INTERVJU – Strahinja Pavlović: Sad sam spreman za Monako, gledaju me drugim očima, više ne pominju pozajmice

Pozajmica nije degradacija, nego inspiracija. Za razliku od velikog broja srpskih fudbalera koji odlazak na kaljenje odbacuju smatrajući ga ispod časti, Strahinja Pavlović je zimus povukao potez koji bi mogao da mu inostranu karijeru izvede na auto-put. Prihvatio je predlog Monaka da prolećni deo sezone provede u Serkl Brižu i u belgijskom prvenstvu skupio dragoceno iskustvo pred početak drugih priprema sa francuskim klubom.

Iz ove perskektive ispravno i sa dosta rezona. Mogao je – niko mu nije branio – da ostane na stadionu „Luj Drugi“, da se zove igračem Kneževa, ali je pokazao spremnost da se vrati korak unazad i u Pro ligi demonstrira potencijal započet u Partizanu.

Posledica takvog razmišljanja je povratak u velikom stilu u mondenski grad, gde ga ovog leta gledaju drugim očima.

„Trener Niko Kovač i direktor Pol Mičel su mi u januaru otvoreno rekli da tokom prolećnih meseci neću imati odgovarajuću minutažu u Monaku. Eventualno bih odigrao dve, tri utakmice u Kupu Francuske, zbog čega su predložili opciju pozajmice Serkl Brižu. Otvoreno su mi predočili da je reč o filijali, da ću se osećati kao da sam na susednom terenu i da ću imati sigurne minute“, u razgovoru za Mozzart Sport prepričava Pavlović kako je dobio šansu da tokom 2021, ipak, igra fudbal.

Jer, u 2020. kad se otisnuo u inostranstvo, pojavio se na terenu samo jedan jedini minut, prilikom Monakovog gostovanja Dižonu. Bio je to jasan signal da bi trebalo, makar privremeno, da promeni sredinu

„Kad sam došao, niko u klubu nije pominjao pozajmicu. Lokalni mediji jesu. Bespotrebno. Nije bila u planu. Situacija se promenila tokom jeseni, da bih u januarskom prelaznom roku dobio ponudu Kadiza i još nekih španskih klubova. Svaki je želelo zajam od minimum godinu dana, što Monaku nije odgovaralo. Rekli su mi da mogu i da ostanem, međutim, da nema potrebe, jer ne bih igrao. U takvim okolnostima samo dan mi je trebalo da prelomim. Izabrao sam Serkl Briž kako bih igrao, jer su sledovale utakmice reprezentacije u kvalifikacijama za Prvenstvo sveta i želeo sam da početak novog ciklusa dočekam spreman“.

MISLIO SAM: “LAKO ĆU U BELGIJI”, KAD ONO…

S obzirom da ga je Monako doveo kao jednog od 100 najvećih talenata Evrope u izboru Tutosporta (kandidat za nagradu Zlatni dečak) i platio 10.000.000 evra, a da je Pavlović tek u maju proslavio 20. rođendan, nije bilo baš jednostavno namestiti glavu za prelazak iz ekipe koja se bori za Evropu u Francuskoj u onu koja drhti za status u prvenstvu Belgije.

„Iznenadio sam se, pozitivno. Nikad u životu, pre ovog iskustva, nisam čuo za Serkl Briž. Kad sam pristao na pozamicu mislio sam: „Ko zna na šta to liči“. Otišao sam i uverio se u kvalitet igračkog kadra, infranstrukturu, organizaciju… Iznad očekivanja. Serkl duže od 20 godina deli stadion sa Klub Brižom, a u hijerarhiji kluba prati rad Monaka, trudi se da bude nalik Kneževima. Razumljivo, nema isti budžet, ali su ljudi maksimalno posvećeni poslu, što me je oduševilo. Čak sam i za fudbal mislio: „Hajde, lako ću“. Ispostavilo se da je Pro liga zahtevna, pre svega fizički, trkački“.

U trenutku kad je Pavlović zadužio zeleni dres, Serkl je sa Beverenom držao fenjer na tabeli Pro lige. U prvih 20 kola pobedio je šest puta. Do kraja prvenstva, sa Starahinjom u timu još pet. Skupio je 17 bodova i dočepao se sigurne teritorije.

