INTERVJU – Ranko Popović: I pijanac se leči tek kad prizna da je pijanac – ovde sporo trčimo, igramo i mislimo

(Od dopisnika iz Novog Sada)

Od dolaska nove uprave na čelo Stare dame pre više od godinu dana, Vojvodina pokušava da pronađe stratega koji će uspeti da velikana iz Novog Sada lansira u sam vrh tabele Mozzart Bet Superlige, te napravi konkurentan tim za evropske izazove. Dirigentsku palicu preuzeo je najpre Milan Rastavac, nadali su se da će on biti Vošin Arsen Venger, potom ga je nasledio Radoslav Batak, ali ni jedan ni drugi nisu ispunili očekivanja Vošinih čelnih ljudi, pa je sada red da proba – Ranko Popović.

Treća sreća, veruju na Karađorđu, jer vreme je već da krene uspon. A kako zapaža i novi kormilar Lala, Vojvodina ne treba da služi samo za slikanje, već zahteva i da se nešto konkretno uradi.

S tim da javnost baš i nije sigurna šta da očekuje, jer Popović deceniju i po nije radio u srpskom fudbalu, mada je i te kako upućen u zbivanja u domaćem šampionatu. U razgovoru za Mozzart Sport otkriva da nije razmišljao o povratku u Srbiju, ali da je poziv Vojvodine prihvatio iz dva razloga; prvo jer je reč o našem velikom klubu, a drugo jer mu se na prvu veoma svideo projekat, uz nadu da ga instinkt nije prevario.

Za sada, sve deluje vrlo dobro.

“Prvi utisak uvek je baziran na ljudima, a odmah sam primetio da su me izvanredno prihvatili svi u klubu, što je vrlo bitno zbog svega onog što hoću da izgradim. Veoma je važno i ono što se dešava okolo, kako bi funkcionisalo i na terenu, jer ako nemamo porodični ambijent, to će se reflektovati na teren i neće funkcionisati kako treba. Deo vremena koji provodimo zajedno je ekvivalentan onom koji provodimo sa porodicom, ako ne i više od toga. Mnogi treba da postanu svesni da su u zajednici i da je fudbal, koliko god da se individualizuje, još uvek kolektivan sport i da mi kao tim imamo više šanse nego kao pojedinci. Prvi utisci su jako dobri, ali ima prostora da budu još bolji”, kaže na početku razgovora za Mozzart Sport novi trener Vojvodine.

Ponosan na to gde je došao, jer iako su mnogi klubovi izgubili sjaj nekih ranijih vremena Popović novosadsku Staru damu i dalje vidi kao veliki klub.

“Nemam predstavu šta tačno igračima danas znači Vojvodina i ostali naši veliki kubovi, ali meni znači još iz detinjstva: kad kažeš Vojvodina maltene staneš mirno. Ovo nisu floskule, već govorim ono što osećam, a nekad kažem i nešto što nije prijatno. Vojvodina je za mene uvek bila i biće veliki klub. Velika mi je čast, a samim tim i odgovornost i obaveza, jer sam prihvatio poziv Vojvodine. Ono što me navelo da to uradim jeste osećaj posle razgovora sa predsednikom Zbiljićem. Deluje mi da je stvarno ozbiljna priča i da postoji projekat. Mada se uvek na početku govori o projektu, a onda često to ne zaživi, ugasi se i pre nego što je počelo. Međutim, utisak mi je trenutno dobar i nadam se da se nisam prevario”.

Posebno zbog toga što Popović nije planirao da se posle 15 godina i rada u subotičkom Spartaku vraća u srpski fudbal. U stvari, plan je bio sasvim drugačiji…

“Iskreno, nisam razmišljao o povratku u Srbiju. Po odlasku iz Japana mislio sam samo o tome kako da se dokopam odmora i plaže sa mojim unukom. Rekao sam sebi da nema šanse da bilo šta radim sve dok s Teodorom ne odem na more. To se i desilo, planirao sam i malo duži odmor, jer sam dugo radio i mnogo se istrošio i fizički i emotivno u Japanu. Iako sam imao opciju da ostanem tamo, hteo sam da budem malo više s porodicom i sa unukom, koji je napunio tri godine pre neki dan, a za to vreme s njim sam ukupno proveo samo mesec dana. Sad smo bili zajedno, uživali, malčice nas je Vojvodina u tome prekinula, ali ponuda Vojvodine se ne odbija”.

