INTERVJU – Rade Bogdanović: Kako mi je zbog Japanaca propao dogovor s Van Galom

Direktan, iskren, konkretan. Bez floskula i demagoških odgovora. Rade Bogdanović je u regionu postao prepoznatljiv po tome što gađa u glavu i obraća se javnosti kao čovek iz naroda. Što i jeste, mada mu je fudbal omogućio da od terena na šljaci obiđe evropske i svetske metropole, usput stekne iskustva koja se teško mogu prepričati.

Ali da probamo, da krenemo redom, iz rodnog Sarajeva i omladinske škole Željezničara.

“Ja sam kao i svaki klinac u Sarajevu u to vreme pikao loptu. Bio sam član školskog tima ’Radojka Lakić’. Na nekom turniru 1982. godine, zapazio me je tadašnji prijatelj Duška Bajića, Josipa Bukala, Čike Radovića, Sulejmana Kulovića i svih članova omladinskog stručnog štaba. Otišao sam na probu te daleke 1982. i sećam se kao da je danas bilo. Ona naša crna čuvena šljaka, jul, plavi šorc, bela majica, Borovo plave patike. Igrali smo, nametali se i ja sam primljen u tu selekciju Željezničara, u generaciji Gorana Gutalja, Suada Katane, Dragana Kovača... Jedna veoma dobra generacija pre svega ljudi, a kasnije su neki od njih napravili i fine igračke karijere, ali eto pamtim taj period jako dobro jer su zaista svi bili odlični momci“.

Bogdanović je prošao sve omladinske kategorije Željezničara. Igrao je na poziciji veznog igrača, te vrlo brzo dočekao priliku da debituje za prvi tim. Za Plave sa Grbavice odigrao je 89 utakmica, i jedan je od najmlađih strelaca u istoriji kluba.

“Ja sam relativno mlad debitovao za Želju, sa 17 godina i 10 meseci. Uhvatio sam one igrače iz, po meni, najbolje i čuvene Željine generacije, koja je igrala polufinale Kupa Uefa. Branislava Berjana, Mirsada Baljića, Komšića, Ćurića, Radmila Mihajlovića, Nikolu Nikića. To je bilo 4. jula 1988. godine. Debitovao sam protiv Hajduka iz Splita. Svi stariji su me tada dobro prihvatili, pogotovo Bane Berjan, Radmilo Mihajlović i Fićo Bahtić. To je mnogo bitno. Igrački je na mene najbolji utisak ostavio Radmilo Mihajlović, koji je kasnije napravio i najbolju karijeru. Fočak, jak, znao da se zagradi, da udari, da skoči. To je najljepši period karijere i života, jer kasnije dolaze veliki klubovi, velika lova i veći problemi, nadmetanje, Zapad je čudo. Ja se uvek setim one čuvene krilatice Ivice Osima koji je rekao da je Željezničar jedan od poslednjih brendova bivše Jugoslavije i kada su ga pitali: Kako je na Grbavici?: Rekao je: ’Večito grbavo i večiti kokuzi’, To dovoljno govori koliko je teško uspeti se izboriti za nešto“.

U naredne četiri godine bio je važna karika u timu sa Grbavice. Prošlo je za to vreme mnogo dobrih igrača kroz Željezničar, a takođe bilo je mnogo zanimljivih situacija koje tada mladi Bogdanović još ne zaboravlja.

“U januaru 1988. smo krenuli na pripreme, na Korčulu. Putovali smo ceo dan i došli smo tamo naveče, mrkla noć. U jednom trenutku vidim gužva na recepciji. Pogledam, kad Slobodan Čobo Janjuš se skida. Pitam šta mu je, kažu opkladio se za lovu da će po noći da skoči sa mola u more, a ništa se ne vidi. Ja rekô bože pomozi gde sam došao. I skoči čovek. On je bio čigra. Besprekorno spreman i ludo hrabar. Mi se bojali da ne udari u neku stenu, ali kakvi. Izlazi on iz vode, sav mokar, uzima pare, a pokojni Bratić i Bukal ne mogu čudom da se načude“.

KAKO SAM POSTAO NAPADAČ...

Prvi gore desno, kao član Tima JNA na revijalnom meču protiv Olimpijskog tima SFRJ (©MN Press)

Turbulentan period početkom 90-ih godina u Sarajevu, dovodi Bogdanovića u situaciju da spakuje kofere i teška srca ode iz voljenog kluba. Zaputio se u daleku Aziju. Tačnije Južnu Koreju i tamošnji Pohang.

