INTERVJU – Serhio Penja: Voleo bih da sam igrao sa Tadićem; nagrada za debi – šišanje na ćelavo

Legenda kaže da je sve počelo krajem 19. veka. Britanski mornari i trgovci su u lučki grad Kaljao u Peruu donosili konzerviranu hranu, ugalj, tekstil i kompletnu opremu za izgradnju železničke mreže u ovoj južnoameričkoj zemlji. Doneli su i fudbal, igru koja je za lokalno stanovništvo bila potpuno nepoznata. Od tad je sve krenulo. Fudbal se kao virus proširio na radnička naselja i siromašne kvartove Perua poput La Viktorije, Barios Altosa i Rimaka.

U tim zabitima glavnog grada Lime, gde vlada ulični kriminal, gde ljudi jedva sastavljaju kraj sa krajem nastala je – Pičanga. Ulični fudbal na peruanski način. Sve je isto kao kod nas. Kamen, cigla ili ranac služe kao stative. Glavna faca je onaj ko ima loptu kod kuće. Ako se on naljuti i ode – igra staje. Pravilo je da pravila nema. Ključna razlika je u grubosti. Zato Pičanga nije za svakoga. Rečenica “Izvini, nisam hteo” ne postoji. Kad dođete kući, puni ste modrica i ogrebotina.

Najveće poniženje je da nekome proturite loptu kroz noge. Kad to uradite, budite sigurni da će sledeći put protivnik ići đonom na vaše koleno ili zglob, jer tako se ravnaju računi. Kroz “dril” Pičange prošla su najveća imena peruanskog fudbala poput Hosea Paola Gerera, Klaudija Pizara, Huana Manuela Vargasa i Džefersona Farfana.

Morali su i ostali momci, poput Serhija Penje da prođu kroz sve ono što ovaj način uličnog fudbala nosi sa sobom. Spremalo ih je ono što ih čeka ako se odluče da budu profesionalni fudbaleri. Penja je ovog leta zadužio dres OFK Beograda, a u razgovoru za Mozzart Sport dotakao se brojnih interesantnih situacija iz karijere.

O  debiju za Alijansu iz Lime, neodlasku na Mundijal 2018. u Rusiji, igranju na 3500 metara nadmorske visine,  procvatu u Holandiji, ali za početak – Pičanga.
“Igra se pet na pet ili šest na šest. Kad sam bio mali, stalno sam igra taj fudbal. Vratio  bih se iz škole, obukao prve patike koje mi padnu pod ruku i nisam se vraćao kući pre mraka. Igra se grubo, često previše grubo i prljavo. Međutim, znate li koliko vas to očvrsne? Spremi vas za nešto mnogo ozbiljnije. U mom kraju Pičanga se igrala za novac. Bude nas puno i svi uložimo po jedan sol (peruanska valuta), kao kad bi ovde u Evropi davali po jedan evro. Učestvovalo bi, pet, šest ekipa i svi bi igrali za tu sumu koju smo skupili. Nema sudije, igra se po uličnim pravilima, a to je značilo da ćeš retko kad dobiti faul. Ekipa koja izgubi automatski ispada i onda igrate protiv sledeće. Samo ako pobedite sve utakmice dobićete novac koji su svi uložili. To je naša Pičanga”, prisetio se Serhio Penja na početku razgovora za Mozzart Sport.

Sa deset godina si počeo da treniraš fudbal u Alijansi iz Lime, ali si iskusio šta znači igrati fudbal u vojoj bazi.
“Moj otac je vojno lice, pa sam često  dolazio kod njega na posao da igram fudbal. Igrali smo sa vojnicima, svi su, naravno, bili mnogo stariji od nas. Međutim, voleo sam da igram sa njima. Čak smo ponekad organizovali turnire unutar baze. Nisu nas gledali kao decu, kad bi nas oborili, dobacili bi “Ustaj mali, nije ti ništa!”. Prema meni su čak bili blaži nego prema ostalima. Verovatno  zato što im je moj otac bio nadređeni”.

