INTERVJU – Saša Ilić: Nije ovo igrica, pa da kupujemo nabudžene igrače; S Čelsijem i Murinjo i ja dobijamo Čuku

Igračka karijera ostaće da se pamti, a o njenoj veličini svedočiće činjenica da je, osim što je ostao urezan u srca partizanovaca, zaslužio i poštovanje pristalica najvećeg rivala.

Međutim, nakon što je okačio kopačke o klin, Saša Ilić je stavio tačku na jedno i otvorio novo poglavlje. Sve učinjeno u dresu sa brojem 22 danas je istorija i deo arhive, dok je trenerski put koji gradi - sadašnjost. Redovi fudbalske biografije počeli su da se nižu, a važan momenat u istoj predstavljaće godina na izmaku u kojoj se nekadašnji fudbalski arhitekta uhvatio u koštac sa prvim samostalnim izazovom u seniorskom trenerskom poslu.

Dolaskom u Čukarički Ilić je otvorio novi segment fudbalske biografije, a na dolazak na Banovo brdo i bogatu karijeru osvrnuo se u novogodišnjem intervjuu za Mozzart Sport.

"Kad sam završio karijeru znao sam da neću praviti značajniju pauzu. Igrao sam veoma dugo, ceo život sam u fudbalu i još kao igrač sam završio A i B trenerske licence, te mi je po odlasku u igračku penziju preostala samo PRO licenca. Dobio sam odmah ponudu da budem selektor kadeta što sam prihvatio bez nedoumice. Smatram da je najbolje početi rad sa decom u razvoju. Uporedo radeći sa tom selekcijom pozvao me je Dragan Stojković Piksi da mu budem pomoćnik i to je bio novi korak napred. Proveo sam lep period usavršavajući se kroz rad sa tim klincima i gledajući sadašnjeg selektora i rad seniorske reprezentacije. Rad u velikom sistemu poput nacionalnog tima donosi ogromno iskustvo, ali sa druge strane nije isto kao kad imaš direktnu odgovornost. Iz tog razloga poziv Čukaričkog doneo je tešku odluku, jer sam došao u iskušenje da samostalno preuzmem seniorski tim. Mnogo sam razmišljao nakon što je stigao poziv. Čukarički je izuzetan klub za afirmaciju trenera početnika, mirna sredina, sa pregršt talentovanih igrača i tamo nije prioritet da se napada prvo mesto, već razvoj mladih igrača uz određene rezultate. Takođe, radi se o klubu idealnom da predstavim sebe kao trenera. Sa druge strane, mane su to da mi je prvi trenerski posao. Razmišljao sam i veoma brzo prelomio da je pravo vreme za takav izazov. Komunicirao sam potom sa ljudima koji su danas u mom stručnom štabu i počeo novo poglavlje. Trenutno sve ovo ne izgleda loše. Volim fudbal i svakodnevni rad. Imam vrhunske stručnjke oko sebe, sjajnu komunikaciju sa rukovodstvom kluba i talentovane igrače, te smatram da je odluka da prihvatim aktuelni posao odličan korak", počeo je Saša Ilić razgovor za Mozzart Sport.

Brzo ste se adaptirali na trenerske vode. Koji je bio prvi korak po dogovoru sa rukovodstvom Čukaričkog?

"U trenerskom poslu, pa i u igračkoj karijeri, nikad ne znaš šta donosi sutra i u jednom trenutku sam morao da donesem odluku da se osamostalim. Nemoguće je isplanirati kada će doći dan da se napravi iskorak, ne mogu da kažem - za tri godine ću se osamostaliti i preuzeti prvi tim Čukaričkog. Smatram da sam napravio dobru odluku. Privlači me posao, fudbal i sve vezano za fudbal. Gedao sam da napravim kvalitetan stručni štab i da se okružim ljudima koji će mi pomoći da ekipa i ja budemo bolji. Birajući saradnike gledao sam da, pored toga što su odlični ljudi, izaberem osobe koji su dugo u poslu, koji dobro rade i cenjeni su u poslu. Ta dva kriterijuma su bila važna - dobri su ljudi i znaju u ovom trenutku više od mene".

Prvi samostalni trenerski posao doneo je priliku da primenite znanje stečeno kroz rad sa brojnim velikim trenerskim imenima sa kojim ste sarađivali poput Radomira Antića, Ljubiše Tumbakovića, Avrama Granta, Lotara Mateusa... Ko je imao najviše uticaja na formiranje vaše trenerske filozofije i kako ona izgleda u teoriji?

