INTERVJU – Radomir Đalović: Mlad i nestrpljiv za Zvezdu, Hrvatska potez karijere

Možda je huk Marakane bio dečačka želja ali je Rijeka postala mirna luka momka iz Bijelog Polja koji je sa 13 godina krenuo u svet da potraži parče fudbalske sreće. Radomir Đalović je fudbalski odrastao u Crvenoj zvezdi ali je igrački i ljudski sazreo u najvećoj hrvatskoj luci. Vodila ga je karijera brdima i dolinama, menjao je klubove, zemlje i kontinente, ali se uvek vraćao drugoj kući na Kvarneru.

Nije imao sreće u igračkim danima da to bude klub kao što je danas i da se bori za titulu ali početak trenerske karijere obećava. Kao asistent Željka Sopića, lokalna legenda Đale je utkao doprinos u sezoni zbog koje je Rijeka podhrtavala prethodnih meseci. Dinamo Zagreb je u nedavnom derbiju za titulu ohladio euforiju i praktično odbranio tron ali biće tu još vatre. Već u sredu igraju prvi od dva meča finala Kupa Hrvatske... 

Đalovića smo posetili u Rijeci i imali prilike da osetimo kakav status ima na severu Jadrana. Omiljen lik u gradu i klubu. Više puta je konkretnim delima dokazao koliko mu je Rijeka prirasla srcu i ljudi to cene. Onako kako priča, tako je i radio.

A verovatno nije mogao ni da zamisli kada je pravio prve fudbalske korake da će Rijeka biti njegov obećani grad... Planovi i snovi su bili drugačiji. 

„Došao sam kao dete sa 13 godina iz Bijelog Polja. Sam, nikog nisam znao u Beogradu, svi su mi ostali u Bijelom Polju i bilo je teških trenutaka. Ali to me je izgradilo kao čoveka. Živeo sam pet godina u onoj baraci preko puta Marakane kod pekare Kruna, sa Nemanjom Vidićem, bili smo drugari, kao i sva deca koja dođu sa strane u Zvezdu. Vidić je tada bio mršav, nije imao razvijene grudi, ali je uvek bio striktan i posvećeno trenirao. Stekao sam tamo mnogo prijatelja, trenirali su me legende poput Duleta Savića, Vojina Lazarevića, Mileta Jovina, Kuleta Aćimovića, Zvonka Radića... Vojkan Melić je bio direktor škole. Mnogi iz te generacije danas grade trenerske karijere. Aleksandar Luković, Jovan Damjanović, Slavoljub Đorđević, Žarko Lazetić, ja...“, kreće od početka priču Radomir Đalović dok sedimo na terasi hotela Jadran sa koje se pruža pogled na morsko plavetnilo i okolna ostrva.  

Ko je tu bio najveći potencijal?

„Ako bih ti rekao da je Slobodan Santrač doveden kao najveći talenat...“

Kakav bre Slobodan Santrač?!

„Isto ime i prezime. Sremski Slobodan Santrač. Takođe, Joca Damjanović je bio ogroman talenat, najveći u državi. Mogao je i morao mnogo više da napravi. Igor Kalaba iz Zemuna je bio takođe strašan potencijal, svi su mislili da je buduća ’devetka’ Zvezde. Žarko Lazetić je bio baš dobar igrač. Ali najveći talenti iz mlađih selekcija to ne potvrde uvek u seniorima“.

Da li si debitovao za prvi tim?

„Ne. Bili smo priključeni, ali nisam zaigrao. Bio sam na onom ’sudaru generacija’ kada se slavilo 10 godina Barija“.

Da li te i danas boli što nisi dobio šansu u Zvezdi?