“Iskren da budem, prvi sam otišao iz Sarajeva, 15. aprila. Taj period odlaska je bio jako turbulentan, otišli smo tamo na probu Guran Gutalj i ja. Gledajte, u to vreme su svi gledali da zarade na tebi. Evo jedna anegdota. Te 1992. godine ja treba da potpišem ugovor u Seulu. Odvedu oni mene u Lote Volt šoping centar, da prošetamo i da finalizujemo naš dogovor. Idemo pokretnim stepenicama, kad u tom trenutku na svim televizorima prikazuje se jedna situacija iz Sarajeva, koje je u to vreme zahvatio rat. Desilo se da je to umnogome uticalo na moj ugovor, tj. finansijski deo, ali su znali da želim da ostanem. Tako su se svugde u inostranstvu posmatrali igrači koji su dolazili sa tih prostora. Svi su hteli na vama da zarade“.

Kao i u Željezničaru, i u Pohangu se zadržao četiri i po godine. Tamošnju avanturu pamtiće najviše po tome što je promenio poziciju, koja će umnogome uticati na dalji razvoj karijere.

“Ja sam tamo otišao kao vezni igrač, 185 centimetara visok, 85 kilograma, igrao sam i levog i desnog veznog, i zadnjeg veznog. Tu sam se jako teško snalazio, jer su oni jako brzi, a neznalice. Onda na jednoj utakmici, kaže meni trener: ’Da li bi ti da se oprobaš na špicu?’ I ja se setim ovih špiceva sa naših prostora, čeka u 16 metara, zabije gol i pravac publici. Uvek su ih svi više voleli od veznih igrača. I posreći mi se na prvoj utakmici, dam dva gola i nikad više se nisam vratio u vezni red, nego sam završio karijeru kao centarfor. Neverovatno“.

Iz Koreje, odlučio se na novi korak. U Japan. Iako su ga milimetri delili od fantastičnog transfera u tada fantastični Ajaks sa sve samim vedetama.

“Nisam hteo da umrem fudbalski u Koreji. Prvo, niko je ne ceni, a drugo mnogo je teška za igrati. Trošim se kao što bih se trošio i u Evropi i hteo sam da se oprobam negde drugo. Imao sam neko fiksirano obeštećenje od 300.000 dolara. Dobio sam ponudu iz Japana i potpisao ugovor sredinom novembra. Dođem u decembru na odmor u Srbiju i tada dobijem poziv Ajaksa. Odem sa suprugom, budem gost kod Luja van Gala i potpišem ugovor na četiri i po godine. Međutim, nisam im rekao da imam predugovor sa Japancima. Prvo, bilo me je strah, a drugo mislio sam da ću to već nekako da ispeglam sa Japancima. Nisam uspeo. Nakon dva i po meseca, otišao sam u Džef Junajted. Tamo mi je loše bilo. Liga je bila praćena i popularna, naravno zbog marketinga i love, ali kvalitet je bio loš. Pa kad njih nije mogao Švabo Osim da nauči fudbalu, ko bi onda mogao? Ali moram da se pohvalim. Ja sam jedan od retkih igrača, belaca, koga su prodali za obeštećenje u Evropu. I to dva miliona dolara“.

ZAŠTO JE VAN GAL OTERAO RONALDA IZ BARSELONE

Vratimo se ipak na taj sastanak sa jednim od najboljih trenera u Evropi, čuvenim Lujom van Galom.

“Šta reći o tom čoveku? Evo jednog detalja. Pita on mene: ’Ko je za tebe najbolji igrač na svetu?’ Ja kažem Zuba Ronaldo. Kaže on meni: ’Bravo, svaka čast. Ima brzinu, dribling, realizaciju. I za mene je najbolji na svetu, ali ne i za moju ekipu’. Ja u prvi mah oduševljen što sam kao pogodio, a u drugu ruku me čovek spusti na zemlju i ja shvatim koliko je bitna timska igra i taktika. I onda on nastavi. Zato što je Brazilac, zato što na toj poziciji na kojoj su igrali Klajvert i Litmanen, neće da pogleda u oči De Bura kad ima loptu, i neće da menja poziciju sa Litmanenom, kad jedan ide ka golu da drugi ulazi u sredinu, te da samim tim nije dobar za njegovu ekipu. Tad sam znao, da Ronaldo odlazi iz Barselone. Tako je i bilo, čim je Van Gal došao“, govori Bogdanović o čuvenom holandskom stručnjaku i nastavlja.

“Čovek me pita: Šta vi mislite, gospodine Bogdanoviću, jesam li ja srećan čovek? ’ Ja kažem: ’Kako nećete biti srećni? Osvojili ste sve što se može osvojiti, imate decu’. On kaže: ’Trebalo bi da budem srećan, ali... Moja supruga je preminula. Ja ustajem u šest sati, spremam doručak, deca doručkuju, ja ih vozim u školu pa idem na trening. Posle treninga idem po njih u školu, spremam ručak i tako iz dana u dana, a sâm sam’. Tad shvatite ljudske sudbine, jer kada mislimo da je neko bogat, srećan, da mu ništa ne fali, ne znamo šta je zapravo istina i šta se krije u dubini svega toga“.

