INTERVJU – RADOVAN PANKOV: Nikad ne zaboravi ko ti je bio đed!

“Nikad ne zaboravi ko ti je bio đed“.

Verovali smo da je anesteziolog na poziciji štopera u Zvezdinom dresu pukom slučajnošću obukao majicu s tim natpisom na dan kada je davao intervju za MOZZART Sport, ali u toj poruci bilo je mnogo simbolike. Ispostaviće se kasnije tokom priče da je deda imao veliki, možda i najveći uticaj u ljudskom razvoju Radovana Pankova.

Isto tako, i potomci rođenog Novosađanina za četvrt veka ili malo više sigurno će moći da se ponose onim što je u glavnom gradu Danske uradio Radovan Pankov. To nikada neće da se zaboravi jer će ostati video i pisani tragovi hrabrosti, skoro pa jednake onoj koju je demonstrirao “Solunac“ na majici štopera Crvene zvezde.

Nema veće sreće za jednog igrača nego kada počne da konzumira dozu slatkog života, posle uspeha u Zvezdinom dresu. A Pankov upravo čini to. Ne radi se o trenucima slave, medijskim hvalospevima, divljenju navijača. Već o malim-velikim stvarima. Dok je prelistavao danski spomenar za naš portal, pričao o odrastanju u Vojvodini ispod čijeg grba je uvek imao Zvezdin dres, duelima s N’Dojeom i ruskoj epizodi, prilazili su mu ljudi da mu stisnu ruku. Stizale su i ture sa susednih stolova prestižnog beogradskog lokala. I to je Zvezda. Ili još bolje – to je uspeh u Crvenoj zvezdi.

Priča Radovana Pankova stvarno predstavlja koktel različitih emocija. Ima i velike lične tuge, profesionalne patnje, ali i neizmerne sreće.

Pa da počnemo od toga. U Kopenhagenu je u gol pretvorio dva penala, pre toga zaključao napadače danskog šampiona. I da ponovimo – demonstrirao retko viđenu hrabrost. Nije čekao slavu, nego je krenuo ka njoj onog trenutka kada je tražio da šutira peti, pa i 11. penal.
“Prvo, kad su počeli penali odmah sam rekao da ću da šutiram peti! Verovao sam da će to da bude odlučujući udarac. Hteo sam to. Kada je Borjan završio prvu seriju penala, Milojević i Kosanović su bili pored terena. Odmah sam znao da hoću da šutiram, javio sam se, ali sam ih sačekao malo. Da vidim hoće li još neko da se javi, a-ha-ha… Odmah sam rekao sudiji da sam ja taj. Šutirao sam i pogodio“, počinje priču za naš portal Raša Pankov.

“BRATE, KAKO SI GA ČUVAO, ON ŠTOPERIMA LEPI NAOČARE MEĐUNOŽJEM“

Nije bilo povećanja tonaliteta u glasu koji je otkrivao da su ga gajila vojvođanska žita, kao u onoj seriji u kojoj je Slavko Štimac tinejdžer.
“Ja volim pritisak. Tačnije, ne osećam ga. Nikada nisam igrao u velikom klubu kao što je Zvezda, ali ne primećujem dodatnu težinu u sebi. To je razlog zašto sam bio hladnokrvan. Penale ne vežbam često, mada slobodnjake znam da opalim. Bilo je tako i u omladincima. Na primer, u Nišu mi Lala (Nenad Lalatović, prim.aut) nije davao da izvodim slobodne udarce, bilo mu je neozibljno da šutira štoper. Jednom me je častio, mislim da smo igrali protiv Bačke. I pogodio sam prečku.“

Društvene mreže krcate su karikaturama i šaljivim dosetkama koje podsećaju na ostvarenje Radovana Pankova u penal seriji. Jeste to bio ključni trenutak, ali oni koji detaljno prate fudbal i dalje se krste i levom i desnom rukom na koji način je bivši zlatni Orlić čuvao N’Dojea. Nepodnošljivo lako, kao da pored njega nije leteća tvrđava.
“Ne znam kako je to sve izgledalo sa strane. Možda mu tipovi štopera kao ja ne odgovaraju, kao što ni meni ne odgovaraju neki špicevi. Ali volim da igram protiv takvih napadača. Nisam nešto osetio da je jak. Dobro igra telom, zaključava te, jer stalno hoće da te oseti rukom. Još kada ima suđenje na svojoj strani, kao što je sada imao, ne možeš da ga čuvaš ako mu se zalepiš na leđa. Samo mu nisam dao da me oseti na leđima. To je ključ.“