„Jesam bio razočaran, bolelo me je, ali tako ti je to kad si dete i kad ne razmišljaš. Kad gledaš iz ove perspektive, drugačije to sve izgleda. Znate li vi ko su tada bili napadači Zvezde? Drulić! Pjanović! Jelić! A ti mlad i nestrpljiv. Realno je bilo da odem na pozajmicu, pa da se vratim. Oni su hteli da me negde pozajme, ali ja nisam želeo, bio sam impulsivan, neiskusan i otišao sam u Železnik. Tamo sam nešto malo igrao, dao dva gola, ali nije to bilo baš najbolje. Bio sam klinac, a oni su imali top ekipu i nisam mogao da dođem do izražaja. Rađenović, Majstorović, Slobodan Marković, Vujačić... I šta ćeš, brate, tražiš sreću negde drugo“.

Otkud baš Hrvatska i Zagreb?

„U jednom trenutku Železnik hoće da me pošalje na pozajmicu u Dorćol, imao sam probu u Zenici, a stiže i poziv prvaka Hrvatske. Kad sam potpisao za Zagreb, bio sam prvi igrač posle rata koji je došao u Hrvatsku. Imao sam 18,5 godina i dve i po sezone sam nosio dres Zagreba, koji je sezonu ranije postao prvak Hrvatske. Prvi i jedini put u klupskoj istoriji“.

Kako si se odlučio da prihvatiš? To tada nije bilo baš normalno...

„Pokojni otac je rekao da sam biram i nije me sputavao. Zagreb je bilo nešto najbolje što je moglo da mi se desi. Šampioni Hrvatske i tada ozbiljan klub. Igrali smo kvalifikacije za Ligu šampiona, čekao nas je dvomeč sa Mančester Junajtedom, ali u 94. minutu smo golom iz penala ispali od mađarskog Zalageršega. Sportska i finansijska tragedija posle koje je klub počeo da pada. Otišli su neki igrači i otvorila se šansa za nas mlađe“.  

Zagreb te je „gurnuo“ i kod Pižona u mladu reprezentaciju Srbije i Crne Gore. Kako se sećaš tih vremena?

„U prvoj utakmici plej-ofa protiv Norveške smo pobedili sa 5:1, igrao je čak i Vidić... A onda bez njega u revanšu smo izgubili sa0:3 i zamalo ispali. Ali stvarno smo bili strašna generacija: Bane Ivanović, Baša, Jokić, Neziri, Džoni Mijailović, Stančić, Marić, Boško, Simon... Branio Milojević. Danko Lazović, Andrija Delibašić i ja smo bili u špicu. Zamisli kakav smo tim imali kad Mirko Vučinić nije išao na EP. U grupi smo dobili ozbiljno jaku Hrvatsku sa Kranjčarom, Eduardom, Zahorom... Bane je ušao i dao gol za pobedu. Onda smo pobedili Belorusiju s braćom Hleb, pa na penale Šveđane s onim visokim Elmanderom u špicu... Došli smo do finala sa Italijanima, ali su oni sa Đilardinom, De Rosijem, Barzaljijem i ostalima bili jači“.

Koliko ti je taj uspeh značio na planu samopouzdanja za nastavak klupske karijere?

„Vratio sam se u Zagreb, igrao sve više i posle dve i po godine u klubu sam se prodao u Bundesligu. Potpisao sam za Arminiju, bio tamo godinu i po dana i imao ugovor na još toliko. Tu sam napravio jednu od grešaka karijere. Da sam tada ostao, bio bih i danas u Nemačkoj. Otišao sam u turski Kajzeri, ali nisam bio zadovoljan životom, osećao sam se izmoreno i posle godinu dana sam se vratio u Hrvatsku“.

Tu se rodila ljubav sa Rijekom....

„Rijeka me zvala i pre toga, ali tek tada su se složile kockice da potpišem za njih. Odigrao sam strašno prvi deo sezone, dao 13 golova, na kraju 19 i završio kao drugi strelac lige. Trenirao nas je Zlatko Dalić“.

Da li si mogao da pretpostaviš kakvu trenersku karijeru će kasnije napraviti?