PAOLO GERERO KAO ČLAN PORODICE, DA IGRA NA JEDNOJ NOZI, BIO BI KLASA ZA SEBE

Kako biste opisali žrtvu koju su vaši roditelji podneli da biste postali profesionalni fudbaler? Znamo da je u Južnoj Americi često slučaj da roditelji žrtvuju maltene sve kako bi njihov sin ili ćerka uspeli u sportu. Na tim prostorima je fudbal često beg od sumorne realnosti i teškog života.
“Majka i otac su ogromnu žrtvu podneli zbog mene i brata. Mnogo su radili kako bi nam omogućili stvari poput kopački i svega što nam je bilo potrebno. Imam osećaj kao da sam zavoleo fudbal čim sam se rodio. Nikada nisam krenuo lošim putem. Uvek sam bio usmeren na fudbal. Porodica mi je mnogo pomogla da ostanem fokusiran, jer je u Južnoj Americi drugačije i ponekad nije lako misliti samo na fudbal. Mnogi ljudi krenu pogrešnim putem i počnu da rade loše stvari. Ali ako ste fokusirani, znate šta želite i porodica je uz vas, onda to nije problem”.

Od malih nogu te svi znaju kao nećaka Hosea Paola Gerera. Najbolji fudbaler u istoriji Perua. Kako je izgledao odnos sa njim na terenu i van njega. Jednom prilikom si rekao da si držao njegov dres na zidu u sobi?
“On mi je kao član porodice, igrali smo zajedno u Alijansi iz Lime i reprezentaciji Perua. Otkako sam postao reprezentativac, odnos nam je postao još bliskiji. Naravno, kad smo na terenu – nema porodice, mi smo saigrači i ništa više od toga. Isto je i na treningu. Ogromno poštovanje imam prema njemu, napravio je neverovatnu karijeru, najveća legenda peruanskog fudbala. Baš zato je pomalo komplikovano igrati sa njim. Što traži od sebe, traži od drugih”.

Da li si osećao pritisak zbog toga što je tvoj ujak toliko veliko ime u južnoamerkičkom fudbalu i da li su ljudi očekivali da na terenu budeš ono što je on bio?
“Ne. On je ispisao svoju istoriju,  ja pokušavam da ispišem svoju. Potpuno smo različiti. Igramo na drugačijim pozicijama i ne mogu da se upoređujem sa njim. On je neverovatan igrač, najbolji u Peruu i još jedan od najboljih peruanskih napadača. Za mene je u reprezentaciji bio poput idola. Ne mogu da se poredim sa njim. Još uvek igra u Alijansi i najbolji je igrač u ligi uprkos godinama (42). Da igra na jednoj nozi, bio bi klasa za sebe. Neverovatan karakter i temperament”.

©Mozzart Sport

Bili ste standardan reprezentativac, jedan od bitnijih u timu, a onda 2018. niste otišli u Rusiju na Mundijal. Umesto vas je otišao Paolo i to posle problema koje je imao sa dopingom.
“Jedan od najtežih trenutaka u karijeri. Međutim, vremenom sam tu situaciju shvatio kao nešto što mi je dalo dodatnu snagu da napravim karijeru kakvu imam danas. To je jednostavno jedna od normalnih stvari koje se događaju u fudbalu. Bio sam srećan što je Peru otišao na Svetsko prvenstvo i što sam bio deo te ekipe. Situacija jeste bila teška, ali nije bila razlog da spustim glavu i odustanem. To je deo igre”.