„Za njih sam, na neki način, predstavljao otkrovenje. Nisu navikli na štopera koji će loptu izneti, a ja sam to radio od prvog trenutka. Nisam otišao u Serkl s namerom da odradim pozajmicu, hteo sam da napravim nešto više, da spasem klub, utičem na očuvanje statusa. Ekipa me je brzo prihvatila, videla kao lidera, tako sam se postavio. Kad sam došao svi su se tresli, 12 utakmica do kraja, raspored nam nije išao na ruku, a ja sam im rekao da ćemo sto odsto ostati u eliti. Tako je i bilo“.

U novu sredinu stigao je tri dana pred utakmicu sa Kortrajkom. Odmah je zaigrao. Štaviše, postigao i gol u trijumfu 2:1.

„Trener Pol Klemon je zbog mene odlučio da promeni formaciju i zaigra sa trojicom u odbrani, kako bih se što pre uklopio. Malo ranije je Kovač u Monaku probao sa trojicom pozadi i izgledalo je dobro. Na debiju, protiv ekipe koja je, poput nas, bila pri dnu tabele, a oslanjala se na tranziciju i trčanje, pucalo je na sve strane 90 minuta. Već u 70. minutu sam osetio bol u loži, posledicu dugog neigranja. Počeo sam dobro, dao gol. Naredna je bila protiv Klub Briža, ozbiljne ekipe, do 60. minuta smo bili u egalu, imali šanse, vodili 1:0, a onda na manjak iskustva primili dva gola: jedan iz prekida, drugi tako što smo svi stali pomislivši da je ofsajd. I sledeću smo izgubili, a onda je smenjen trener: umesto Klemena, angažovan je Iv Vandenhege, bio je na klupi Kortrajka kad sam mu dao gol, ispada da sam ja njega smenio, ha-ha-ha“.

BELGIJANCI NISU NAVIKLI NA PRITISAK

Reljef fudbalske Belgije promenio se poslednjih sezona.

„Anderleht nije jak kao pre desetak godina. Izgubio je moć. Genk je ozbiljna ekipa, dobio nas je 2:0, mogao je i više. To je jedini rival protiv koga nismo imali šanse, od prvog minuta je uzeo loptu i mi smo je samo pratili. Klub Briž je, takođe, vrhunski. Ostali? Svako svakog može da dobije. Primera radi, Sen Truden, koji nije nešto posebno, razvalio nas je 3:0 i naneo najubedljiviji poraz za vreme mog mandata“.

Sa pozicije odlikaša Partizanove škole, zapazio je Pavlović drugačiji mentalni sklop momaka u prvoj inostranoj avanturi.

„U Belgiji nisu navikli na fudbalski pritisak. Vidim momke iz Serklove škole, nenaviknute na tu vrstu opterećenja. Čim je ulog bio malo veći igrali su lošije. Nisam znao koliko je Serkl Bri bitan Monaku. Verovao sam da sarađuju samo zbog nekih igrača. U stvari, kad sam se vratio na stadion „Luj Drugi“ gledali su me svi drugačijim očima. Posle partija u jakoj ligi, izborenog opstanka, već su angažovali nove ljude sa zadatkom da ga unaprede. Za narednu sezonu napraviće sjajnu ekipu, biće među prvih deset, nadam se“.

“EH, DA JE SVAKI IGRAČ MONAKA KAO TI…”

O tesnoj vezi Monaka i Serkla svedoči podatak da su tokom prethodnog takmičarskog ciklusa Kneževi u Belgiju poslali četvoricu igrača. Među njima još jednom štopera plaćenog 10.000.000 evra, Žana Marselina, ranije člana Oksera.

„Kad sam se na kraju pozajmice pozdravljao s ljudima iz Serkla, toliko su mi se zahvaljivali, govorili: „Eh, da je svaki igrač Monaka shvatio dolazak u Serkl kao ti...“ Mnogi fudbaleri to dožive kao degradaciju, moraš da se spustiš stepenik ili dva ispod, a ima mnogo mladih koji ne razmišljaju valjano. To je za njih ubistvo. Mnogi su ranije dolazili samo da odrade posao. Klub ih nije interesovao. Ja nisam takav. Od početka sam shvatio obaveze maksimalno ozbiljno i zato se sad vraćam u Monako sa mnogo većom reputacijom nego pre godinu dana“.