„Nisam ali je bio ozbiljan trener i pokazivao nam neke ozbiljne stvari. Imao je svoj put, bio u Tirani, Saudijskoj Arabiji i sam se za sve izborio u karijeri. Svaka mu čast. Imao sam sreću da me je trenirao. Kao i Cico Kranjčar. On me je trenirao u Zagrebu, reprezentaciji Crne Gore i iranskom Sepahanu. Gospodin najveći! Rođeni pobednik. Dinamo je sa najgorom ekipom uveo u Ligu šampiona, sa Zagrebom je bio prvak Hrvatske... U Iranu igramo protiv njihovog najvećeg kluba Persepolisa, oprašta se legendarni Ali Karimi, 130.000 ljudi na tribinama, sve se crta da oni dobiju... Cico to sve lagano spremi i dobije utakmicu. Srećan sam što sam imao tako dobre trenere u karijeri“.

Kako si se tako dobro uklopio u Rijeci?

„Ovde su ljudi iz svih krajeva Jugoslavije pravili karijere, osećali se lepo i živeli dobro. Žilić, Kerkez, Vešović... Sad imamo malog golmana iz Kruševca. Rijeka je drugačiji grad i mentalitet od Zagreba. Dobro sam igrao, davao golove i brzo sam se povezao sa narodom i navijačima. Nije bilo bajno stanje, ali su i tad bili veliki klub“.

Zadržao si se samo godinu dana...

„Bilo mi je super, ljudi su me sjajno primili i obezbedio sam transfer u Rapid iz Bukurešta. Rijeka je tada imala finansijskih problema, nije to bio klub kao što je danas. Ovo danas je preozbiljan klub koji je napravio Damir Mišković. Mi smo tada trenirali iza gola, jer kad padne kiša nisi mogao od blata da treniraš na glavnom terenu. A kiše u Rijeci ima koliko hoćeš... Tako smo radili iza gola ili na betonu. Ma, nikakvi uslovi... Prvih šest meseci je bilo nekih para, kasnije ništa i morao sam da odem u Rapid, ali sam se posle godinu dana vratio u Rijeku. Opet sam davao golove i klub je morao opet da me proda u Amkar da bi preživeo. Nije bilo para, nismo dobijali ništa... Šest meseci posle tog mog drugog odlaska je u klub došao Mišković i napravio čudo od kluba“.

Kažu da si spasavao klub?

„Oprostio sam sve pare koje mi je klub bio dužan, a nije to bilo malo para. Oni su meni kao klub dali puno u oba mandata i to je bio moj čin zahvalnosti“. 

Da li je istina i da si neke ljude zaposlene u radnoj zajednici čašćavao kovertama kada si odlazio?

„Nije, nije. Nemoj to pisati...“, kaže Đalović uz stidljiv osmeh i odaje se da je bilo tako, ali da ne voli da se hvali.

Šta najviše pamtiš iz tog perioda?

„Gol Hajduku za 4:0. Dalić je bio trener i baš pre 15 dana je izjavio da je to najbolja akcija koju je video u prvenstvu Hrvatske. Šarbini i Popov su iskreirali sjajnu akciju koju sam završio golom glavom. Iznudio sam u toj utakmici i penal, zabeležio asistenciju, baš smo ih razbili.“

Sa kim si slavio gol?

„Otkud to znate? Sa Gašijem, ha-ha-ha... Gaši je naš ekonom, maskota kluba, moj prijatelj... Davno je došao sa Kosova i tu je ceo život. Ali još nije naučio hrvatski kako treba i ima milion anegdota sa njim. Mnogo mi je pomogao ovde“.

U Rijeci si postao i reprezentativac Crne Gore.

„Sa Cicom Kranjačrom smo imali najbolju generaciju u istoriji Crne Gore i igrali baraž protiv Češke za EP, s tim što moram istaći da je Zoran Filipović selektirao i formirao tu ekipu. Kod Cica smo igrali strašne kvalifikacije, pobedili Švajcarce, Bugare, Velšane i na Vembliju odigrali nerešeno... Taj meč je stvarno bio istorijski. Nismo imali Vučinića, Jovetića, Drinčića... Dejo Savićević nam kaže da ostanemo zdravi i da ne dobijemo kartone, a onda Cico posle njega: ’Mi danas možemo samo da pobedimo ili igramo nerešeno. Ljudi, shvatite da ste vi prvi na tabeli’. Neviđeno smo se branili, Božović je čuda pravio na golu i na kraju je Jovanović u 90. minutu čak pogodio prečku i umalo da pobedimo. A kod njih Runi, Džerard, Lampard...“.

