INTERVJU - Radovan Ćurčić: Više volim život koji mi odgovara, nego da ga menjam zbog karijere

Ako bismo se vratili godinu dana unazad, posle ispadanja iz Mozzart Bet Superlige, kako je klub podneo tu situaciju?
"Doživeli smo nokaut, možda i najteži otkako sam u Javoru. Ispadali smo i ranije, ali nikad tako bolno, kao u baražu sa Tekstilcem. Igrali smo u teškoj ligi, sa timom koji je dosta dobro startovao, ali i tim iz kojeg su otišla tri možda i najbolja igrača u toku sezone: Kembel, Tanko i Gigić. Došli smo do 40 bodova, po nama dosta uspešnih, sa najmanjim budžetom u ligi. Uspeli smo da izbegnemo direktno ispadanje, bili nadomak i da izbegnemo baraž, ali u poslednjem kolu nismo uspeli. A onda kad smo bili najsigurniji da ćemo pobediti u baražu, jednostavno smo podbacili. Sve je išlo naopako, imali smo veliki broj povređenih igrača, došlo je do psihološkog problema i ispali smo. To je bio veliki udarac, a onda se desilo da nam je skoro ceo tim otišao. Samo su ostali Dakure, Skoko, koji je bonus, Milošević, koji više nije igrao nego što je igrao. I ostao nam je Luj Bajere, a ni on nije mnogo bio na terenu. Počeli smo sa potpuno novim timom, slabo startovali, zabeležili dva nerešena rezultata, doduše na strani. Na sve se nadovezalo što nismo igrali kod kuće, teren je bio u fazi renoviranja do 11. kola, putovali smo tri meseca. Igrali smo prvo u Užicu, pa u Šapcu, pa u Lučanima. Lutali smo".

A kvalitet ostalih timova ne dozvoljava nikakvo opuštanje.
"Ako ne startuješ dobro, to je kraj. Mi to znamo, iskustvo nam je to govorilo. Nismo ni loše počeli, s obzirom na to kako je tim sklopljen na brzinu, kako su igrači dolazili. Deset dana pred prvenstvo nismo imali formiran tim. Igrali smo nerešeno sa Zemunom i Vršcem, pa smo dobili Inđiju u Užicu, onda izgubili od Mladosti GAT. Četvrto i peto kolo su nam bili prelomni, uspeli smo da se iščupamo, pa smo kaskali i prelomna utakmica je bila kad smo dobili Mačvu u Šapcu. Mačva nam je u tom trenutku bežala osam bodova, da nas je dobila otišla bi na 11 bodova, ali smo spustili na pet i potom jesenji deo sezone završili na prvom mestu. Kako je vreme odmicalo malo smo se bolje namestili, sve je lakše išlo. Očekivali smo da ćemo komotnije završiti sezonu, a onda smo ušli u problem. Dve utakmice smo izgubili od Radnika, jednu na Krovu i ovde kiks protiv Radničkog iz Sremske Mitrovice, koji nas je onako ’razvalio’".

VELIKA ZAHVALNOST KLUBU ŠTO NIJE DIRAO STRUČNI ŠTAB U TRENUCIMA KRIZE

Odlučio je fantastičan finiš Ivanjičana i pet pobeda u poslednjih šest kola.
"Možda su nas prethodni porazi mobilisali, grupisali. Da smo se negde provukli, možda bismo ušli u problem onda kad je najpotrebnije. Jeste bilo teško, ali nas je možda opametilo. Velika zahvalnost ide klubu koji nije dirao stručni štab. Ogromne su ambicije, a četiri poraza zaredom kad juriš ulazak u ligu... Ostali su mirni, naravno da nije prijatno, naravno da počnu sumnja u igrački kadar, sumnja da li smo dobro odradili stručni posao, da li smo dobro prošli pripreme, da li nam je mikrociklus dobar, da li nam je tim koji sastavljamo kvalitetan. Kad vežeš četiri poraza u sve se sumnja, logično i normalno. Svi smo ostali dosta mirni. Ne mogu da kažem, bilo je udara, ali nikad nije bilo onako da se trese sve, da se prave lomovi ili neki igrači sklanjaju. Samo smo mirno doneli neke odluke i izdigli smo se".