U PERUU SI JEDNOG DANA LIONEL MESI, DRUGOG NAJGORI FUDBALER NA SVETU

Nekoliko puta ste već pomenuli Alijansu iz Lime i jedan ste od najmlađih debitanta u istoriji kluba (16 godina i četiri meseca). Kako pamtiš trenutak kada ti je  trener rekao da ulaziš u igru. Bilo je to 2012. godine?
“Nestvaran trenutak.  Bilo je neverovatno. Bio sam u Alijansi od desete godine i čitav život sam sanjao da zaigram za taj klub. Posle toga želeo sam da odem u Evropu. Na kraju sam ostvario sve te snove. Prvi nastup za Alijansu bio je neverovatan trenutak za mene, moju porodicu i sve ljude koji su me godinama podržavali. Bio sam veoma srećan. Ugovor sa klubom imao sam od 14. godine, tako da sam očekivao da će taj trenutak jednog dana doći. Kada se konačno dogodio, bio je to jedan od najboljih momenata u mom životu”.

Šta se desilo posle utakmice, kakvu si “nagradu” dobio od saigrača?
“Nagrada za debi je bila – šišanje na ćelavo. Nije toliko poznato ljudima u Evropi, ali je u Južnoj Americi normalno da vas ošišaju na ćelavo kad debitujete. Znao sam da će se to desiti čim sam prvi put zaigrao. Nikome to nije bilo čudno, čak i roditelji znaju za tu tradiciju”.

Tokom igranja u Peruu iskusio si igranje u sredinama kao što su Kusko i Uankaj. Kako je igrati tamo?
“Igrate u mestima gde je nadmorska visina ogromna. Uankaj je na 3.200 metara, a Kusko na 3.400. Odigrao sam mnogo utakmica u tim gradovima i jako je neprijatno. Teško je opisati kako to izgleda. Prvo, ne možete normalno da dišete. Noć pre utakmice, ne postoji šansa da zaspite, osećate bolove u stomaku, glava vam pulsira. Ponekad se dešavalo da osećamo krv u ustima. Zaista je naporno. Na sve to, ni tereni nisu bili u idealnom stanju. Sad su dosta bolji. Sve je to deo peruanskog fudbala”.

U Srbiji je pritisak navijača ogroman, pogotovo ako igraju Crvena zvezda i Partizan. Kakva je situacija u Peruu?
“Ako igrate za Alijansu, Sporting Kristal ili Universitario, najveće klubove u Peruu, i počnete da gubite ili odigrate nekoliko loših utakmica, ljudi počinju mnogo da kritikuju. To postoji svuda, ali je u Južnoj Americi posebno izraženo. Ponekad ljudi pređu granicu. Ako igrate loše, najbolje je da ne slušate i ne gledate šta ljudi govore ili rade. Zapravo, najbolje je da se ne obazirete na to ni kad igrate dobro, ni kad igrate loše. Ako igrate dobro, za njih ste Mesi, a ako je loše, najgori ste igrač na svetu. Zato igračima tamo ponekad nije lako. Morate mentalno da budete jaki i da nastavite dalje”.

VRATIO SAM SE U PERU ZBOG DOKUMENATA I POSTAO REPREZENTATIVAC

Imao si prilike da igraš najveći derbi Perua – Alijansa Lima protiv Universitarija. Kako bi opisao taj doživljaj?
“Potpuno drugačije od svega što sam video. Atmosfera je posebna. Nikada nisam osetio ništa slično. Cela nedelja uoči derbija  je drugačija. Ako se derbi igra u nedelju, već od ponedeljka sve počinje da se vrti oko te utakmice. To je neverovatno iskustvo i jedan od najboljih trenutaka koje fudbaler u Peruu može da doživi”.

©Starsport

Sa 18 godina ste prvi put otišli iz domovine. Primetili su vas skauti Granade i otišli ste u Španiju. Prvo ste igrali za B tim, ali kako je bilo kad si odvojen od roditelja i dođeš u sredinu gde nikoga ne poznaješ?
“Nije bilo lako jer sam bio veoma mlad i blizak sa porodicom. Prvi put sam otišao na drugi kraj sveta. Bio sam praktično sam, jedino je agent bio uz mene.  Ali upravo sam o tome sanjao celog života. Kada sam otišao u Granadu, bio sam veoma srećan jer sam čitav život želeo da odem u Evropu i tamo igram fudbal. Video sam veliku razliku.  U to vreme je fudbal u Peruu bio profesionalan, ali mnoge stvari oko fudbala nisu bile na najvišem profesionalnom nivou, poput terena za trening i sličnih stvari”.