Za čim najviše žališ u igračkoj karijeri?

„Za tim rezultatom u reprezentaciji. Imali smo top generaciju, sjajnu hemiju i veliku šansu. Nadam se da će Crna Gora uspeti da se plasira neki veliki turnir. Sve zemlje u okruženju su bile na nekom takmičenju osim nas. Valjda će se i to desiti...“.  

U Crnoj Gori si na kraju i završio igračku karijeru i počeo trenersku.

„Pred kraj karijere sam igrao u Budućnosti, Rudaru, Titogradu, Grblju... Logično mi je bilo da ostanem u fudbalu. U Crnoj Gori sam završio A i B trenerske licence, a sad ovde u Hrvatskoj završavam pro licencu“.

Kako je došlo do poziva Rijeke da se vratiš?

„Pre dve godine je Kek trebalo da se vrati, ali nije. Došao je Tadić, sa njim moj drugi Fausto Budićini i oni su me pozvali. Rijeka je tada bila stabilna, borila se za trofeje, ali opet se ispostavilo da sam došao u najgori period otkako je Mišković preuzeo klub. Tadić je smenjen, došao je Serse Kozmi, pozitivan i dobar tip, ali je situacija bila teška i on je smenjen. Na polusezoni smo imali 15 bodova i bili poslednji na tabeli“.

I još jedna promena...

„Predsednik je tada doveo Sergeja Jakirovića iz Zrinjskog, kojeg sam znao još iz igračkih dana jer smo zajedno igrali u Zagrebu i Rijeci. I tada je krenulo... Drugi deo sezone smo rasturili i od borbe za opstanak došli do plasmana u Evropu. Počeo je i ovu sezonu, ali je posle dva kola dobio poziv Dinama i prihvatio ga“.

E, tu smo. Jakirović je otišao u Dinamo dva dana pred utakmicu sa Lilom u plej-ofu za Ligu konferencije. I poveo za sobom ceo stručni štab. Osim tebe.

„Rekao mi je da je sve dogovorio sa Dinamom i da svi idemo zajedno. Uslovi su bili ozbiljni, ali sam mu odgovorio da ćemo pričati sutra jer smo taj dan imali utakmicu. Seli smo sutra i ubeđivao me je da idemo zajedno ali nisam mogao: ’Svaka čast, hvala ti, ti si moj drugi i prijatelji, tu se ništa neće promeniti. Ali ja ne mogu da odem’. U tom trenutku ne mogu. Suštinski, ja nisam ni došao sa njim u Rijeku, bio sam već tu i nisam imao obavezu da idem sa njim dalje. Drugo, imao sam veliki osećaj odgovornosti i zahvalnosti prema klubu koji mi je dao mnogo. Ja njega stvarno razumem. Ambicije, planovi... Ali nisam mogao da odem. Ostali smo drugovi i kad je otišao, rekao sam da mu želim svu sreću, osim protiv nas“.  

Tada si prvi i jedini put do sada vodio Rijeku kao prvi trener.

„Oni su otišli i za dva dana nas je čekao meč protiv Lila u Francuskoj. Sve to što se desilo je baš ujedinilo ekipu, klub, navijače, ceo grad... Podrška da se naježiš. Već za revanš je došao Željko Sopić i žestoko smo se borili sa Lilom, ali nam je Dejvid dao gol u 117. minutu i ispali smo. Da nismo imali neke povrede i da smo tada imali Pjacu, ubeđen sam da bismo izbacili Lil. Te utakmice su našim mladim igračima dale veru da mogu da se bore protiv svih“.

Kakav je Željko Sopić? Vidimo da u hrvatskim medijima baš i nije miljenik, ali je napravio čudesne rezultate...