Naravno, za ovih deceniju i po mnogo se toga promenilo, ali Popović kaže da je ipak donekle upućen u aktuelna zbivanja, ne samo u Srbiji, već i Evropi.

“Ono što baš pratim jesu španski, nemački, engleski, japanski i srpski fudbal. To pratim u smislu da ne propuštam, a ostale lige manje-više. Recimo, italijansku ligu skoro nikako ne pratim, jer mi se ne sviđa stil fudbala i nemam šta zanimljivo da nađem za sebe. Pratio sam naše ekipe, neke manje, neke više, i to ne s namerom da nekog preuzmem. Mnoge su se stvari promenile, nemam uvid u sve kao ljudi koji žive ovde, ali da je bolja situacija u Vojvodini, verovatno ne bih ni dobio ponudu. Svestan sam toga, izazovi me nikad nisu plašili, a prihvatao sam i neke koji su se takoreći graničili sa suludim situacijama, pa smo ih izgurali. Ovde ima potencijala, ako se to lepo posloži i ako svi budu radili svoj posao”.

Posao novom strategu otežava i činjenica da nije selektirao ekipu, ali poručuje da će nastojati da iz igrača koje ima na raspolaganju izvuče maksimum, pa da se ti temelji nadograde u narednom prelaznom roku.

“Sigurno postoji razlika u selekciji ekipe, odnosno razlikuje se ono što je neko drugi hteo da igra od onog što želim ja, ali tu sam da prilagodim ekipu, da se dočepam jednog prelaznog roka i nešto probam da uradim. Nisam trener koji kad dođe u klub kaže hoću to i to. Više volim da sagledam situaciju i vidim šta mogu da izvučem iz ovih momaka. Takođe da vidimo sistematski, po pozicijama, šta je to što nam treba da bismo postigli ono što hoćemo”.

NEMOJMO DA SKAČEMO ZA JABUKOM KOJU NE MOŽEMO DA DOHVATIMO

Uprava Vojvodine pre početka sezone postavila je izuzetno visoke ambicije, koje se ogledaju u napadu na sam vrh tabele. Popović pak obazrivo govori o ciljevima, potkrepljujući to kroz primer o nedokučivoj grani s jabukom, ali uz napomenu da Voša u svakom meču mora da ide na pobedu.

“Ima jedan problem u životu: ako je neka grana sa jabukom toliko visoka da ja teoretski ne mogu da je dohvatim – ali sam sebi postavio taj cilj – i skačem po ceo dan, a nikako ne uspevam, niti ću ikad uspeti da je dohvatim, onda to nije u redu. Ciljevi moraju da budu u skladu s onim što imate, morate da budete svesni potencijala. Ako pričamo na sav glas da nešto hoćemo, a ovamo nismo sigurni da smo neki posao dobro uradili, pa se krijemo, to ne valja. Što je veći jaz između mogućnosti i cilja, tri puta je veća mogućnost za propast, a to znam iz iskustva”.

Ne znači naravno da Vojvodina treba da se unapred odriče ciljeva, ali…

“Bilo bi malo neozbiljno da o tome govorim, jer nisam selektirao ekipu i ne mogu sad da kažem: ‘To nam fali’. Bilo bi neprofesionalno i nepošteno prema onim koji su bili pre mene, jer su ekipu selektirali za svoj stil igre. Na kraju nije ispalo onako kako su oni želeli, pa treba da razmislimo šta tražimo. Prvo sam izuzetno zahtevan prema samom sebi i niko ne može da mi postavi veće ciljeve nego što ih imam. Njih ću da predstavim i igračima, a oni ne treba da se bave fudbalom ako nemaju ciljeve i ako ne žele da budu bolji nego što jesu. Treba da budu svesni da su u Vojvodini. Lepo je u Voši, ali Vojvodina nije samo za slikanje, treba nešto i da uradimo”.

KAD SE ŽENIŠ, NE PITAŠ KOLIKO ĆE TRAJATI BRAK

Ranko Popović (©Starsport)

A koliko dugo Ranko Popović želi da ostane na klupi novosadske Stare dame?

