INTERVJU – Ričard Odada: Cela Kenija zna da igram za Zvezdu koja je pobedila Liverpul
Vreme čitanja: 10min | pon. 04.01.21. | 08:26
Snažni vezista rođen 2000. godine posle odlične sezone u Grafičaru će od januara biti priključen prvom timu crveno-belih. U razgovoru za naš portal pričao je o detinjstvu u Keniji, kako mu je bilo prvih dana u Beogradu, probi u Interu i zakonima afričkog fudbala
Na pomen Kenije brojni zaljubljenici u sport će pomisliti na mršave atletske dugoprugaše, uvek spremne da zemlji sa istoka Afrike donesu brojne medalje sa Olimpijskih igara i drugih velikih takmičenja. Biće i onih koji će se setiti citata Branislava Lečića iz domaće serije “Porodično blago”, o zemlji safarija i večitog proleća, koju on sebi, kao vrsni sudija, ne može da priušti zbog male plate... Niko neće između fudbala i Kenije staviti znak jednakosti.
Ali bi u predstojećoj 2021. godini, barem u Srbiji, stvari mogle da počnu da se menjaju. I to ne bez razloga. Generalni direktor Crvene zvezde Zvezdan Terzić je nedavno potvrdio da će Dejan Stanković od početka priprema za prolećnu sezonu računati na mladog vezistu Ričarda Odadu.
Izabrane vesti
Popularni Riči je spletom okolnosti, tako svojstvenih za fudbal, došao u Crvenu zvezdu. Nagovestio potencijal u redovima omladinskog tima i na kraju zablistao u Grafičaru. U polusezoni za nama srušio je brojne barijere, nagovestivši da bi mogao da bude Zvezdin dijamant sa drugog kontinenta. Neko ko će pojačati tim srpskog šampiona, a vrlo brzo popuniti kasu Crvene zvezde.
Sve stoji na nagoveštaju, ali oni koji su gledali Ričardu Odadu opisuju ga kao personifikaciju fudbalskog modernizma, vezistu iz laboratorije, fizički jakog i vrlo mekanog na lopti i pasu. Pravog višebojca koji treneri mogu da koriste na nekoliko pozicija.
Iako je snagom tela dobijao veliki broj duela u Prvoj ligi Srbije tokom prethodne jeseni, Ričard Odada i dalje deluje kao neiskvareno dete. I dalje se on privikava na Evropu i Srbiju, kao što se Evropa privikava na njega. Srećom, po sve, a najviše po ljude iz Crvene zvezde u Beogradu nije sam. Menadžer Miloš Manojlović ga gleda kao člana porodice, njegove ćerke bliznakinje Ema i Hana u njemu vide starijeg brata. Videlo se to i tokom neformalnog dela razgovora za naš portal kada su dve devetogodišnje devojčice iskreno rekle “da im je Riči brat i da mu treba pomoći”.
To je Odadina velika prednost u danima koji mogu da mu prelome karijeru. Ima na koga da se osloni, ima sa kim da popriča o svim temama, da se posavetuje.
I da se priseća dana kada mu je nedostajalo malo, baš malo, da umesto u Crvenu zvezdu odleti za Milano i obuče plavo-crni dres Intera.
“Ja sam u Evropu došao praktično bez jedne prave utakmice. U Keniji je to mnogo drugačije nego ovde. Nemaš fudbalske akademije, nemaš omladinsko prvenstvo. Nego igraš prvo u školi, kod nas postoji ‘Boarding school’, tri meseca si tamo, tamo ideš na časove, tamo jedeš, spavaš. Pa si mesec dana kod kuće. Pa tako tri puta godišnje. I onda se organizuju turniri između škola, kad si kod kuće po istom principu se organizuju turniri između krajeva. I na takvim turnirima se ti nadaš da će neko da te primeti. Mene su tako i primetili”, počinje priču za MOZZART Sport Ričard Odada.