„Poznavali smo se iz Zagreba, igrali smo jedan protiv drugog, pa igrali zajedno neke revijalne utakmice veterana... Ljudima sa strane deluje nervozno, ali je sjajan čovek. Malo je osebujan, malo drugačiji, ali to je njegov stil. U Gorici je pre toga napravio ozbiljan rezultat, iz nemoguće situacije ih ostavio u ligi i dokazao se. Šta ima dalje da pričamo, dovoljno je videti šta je uradio ove sezone“.

Da li si mogao ovo da očekuješ? Kako je sezona odmicala, mnogi su očekivali da Rijeka padne i ispadne iz trke za titulu...

„Prvi meč drugog dela sezone smo gostovali na Poljudu. Oni predstavljaju Brekala, Perišića, strašna atmosfera pred 35.000 ljudi. Mi ih pobedimo i krenemo utakmicu po utakmicu. Dinamo jeste bio u krizi, ali njih nikada ne možeš otpisati, što se i pokazalo na kraju. Za nas je bilo bolje da je Hajduk ostao što duže u trci za titulu“.

Usput ste afirmisali nekolicinu mladih igrača, vratili u fudbalski život neke iskusnije...

„Toni Fruk je bio u Gorici i doveli smo ga besplatno. Franju Ivanovića smo doveli iz B tima Augzburga. Pašalića smo uzeli iz B tima Borusije Dortmund. Sve to je koštalo nula evra. Sad ljudi pričaju kako ih je i Dinamo mogao dovesti. Zamisli situaciju u kojoj se boriš za Ligu šampiona i dovodiš nepoznate igrače iz trećeligaških i četvrtoligaških klubova?! Svi zajedno smo gledali te igrače danonoćno, procenjivali i na kraju pogodili sa svima. To su mladi i karakterni igrači, a pogodili smo i sa Pjacom koji je došao iz Juventusa, spustio se na ovdašnji nivo i ponaša se najnormalnije. Sad imamo reprezentativaca kao Dinamo i Hajduk zajedno“. 

Pjaca je i dalje najskuplja prodaja u istoriji hrvatskog fudbala, a skoro da je nestao sa fudbalske mape...

„Dinamo ga nije hteo nazad, ali Pjaca je verovao u sebe. Mogao je ostati u Juventusu da uzima novac, ali je raskinuo ugovor i došao za relativno male pare u Rijeku. Prilagodio se, lepo mu je, igra dobro i opet je reprezentativac Hrvatske. Šta bi bilo da je ostao u Juventusu samo zbog novca?“

Svi pomenuti igrači su ofanzivci i kandidati za reprezentaciju Hrvatske na EP, ali utisak je da je odbrana odradila možda i veći deo posla ove sezone?

„Imamo četiri najbolja štopera u ligi. Mitrović je bio tu i ranije, igrao u Bešiktašu i Brižu pa se vratio pre dve godine. Dilaver je dugo bio u Dinamu, iskusan igrač. Galešić je naše dete, 23 godine, kalio se na pozajmicama i dali smo mu šansu. Na kraju smo doveli Radeljića koji je bio kapiten u Šetifu. Tako smo napravili vrhunsku štopersku liniju. Naša prednost je što imamo 15-16 igrača koji daju golove. Najbolji strelac je vezista Janković koji je dao sedam golova. Svi daju golove i daju ih na različite načine. Svi su dobili šansu i dali doprinos“.

Kakav stil fudbala forsira Sopić?

„Insistira na ofanzivnom fudbalu sa mnogo pritiska, trke i intenziteta. Uopšte se ne podređuje protivniku i gura svoj stil. Nije lako izdržati celu sezonu u tom tempu, ali njemu uspeva. Od 15 utakmica smo 13 pobedili. U bilo kojoj drugoj ligi bi se odvojili na vrhu, ali sa Dinamom to nije bilo moguće. Realno je bilo da naš derbi odlučuje o tituli. Dođe takav dan, namesti se. Žao mi je zbog svih, bila bi to kruna sezona, ali dobro... Što kaže jedan trener, igraće se fudbal i sutra“.