Jeste li se trkali sa Radnikom ili niste uopšte gledali da li ćete biti prvi ili drugi, pošto su vas Surduličani obišli na tabeli?
"Više nas nije interesovala pozicija. Kad smo ušli u problem, gledali smo samo budemo drugi. Radnik je bio peti u jesenjem delu sezone, pa je odigrao fenomenalno proleće. Od prvih devet kola u drugom delu sezone, u osam je pobedio, a izgubio samo u Zemunu. Napravio je dobru atmosferu i bilo mu je lakše. Kad stekneš bodovnu prednost u odnosu na drugog, a naročito trećeg, psihološki si rasterećen. A kad ti je neko za vratom stalno, onda je uvek problem“.

Dodatni izazov za stručni štab Belih predstavljala je činjenica da je usred prvenstva morao da se „prešalta“ na novu, hibridnu podlogu.
"Ovo je sve brzo, nije Javor kao domaćin nikad morao na taj način da igra. Sad moraš da brže, pas mora da ti bude oštriji, da se nameštaš hitrije od drugih, predviđaš neke situacije. Takođe, reflektori, dobar ambijent, Javor kao klub, da ne budemo skromni previše, predstavlja motiv za većinu timova u ligi, pogotovo na našem stadionu. Dolaze i nemaju šta da izgube, bod im je uspeh. Onda psihološki fakgtor, uvek je gost u nekoj blagoj prednosti, jer se od tebe očekuje da svakog pobediš. Sve su to su problemi sa kojima smo se susretali, ali smo ih izneli na pravi način".

Javor je postao pravi jo-jo klub, kako Englezi vole da kažu za svoje timove, koji ispadaju u niži rang i vraćaju se.
"Realno je tako. Istorija pokazuje. U saveznom rangu takmičenja smo 31 godinu bez prestanka. Nikad od 1994. godine nismo bili ispod drugog ranga, a prvi put smo ušli u Superligu 2002. Ovo će nam biti 17. sezona u najvišem rangu od tog trenutka. Od 1994. godine do danas prakično smo pola-pola u Prvoj i Drugoj ligi, što je za mesto od 15.000 stanovnika realno veliki uspeh. I to u okruženju Zapadne Srbije, gde su Užice, Čačak, pa i Gornji Milanovac veći od Ivanjice. Mladost iz Lučana dugo beleži ohrabrujuće rezultate, a takođe je iz male sredine".

Kako izgleda dovesti igrača u takvim okolnostima, posle ispadanja iz lige, da se praktično napravi iznova tim? Ko vodi pregovore? Ko priča sa tim momcima? Ko ih zove? Ko im objašnjava da se neće ništa drastično promeniti?
"Teško je. Pregovore vode Dragan i njegov sin Petar (Lazović, prim.aut). Uglavnom Petar, kada su dogovori o dolasku u klub u pitanju. Stručni deo odradimo moj saradnik Milovan Milović i ja. Tu su i ostali izuzetno posvećeni članovi stručnog štaba, Igor Tufegdžić, Goran Marić, Nebojša Milosavljević i Miroslav Sredić. U suštini predočimo rukovodstvu kvalitete igrača, a onda je ostalo na njima. Imamo i skauting službu, momke koji nam predoče šta je zanimljivo na tržištu, posle mi iz stručnog štaba gledamo snimke, i ako je nešto interesantno dajemo signal. Potom u pregovore ulaze Petar i Dragan, kada su finansije u pitanju".