Zbog tih duela dobio je najdražu čestitku.
“Kopenhagen je igrao protiv Mogrena u Budvi 2009. godine, dobio ih je dva puta po 6:0, a N’Doje je tad igrao u prvom mandatu za Dance… Bio je tom timu Budvana i moj prijatelj, nekadašnji igrač Vojvodine Milko Novaković. Odmah posle utakmice mi je poslao poruku ove sadržine: Brate, kako si čuvao onog N’Dojea, svaka čast, meni je lepio naočare za sunce međunožjem“.

Nema Radovan Pankov onu crtu fudbalera da priča u frazama i streotipima. Nekoliko puta je prekidao izlaganje konstatacijom “ne volim da pričam o sebi“, ali...
“Ti stameni su svesni snage, samouvereni su. Kada pogledaju mene da sam niži i sitniji od njih, verovatno pomisle kako će lako. Malo se zeznu i bude kasno, a-ha-ha… Jeste N’Doje jak, ali je za mene Luis Murijel najbolji napadač protiv koga sam igrao. On je pakao od igrača. Nije nešto od tada napravio, kada smo igrali protiv Sampdorije u Vojvodini,  ali je baš ozbiljan. Tu je i Kokorin. Prava zver“.

Kad je defanzivan posao obavio, prešlo se na penale. Kada je prilazio lopti, prilikom poslednjeg penala, nije hteo da se opterećuje istorijskim činjenicama, kao i mislima da tas sreće i dalje odlučuje hoće li mu dati tiulu junaka. Znao je da će sve biti ponovo u rukama Milana Borjana. Zato je cilj bio da pobegne od busena.
“Teren je bio izrovaren. Dan pre utakmice su tamo trenirali igrači Kopenhagena, videli smo da su vežbali penale i to baš na toj strani. Upropastili su teren, mada i njima je sve to smetalo. Ti penali su bili rođeni za levonoge igrače. Kod desne stajne noge trava je bila normalna. Miloje je to odmah video. Videli ste kako je Žander bio lagan, kao na Kopakabani.“

Pitaju se svi odakle Radovanu Pankovu toliko samopouzdanja. Ne govorimo samo o penalima, već činjenici da se kao štoper ne libi da “zalomi“ napadača. Lagano deluje. Baš lagano.
“Kao mali sam bio napadač, pa sam se sve više spuštao. Da sam malo ranije počeo, postao bih golman, a-ha-ha. Imao sam i kikseve kao klinac. Žute minute. Za ovu poziciju je iskustvo mnogo bitno, i to nije fraza. Osećam da nisam isti igrač kao pre dve godine. Dešavale su se greške i protiv Mladosti iz Lučana. Šef je bio ljut. Dobra škola. U Zvezdi je tako. Svaka dobra stvar je normalna, a loša stvar se gleda kroz trostruku lupu.. Pogotovo nama dole u odbrani. Napadačima može nešto i da se oprosti.“

“NIKADA NISAM VIDEO TAKTIČKOG PERFEKCIONISTU KAO ŠTO JE MILOJEVIĆ“

Kao i trener Milojević, direktor Terzić, pa i većina članova aktuelne generacije, junak naše priče je sam sebi digao standarde. Sada javnost očekuje da već u Bernu bude još hrabriji, i još smireniji. I to je život i rad u Crvenoj zvezdi.
“Mislim da je u meni Zvezda dobila pojačanje. Koliko mogu u Zvezdi to niko ne može da kaže. Meni je cilj da se što pre nametnem kao opcija za startnih 11. Možda bi se već to desilo da se nisam mučio s povredom tokom priprema u Austriji. Šansu kada dobiješ moraš da budeš spreman da je iskoristiš. Ona uvek dođe u nezgodnom trenutku. Dobro se sve završilo jer sam ušao bez zagrevanja. Zategao sam kopačke, navukao kostobrane i udri. Nema druge.“