Kako danas gledaš na period u Granadi, igrao si neke utakmice, ali nisi imao nikakav kontinuitet. Nisi odigrao nijednu utakmicu u Primeri, osetio si samo igranje u Segundi?
 “Kada sam stigao u Granadu, to je bila La Liga. Tamo su tada igrali najbolji igrači sveta: Lionel Mesi, Kristijano Ronaldo, Andres Inijesta, Ćavi i ostale legende. Sve je bilo potpuno drugačije. Bio sam srećan jer sam došao na mesto gde su igrali svi ti fudbaleri. Proveo sam tamo oko dve godine. Bio sam veoma mlad kada sam stigao. Tadašnji vlasnici Granade dovodili su mnogo mladih fudbalera iz različitih zemalja. Prvo smo igrali za ekipu do 19 godina, zatim u Segundi B, a onda smo počeli da ulazimo u prvi tim. Bio je to proces kroz koji su prolazili svi mladi igrači koji su tamo dolazili. Bilo je mnogo fudbalera iz Čilea, Venecuele, Kolumbije, Ekvadora i Afrike. Bio je to težak period jer je ispred nas bilo mnogo igrača i velika konkurencija”.

U jednom trenutku vratio si se u Peru. Otišao si na pozajmicu u San Martin i to ne zato što te je Granada poslala, nego si morao.
“San Martin nije klub veličine Alijanse, ali nije ni mali. Negde je u sredini. Ranije je često osvajao prvenstvo i dobro plaćao igrače. Dok sam bio igrač Granade, morao sam na godinu dana da se vratim u Peru zbog dokumenata i drugih stvari. Tada sam igrao za San Martin. Dok sam bio u tom klubu, prvi put sam dobio poziv u reprezentaciju. Bio je to veoma dobar period za mene”.

BIO SAM JEDAN OD NAJBOLJIH VEZISTA U EREDIVIZIJI, MOGAO SAM DA SE VRATIM U ŠPANIJU

Kakva je reakcija bila kad si saznao za poziv u nacionalni tim? U tom periodu si se tražio, mlad  otišao u Španiju, nisi imao minute u Granadi, a posle jedne sezone u San Martinu si ozbiljno skrenuo pažnju na sebe.
“Bio sam veoma srećan jer nisam očekivao poziv. Igrao sam za San Martin, a ne za Alijansu ili Universitario. Nije uobičajeno da reprezentacija poziva mnogo igrača iz takvih klubova. Međutim, tada smo imali veoma dobru ekipu. Pozvali su još jednog našeg igrača i mene. Nakon toga sam ostao uz reprezentaciju narednih devet ili deset godina”.

Posle svega, morao si da odeš iz Španije, ali nisi otišao daleko. Ostao si na Pirinejima i potpisao za Tondelu. Osetio si šta znači borba za opstanak do maltene poslednjeg kola.
“Kada sam počeo da igram za prvi tim, ostao sam neko vreme, a onda sam odlučio da odem. Granada je tada bila u drugoj ligi, a meni je bilo potrebno da igram u prvoj ligi. Zato sam kasnije otišao u Portugal.  I dalje ste u Evropi i igrate protiv velikih klubova poput Porta, Benfike i Sportinga. Kada igrač ode iz Perua, cilj mu je da što duže ostane u Evropi. I dalje sam bio mlad kada sam došao u Portugal, igrao sam u prvoj ligi i nastupao gotovo na svakoj utakmici. Bio sam veoma srećan tamo”