Čuli smo od lokalaca ovde da si ti neka spona između igrača i Sopića i neka vrsta „dobrog policajca“.

„U Gorici je u 30 . minutu napravio duplu zamenu. Ja tu ponekad pokušavam da malo izbalansiram. Imam dobar odnos sa igračima jer sam prošao to isto. Drugačije posmatraš stvari kao igrač i kao trener. Svaki trener će staviti igrača koji će da mu donese, ali nekad ti odgovara ovaj, a nekad onaj. I to igrači ne razumeju uvek. Nije ekipa najboljih 11 fudbalera, već oni koji najbolje funkcionišu zajedno“.

Titula je verovatno izgubljena, ali smo osetili tokom posete Rijeci da ljudi ovde zaista osećaju klub kao svoj i da se ne navija za Dinamo ili Hajduk. Oseća li se taj lokalpatriotizam više nego tokom tvojih igračkih dana?

„Drugačije je. Rijeka je uvek bila svoja, nekad manje, nekad više. Otkako je došao Mišković, Rijeka je dodatno ojačala klupski identitet i bori se za važne stvari. Naravno da to sve utiče na lokalno stanovništvo. Ovde igrač neće dobiti novac kao u Hajduku ili Dinamu, ali živi u prelepom i mirnom gradu, ima odlične uslove za trening i porodičnu atmosferu. Tada igrači daju i više od realnih mogućnosti. Uz maksimalan rad, dođeš u situaciju da se boriš protiv klubova koji imaju po 50 ili 60.000.000 evra budžete. Imaćemo tri reprezentativca Hrvatske na EP, imamo reprezentativce Albanije, Zambije, mlade selekcije Hrvatske... To je veliki uspeh“.

Potenciraš predsednika Miškovića...

„Sad da ode iz kluba, ne znam ko je u istoriji napravio više za riječki sport. Napravio je stadion, osvojio titulu i četiri Kupa... On je najbolje što je moglo da se desi Rijeci. Zamišljam moju generaciju šta bismo radili i kakve transfere bismo napravili da smo imali ovako sređen klub i sistem. Verujem da će napraviti Novu Kantridu i da će to mnogo značiti za klub i grad. To je poseban stadion u Evropi. Meni fali, ali i na Rujevici je dobra atmosfera i lepo je za igru. Naravno, cilj svih je da se napravi Nova Kantrida“.

Kada uporediš kvalitet fudbala u Hrvatskoj i Srbiji, gde su razlike?

„Veća je koncentracija kvaliteta u HNL. Hrvatska ima problem što fale još dva-tri jača kluba iz druge lige. Na primer, Rudeš je ove godine ispao posle 10 kola. Da su oni bili u igri do kraja, bilo bi još zanimljivije. Ali i ovako je interesantno što se tiče borbe za titulu i Evropu. Ljudi ovde prate i vole fudbal. Samo kad bi se još malo digla infrastruktura... Savez je pomagao, svaki klub je imao hibridne terene, ali treba to održavati i menjati“. 

A rezultati u Evropi?

„Dinamo je godinama nosio hrvatski fudbal, a Rijeka uz njega bila jedini klub koji je donekle pratio jer je nekoliko puta igrala grupnu fazu evrokupova. Fali još klubova da urade nešto u Evropi i prođu kvalifikacije. Fale Hajduk i Osijek. Srbija je sada imala Zvezdu direktno u Evropi, dve sezone zaredom ima dva predstavnika za Ligu šampiona, TSC i Čukarički su igrali grupne faze, Partizan skoro redovan u grupama... Mi ove godine imamo prvaka u kvalifikacija, ali drugoplasirani kreće kvalifikacije za Ligu Evrope već od prvog kola. Treći i četvrti kreću od drugog kola u kvalifikacijama za Ligu konferencije. A u Srbiji trećeplasirani ima zagarantovanu grupnu fazu“.  