"Svi smo u mladosti igrali Fudbal menadžera, kupovali nabudžene igrače i leteli sa njima. Još u najranijim igračkim danima razmišljaš o taktici, postavci, kreiraš određene scenarije u glavi. Na igračkom putu uzmeš nešto od svakog trenera, ko god on bio. Imao sam sreću da sam dugo trajao i da su me trenirala velika imena. Uvek napomenem dva čoveka sa kojima sam proveo mnogo vremena, strateg koji je bio veoma bitan za moj razvoj i što sam postao igrač je Miša Radaković, dok sam najduže bio uz Ljubišu Timbakovića. To su dve osobe koje su me vodile od devete do 24 ili 25. godine. Veliki vremenski period. Od svih ostalih sa kojima sam potom radio sam nešto video. Shvatio sam da je pre svega bitna selekcija igrača. Možeš da budeš Žoze Murinjo ili Saša Ilić, sa Čelsijem ćeš dobiti Čukarički. Druga stvar je da od igrača koje imaš praviš grupe koje sarađuju i tek onda da stvaraš timski rezultat. Kompaktnost je veoma važna. Sedeo sam nedavno sa Grantom, velikim trenerom i velikim čovekom, kroz razgovor kada mi je objašnjavao neke fudbalske segmente shvatio sam koliko ova igra može da bude komplikovana, ali i jednostavna. Na početku karijere svi kupujemo milijardu knjiga, o Gvardioli, Klopu, ovome, onome... Kada otvoriš svaku od njih vidiš da je sve u njima slično, međutim rezultati nisu isti. Ono što je bitno je da napravimo grupu u svlačionici, kao i u stručnom štabu, da kreiramo atmosferu i uz pozitivan duh će doći dobri rezultati".

Kada je u pitanju selekcija igrača prva vam tek predstoji jer ste klub preuzeli u jeku jeseni. Da li ste zadovoljni kadrom kojim raspolažete?

"Čukarički ima pet-šest igrača koji su dugo u klubu i koji su oslonac ekipe i nose je, dok je tu i mnogo talentovane dece koja imaju priliku da pokažu svoj kvalitet jer nema pritiska što je dobro sa jedne strane, ali sa druge, nekada je potreban taj naboj. Svi igrači Čukaričkog, izuzev najstarijih, treba da razmišljaju o novom koraku. Čak i u Partizanu dok sam bio govorio sam mlađima, ukoliko je njima cilj da ceo život budu u Partizanu, ne razmišljaju dobro. Takav pristup pravi razliku da li igraš u Seriji A ili u Mađarskoj. A mnogi igrači toga nisu svesni. Moraju da budu uvek spremni da iskoriste šansu, jer ih niko neće gledati kao mi ovde. Inostranstvo to ne trpi. Pokušavam da im na drugarski način objasnim šta ih čeka na narednom koraku jer niko neće imati razumevanja u inostranstvu, a imaju potencijal".

Pomaže li lično iskustvo prilikom prenošenja tih lekcija?

"U moje vreme je bilo drugačije. Trudim se da im obrazložim da je rad neophodan i da potencijal nije dovoljan. Ne želim da samo odu u inostranstvo, da se prodaju, već da traju. Najbitnija stvar je da traješ, a da bi u tome uspeo moraš da budeš spreman za ono što te čeka u inostranstvu. Tamo se ne čeka. Pokušavam da igračima usadim taj mentalitet. Trudim se da im ukažem na neke greške koje sam pravio. I meni su u igračkim danima govorili da moram da budem spreman, voleo trenera ili ne. Kada mi je Mateus rekao igraćeš zadnjeg veznog odgovorio sam "neću". Međutim, kada sam video da čovek neće promeniti svoje mišljenje i nakon što sam shvatio njegovo gledište, prihvatio sam odluku trenera. Jednostavno, moraš da radiš, čekaš svoju šansu i kada se ukaže prilika da pružiš maksimum".

SIGURNO BI BILO BOLJE DA SAM RANIJE OTIŠAO IZ NAŠEG FUDBALA

Da li vam je ostala žal za nekom neugrabljenom prilikom ili korakom na igračkom putu?