IGRAČI U IVANJICI OSUĐENI JEDNI NA DRUGE, BRZO STVARAMO TIMSKI DUH

U oči je prošle sezone upalo pojačanje kao što je Namanja Krstić, koji je objektivno superligaški igrač, ali je došao u Javor i predstavljao ozbiljnog kapitalca na putu povratka u elitno društvo.
"Njegov angažman nam se kao opcija pojavio poslednjeg dana prelaznog roka. Nije Krstić produžio ugovor na Malti, čekao je nešto i onda se pojavio Javor. Stupili smo u kontakt, predsednik i Petar su se sa njim dogovorili. Hteli smo ga kad smo ostali u Superligi pre dve godine, ali je otišao na Maltu. Ostali smo u kontaktu i sada se otvorila mogućnost. Pratimo, igramo protiv dosta ekipa ovde, kad je Nemanja otišao iz Napretka smo razgovarali. E sad, šta je suština kada je Javor u pitanju u poslednjih deset godina. Nismo u mogućnosti da dovedemo igrača koji igra Superligu, standardan je, ima obeštećenje, traže ga drugi klubovi... Obično su to talentovani mladi igrači, koji se nisu snašli u klubu, nisu igrali prethodnu sezonu, pa ih se klub negde odrekao. Redom: Mićić, Čolić, Zuvić, Skoko, Stanisavljević... Igrači koji nisu igrali u prethodnim klubovima, a za koje smo procenili da bi uz rad i šansu mogli da dođu na određeni nivo. Tu imamo i grupu iskusnih igrača - Krstić, Pantelić, Luj Bajere, Dakure, Čečarić... Neki su igrali na superligaškom nivou, otišli u inostranstvo, a potom nisu igrali u određenom periodu, a to je mač sa dve oštrice i izaziva potencijalni ulazak u fizičku krizu, pad forme i eventualne povrede, što može da se dogodi kada uđeš u ritam igranja svake subote. Ne kažem da stalno pogodimo, ali jesmo pogodili sa igračima u 70 odsto slučajeva. Povoljna okolnost kod Ivanjice je što su ovde, za razliku od većih sredina, momci osuđeni jedni na druge i brzo stvaraju timski duh. U gradu smo zajedno, u svlačionici smo zajedno, posvećeni su. Bez obzira kako deluje, nije život u Ivanjici za mlade momke baš monoton, niti dosadan. Dosta je živo u varošici. Ovo je možda i najživlje malo mesto u ovom delu Srbije. Svi tu žive i ma koliko neki teško dođu, brzo se naviknu i zavole grad. Ranije je bilo, završi se utakmica, igrači pitaju: „Mogu da idem kući?“ Sad nije tako, ostaju, nije baš da beže. Nije sad da nešto hvalim, ali to je realnost. Nije tako kao što deluje sa strane – bio sam u Beogradu, da živim u Ivanjici. Brzo se naviknu i lakše se timski duh formira. Ne kažem da ih kontrolišemo, ali znamo otprilike gde je ko i šta se događa".

Da li fudbaleri znaju da ih kontrolišete?
"Znaju oni sve, znaju da u kafićima koje posećuju sede neki naši ljudi, tako da im u podvesti stoji misao – ne mogu ja baš u malom mestu da ostanem do tri sata posle ponoći".

Kada smo pričali sa Ademom Ljajićem, koji ne krije da voli i život van terena, čuli smo izjavu u kojoj između ostalog kaže - dok sam na utakmici dobar, ne diraj me zbog onoga što radim u privatnom životu.
" Ljaja je poseban, genijalac. Prošlo je vreme u kom se striktno išlo u 23 časa na spavanje, može da bude i kontraproduktivno. Mi često kritikujemo mlađe generacije, ali su oni posvećeniji telu i ishrani nego što smo mi bili. Dosta je sve to danas stručnije nego ranije. Realno, kada sam bio igrač, nije imao ko da mi kaže - radi ovu prevenciju, radi ovu vežbu pred trening, ovako se hrani... Sad u svim klubovima, sat vremena pre treninga, svi su igrači upražnjavaju individualne vežbe, svako brine o ishrani. Sad, ako je dopustio sebi odušak, šta je sporno? Samo da ne bude neki trenutak u kom može da poremeti bioritam iz pripreme utakmice koja se uskoro igra".