Zvezda je u Kopenhagenu pokazala koliko može da bude nezgodan rival. Možete da nadigrate crveno-bele, ali ne možete da ih lako pobedite. Mnogo puta je Milojevićev tim to demonstrirao.
“Nikada nisam radio s takvim taktičkim perfekcionistom kao što je Vladan Milojević. Za sve njihove varijante i šablone je imao spremljenu taktiku. Prepoznao je kako igraju u napadu, kako posle lopte na špica krilni fudbaleri, koji igraju kontra nogom, ulaze u sredinu. Sve šablone smo im znali. Posle crvenog kartona morali smo da stanemo dole, da igramo sa dva bloka od četiri igrača. Nismo se dali. Borjan je dobro branio, Degenek je odigrao strašan meč, Žander je bio na nivou. Sećate se da je Jefta (Jevtović, prim.aut.) izbio loptu glavom, Simić je uklizao, a to se od krila baš i ne očekuje... Zaslužili smo sreću i sada ćemo da uđemo u Ligu šampiona“, samouveren je Pankov.

Jer za njega Jang Bojsi nećete nositi ništa manji ulog od Kopenhagena, iako Zvezda ima osiguranu Evropu.
“Nije svejedno da li ćemo da igramo Ligu Evrope ili Ligu šampiona. Više ćemo da budemo cenjeni ako budemo igrali Ligu šampiona. To bi bila druga godina zaredom. Nije to mala stvar, posebno posle one izgubljene titule na stadionu Voždovca. Ja vam tvrdim da ova ekipa može protiv svakog da igra. To je osobina velikih.“

“DA NIJE BILO BRANE I KOSANA, OTERALI BI ME IZ VOJVODINE“

Malo da se sada odmaknemo od aktuelnosti. Ono što Pankova navijačima čini posebno zanimljivim je to što je on – jedan od njih. Da nije potpisao za Crvenu zvezdu Radovan Pankov bi svejedno bio deo Crvene zvezde. Čuvena slika iz voza koji u Inđiji prolazi pored terena na kojem igra Partizan otkrila je njegovo navijačko opredeljenje, iako su u Vojvodini – matičnom klubu – znali s kim imaju posla. S okorelim zvezdašem. I tolerisali su ga.
“Ima i one slike iz Atine, s Karaiskakija, kada sam išao da gledam Zvezdu u košarci. Igrali smo protiv Panatinaikosa. Posle smo svratili i na fudbal. Išli smo kombijem, baš navijački. Bio sam i ostao navijač Crvene zvezde. Nikada nisam hteo da se krijem. Jer nisam onaj koji radi jedno, a misli drugo. Imao sam mnogo problema u Novom Sadu. Najviše s navijačima jer sam dete iz Novog Sada. Odrastao sam u centru, odmah uz Dunav. Razumem ih, ali volim i voleo sam svoj klub, kao što oni vole svoj. A ona slika iz voza… Ja sam zaboravio na nju, pitam se odakle novinarima to.“

Sve bi bilo drugačije da unutar kluba Radovan Pankov nije imao pomoć.
“Dešavalo se da se ne pojavim dva dana na treningu jer sam išao da gledam Zvezdu. Klinci danas preskaču obaveze iz drugih razloga, ali ja sam uvek išao da gledam Zvezdu. Onda su to peglali Milan Kosanović (aktuelni pomoćnik Milojevića, prim.aut) i Brane Novaković. Kosan mi je u juniorskom fudbalu najviše pomogao, ima fudbal u malom prstu. S druge strane, Brane Novaković je bio spona s navijačima. Pravdao je moje bubice. Bilo je i onih koji su hteli da me oteraju, jer su znali da sam ‘cigan’. Kažem da me boli noga, a onda odem da derbi između Vojvodine i Zvezde gledam s Delijama, s te tribine.“

Kad smo već kod Vojvodine nismo mogli da mu ne postavimo pitanje o stereotipu da igrači koji dolaze iz tog kluba nemaju karakter za Zvezdu.