Euroforija: Protivnik ti slomi nogu, a ti mu pet minuta kasnije daš gol

U nadi da će igrati. Ili makar biti u konkurenciji. Možda to i nije bilo realno odmah po dolasku, jer je Pavlović stigao iz slabog takmičenja kakvo je superligaško i malo koji klub, posebno tako ambiciozan poput Monaka, bi se usudio odmah da mu pruži šansu.

„Najveći problem je bio što ne veruju toliko našoj ligi. Igrao samo 12 evropskih utakmica, neke od njih nisu bile na najvišem nivou, nisu ni mogli da me vide mnogo u Evropi, kako reagujem u sudarima sa jakim ekipama. Otuda je belgijsko prvenstvo, kao poligon za dokazivanje, bio pogodak, da vidim gde sam. Garantujem, dosta naših igrača ne bi moglo da isprati ritam sa tamošnjih terena. Francuska je nivo više, kvalitetnija“.

U šta se Strahinja Pavlović uverio maltene čim je kročio na njeno tle.

„Kad sam došao u Monte Karlo, tadašnji trener Serkla me je tražio i zato je po medijima počela da se provlači priča o pozajmici. Pitao je čelnike Monaka: „Šta ćete da radite sa tim malim?“ U tom trenutku odgovor je bio negativan. Nisu planirali odmah da igram, a taman da sam bio najbolji teško da bih do mesta u prvih 11. Štoper ispred mene, Benoa Badijašil, moje je godište, služi se levom nogom, dete je kluba, baš dobar igrač. Već sad ima ozbiljne ponude. Planirali su ga da bude komandant odbrane cele sezone. U takvim okolnostima rekao sam sebi da ću biti strpljiv“.

NISAM LIČIO NA SEBE, KOVAČ ME DIGAO

U teoriji sve izgleda lakše nego u praksi. Naročito ako se zna da je rođeni Šapčanin napravio ogroman skok prelaskom iz Superlige u Ligu 1, imao „peh“ da ga je tražio Leonardo Žardim, da bi usled trenerske vrteške komunicirao sa Robertom Morenom, a na licu mesta ga dočekao Niko Kovač.

„Uvek je sa mnom pričao na srpskom, čak i na terenu, bez obzira što nas nisu razumeli ostali igrači. Izgradili smo sjajan odnos, o svemu govorili otvoreno. Pomogao mi je da prevaziđem izuzetno teške trenutke usled promene sredine. Posle dva, tri meseca sam počeo da primećujem da ne ličim na sebe, maltene posle svakog kontakta s loptom osećao sam umor. Psihički. Neobjašnjivo. Možda promena sredine, možda posledica virusa korona. Kad vratim film kako sam izgledao u početku, nije bilo teorije da igram, ali je Niko sve vreme bio tu uz mene“.

Dok se Strahinja stabilizovao i počeo da hvata ritam, ekipa se formirala i završio je kao četvrti štoper. A treneri baš i ne vole da tumbaju poslednju liniju.

„Kovač je otvoren je i direktan čovek. Bilo da sam u kombinaciji ili ne, uvek mi je obrazlagao status. Posle teškog početka, brzo sam se podigao, došao na nivo na kome sam video da mogu da igram. Ljudi iz kluba su isto primetili, zato su i predložili pozajmicu. Očekivao sam šansu, nisam je dobijao, odlazak na kaljenje predstavljao je najbolje rešenje“.

Prethodno, uverio se Pavlović u glasine da je bivši selektor Hrvatske, te strateg Ajntrahta i Bajerna zagovornik gvozdene discipline, bije ga glas da je Bič Božiji.

„I te kako jeste. Nema šta, na terenu vlada disciplina 100 odsto. Niko je ne narušava. Sve je u sekund, sve mora da bude čisto, jasno. Ne toleriše Niko gluposti. Postavio je pravila kojih se svi držimo. Istovremeno je direktan. A van terena, čim završimo trening ili utakmicu, možeš s njim da pričaš štagod poželiš i to je njegova dodatna vrednost“.

Trenerska veličina je oličena plasmanom na treće mesto na tabeli (ispred Liona, Marselja, Rena), finalom Kupa Francuske i povratkom u Ligu šampiona (doduše, kroz kvalifikacije).