NIJE LAKO DOVESTI IGRAČA EKSTRA KVALITETA, KOJI ĆE PRESKOČITI BEOGRAD I NOVI SAD

A šta sad, kad se Javor vratio na superligaški nivo, šta žele pretpostavljeni, a šta Radovan Ćurčić želi kao trener?
"Kao trener, prvo želim da pokušamo, znam da će biti to veoma teško, da dovedemo pojačanja koja će nas omogućiti da lakše pariramo timovima u Mozzart Bet Superligi. U ovom trenutku smo svesni da ćemo teško parirati, bez obzira što smo bili tu do pre godinu dana. Želeo bih da imam tim koji se sledeće sezone neće boriti za opstanak, ali nisam siguran da ćemo to uspeti da uradimo, jer je teško da igrač, za koga znaš da ima ekstra kvalitet, preskoči Beograd i Novi Sad, i na kraju krajeva Kragujevac, pa i Lučane, sad i Pazar, kako bi došao u Ivanjicu. To je dosta teška i opasna situacija. Zato su nam narednih deset do 15 danaa ključni. Plus, uvek je problem period do 15. septembra. Taj period svakom klubu ili treneru pravi problem. Uvek u svojim redovima imaš dobre igrače oko kojih se vrte ponude, čeka se, to je jedna stvar, a druga je da imaš one koji ne žele da se odluče, jer čekaju nešto bolje. Zato, ako je moguće da ne budemo u goloj borbi za opstanak. Da budemo realni, biće teško".

Ćurčić je trenutno dve godine na klupi Javora u povratničkom mandatu, a pre toga je dve godine bio direktor kluba. Kao direktor je ušao u ligu, pa opstao. Nakon prošlogodišnjeg ispadanja iz elitnog ranga imao je poverenje čelnika.
"Rekao sam, sve pohvale, to retko gde ima. Ta situacija koju imam u Javoru je odlučila da se vratim. Naravno da ima i većih klubova od Javora, ali odnosi koji ovde vladaju su presudni. Prvo, osećaj da si trener i da ćeš imati podršku do krajnjeg strpljenja koje može da bude kod predsednika kluba. To je bitna stvar. Na kraju krajeva, dugo se mi znamo, ovo mi je deveta, deseta sezona u Javoru".

To je pored terena, a koliko je Radovan Ćurčić ukupno godina u Javoru?
"Postao sam trener 2003. i radio do 2010. To je sedam godina. I sada sam ove četiri, to je 11, kao trener i direktor. Kao igrač sam počeo u pionirima 1985/1986. godine. Bio sam u Slobodi dve godine, bio sam u Gorici godinu, pa godinu dana u OFK Beogradu. Kao igrač sigurno imam deset godina u Javoru".

Ne pomera se lako sa klupe jedna takva ličnost, onaj koji sve ovo doživljava kao svoje.
"To je tačno, ali nisam ja neko ko mora da bude tu, ako vidi da ne može nešto da uradi. Svi mi oko kluba i stručnog štaba to tako doživljavamo. Nekad i previše emotivno, malo i zameram sebi što je to tako, jer mi napravi opterećenje. Nekad ne smem nešto da kažem za medije, kao kad sam bio u reprezentaciji, gde je najviši mogući nivo. Imam isti osećaj vođenja utakmice i odgovornosti kao što sam imao na klupi Srbije. Jednostavno, takav sam. Na Tajlandu mi nije bilo takvo opterećenje koje osećaš ovde, jer u svom gradu gledaš da ne izneveriš ljude, želiš da nešto ostvariš po svaku cenu. Sve to stvara dodatni pritisak. U kritičnim situacijama, 100 puta sam pomislio da se sklonim. Ustanem ujutru, kažem sebi: „Šta mi je ovo potrebno?“ Neka dođe neko drugi koji će manje primati k srcu, nego što ja primam, neko ko će to lakše raditi. Nama je svima ovde drugačije, to je naše, stalo nam je da ovo održimo. Ma koliko to nekome smetalo ili ne, u poslednjih 20-30 godina, prva asocijacija na Ivanjicu je fudbal. Barem tako mislim, možda nisam objektivan, možda preterujem".