“Misliš, nemaju ‘kohones’, a-ha-ha… Ima tu istine, ali ima i istine i da ima momaka iz Beograda koji nemaju tu stvar.“

Dobro, ti imaš i druge krvi u sebi?
“Imam hercegovačke krvi. Ja sam pola-pola. S mamine strane su Hercegovci, a ćaletovi su Bačani. Deda vodi sve to, taj rodoslov… Pod Arsenijem Čarnojevićem su mi preci došli u Vojvodinu. Živeli smo ranije u okolini Prizrena“ .

"VRATI SE, UDRI I POTPIŠI ZA ZVEZDU"

Sad je sve blistavo u životu 24-godišnjeg štopera. Nedavno je decenijsku ljubav krunisao dobijanjem sina. Igra za klub koji voli, ali bilo je i dramatičnih trenutaka. Posebno u Rusiji.
“Morao sam da se vratim kući u Srbiju, rekao sam sebi - vrati se, udri, i potpiši za Zvezdu. Tako je bilo posle samo godinu dana u Radničkom iz Niša. Kada sam išao u Rusiju nisam uopšte razmišljao o Zvezdi. Čak sam verovao da ću zauvek ostati samo navijač jer sam imao ekipu sa kojom stalno idem na utakmice. Verovao sam da ću posle Urala otići u Spartak ili Zenit. Moguće je da sam promašio ekipu, moguće je i da sam bio suviše mlad. Nije mi žao, nešto sam naučio.“

Da može verovatno bi izbacio iz sećanja da je ikad bio u Uralu iz Jekaterinburga. 
“Bilo mi je užasno, veoma loše. Razočarao sam se u Rusiju. Ne govorim to zbog toga što ja nisam igrao. Ništa mi se nije svidelo. Rusi su dosta hladni, ne smatram ih braćom. Možda samo zato što smo pravoslavci. Ostalo – potpuno smo drugačiji. Na Kipru isto nisam mnogo igrao, ali bih se uvek vratio. Oni su takvi. Vole nas. Mada, stekao sam i u Rusiji prijatelje, ne mogu da kažem da nisam…“

Nije mu pomoglo ni to što je u Rusiju stigao kao član omladinskog tima koji je bio najbolji na svetu.
“U tom trenutku sam bio najskuplje pojačanje u istoriji Urala. Nije to bio veliki transfer, oko 300.000 evra plus 30 posto od sledeće prodaje, ali oni uglavnom dovode slobodne igrače. Na početku je bilo dobro, bio sam kao neki projekat kluba. Povredio sam primicač, vratio se, a onda ti dođu Spartak, Zenit… I normalno je što izgubiš. Onda je najlakše skloniti klinca iz tima. Posle poraza od Tereka došao je matori Rus, Sahanov. Odmah me je sklonio, kao i još nekoliko igrača. Pometlao nas je. Čak i to nije bio problem, koliko je problem bio što nije komunicirao s nama. Nekako sam izdržao do zime. Tokom priprema sam bio blizu ekipe, sve do završnog dela. Onda me je odmah sklonio, zapenio sam. Rekao sam da hoću na pozajmicu, posebno što je Lala bio s Čukom u susednom hotelu. Oni su me baš hteli. Ali predsednik se nije dogovorio sa Galetom (Dragan Obradović, vlasnik Čukaričkog, prim.aut.), nešto oko plaćanja nije bilo u redu.“

A onda se desila prelomna tačka.
“Posle nekoliko dana mi se trener prvi put obratio. Ponudio mi je da idem u Zirku u Ukrajinu, koja je već igrala plej-aut. Tamo je bio njegov prijatelj trener, čak su želeli da mi daju platu u punom iznosu dok sam tamo na pozajmici. Trener mi je pričao kako moram da pomognem njegovom drugaru da ostane u ligi. Obećao mi je da ću od leta da se vratim i da se borim za svoje mesto. Inatio sam se, nisam želeo da idem tamo jer me nisu pustili u Čukarički. Do kraja sam odigrao još jednu utakmicu. Namestio sam glavu da me neće biti nigde i bilo mi je lakše. Družio sam se s Dingom, sjajan momak, sad je u Partizanu. I njega je isto sklonio zbog nekog Gruzina.“