Primetili su ga naravno treneri iz jednog od dva tamošnja velikana, FK Leopards. Međutim, kako omladinska liga tamo ne postoji, Odada se preko stranih partnera obreo u Evropi. Strani partner u konkretnom slučaju bio je i bivši fudbaler OFK Beograda, član reprezentativnih selekcija, Miloš Manojlović.
“Doveli smo ga prvo u Voždovac, mada smo odmah videli da je reč o talentu za veće domete. Međutim, moraš prvo da ga uporediš sa vršnjacima iz Evrope. Da vidiš kome da ga uopšte nudiš. Odmah smo primetili da je jednostavno za nivo iznad Voždovca, uz sve dužno poštovanje. Stvari su brzo došle na svoje mesto. Lako je moglo da se desi da ode u Inter. Ali o tome može on mnogo više da vam priča. Ja sam srećan što je on na kraju stigao u Crvenu zvezdu. Ovde ima sve uslove da postane ozbiljan igrač. Crvena zvezda je napravila mnogo lepih stvari u poslednje četiri godine. Sjajno funkcioniše sa Zvezdanom Terzićem i Mitrom Mrkelom. Svi oni veruju da Ričard ima ogroman potencijal. Za ove tri godine nijednom ih nisam pozvao da pitam kakvi su im planovi sa njim. Znam da je u pravim rukama, i da su već za njega mnogo uradili Dragan Mladenović i Nikola Jelić, kao i bivši trener Grafičara Žižić”, objašnjava nam Miloš Manojlović.
Da se vratimo na 2017. godinu. Posle treninga u Voždovcu Odada je morao nazad. U rodnu Keniju. Ali samo na kratko. Manojlović mu je rekao da bude strpljiv i da će uslediti prava šansa i to u – Italiji.
“Iskreno, bio sam sumnjičav. Vratim se, 20 dana mi se niko ne javlja. I onda zovu i kažu: Ideš u Inter! Nisam mogao da verujem. Mislio sam da se šale”.
ZANIOLO NIJE ODSKAKAO, ALI JE ZGRABIO ŠANSU
Nije se niko šalio. Proba u milanskom klubu trajala je mesec dana, mada su Nerazuri prema Manojlovićevim tvrdnjama bili spremni da posle samo pet ili šest dana dogovore saradnju. Neretko se ipak zbiva da u takvim okolnostima zastupnici između sebe ne mogu da se dogovore i posao je propao. Prvo u Interu, pa i u Parmi. Mada je Odada stekao veliko iskustvo.
“Bila je to generacija sa Nikolom Zaniolom recimo. Zanimljivo, uopšte nije toliko odskakao. Da se razumemo, bio je ozbiljan talenat, igrač već, ali bilo je i drugih. Međutim, on je dobio šansu i oberučke je ugrabio. Ostalo je istorija. Drugi jednostavno nisu dobili takvu priliku, njemu se otvorilo”.
Povremeno se Odadi na sportskom centru “Apijano Đentile” ukazivala i šansa da trenira sa prvim timom. Lučano Spaleti je tada bio trener.
“Spaleti nije tada previše dobro govorio engleski jezik, pa nismo mnogo komunicirali, uglavnom preko posrednika, a i to nešto malo, ipak sam ja bio klinac na probi. Ali jesam imao šansu da treniram s nekim velikim imenima tada. Na primer, Mauro Ikardi je bio tu, Žoao Mario isto, on mi je tada ostao urezan u sećanju kao vrhunski igrač. Njega sam stalno gledao, jer igra na mojoj poziciji. I dan danas ga gledam”.
Za tinejdžera koji suštinski nikad nije odigrao pravu utakmicu, veliko iskušenje. Posebno zbog...
“Fizički sam jak momak, nisam imao problem s tim, nisam se nešto ni uplašio. Međutim, odmah mi je bilo jasno da taktički zaostajem. Jednostavno, to kako se sa decom radi u Keniji, a kako u Evropi... To ne može da se poredi. Zato i sada često i posle treninga ostajem sa Manojlovićem, pričamo o taktici, gledamo utakmice drugih klubova, gledam posebno fudbalere koji igraju na mojoj poziciji. Tijaga Alkantaru ponajviše. Veliki je majstor. Na prvi pogled, sve izgleda tako jednostavno, kao da svako može to da radi, a verujte on je genijalac. Kako bira rešenja, sve na dodir ili dva s loptom, Sve vidi, zna kad da stane na loptu, kad da je gurne napred, zna da ubrza ritam...”, impresioniran je Odada.