„Čudo je napravio. Niko ovo nije očekivao. Čak ni ja, kad sam došao i video ekipu, nije mi delovala da može da napravi nešto više. Sve vreme smo bili sedmi, osmi, onda na prelazu iz 2020. u 2021. počeli da nižemo pobede, krenulo je nabolje. Izgubili smo bodove u Strazburu i Lorijenu, a bili smo mnogo bolji i trebalo je da slavimo. Da jesmo, mogli smo do kraja da se borimo za titulu. Stigli smo i do finala Kupa Francuske, međutim, teško je dobiti Pari Sen Žermen triput u sezoni. Na našem stadionu smo preokrenuli rezultat u ligaškom derbiju, u Parizu ih baš razvalili, još jednom bi bilo previše, ha-ha-ha“.

Radom u Ajntrahtu, Kovač je pokazao da ume sa mladim igračima ofanzivnih karakteristima kakvi su Luka Jović i Mijat Gaćinović, te nešto stariji Filip Kostić. A, šta zahteva od štopera?

„Sigurnost, smisao za igru, liderstvo. Tipčne olduke defanzivca. Mogu da pričam na osnovu doživljaja na treninzima, nisam igrao pod njegovim nadzorom da bih mogao da ocenim ima li štoper slobodu da iznese loptu. Na treningu sam furao svoju igru, skretao mi je pažnju na greške u postavci i izboru rešenja, a što se tiče slobode, svaki trener je voli. Normalno, ako prođeš. Izgubiš li posed – gotov si. Naročito u Francuskoj, svaka se greška kažnjava“.

Posle nekoliko meseci belgijskog vazduha, bivši štoper Partizana punih pluća kuca na vrata prvog tima Monaka. Ili makar poboljšanje statusa, pošto je jesenas dobio priliku samo minut.

„Direktor Pol Mičel mi je rekao da je prezadovoljan, da na mene računa u narednoj sezoni. Kovač je kazao da se vidi da sam bio iznad belgijske lige, da sam se super izborio sa rivalima, maltene lagano igrao. Niko mi nije ništa konkretno saopštio za tim, ali sam dobio pohvale za urađeno u Serklu i u reprezentaciji. Pogotovo u duelu sa Portugalom. Taj meč je dosta toga pokazao. Kad je pritisak najveći, a protivnik prvak Evrope, udario sam pečat i pokazao da sam spreman za Monako“.

Tokom sedmice počele su pripreme crveno-belih za narednu sezonu. Dok u mondeskom mestu hvata zalet za takmičarski ciklus, Pavlović je zagledan u budućnost, kristalno jasnih ciljeva.

„Niko više ne pominje pozajmicu. Videćemo da li će svi iz sadašnjeg kadra ostati, ali mi je najbitnije da igram. U septembru, oktobru i novembru nas čekaju kvalifikacije za Prvenstvo sveta, želim da budem u formi, da imam utakmice u nogama. Ako opet bude problema, možda ću tražiti novu pozajmicu. Stvarno želim da igram. Bilo mi je teško da sedim na klupi ili budem van konkurencije za tim“, u vedrom tonu završio je Strahinja Pavlović razgovor za Mozzart Sport.

ODGOVARA MI ODBRANA SA TROJICOM

Svetski trend da sve više ekipa počinje utamice u rasporedu sa trojicom štopera izuzetno se sviđa Pavloviću.

„Skoro da sam zaboravio kako izgleda postavka sa dva štopera. Poslednja takva moja utakmica bila je finale Kupa protiv Vojvodine, sve ostale, u reprezentaciji i u Belgiji, igrao sam sa trojicom pozadi. Odgovara mi, ostavlja mi slobodu prilikom kretnji napred. Još u državnom timu Nikola MIlenković i ja stojimo široko, buklvalno na aut-liniji, Piksi od nas traži da ponesemo loptu“.

PIKSI NAS ZA OSAM MINUTA UVERIO DA MOŽEMO SA SVAKIM

Po odlasku u Monako počeli su redovno da stižu pozivi Strahinji Pavloviću iz Fudbalskog saveza Srbije za okupljanja A reprezentacije. Debitovao je pod selektorskom palicom Ljubiše Tumbakovića u Ligi nacija, da bi počeo standardno da igra otkako je na klupi Dragan Stojković kod koga je postigao i prvi gol za seniorski sastav državnog tima (u Japanu, protiv Jamajke).

Ne slučajno. Opšte je mišljenje da je Piksi promenio promenio način razmišljanja reprezentativcima.

„Kad sam ga prvi put video zračio je samopouzdanjem. Rekao je kako ne bi ni prihvatao selektorsku ulogu da ne veruje u naš kvaliet i plasman na Mundijal. Premijerni sastanak je trajao sedam, osam minuta, toliko mu je trebalo da nas uveri šta sve možemo. Izvukao je najbolje iz nas. Čovek sija“.