Da li Radovan Ćurčić sebe može da vidi u drugom klubu? Da li energiju koju daje Javoru može da prebaci na neko drugo mesto?
"Vidite, mora mnogo stvari da se poklopi da bih prihvatio da nešto radim. Imao sam ponuda, i dalje imam nekih, ali ne vidim sebe u nekom sličnom klubu kao što je Javor. Nemam sad želju da gradim neku novu karijeru, da nešto jurim, niti imam ambiciju da nekom dokazujem nešto. U svakom klubu u kom se pojaviš sa strane odmah imaš otpore, bez obzira koja sredina je u pitanju. Uvek imaš otpor domaćih trenera, nisi 100 odsto prihvaćen. Onda sebi postaviš pitanje da li ti je potrebno sve to i šta možeš da dobiješ. Naravno, kad bih video da se neke stvari poklapaju, posvetio bih se nekom drugom klubu, kao što sam Javoru".

Neki drugi klubovi sa strane verovatno i rezonuju – Radovanu je dobro u Ivanjici, što bismo ga zvali?
"Verovatno je tako. Znaju da nisam nešto ambiciozan u poslednje vreme. Nemam ja sad neku preveliku želju da jurim karijeru, da guram ponovo. Čak i kad mi je karijera išla nekom uzlaznom putanjom nije to bilo zato što sam grebao. Jednostavno su mi se u trenutku, između 2010. i 2016. godine, otvarali neki poslovi. Više volim da živim život koji mi odgovara, nego da zbog karijere menjam način svog života i svoje porodice".

SVIĐA MI SE INTER, ALI MI NE MOŽEMO TAKO DA IGRAMO

Kada se pomisli na Javor i njegov stil igre, prva asocijacija u kladioničarskom smislu mogla bi da bude „0-2 gola". Ivanjičani su ostali verni sebi i u prošloj sezoni. Postigli su 31 gol, po čemu su tek na šestom mestu u Mozzart Bet Prvoj ligi Srbije, dok je manje golova primio samo prvoplasirani Radnik.
"Mene bije takav glas. Sa Javorom sam dva puta kao trener ulazio Superligu, 2005. i 2008. Te 2008. smo se plasirali bez poraza. Završili smo na četvrtom mestu superligaške tabele u ligi od 12 klubova. To je najveći uspeh Javora. Od te sezone je Javor krenuo da bije glas da je bunker, autobus – rezultati 0:1, 1:0, 0:1. Jeste bilo tako, nema šta, jer smo realno ušli u ligu sa igračima koji nikad nisu igrali najviši rang takmičenja. Igrali smo protiv dominantnih timova, imali smo momke koji su mogli da igraju dobro u niskoj zoni i oslanjaju se kontranapad. To je bio način igre. E sad, to je jedno. Statistika kaže da je sadašnji Javor, bez obzira na broj postignutih golova, u samo dve utakmice dozvolio protivni veći posed lopte i više udaraca u okvir gola:  Radniku i Grafičaru. Imamo najviše udaraca prema golu, u okvir gola i najviše izvedenih korenera. To pokazuje neku dominaciju u ligi. Ne bismo mi mogli da uđemo ni sad, niti u nekim prethodnim godinama, da je Javor igrao na onaj način. Morali smo da napadamo i napadali smo. Igrali smo visoko, mislim da smo dominirali, makar u ovoj ligi ".