Preko Kipra i Radničkog Radovan Pankov je raskrčio put ka Marakani. Međutim, kada je dobio prvi poziv iz Crvene zvezde nije odmah reagovao. Želeo je da ispuni snove, ali uz određene uslove.
“Ja sam odmah znao da ću u Zvezdu, ali pregovori između klubova su bili dugi. Sa mnom su se dogovorili za pet minuta. Prvo me je zvao Mrkela, zatim i Terza, ali želeo sam da čujem šefa Milojevića. Jer šta mi vredi sve ako trener nije za mene? On nije u tom trenutku znao da li ide ili ostaje. Međutim, rekao mi je da bih morao da dođem u Zvezdu, da sam ja profil kakav im je potreban i da ću sigurno imati minutažu. Meni je to bilo dovoljno.“

Bila je to nagrada za sve. Za dečačku ljubav, za posvećenost, istrajnost i sjajne rezultate u mlađim kategorijama Vojvodine.
“Dve godine smo zaredom uzimali titulu u omladincima pod vođstvom Milana Kosanovića. U kadetima smo bili drugi. Imali smo sjajnu generaciju, možda poslednju veliku generaciju kluba. Tu su bili Sergej, Mijat, Babić, Rockov, Kosović, bio je Makarić… Pa Spremo. To je bio ubedljivo najveći talenat te generacije. Bio je tri puta bolji fudbaler od Filipa Jankovića o kome se tada najviše pričalo. Mi igrači smo znali“.

To su već bila lepa vremena. A bilo je i ružnih. Kao nebo teških. Njegova pleća o koja su se odbijali napadi Kopenhagena morala su brzo da ojačaju. Već sa 11 godina je ostao bez oca i strica. Poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Nerado priča o tome. Ali ne patetiše.
“Deda mi je zamenio tatu, gledam ga kao oca... Imao sam 11 godina. I bio sam svestan i nisam. Sećam se svega, ali u kasnijem periodu mi je više nedostajao. Keva je to najteže podnela, ali i to smo pregurali. Muka naterala. Nisam ja ni prvi ni poslednji koji ima takve probleme.“

Talenat za fudbal nasledio je od oca.
“Desetka je bio, igrao s Darkom Kovačevićem u Proleteru. Igrao je i u trećoj ligi u onoj staroj Jugi. Kažu da je bio baš dobar, da je mnogo znao lopte. Ipak, odlučio se da se posveti biznisu, zato nije napravio veću karijeru…“

“GRUPA IZ SNOVA: JUVE, REAL I DINAMO“

Logično je bilo da priču završimo lepim temama. Posle potpisa za Zvezdu i svega što je uradio u Kopenhagenu, Pankov ima nove snove vezane za daleku i bližu budućnost.
“Voleo bih da Liga šampiona ne može da se zamisli bez Zvezde.  Nemamo para kao ostali, ali dajemo šmek ovom takmičenju posebno na Marakani. Ovde neće biti lako nikome, nije bilo lako ni Liverpulu, pa neće ni Jang Bojsu. Ubeđen sam da idemo u Ligu šampiona. Nismo favoriti, ali mi Srbi volimo da nas potcenjuju i nipodaštavaju. Onda nas onaj odozgo pogleda. Uvek smo pravi kad je najteže. Tako je i u istoriji. Ne damo se. Nećemo se dati ni sad. Posebno ako prođemo Jang Bojs.“

Hipotetički, ako Zvezda uđe u Ligu šampiona, koja je grupa iz snova Radovana Pankova?
“Voleo bih Dinamo iz trećeg šešira. Da odigramo utakmicu 21. veka na ovim prostorima, a-ha-ha… Zatim Juventus, voleo bih da čuvam Ronalda. I na kraju, Real ili Atletiko. Taman“, kao iz topa će Pankov.

Toliko je u njemu samopouzdanja.

(FOTO: Star Sport)