"Tek kad završiš karijeru, kada sedneš sam i napraviš retroperspektivu vidiš šta si mogao i šta je trebalo drugačije. Bilo je drugo vreme, treneri su nam davali savete, ali smo se sami borili za sebe. Karakterno smo bili jači. Nismo imali bilo kakvu potporu. Nije se kao danas brusio neki talenat, posvećivalo mu se toliko vremena, niti se govorilo šta treba da radi. Da je imao ko da mi da određene savete bez dileme bih napravio više u karijeri. Putevi kojima sam išao, gde sam igrao i koju sam ulogu imao zaista me čine zadovoljnim, ali sigurno bi bilo bolje da sam ranije otišao iz našeg fudbala jer kada znaš da ćeš igrati, opustiš se i ne napreduješ u meri u kojoj bi trebalo. Nisam stagnirao, ali mogao sam da napravim iskorak. Svako od nas pravi greške i uvek je veća naknadna pamet. Čovek se uči dok je živ".

Mijailović sve dalje od Partizana: Jovanović i Rusi kvare planove crno-belih

Prvi odlazak iz Partizana bio je u Seltu. Postoji li razočaranje što se priča u Primeri završila na epizodi u Vigu?

"Bili smo na pripremama sa Partizanom kada je Radomir Antić preuzeo Seltu. Bio je čovek koji je živeo fudbal, pratio je sve i nije ni čudo što je napravio takvu karijeru. Želeo je da me dovede u klub i potpisana je pozajmica sa pravom otkupa. Sve je krenulo kako treba, ali je onda usledio pad. Selta je igrala osminu finala Lige šampiona, a ispala je iz Lige. Sličan epilog se ne pamti. U svakom slučaju iskustvo iz Španije je pravo bogatstvo, to je zemlja u kojoj se igra najbolji fudbal, ali je i najteže. Nisam se zadržao na Pirinejima iako je postojala opcija. Vratio sam se u Partizan. Sve ima svoje zašto i zato. Igrao sam za klub za koji navijam i volim od rođenja i to je privilegija samo po sebi. Naravno, svakako da bih voleo da sam napravio još neki korak u inostranstvu. U Selti sam video da je moj kvalitet, koji je u našoj ligi bio takav da sam bio u dva-tri igrača, zapravo na nivou svih saigrača u Španiji. Od najbanalnijih stvari poput igre na dva dodira u kojoj sam kod nas bio jedan od boljih... Čim sam video da su tamo trojica igrača bolja, pomerio sam se i ne igram. Pored svega toga, ostaje pitanje šta bi bilo i da sam ja donosio drugačije odluke jer sam imao ponudu da ostanem u Selti koju sam odbio. Da li bi bilo drugačije? Da li bi mi ostanak promenio život? Ne znam. Čitav život i karijera zavise od određenih detalja, da li iskoristiš trenutak, a za taj trenutak moraš da budeš spreman. Dao sam gol Realu u dresu Selte, ali nisam uspeo isto i u crno-belom dresu jer nisam bio spreman za taj momenat. Da mogu da promenim tadašnji način razmišljanja sigurno bi bilo drugačije, ali to ne može niko. Sa 20 godina misliš da ti niko ne može ništa".

Pomenuti promašaj protiv Galaktikosa i danas budi gorčinu?

"Promašaj protiv Reala me prati. To je trenutak koji se dešava jednom, jednom se igra protiv Reala, naročito Galaktikosa, po imenima najboljeg tima u istoriji najvećeg kluba na svetu. Pritom, Partizan uopšte nije bio inferioran u odnosu na Madriđane. Mogli smo da pobedimo jedan takav tim u kojem je dovoljno pomenuti samo Ronalda i da se bez daljeg nabrajanja stekne predstava o kvalitetu te ekipe. Jednostavno, taj promašaj se dogodio. Kao mlađi sam se dugo pitao da li je moguće i zašto je to tako. Da sam hteo da ga promašim teško da bih uspeo. Vraćao sam se na taj momenat, pokušavao sam da odgovorim sebi, pravio analizu, ali to je već pominjana naknadna pamet. Potrebno je biti spreman da iskoristiš šansu, da je ugrabiš".

Ilić i Ronaldo, Foto: Starsport

NEMOJ DA BUDEŠ SAMO ČLAN EKIPE KOJA JE POBEDILA PARTIZAN - BUDI NAJBOLJI

Pokazuju li vaši izabranici danas tu spremnost da ugrabe šansu?