“Kad sam došao u Saragosu, bila je teška situacija i jedan novinar me je pomalo maliciozno pitao: ‘Šta misliš, koliko dugo ćeš ostati ovde?’ Ja sam ga onda pitao: ‘Kad si se ženio, jesi li razmišljao koliko ćeš dugo ostati u braku?’ Kad počinjem nešto da radim, to radim kao da ću biti tu sto godina, a nikad ne znamo šta će da se desi. Spreman sam i sutra da odem, ako dođe do toga, ali svi u klubu mogu da budu sigurni da ću sve što radim prvo raditi za klub, a tek onda za sebe. Ako klubu bude dobro, ostaće nešto i za mene, a-ha-ha. U fudbalu je nezahvalno davati prognoze, jer zavisimo od mnogo aspekata, od povreda, forme, i tako dalje. Zato ne dajem prognoze, ne zato što se plašim. Međutim, mogu da garantujem da ćemo svaku utakmicu igrati na pobedu”.

Novosađani su veoma loše otvorili novu sezonu. Nakon eliminacije od APOEL-a sa evropske scene (porazi od po 1:2 u kvalifikacijama za Ligu konferencije), usledili su porazi od Zvezde (0:5) i Partizana (0:2) u Mozzart Bet Superligi. Ceh za loše rezultate platio je doskorašnji trener Lala Radoslav Batak, ali su ostali brojni problemi u igri, koje su pokušali donekle da saniraju tokom reprezentativne pauze.

“Važno mi je da igrači što pre ukapiraju kako želimo da igramo i da prihvate taj model, a to podrazumeva odbranu na svakom delu terena, kao što smo bili agresivni u drugom poluvremenu protiv Radničkog 1923, kada im nismo dali maltene dva puta da pređu centar. Da bismo to radili konstantno, moramo da budemo jako dobro spremni, i fizički i tehnički. U tom meču smo bili veoma nervozni u prvom delu, jer nismo imali individualni kvalitet da probijemo njihov blok. Zato moramo to da radimo kolektivno. Ako nemamo individualce koji to mogu, moramo svi da se potrudimo. Imamo mnogo a radimo. Kao da sad vidite neku kuću, pa pitate šta bi trebalo na njoj sve da se uradi. Pa, mora da se uradi sve da bi ta kuća bila posle reprezentativna i da bi svi mogli da je posete i da je gledaju”.

STRANCI MORAJU DA BUDU DUPLO BOLJI OD NAŠIH IGRAČA

Dodatna poteškoća za Vošinog stratega jeste što nekolicina igrača Stare dame imala obaveze s reprezentacijom tokom dvonedeljne pauze.

“Igrač koji je bonus i kome treba mnogo usmeravanja je sad s reprezentacijom. To je Stefan Bukinac, koji igra u poslednjoj liniji i na koga klub u budućnosti najozbiljnije računa. Njega treba da spremamo kroz nedelje, a sad zbog reprezentativnih obaveza neće biti sa nama. I Bolingi, koji je stigao kasno, kao i Radulović koji treba da usavršava neke stvari, takođe idu sa svojim reprezentacijama...”

Uz sve to, Vojvodina je brojčano limitirana na pojedinim pozicijama. Ipak, Popović kaže da treba dovoditi samo one igrače koji će praviti razliku, a posebno ako je reč o strancima.

“U ekipi imamo samo tri centarhalfa, a Tanjga je povređen. Trebalo bi da ih imamo najmanje četiri ili pet. Na bekovskim pozicijama takođe smo limitirani. Na jednoj strani imamo, a na drugoj kuburimo brojčano. Na ofanzivnoj bočnoj poziciji imamo samo Čumića i dva špica (intervju rađen pred najave Čumićevog odlaska u Rubin, prim.aut.). Ne govorim o kvalitetu igrača, već o brojčanom deficitu. Međutim, ako na tržištu nema igrača koji je za Vojvodinu, ne želim da potrošimo pare samo da bismo zamazali oči i rekli da smo nekog doveli. Naravno, i drugi ljudi u klubu odlučuju o tome, nisu sve kompetencije moje, ali će moj glas biti samo za ono što unapređuje naš igrački kadar. Na primer, ne znam koliko smo igrača pogledali da bismo doveli Indija. Videli smo da je mlađi od ostalih, da nam odgovara u ovom trenutku, ali i da može da nam da nešto i u budućnosti. Najsrećniji bih bio kad bismo mogli da dovedemo sve naše igrače. Ako dođe stranac, on mora da bude duplo bolji od naših igrača, da jasno pravi razliku i da svi uživaju da ga gledaju, a ne samo da ga dovedemo da popunjava rupe ili zato što je jeftin. Na kraju je jeftino najskuplje”.

Voša će na “Karađorđu” verovatno odigrati još samo jednu ili dve utakmice, jer je od 1. oktobra planirana rekonstrukcija stadiona, a privremeni dom izabranika Ranka Popovića biće “TSC Arena” u Bačkoj Topoli.