Počelo je pobedama nad Irskom i Azerbejdžanom, te remijem sa favorizovanim Portugalom.

„Bitno je da smo dobro startovali, ali je Katar i dalje daleko. Luksemburg će možda biti najkomplikovaniji protivnik na strani. Azerbejdžan nam dolazi, a u Bakuu smo mogli da kiksnemo. Irskoj je u Beogradu nedostajalo četiri, pet igrača, biće kompletna u Dablinu. Na kraju, Portugalci u Lisabonu. Opet, imamo lepe šanse“.

Strahinja Pavlović: Rekao sam da ću sigurno dati gol protiv Jamajke

Srbija je na početku novog ciklusa pokazala kvalitet kakav je ranije nije krasio. Bila je strpljiva. I kad je gubila od Iraca i Portugalaca nalazila je način da se vrati u život. Nije paničila ni kad su Azeri izjednačili.

„Pred susret sa Portugalcima Mister je govorio: „Ako izvuku remi biće to njihova sreća“. Izašli smo baš ofanzivno, sa Sergejom, Tadićem, Mitrovićem, Vlahovićem... Primili dva gola, tako što nam je njihov najniži igrač iz dve identične situacje dao golove glavom”.

Kako se osećaju štoperi kad ih glavom matira Diogo Žota?

„Strašno. Najgore je kad u prvom poluvremenu primiš dva gola. Još teže mi je pao njihov poslednji napad. Nikad se gore u životu nisam osećao. Imali smo 2:2, a onda nam daju gol (Ronaldo, op, au). Tu loptu sam video u golu, Stefan Mitrović ju je izbacio, sudija ništa nije svirao, onda sam spazio Bernarda Silvu, mislio da će je uterati. A onda je Mitar i taj zicer skinuo. Jednom i nas da pogleda Bog“.

IZMEĐU PARTIZANA I MONAKA IZBOR JE LAK

Odmah po dolasku u novu sredinu Strahinju Pavlovića je, kao da mu je rod, prihvatio bivši Partizanov, a sadašnji kapiten reprezentacije Crne Gore, Stevan Jovetić.

“Prihvatio me je od prvog dana. Pre dolaska, pustio mi je poruku: „Mili, samo sačekaj da se testiraš da me slučajno ne zaraziš, a kad dobiješ negativan nalaz, vodim te na večeru“. Izlazili smo, družili se, dolazili smo kod njega Maripan, Fabregas i ja. Gledali smo i Partizan zajedno, protiv Šarlroa. Joveta je veliki gospodin”.

I dalje inficiran grobarstvom?

“Nego šta. Svakodnevno komentariše Partizan, prati sve utakmice, u toku je. Ta emocija ostaje utkana svima koji smo prošli školu crno-belih. Primećujem po sebi, nekoliko puta se dešavalo da se poklope termini utakmica Monaka i Partizana, a pošto nisam bio u kombinaciji za tim morao sam da gledam preko TV-a. Naravno, birao sam Partizan. Propustio sam dve, maksimalno”.

GDE DA NAĐETE 80 BONUSA?

Svega 15 meseci bio je Pavlović prvotimac Partizana, ali je ostavio dubok trag, kako ponašanjem i požrtvovanjem, tako i unosnim transferom. A tek kad se malo odmakne od Humske može realno da sagleda širu sliku dešavanja u voljenom klubu.

“Imali smo prošle sezone sjajnih utakmica, dobrih rezultata, ali je liga bila slabija nego pre. Dosta je ekipa primilo veliki broj golova. Neke su ispale početkom drugog dela prvenstva. S druge strane, dobro je što smo imali dva bonusa, međutim, kad pogledaš da je to 20 ekipa, potrebno ti je 80 fudbalera mlađih od 21 godine (s obzirom da najmanje dvojica morala i da počnu na klupi). Gde da ih nađeš? Bio bi problem i Francuzima, koji vrve od talenata. Opet, iskočili su neki momci, pokazali da smo nepresušno vrelo talenata. To je za mlade velika šansa. Samo da budu pametni i iskoriste”, dodao je Strahinja Pavlović, s tim da je baš posle ovog razgovora FSS promenio pravilo bonusa tako da jedan igrač mlađi od 21 godine mora da počne i završi meč.