"Imam iskren odnos sa igračima i rekao sam im javno da je za neke stvari potrebno pokazati karakter. Uvek im govorim, nemoj da budeš član ekipe Čukaričkog koja je pobedila Partizan 1:0. Budi deo Čukaričkog koji je pobedio Partizan 1:0, a da si upravo ti bio najbolji igrač. Neophodno je samopouzdanje, ja sam bio naviknut u Partizanu na takav pristup i osoba sam koja voli takmičenje. Takođe, potrebno je da budeš maksimalno fizički spreman i da imaš želju da igra celog tima zavisi od tebe. Primera radi, Đorđe Jovanović je među najboljim centarforima u ligi i on je toga svestan, ali malo mu fali da napravi ogroman rezultat. Ne sme da se zadovoljava malim stvarima, da na jednoj utakmici da nekoliko golova, pa da ga nema niz utakmica. Neophodno je da na četiri od šest susreta bude odličan".

Vidite li pomak u radu sa igračima kada povučete paralelu nakon nekoliko meseci?

"Kvalitet je veliki, imaju potencijala. Imali smo utakmice u kojima sam mislio da idemo u određenom pravcu, pa je nailazila utakmica u kojoj se sve sruši. Uvek će se dešavati loše utakmice, ali moramo da imamo kontinuitet. Ne smemo da imamo velike oscilacije, ali one su normalne sa mnogo bonusa i mladih igrača. Ipak, želim da ih smanjimo, svedemo na minimum. Protiv Crvene zvezde su nam nedostajali određeni igrači, ali nismo pružili otpor kakav sam smatrao da treba. U poslednjih 10-15 minuta utakmica je mogla da ode i u jednom i u drugom pravcu, ali smatram da ne treba da igramo kako smo igrali taj duel. I da smo dobili isto bih rekao. Druga stvar je susret sa Partizanom, odigrali smo mnogo bolje i videle su se određene stvari koje radimo na treninzima. Igrači su videli da mogu da se nose sa našim najboljim ekipama, međutim protiv velikih timova kada promašiš dve ili tri šanse to je previše".

Vaše gostovanje Partizanu privuklo je veliku pažnju. Kako je povratak u Humsku, ali sa druge strane, izgledao iz vaše perspektive?

"Kada su emocije u pitanju, ne krijem ih i nikada neću voleti više Čukarički od Partizana, ali naravno da sam želeo da pobedim sa Čukom. Trener sam i želim uspeh, ali emocije su zaista bile jake po povratku u Humsku. Uprkos svemu, znao sam da neće biti tenzije i da će sve biti u najboljem redu".

PARTIZANOVA UPRAVA I JA - DRUGAČIJI STAVOVI

Kako je prošao tadašnji susret sa ljudima iz kluba?

"Pred kraj igračke karijere svi su očekivali da ću ostati u Partizanu i kada okačim kopačke o klin. Kroz razgovor sa rukovodstvom kluba shvatio sam da nam razmišljanja nisu ista. Ne kažem da sam u pravu ili nisam, ali zbog razmimoilaženja u stavovima nije došlo do dogovora. Nema ničega lošeg u celoj priči. Šta nosi dan, a šta noć to se ne zna. Ono što nije upitno je da je Partizan meni u srcu. Nije mi bilo lako da igram protiv Partizana, prvi put sam se našao naspram kluba u kojem sam proveo dvadeset godina. Ipak, pri dolasku u Čukarički znao sam da će taj dan doći".

Niste izabrali funkciju u Partizanu po svaku cenu?

"Jednostavno su nam se razmišljanja mimoilazila. Krenuo sam korak po korak, a moja sreća je što sam tokom posledne tri-četiri godine, dok sam još bio aktivan igrač, razmišljao kao trener. Igrao sam manje i imao takvu ulogu. Neprimetno sam ušao u pauzu i već sam kao igrač bio desna ruka nekim trenerima. Komentara ima, kao i kada sam igrač bio, ljudi sude pogrešio si ili nisi, ali vreme će zapravo dati odgovor. Konsultujem se pri odlukama sa bliskim osobama i u razgovoru sa mnogim ljudima koji su velika imena u fudbalu shvatio sam da je bitno da radiš. Da svakim danom možeš sebe da nadogradiš, a za to je važan svakodnevni posao".

Utisak je da imate jasno zacrtan put kojim idete. Gde se nalazi njegov cilj?