Ima li Srbija neke prednosti u odnosu na Hrvatsku?

„Vidim da se radi na infrastrukturi i prave novi stadioni. Bude se centri poput Kragujevca. Novi Pazar je bio dobar dok su imali rezultate. Vratilo se dobrih igrača poput Adema Ljajića. Mislim da srpski fudbal ide u dobrom smeru. I najbitnije je da ima para. Koliko sam čuo, svi klubovi plaćaju“.

A kvalitet fudbala? Derbiji u Hrvatskoj nekad ne deluju baš zanimljivo...

„Jeste, igra se tvrdo. Hrvatska naginje kao ligama poput Austrije. Ali ima golova, igra se dinamično, otvoreno...“ 

Koliko popularnost fudbala dižu uspesi reprezentacije?

„Mnogo, baš mnogo. Znaš šta znači biti drugi i treći na svetu u fudbalu i koja je to pomama među decom. Sada gledam decu iz Rijeka koliko su zaražena fudbalom jer je Rijeka dobra. A kamoli kada reprezentacija to uradi na globalnom nivou. Hrvatska reprezentacija ima neverovatnu konstantu“.

Pratiš li fudbal u regionu i prate li tebe iz regiona?

„Naravno. Aleksa Todorović nam je došao iz kruševačkog Trajala sa 17 godina. Ogroman talenat! Imao je velike probleme sa povredama, ali očekuje se mnogo u budućnosti od njega. Mislim da ga je pre nas hteo i Partizan... Dešava se da nam se isprepletu putevi. Ksander Severina je pre Partizana nama nuđen. Pratio sam ga, snimao, zvao i Željka Petrovića u Holandiju da se raspitam o njemu. Ali doveli smo Pašalića i očigledno bolje prošli. S tim da je i Severina dobar igrač. Prate i nas iz Srbije, regiona... Interesuju se, neki i dođu na utakmice... Zbog mene i zbog fudbala uopšte“.

Navijaš li i dalje za Zvezdu?

„Iskreno, nije mi ostalo da nešto baš navijam, ali pratim šta se dešava i neke utakmice. Više pratim basket i tamo navijam za Partizan. Nekako mi oni prave bolju atmosferu. Ali pratim Zvezdu u fudbalu kad igra Ligu šampiona i priznajem da su napravili čudo poslednjih godina. To je sistem koji funkcioniše. Postalo je čak malo i monotono koliko su jači od svih“. 

Kada podvučeš crtu, ko je najbolji igrač sa kojim si igrao?

„Mirko Vučinić! Najveći majstor. Igrao sam Robijem Prosinečkim u Zagrebu, bio mi je kapiten...

Čekaj, kako Mirko ispred Robija?!

„Robi je bio bog! Ali kad sam igrali zajedno, on je već imao 35-36 godina. Stalno sam trkao oko njega i zvao Robi, Robi... A, on se okrene: ’Đale, nemoj da me zoveš. Ti samo trči i ona će doći’. Bog. Strašan tip. Imam ogromno poštovanje prema njemu. Ali sa njim nisam igrao u naponu snage. Zamisli šta je bio sa 20 godina i sa onom brzinom.... Sa Mirkom sam igrao kada je bio na vrhuncu“.

Šta je to kod njega bilo toliko spektakularno?

„Dođeš u ponedeljak, utakmica u subotu... Ja da ne treniram te dane, možeš slobodno da me baciš. Neupotrebljiv sam za utakmicu. A Mirko... Samo se petkom malo preznoji i onda u subotu bude najbolji na terenu. Kako god mu je daš, on je primi. Šutira iz svake pozicije. Leva, desna, glava... Brzina, tehnika, dribling. On mi je broj jedan. Da su mu se u naponu snage poklopile neke stvari, bio je igrač za Real Madrid. Ali dobro, naosvajao se i sa Juventusom“.

 Najdraži momenat iz karijere?

„Prvi gol za Crnu Goru i onaj protiv Hajduka“, bez mnogo razmišljanja bira Đalović.