“Ako o tome razmišljamo kao problemu, onda će biti problem. Ako pada kiša napolju, a ti samom sebi kažeš da ti to ne smeta, jer imaš kišobran i nećeš pokisnuti, onda nema problema. Igraćemo na jednom od najboljih terena u ligi, pa hajde da to iskoristimo i da se pokažemo u pravom svetlu. Rekao sam i kad sam došao da su tri boda kod kuće i tri boda na strani potpuno ista tri boda. Mene ne interesuju kuća i strana, a eto sad ćemo imati šansu da sve bodove donosimo sa strane, i te kućne, a-ha-ha”.

U JAPAN ZASLUGOM IVICE OSIMA, MINAMINO I HESUS VALJEHO SU MOJI IGRAČI

Takumi Minamino (©Reuters)

Celu trenersku karijeru strateg Lala gradio je u inostranstvu, najviše u Japanu, gde je predvodio u dva navrata Maćidu, kao i Osaku, Tokio i Oitu, koja mu je bila početna stanica u Zemlji izlazećeg sunca. A za taj njegov angažman zahvalan je legendarnom Ivici Osimu.

“Za moj odlazak u Japan najveće zasluge ima Ivica Osim, koji mi je bio trener i veliki prijatelj. On za mene nikad nije otišao, ali mi mnogo nedostaju naša druženja, večere, odlasci na treninge Šturma... Oita je tada tražila trenera, Osim nije mogao da ih preuzme iz zdravstvenih razloga, a onda je jedan novinar, koji je pisao knjigu o predsedniku tog kluba, rekao njemu: ‘Zašto ne bi uzeo Popovića, on je Osimov učenik, a već je bio u Japanu i poznaje okolnosti?’. Došao je sportski direktor po mene, obavili smo razgovor u kolima, putujući zajedno od Beča do Subotice, pošto je on imao sutradan povratak iz Beograda avionom, i tu je pala odluka da preuzmem Oitu. To je bila ekipa u potpunom rasulu, nespremna, vezala je 14 poraza. Kad sam došao, prvu utakmicu smo dobili, drugu izgubili, treću opet dobili, a onda vezali četiri poraza bez datog gola, da bi potom napravili seriju od deset mečeva bez poraza. Tako smo po učinku bili peta ekipa u tom delu sezone, ali je raniji zaostatak bio prevelik. Napravio sam tamo jako dobru mladu ekipu i tada je krenuo moj uspon, jer sam iz te selekcije izbacio petoricu A reprezentativaca”.

Nakon uspešne epizode u Oiti, preuzeo je Maćidu.

“Maćidu sam preuzeo na molbu prijatelja, ali sam rekao da se tamo neću zadržati duže od jedne sezone. Ušli smo u viši rang i napravio sam veoma dobar odnos sa predsednikom i sa svima u klubu. To je bilo u doba zemljotresa, Fukušime (prim.aut. nuklearna katastrofa), a ja bez obzira na sve nisam napustio Tokio ni ekipu, iako su svi otišli, što su oni neizmerno posle cenili. Potom sam preuzeo Tokio, gde sam se zadržao dve godine, a u svakoj ekipi sam izbacio nekoliko igrača za koje niko nije verovao da će postati reprezentativci. U Tokiju sam posle mesec dana rada za dvojicu igrača rekao da će biti reprezentativci i na kraju su samo njih dvojica dobili poziv od selektora. Uglavnom mi se dešavalo da pogodim sa mladim igračima. Recimo Minamino, koji je igrao u Liverpulu, je moj igrač, takođe Hiroši Kijotake je kod mene debitovao, a posle bio najbolji asistent Bundeslige, potom igrao i u Sevilji...”

Sa pomoćnicima (©Starsport)

Popovićeva dobra konekcija sa mladim igračima nastavljena je i u Španiji, gde je u sezoni 2014/15 predvodio Saragosu.

“U Saragosi sam Hesusu Valjehu dao kapitensku traku sa 18 godina, a posle je završio u Real Madridu, zatim Borha Baston nakon što je postigao 23 gola otišao je u Svonsi kao najskuplje pojačanje u istoriji kluba, tu je bio i Vilijan Žoze koji je sad u Betisu, a bio je toliko introvertan, nije znao gde se nalazi, pa sam potrošio šest meseci da ga afirmišem... Imao sam i sreću da radim sa tim momcima, ali i da smo legli jedni drugima. Čak je nekoliko mojih igrača sa kojima sam sarađivao u Indiji, posle završilo u reprezentaciji. To je bila više njihova zasluga nego moja, ali sam uspeo da probudim to što imaju u sebi. Sa nekima je išlo malo lakše, a s nekim malo teže, ali smo izgurali”.