DOŠAO SAM U EVROPU BEZ PRAVE UTAKMICE
Dođosmo tako u paradoksalnu situaciju da momak koji nije imao skoro pa nikakvo taktičko obrazovanje mora da se snalazi na jednoj od taktički najzahtevnijih pozicija. U Beogradu je još od 2017. godine. I dobro mu ide. Ovog januara prvi put će na pripreme sa prvim timom crveno-belih.
“Sad je već drugačije. I treneri u Crvenooj zvezdi su mi mnogo pomogli. Pričaju sa mnom, savetuju me. Nije lako, jer moraš da gledaš ceo teren, šta rade iza tebe, šta rade ispred, moraš da imaš izražen osećaj za igru, da ne zavisiš samo od brzine nego da možeš da predvidiš šta će se desiti, da budeš korak ispred svih ako je moguće. Kad se braniš da anticipiraš kako će da teče protivnički napad i gde treba da stojiš. Kad je kod tebe lopta - ti odlučuješ gde ide. Volim tu odgovornost”.
Poslednjih meseci, doduše, oprobao se Odada i kao štoper.
“Da, ne znam zašto je to trener uradio, a-ha.ha. Ali ne bunim se, mada više volim da igram kao zadnji vezni i tu se bolje osećam. Ali trener mi je pred jednu utakmicu samo rekao da hoće da proba sa mnom kao štoperom, da misli da mogu to da izvedem. Rekao mi je šta treba da radim i moje je bilo samo da poslušam. Pomoći će mi sigurno i iskustvo na centralnom beku da steknem neke druge kvalitete, da vidim kako se utakmica odvija iz te perspektive”.
Da se ipak vratimo korak nazad. Kako su izgledali ti prvi dani u Beogradu?
“Posle dva dana sam hteo da se vratim, a-ha-ha”, smeje se Odada pre no što počne da obrazlaže.
“Nije to lako. Ne menjaš ti samo grad, pa ni zemlju, nego ceo kontinent. Navikao sam se još tokom školovanja da budem dugo odvojen od porodice, ali ovo je bilo sasvim drugačije. Potpuno nova kultura, potpuno novi svet. Sam si, ne znaš jezik, ne znaš gde da odeš da jedeš, da se ošišaš, te neke sitne stvari, ali one ti mnogo komplikuju život. Baš je bilo teško, ali sam rekao sebi da moram da izdržim. I sad se već zaista osećam kao da sam kod kuće”.
Ko misli da preteruje, neka samo proba sebe da zamisli da sa 16 ili 17 godina sam, bez bilo koga svog, otputuje na sasvim drugi kontinent. Mnogi se ne bi usudili.
“Morao sam. Znao sam da ako ostanem u Keniji nema ništa od ozbiljne karijere. Rekao sam već, tamo se taktički prosto ne radi na nivou koji je potreban za Evropu. U omladinskim selekcijama – nikako. A ni u profesionalnim timovima nije to ista dimenzija. Imamo mi mnogo talenata, fizički smo očigledno dobri, ali prosto mnogi ne dobiju šansu. I kad sam je ja već dobio morao sam da rizikujem, a nije da nije bilo razmišljanja. Međutim, znao sam da vreme curi. U Africi nije kao u Srbiji. Ne možeš ti da u nedogled juriš fudbalski san. Ako do 20. godine ne uradiš nešto – moraš da nađeš posao, da radiš, da zaradiš za hleb, neće te roditelji izdržavati. Mnogi talentovani igrači su odustali od fudbala zato što su jednostavno morali da nađu posao. Nisu smeli da rizikuju dalje. Jer u Keniji i kada nađeš klub ne znači to da si rešio probleme”.