Sve se u fudbalu promenilo, pa i Radovan Ćurčić kao trener.
„Nije fudbal isti kad sam počeo da radim pre 22 ili 23 godine. Mnogo stvari su drugačije, i ja sam se menjao. Nisam isti trener sada, niti tokom poslednje dve sezone, kao što sam bio pre 10 ili 15 godina. Čak i u reprezentaciji kad sam bio mlad. Menjao sam i trenažni proces, način igre i formaciju, promenilo se sve. Oslanjam se na osećaj, da mi tim igra na način kojim može najviše da pruži na terenu. Tokom sezone vidiš gde ti se tim najbolje snalazi. Nijedan trener u manjem klubu ne može da kaže – hoću da igram na posed, hoću formaciju 4-3-3. A ne znam koje igrače mogu da dovedem. Ne mogu da dovedem brzo krilo, ako ga nema. Ne mogu da dovedem "ving-belka" samo s defanzivnim karakteristikama. Moraš da se snađeš sa timom koji imaš, da to sklopiš. Meni se ove sezone mnogo sviđalo kako je igrao Inter, ali ne mogu ja da igram kako Inter. Nemam tri vezna koja će mi zatvarati po širini, koje će da se vrate, a nemam ni na klupi istu tu trojicu. Evo, sad da me pitate u kojoj će formaciji igrati Javor kad počne sezona, rekao bih da ne znam. Da li mi je otišao Dakure, da li smo prodali Stanisavljevića, da li umesto tog visokog špica sada imamo niskog špica? Da li imamo centarfora koji traži loptu u noge ili želi samo u prostor. Moram da se prilagodim, da bih znao u kojoj ću formaciji i na koji način igrati, u kojoj zoni napadati, gde ću se braniti. To je sve ono na šta će mi igrači dati odgovori".

Pomenuli ste veštački teren, na koji ste čekali 11 kola. Koliko vam je bilo potrebno da se adaptirate i koliko to utiče na način na koji igra Javor?
"Bilo nam je potebno vreme. Moramo da budemo iskreni i kažemo da ovaj teren zahteva brže, fizički spremnije, hitrije i okretnije igrače. Trening pokaže da oni koji su malo sporiji, što sporije igraju i sporije misle, u deficitu u odnosu na one druge. Čak i teren će nam tražiti da u selekciji fudbalera pokušamo da dovedemo nešto drugačije profile".

Nažalost, zbog vremenskih uslova u koja se teren nalazi, slike koje su dolazile iz Ivanjice u prethodnim sezonama delovale su prilično sumorno - kaljuga, blato... Sada sve deluje mnogo drugačije i prijatnije, ne samo za igru, već i za oko posmatrača. U budućnosti je planirano pravljenje potpuno nove zapadne tribine, projekat za to je napravljen, ali u Ivanjici ne žele da se vezuju za konkretne termine izgradnje. Kapacitet (2.000 mesta) bi ostao isti, ali bi bila dva nivoa. Na donjem bi bila klasična tribina, a na gornjoj novinarska i druge lože. Bila bi kompletno natkrivena.
"Ovo je teren kakav imaju Železničar u Pančevu, Mladost u Lučanima, Radnik u Surdulici ili Čukarički. Svi kažu da je naš najbolji, jer je urađena drenaža koja mu daje mekoću i više pogoduje igračima. Svi su zadovoljni kada igraju ovde. Ovaj teren nije sa gumom, već sa plutom, zbog ekologije, poseduje sve sertifikate UEFA".

Za koga od igrača koji su izborii plasman u Mozzart Bet Superligu prošle sezone očekujete najviše interesovanja ovog leta? Proteklih meseci se navjiše pričalo o mladom štoperu Đorđu Skoku, kao i najboljem strelcu tima Stefanu Stanisavljeviću.
"Skoku je ovo treća godina, igrao je standardno i u Superligi, gde je bio bonus, baš kao što je i sada. Izborio se da igra, došao je iz Jedinstva iz Surčina. Potencijal je, zanimljiv, zainteresovani su za njega, kao i za Stanisavljevića".

Stanisavljević građom i načinom igre podseća na Ćurčića iz igračkih dana.
"Kažu tako, pre svega visinom. Nije lako dati 13 golova u teškoj ligi. Valja dobiti utakmicu kad odeš u Sremsku Mitrovicu i Rumu... Iskusne su ekipe, kvalitetno se radi sa njima, svaka je fizički pripremljena i svaka posvećene video analizama. Pogotovo još ako si izazov, kao neko ko je prvo ili drugo mesto, onda se dodatno pripremaju za tebe. Ne smem da kažem da je teže voditi utakmice nego u Superligi, ali u suštini mi je bilo teže ove sezone".