U Saragosi Popović je zatekao tešku situaciju, jer je klub imao finansijskih probelma, ali na kraju im je za dlaku izmakao plasman u elitni rang španskog fudbala.

“Saragosa je imala najmanji budžet i limitaran igrački kadar, jer su mogli da imaju samo 18 registrovanih igrača zbog finansijskih problema u klubu, a na kraju nam je za pet minuta izmakla promocija u Primeru. Stigli smo do plej-ofa i prvu utakmicu protiv Đirone kod kuće izgubili sa 3:0. Niko nije verovao da možemo do plasmana dalje, ali ja sam igračima posle tog meča u svlačionici rekao da ćemo tamo dobiti utakmicu i da onaj ko ne veruje u to, ne treba ni da ide s nama. Tamo smo već na poluvremenu vodili sa 3:0, dobili na kraju sa 4:1 i ušli u finale, u kojem smo igrali protiv Las Palmasa. Poveli su kod nas 1:0 i tada sam video da jednom našem centrahalfu udara krv u oči, jer je baš pogrešio, pa sam ga izveo da ne bi dobio crveni karton. To je ono kada znate kakvi su igrači i kada imate dobru konekciju sa njima. Okrenuli smo rezultat i pobedili sa 3:1. U drugom meču smo gubili sa 1:0, a onda u 86. minutu primili i drugi gol i zbog pravila gola u gostima nismo ušli u Primeru. To je bio jedan od najtužnijih momenata u karijeri, jer sam znao koliko je to svima u Saragosi značilo, prvenstveno finansijski. Na kraju smo napravili i više nego što se od nas očekivalo, ali ni to ponekad nije dovoljno da bi svi bili zadovoljni”.

Jednu sezonu Vošin strateg proveo je i u Austriji, kao trener Sent Peltena.

“To je bila jako dobro zamišljena priča, ali mi u početku nisu predočene neke stvari. Klub je bio pod sankcijama i nije mogao da potpisuje igrače, a ja sam došao na pola prvog dela sezone. Mislili su da će da reše taj problem. Doveo sam tri, četiri igrača sa sobom na pripreme. Trebalo je da oni zamene drugu trojicu, četvoricu igrača i tek su mi tada rekli za te sankcije. Možete misliti kako su se osećali svi ti igrači u tom momentu. Sezonu smo završili u plej-ofu, dobili smo Šturm u prvoj utakmici, ali nam se povredio naš najbolji igrač Funtas, koji sada igra u MLS. U drugoj utakmici kod kuće povredila su nam se još dvojica igrača, pa smo ostali bez tri standardna fudbalera. Šteta, jer smo počeli jako dobro da igramo, ali posle toga ekipa nije imala taj kvalitet. Bilo je lepo, dobro iskustvo i iako su bili na neki način prema meni neiskreni, i dan danas imamo dobar odnos”.

Popović, kao trener koji je dugi niz godina proveo u inostranstvu, prokometarisao je katastrofalan učinak srpskih klubova u kvalifikacijama za evropska takmičenja.

“Teško je da se govori na tu temu, a treba da budemo iskreni. I pijanac počinje da se leči onog trenutka kada prizna da je pijanac. A mi da se posle svega lažemo da dobro igramo i da smo super, a istamburaše nas svi redom, to je bez veze. U principu, jako sporo igramo, sporo trčimo i sporo mislimo. Sve hoćemo s loptom, a fudbal se danas sve više igra bez lopte. Moramo to da shvatimo i to je ono što ću ja probati da promenim. Problem je što smo mi to sve ubacili u neku brzinu koja u Evropi ne može da prođe. Međutim, talenti postoje, imamo igrače koji hoće, samo moraju da shvate da se danas fudbal igra u oba smera. Vidite i sami da mnogi mladi igrači odu kao talentovani, pa nam se brzo vrate, jer nisu naučili ono što je trebalo. Oni ih uzmu kao mlade i talentovane, pa ih vrate, a oni i dalje ne kapiraju šta im to fali. Ti igrači uvek imaju šansu da se poprave kod nas, pa da opet odu u inostranstvo”, završio je razgovor strateg Stare dame Ranko Popović.