Jedna sezona bila je dovoljna da dobiješ ponudu iz Holandije. Otišao si u Emen i povukao jedan od najboljih poteza u karijeri uprkos tome što ste ispali u niži rang.
“Dolazim iz Perua, a nama peruancima nije lako kad moramo da igramo van svoje zemlje. Teže nam je nego Brazilcima i Argentincima. Odlazak u Emen bio je dobra prilika da pokažem koliko mogu, odigram dobro i kasnije pređem u neki drugi klub. Proveo sam tamo dve godine i bilo je sjajno. U prvoj sam bio jedan od najboljih veznih igrača lige, iako je Emen mali klub. Igrali smo veoma dobro i bili samo tri boda udaljeni od mesta koje vodi u evropska takmičenja, ali je sezona prekinuta zbog kovida. Sledeće godine smo ispali iz lige. Ipak, imam veoma lepe uspomene. Odigrao sam mnogo utakmica u Erediviziji, što mi je bilo veoma važno za karijeru. Doživeo sam da mene i još jednog saigrača iz Perua uvrste u najbolji tim Emena svih vremena”.

©Guliverimage/ xGonzalesxPhoto JoexMillerx

Da li je taj saigrač bio Migel Arauho, bivši štoper Crvene zvezde?
“Jeste. Napravili smo ime tamo i to je lepa stvar. Proveli smo dve prelepe godine i bili veoma važni igrači. Zavoleli smo grad i sve ljude koji žive u njemu”.

Na kraju sezone 2020/21 napustio si Emen. Posle dve odlične sezone, mnogo klubova se interesovalo za tebe, među njima i Ajaks. Zašto na kraju nisi završio u Amsterdamu?
“To je zapravo bilo u periodu kada je počela pandemija kovida. Pokazali su interesovanje, ali je tada klubovima bilo veoma teško da kupuju igrače. Mnogi su imali finansijske probleme zbog plata i čitave situacije tokom pandemije. Nije bilo ništa konkretno od strane Ajaksa. Postojalo je interesovanje i komunikacija sa klubom, ali nikada nismo stigli do zvaničnih pregovora. Na kraju sam čekao druge ponude i otišao u Švedsku”.

KO NE BI VOLEO DA IGRA SA DUŠANOM TADIĆEM?

Koji su još klubovi tada bili zainteresovani da te angažuju?
“ Ne sećam se više. Pominjao se Ajaks, mislim da je postojala mogućnost i da se vratim u Granadu, kao i interesovanje nekih drugih prvoligaša iz Holandije. Ne mogu tačno da se setim”.

Tokom te dve sezone u Emenu, igrao si protiv Ajaksa, koji je tada igrao fantastičan fudbal. Kapiten je bio Dušan Tadić, u tom momentu – igra fudbal života. Kakav je utisak Dušan ostavio na tebe?
“Neverovatan igrač. Dok je bio tamo, bez dileme -   jedan od najboljih fudbalera lige i kapiten najbolje ekipe u Holandiji. Uvek je bio u centru pažnje. Za mene je vrhunski igrač. Čuo sam i da je veliki profesionalac i veoma važna ličnost za srpski fudbal”.

Kad već imaš reči hvale za njega, da li bi voleo da si nekad igrao sa njim. Utisak je da je svaki igrač Ajaksa uz njega izgledao bolje?
“Naravno. Ko tada ne bi želeo da igra sa Tadićem? Bio je jedan od najboljih fudbalera lige, stalno je davao golove, delio asistencije. Zadovoljstvo je gledati takvog igrača i igrati protiv njega”.

Kao što si rekao, izabrao si Švedsku, tačnije – Malme. Statistika sve govori – tri i po godine, tri titule i dva kupa.
“Period u Švedskoj bio je jedan od najboljih u mojoj karijeri. Osvajao sam trofeje, igrao redovno, nastupao u Ligi šampiona i Ligi Evrope. Mislim da sam u karijeri ostvario gotovo sve što sam želeo. Jedino nisam igrao na Svetskom prvenstvu. Sve ostalo sam ostvario: igrao sam Ligu Evrope, Ligu šampiona i osvajao titule . Moja misija je uspešna”.