Nijedan sportski radnik neće ništa obećati, ali da li možemo da dobijemo nagoveštaj da Javor neće doći u situaciju u kojoj se našao pre godinu dana?
"Ako mislim da nam sleduje grčevita borba za opstanak, onda nemam želju ni da radim. Ako budem osetio da to ide u nekom smeru, bolje da dođe neko drugi. Malim klubovima je na početku borba za opstanak u podsvesti. Iskren sam, znam da ćemo biti u donjem delu tabele, bliži plej-autu, mada uvek postoji nada da ćemo napraviti tim koji će moći da se drži u bezbednoj zoni. Ako već sad znam da će biti grčevita borba za opstanak, bolje da ne radim. Sve ostalo, iz ugla malog kluba, nije realno da se obeća, s obzirom na naš budžet u poređenju sa onim kojim raspolažu drugi klubovi".

BIO SI SELEKTOR, KAKO SAD U IVANJICI? ZATO ŠTO VOLIM PRIJATELJE, STIL ŽIVOTA, NAVIKE..

Ne može se Javor zamisliti bez Radovan Ćurčića, a izgleda da ni Radovan Ćurčić ne može – ili ne želi – sebi da zamisli mimo Ivanjice. Malo ko bi se u svetu fudbala, čak i najvišem nivou, posle selektorskog posla vratio u lokalni klub, koji ga „vozi“, gde se suočava sa problemima drugačije vrste nego u Savezu, ali to je i za samog 53-godišenjg stratega nedokučivo.
"Svi me to pitaju, pokušavam i sebi da odgovorim. Kažu mi: „Čoveče, ovo je Javor, takav nisi bio dok si vodio reprezentaciju“. A, ovo ovde je moje. Možda sam kriv što mi karijera nije otišla u drugom pravcu, možda delujem kao realan čovek, a opet ima stvari koje ne mogu da trpim u odnosima, samo ih ne pokazujem. Zato sam izbegavao poslove za koje znam da bi mi donosili svakodnevne probleme. Jedni kažu da je to nedostatak ambicija, drugi nazivaju zonom komfora, treći da se povlačim pred problemima... Ne znam šta je, a onda izađem iz zone komfora i uđem u klasično ludilo u Drugoj ligi. To ni sebi ne mogu da objasnim, ali kad uđem u ovo, onda... Ne volim da gubim. Posedujem izražen strah od poraza, ne mogu da ga neutrališem i to me tera da mnogo radim".

Nije samo do fudbala. Zapravo je najmanje do sporta.
"Volim da živim u Ivanjici. Možda je to presudilo. Bio sam šest godina u Beogradu, 12 meseci u Bangkoku, ranije u Novom Sadu i Ljubljani. Pitaju kako sad Ivanjica? Lako, jer volim ovdašnje prijatelje, okruženje, stil života, navike..."

Uz sve zamke koje takvo opredeljenje nosi.
"Kad se vraćaš se na mesto uspeha to je veliki rizik. Dok sam sa Mitrom Mrkelom sarađivao u Savezu imao je običaj da kaže saradnicima: „Ne znate vi kad Radovan pobedi utakmicu i uđe u kafić da se pohvali, njegovi ga spuste odmah na ulazu“. Tako je u malim mestima. Uvek te vrate gde bi trebalo, što ponekad i nije loše. Moraju odmah da ti stave do znanja da nisi nešto bitan".

Opet, baš zato što je njihov, što ga sreću svaku dan, u prodavnici, na ulici, u kafiću, zaljubljenici u fudbal doživljavaju Radovana Ćurčića onako kako on tretira Javor. Svojim.
„Kad smo prošle godine ispali iz lige, nije se desilo da nas publika nije dočekala aplauzima dok smo iz tunela hodali ka klupama. Razumem da se javljaju gledaoci za vreme utakmice, moraš da prihvatiš da te malo „čačkaju“ ali je aplauz uvek prisutan, čak i posle četiri vezana poraza. Poštuju nas. Osećam da sam izgradio dobar odnos sa sugrađanim i – bez lažne skromnosti – da sam omiljen među njima".

E, (i) to je Radovan Ćurčić.