?
“Zaista ne znam šta to znači ‘igrati najbolji fudbal’? Najbolji fudbal je uvek pobeda. Iskreno vam kažem, šta vredi ako igramo fantastično, a ne pobedimo. A i to se dešava. Tom utakmicom ništa se ne završava, ali jeste, slažem se, to je naša utakmica sezone. Iako ništa ni posle nje neće biti gotovo.”

(@MNPress)

Prečesto pominjete kraj osnovnog dela Mozzart Bet Superlige kao ključni momenat za podvlačenje crte. Šta ako se ipak ne plasirate u plej-of? Biće još sedam teških kola, moraćete da nastavite da se borite za opstanak u ligi?
“Moramo da živimo sa onim što imamo. Ne mogu, niti želim da pričam ništa sa ‘ako’. Situacija je ovakva kakva trenutno jeste. Ako se promeni, onda možemo o tome da pričamo. Za nas je pred nastavak prvenstva utakmica sezone bila ona protiv Partizana. Pa onda svaka sledeća. Tako funkcionišemo sve vreme.”

Možete li sebe da zamislite u Radničkom i sledeće sezone?
“Jedina stvar koja mi je trenutno u glavi je sledeća utakmica. Najiskrenije. O nekoj daljoj budućnosti ne razgovaram ni sa svojim najbližim saradnicima. Jer, ja sam takav karakter. Sto posto smo fokusirani na ono što sada imamo pred sobom, ovde smo od jutra do mraka. Od 3. januara kada smo se okupili nakon praznika, jedini dani kada nismo ceo dan proveli na stadionu bili su oni kada smo bili u Turskoj. Čak i kada igrači imaju slobodna dan, mi smo ovde. Jer zaista verujemo da možemo da priredimo malo čudo ovde. A u fudbalu, za jednu nedelju toliko toga može da se promeni. Linija između pobede i poraza je toliko tanka, posebno u Superligi Srbije, gde su razlike između timova doslovno u nijansama i zaista svako svakoga može da pobedi.”  

Gledajući toliko utakmica Superlige, da li vam je neki igrač posebno zapao za oko?
“Pa dobro, eto, moram da kažem da je Katai zaista neki drugi nivo. To kako on miluje loptu, podseća me na neke fudbalere iz prošlosti. Inače, ima i puno mladih igrača koji se afimrmišu zahvaljujući sjajnom pravilu o bonus igračima.”

Ne čini li vam se da je previše fudbala danas? Ne u Srbiji, nego generalno na planeti. Nema se vremena ni da se ‘svari’ prethodna utakmica, da se proslavi pobeda, ožali poraz, odmah ide sledeća utakmica, novo takmičenje...
“To je neminovnost, fudbal je postao veliki deo biznisa, klubovi broje novac, ali igrači pate. Kada igrač dođe sa 65 odigranih utakmica u sezoni na Svetsko prvenstvo, teško može da bude u top formi. Zato mi se čini da je najbolje kao u Kataru, da se Mundijal održava u jeku sezone. Ne bih voleo da nikada dođe do realizacije ideje o Superligi, jer bi to baš osiromašilo nacionalne šampionate. Ali, kao gledaocu, ne smeta mi toliko fudbala, jer ga toliko volim da sam, u ovom periodu dok nisam radio, umeo da sednem i odgledam ih nekoliko u cugu bez da trepnem.”

Iako potencirate da najveći deo vremena provodite na stadionu, za kraj, možda neki opšti utisak o Srbiji?
“Na svakom koraku se oseća koliko smo bliski, i to nije samo religijska stvar. Lično sam oduševljen time kako se Srbija razvija. Konkretno, Beograd je neprepoznatljivo lepši nego pre nekih šest, sedam godina, kada sam prethodno tamo boravio. Neke stvari su me oduševile, na primer da ljudi besplatno koriste gradski prevoz. Važno mi je da govorim o tome, jer život nije samo fudbal”, zaključio je Takis Lemonis u razgovoru za Mozzart Sport.

Kada je pre nešto manje od decenije Radnički počeo da se profiliše kao predstavnik Srbije u kvalifikacijama za evrokupove, prve ozbiljnije međunarodne izlazne transfere ostvario je u Olimpijakos – prodajom Lazara Ranđelovića i Nikole Čumića. Sada je doveo trenersku ikonu tog kluba da mu obezbedi nastavak 14-godišnjeg kontinuiteta igranja elitnog ranga. Čair – Pirej, ima neka tajna veza...