Kako si podneo švedsku klimu? Dešava se da nedeljama gotovo da nema sunca i da bude veoma hladno.
“U početku je bilo u redu. Došao sam iz Holandije, tako da razlika nije bila toliko velika. Zbog toga sam se vrlo brzo prilagodio. Proveo sam tri i po posebne godine u Švedskoj. Imam samo lepe reči za Malme. To je neverovatan klub sa sjajnim ljudima. Uvek kažem da bi Malme mogao da bude primer klubovima iz mnogih zemalja. Sve rade kako treba. Igračima pružaju sve što im je potrebno. Ako sa Malmeom ne osvojite prvenstvo, morate da budete razočarani, jer klub i ljudi čine sve da vam omoguće da igrate dobro. Imaju odlične terene, stadion je stalno pun i sve funkcioniše na visokom nivou”.

©Guliverimages

Ako je period u Švedskoj bio oličen trofejima, onda je PAOK bio promašaj. Dobio si ugovor na tri godine, odigrao pet utakmica u prvoj sezoni i otišao. Šta se desilo?
“Došao sam i imao određene probleme sa klubom. Ne želim sada da govorim o tome jer je prošlo mnogo vremena. Potpisao sam ugovor na tri godine, ali sam kasnije odlučio da odem. Imam ćerku i nedostajala mi je, pa sam želeo da igram u svojoj zemlji i na kratko se vratio u Alijansu. Dobio sam dobru ponudu i vratio sam se tamo nakon što sam raskinuo ugovor sa PAOK-om”.

PLATE IGRAČA U PERUU - 1.200.000 EVRA, 1.000.000, 800.000...

Kako bi uporedio trenutak kad si kao veoma mlad debitovao za Alijansu i trenutak kada si se godinama kasnije vratio u klub?ž
“Razlika je ogromna. Kada sam se vratio, imao sam oko 30 godina i situacija je bila potpuno drugačija. Klub je postao mnogo profesionalniji. Alijansa je sada u veoma dobroj situaciji, igra Kopa Libertadores i Kopa Sudamerikanu i mnogo toga se promenilo”.

Negde između povratka u Peru i dolaska u Srbiju, imao si kratko iskustvo u Turskoj. Igrao si Drugu ligu u Sakariji.
“Ne mogu ništa lepo da kažem o tom klubu. Proveo sam tamo četiri meseca i ponašali su se veoma neprofesionalno. Nisu isplaćivali plate i nisu ispunjavali obaveze. Do danas nisam dobio ni evro od onoga što su mi dugovali. Otišao sam tamo, igrao četiri meseca, pa pokušao da nastavim karijeru na drugom mestu”.

Kad je već Turska bila loše iskustvo, kako ti izgledaju utakmice u Mozzart Bet Superligi Srbije? Možeš li srpsku ligu da uporediš sa nekom od liga u kojima si ranije igrao?
“Svaka liga je drugačija, ali ako bih morao da je uporedim, možda ima sličnosti sa Grčkom ili Portugalom. Igrao sam u Švedskoj, Holandiji, Portugalu, Španiji, Turskoj i Grčkoj i mislim da je svaka liga priča za sebe. U Peruu se mnogo više obraća pažnja na tehniku, igra se nešto sporije, nema toliko trčanja kao ovde. Superliga je dosta fizički zahtevna. Ipak, iznenađen sam kvalitetom u Srbiji. Ovde ima mnogo kvalitetnih fudbalera i dobrih ekipa. Ne samo dve, nego više njih”.

Kakva je razlika između plata fudbalera u Peruu i Srbiji?
“Ne znam tačno koliko zarađuju fudbaleri u vašoj zemlji, ali u Peruu danas postoje igrači koji imaju platu 1.200.000 evra, 1.000.000 ili 800.000 godišnje.  Kada reprezentativac Perua završi sa igranjem u Evropi i vrati se u zemlju, može da dobije veoma veliki ugovor. Kad sam se vratio u Alijansu, moja plata je bila veća nego što sam imao u PAOK-u, a u Solunu sam dobio trogodišnji ugovor. U Peru se vraća mnogo reprezentativaca koji su igrali u Evropi i oni imaju izuzetno velike zarade”, završio je Serhio Penja.