U KENIJI SU LUDI ZA PREMIJER LIGOM, POSLE LIVERPULA JE POČEO DA ZVONI TELEFON
Odada je skupio hrabrost i upustio se u nešto nepoznato. Retko viđa porodicu što mu posebno teško pada. U stvari, oni još nisu ni mogli da ga posete u Srbiji mada se nada da će se to uskoro dogoditi. Tek nedavno su i u Keniji shvatili gde je u stvari on.
“OK, čuli su svi za Crvenu zvezdu, naravno, ali nije baš da znaju nešto mnogo o klubu i srpskom fudbalu. Ali kada smo u Ligi šampiona savladali Liverpul sa 2:0, tad su svi shvatili. Tad je krenuo da zvoni telefon, svi su pitali: Čekaj, ti igraš u onoj Zvezdi? Znate, ljudi u Keniji su ludi za Premijer ligom. Sve se gleda, prati. I nije čudo što je u mojoj rodnoj zemlji odjeknula pobeda nad Liverpulom”, smeje se Odada.
Istina, ne igra Odada još za Zvezdu, ali od januara...
“To je san, da se ne lažemo. Oduševljen sam ja bio u Grafičaru, odlični su svi bili prema meni, ali ako hoćeš da napreduješ moraš stalno pred sebe da postavljaš nove izazove. Ako hoću da budem bolji moram da igram sa boljim saigračima, sa težim protivnicima, moram da igram najbolji fudbal. Pride, dugo sam već ovde, video sam kako izgledaju utakmice Crvene zvezde sa navijačima. Naježio bih se svaki put. Hoću to da osetim i kao igrač”.
Dobiće uostalom šansu i da uči od jedne istinske zvezde na njegovoj poziciji – od Dejana Stankovića.
“Radujem se tome. Mada mislim da nismo baš isti tip igrača, ali svakako ću imati šta da naučim. On je veliko ime evropskog fudbala”.
NAVIJAČI SU DIVLJI, GRLILI SMO ME KAD SAM DAO GOL BRODARCU
A kad je već pomenuo navijače...
“Kažem – divlji skroz. Mada ima i nekih stvari koje su meni čudne. Išao sam nedavno na jedan derbi, spuštao se Bulevarom do stadiona, tu ispred mene se susretnu dve grupe navijača Crvene zvezde i Partizana. Trojica vamo, trojica tamo, vidiš da se ne poznaju. Ali odmah su se dohvatili da se biju. To mi nije baš jasno. Toga nema u Keniji. Razumem posle utakmica, proključaju emocije, neko je uvek ljut jer je izgubio, to se sada javilo i na utakmicama Gor Maije i Leopardsa, to su klubovi za koje pretežno navijaju dva najveća plemena u Keniji. Ali pre utakmice, to ovde govori o velikoj strasti”.
Polako ipak. Od 2017. godine je Ričard Odada stanovnik Beograda i počeo je da spoznaje sve zakonitosti glavnog grada Srbije.
“Kada god pričam o Crvenoj zvezdi ne mogu da ne spomenem navijače. Sećam se da sam kao omladinac igrao protiv Brodarca, to je bio veliki derbi. Postigao sam vodeći pogodak. Nastala je ludnica na tribinama. Fanovi su mi poleteli u zagrljaj, ljubili me. To je nešto neverovatno. Mogu da zamislim kakve emocije vladaju kada se igraju evropske utakmice”.
I za kraj samo jedno razjašnjenje, u rosteru Dejana Stankovića, bar za početak, Ričard Odada će zauzeti mesto stranca. Mala prepreka koju će zbog ograničenja u Superligi morati da savlada. Uskoro bi međutim to moglo da se promeni.
“On je više od tri godine ovde. I to bez prestanka. Uskoro ćemo ući u redovnu proceduru za dobijanje srpskog pasoša. Nadamo se da će to biti u redu, ali i bez toga ja iskreno verujem u njega. Jer ima kvalitet, karakter, mentalnu snagu. Naravno, biće mu potrebno da mu se poslože kockice”, dodaje Miloš Manojlović.