"Imam, kao i svako svoju vodilju i određene ambicije. Svako od nas nešto sanja, ali do ostvarenja je potrebno ići korak po korak. U ovom trenutku plan mi je da kroz rezultate napredujem u Čukaričkom, da igrači dođu na videlo i da čitava priča postane prepoznatljiva. Ne volim da pričam mnogo unapred jer sam još kao igrač shvatio koliko je sve nepredvidivo, ali vidim sebe u fudbalu. Nisam izgubio želju".

TEŠKO DA ĆE NEKO NADMAŠITI REKORD PO BROJU UTAKMICA U PARTIZANU

Pri osvrtu na inostranu karijeru Saše Ilića neizbežno je pogled usmeriti i ka Salcburgu i Galatasaraju za koje je bivši fudbalski arhitekta igrao, međutim emocije za koje ga vežu iskistva iz Austrije i Turske su dvojake.

"Nisu mi se u Salcburgu povezale određene stvari kao što je bio slučaj u Galatasaraju. U Austriju me je doveo Lotar Mateus u periodu kada je tek nastajao Salcburg kakav danas znamo, vlasnik koji je sada na čelu tek je preuzeo klub. Bilo je potrebno vreme da se poklope određene stvari što se meni ipak nije dogodilo. Mateus je prilično brzo otišao, došao je trener koji je imao drugačije vizije i rasplet je bio kakav jeste. Kada sam otišao u Španiju bio sam okružen aždajama, kao i u Galati, ali ono što me boli je što sam u Salcburgu bio među najboljima, a nisam igrao. Nisam to mogao da prihvatim. Ipak, fudbal je biznis i sada razumem da jednostavno nisam bio u planovima trenera. Možda da sam pojačao sa radom i treninzima bih dobio šansu, možda bi bilo drugačije, ali ja sam se suprotstavljao. Je*i ga, to je život".

Satisfakcija međutim, ostaje u činjenici da je čitav rasplet uticao da se ranije vratite u Humsku i potom oborite istorijske rekorde u voljenom klubu?

"Milijaš i ja smo poslednji igrači koji su duži vremenski period ostali u Zvezdi i Partizanu. Danas je drugačija situacija, fudbaleri brže odlaze preko. Promenilo se vreme. Voleo bih da me sutra neko nadmaši po broju nastupa jer bi to bio dokaz da je Partizan dostigao nivo da može da zadrži najbolje igrače. To bi bio znak napretka kluba, ali iz ove perspektive izgleda nemoguće danas dostići taj broj utakmica. Zadovoljan sam putem koji sam prešao, pogotovo jer stazu kojom ideš ne možeš u potpunosti da isplaniraš. Ponosim se činjenicom da sam igrao za klub koji volim od rođenja, ali nikada nisam planirao - igraću toliko da nadmašim broj Bobekovih golova ili Mocinih nastupa. Jednostavno sam igrao i trudio se iz dana u dan i tako ušao u istoriju. Postao sam klupska legenda ne zato što sam najbolji igrač Partizana, bez lažne skromnosti, daleko sam ja od toga, ali sam po broju utakmica ostavio neizbrisiv trag. Kad se saberu samo utakmice dođemo do toga da sam tri godine proveo navlačeći štucne, obuvajući kopačke i izlazeći na teren da branim crno-beli dres".

MOCA ZASLUŽUJE POČAST

Godina na izmaku ostaće u Ilićevom sećanju upamćena po iskoraku u nove izazove, ali i rastanku sa velikim idolom Momčilom Vukotićem, legendom crno-belih koja je preminula u 71. godini.

"Pandemija koja vlada i generalno način na koji živimo prouzrokovali su da mnogo velikih ljudi ode sa ovog sveta. Kada nas je napustio Moca govorio sam što i mnogo puta pre toga. Malo sam gledao Mocu, malo mi je otac govorio o njemu i tako sam naučio da je bio najveći igrač Partizana. Kao što ja prenosim ljubav prema klubu na svog sina, tako je meni moj otac. Momčila Vukotića pravi partizanovci nikada neće zaboraviti, ali smatram da je zaslužio čast da se po njemu zove stadion. To je moje mišljenje i uveren sam da se velika većina slaže da Moca zaslužuje određenu počast. Meni je posebnu privilegiju predstavljalo što je sin Momčila Vukotića izrazio želju da ja govorim na Mocinoj komemoraciji", otkrio je Ilić.