DABOGDA TRENIRAO VIJERIJA

Kristijan Vijeri (©Reuters)

Nije dakle prošla priča sa Ajaksom, ali u Japanu se nije zadržao dugo. Sudbina je htela da krene put Evrope i velikog kluba. Otišao je u Atletiko Madrid koji je baš tada krenuo da gradi jednu imperiju, kakva će postati nekoliko godina kasnije.

“Nije Atletiko u to vreme bio tako moćan, kao kasnije. Te godine je pokojni Hesus Hil probio sve granice plaćanja i napravio dva ogromna transfera. Kristijan Vijeri 27.000.000 i Žuninjo 26.000.000. Bilo je jako teško trenirati tu grupu igrača, jer su bili zahtevni. I dovedu mene, anonimusa iz Japana. Ja sam radio, ćutao i gledao svoja posla. Nakon mesec i po dana, dobio sam stan od 250 kvadrata na korištenje od Čola Simeona. Hesusu Hil sam rekao: ’Ovo ti je poklon zbog odnosa’. Naporno sam trenirao, nametao se. Čekao sam svoju šansu, odigrao nekih utakmica. Nakon debija sam na poklon dobio BMW-a. Taj me je gest oduševio. Bilo je dobro u Atletiku dok se nisam povredio. Tamo sam video šta znači fudbalska veličina, i lažna i prava, video sam šta znači i sreća i nesreća. Video sam kako izgleda kad čovek ima platu dva miliona, a neće ni kafu da plati. To se na ovim prostorima ne bi moglo desiti nema šanse. Kod nas narod ima plate po 200-300 KM pa kažu popij nešto na moj račun“, priča Bogdanović i otkriva ko je bio najveća škrtica.

“Kristijan Vijeri definitivno. Pa taj nikome nije platio ništa, to je nemoguće. Tačnije, on je imao svoju logiku. Da je on u Španiji zato što su oni to hteli, a ne on. Bio je egoista i stipsa, ali da nije takav ne bi on imao 80 stanova na Azurnoj obali“, nastavlja Bogdanović priču o popularnom napadaču.

“On je bio vrlo mlad. Nije još ni sazreo kako treba, a ušao u milione. Mama Francuskinja koja drži kuću pod kontrolom, ćale Italijan ne pita se ništa. On rođen u Australiji, nemirnog duha, ali fantastičan fudbaler. Takvih danas nema u Evropi, jedino možda Zlatan Ibrahimović. Korpulentan , jak, dobar realizator. Kristijan je bio divlji. Nekog trenera kad ne voliš, kažeš mu: ’Dabogda trenirao Vijerija’. To je nemoguće. Tvrdoglav, a moglo mu se. Razvalio je nekoliko vrata u svlačionici. Bilo je tu svašta. Neukrotiv je bio, ali je bio fenomenalan igrač“.

Dotakao se Bogdanović i ostalih igrača iz tog perioda u Atletiko Madridu.

“Ja sam voleo Špance. Oni su bili tihi, mirni, radni, pravi profesionalci. Bio je tu Santi, Toni, Agilera, Molina kao i svaki golman bio čudak. A pravi šmeker u Atletiko Madridu? To je Hoze Luis Kaminero. Tih, nenametljiv, samouveren, reprezentativac, pravi gospodin“.

Posle povrede 15. Januara Rade Bogdanović je morao na pauzu posle koje nije bilo lakog povratka. Usledila je pozajmica u holandsku NAC Bredu. Tromesečna, nakon čega sledi povratak u Madrid. Ništa više nije bilo isto.

“Umesto Radomira Antića je došao Arigo Saki. Italijan, namazan, lukav i poprilično bolestan jer sam ga viđao kako guta punu šaku tableta. On je bio čudak. Doveo je neke igrače, bio je blizak sa menadžerima. Četiri nedelje priprema, ubija nas čovek. Petu nedelju nam da celu slobodnu. Iskoristim ja taj period pauze da odem u Rim sa suprugom. Dođem tamo, kad na aerodromu, sede Saki i Vijeri, čekaju let za Madrid. Razgovaramo tu i ja im kažem da sam dobio ponudu iz Verdera i da hoću da idem. Bobo mi govori nemoj da ideš, idem ja. Ja se začudim jer znam da nam počinje prvenstvo za sedam dana. Međutim, on i Saki su smislili takvu prevaru. Inscenirali su sukob na narednom treningu i Saki je izašao u medije sa pričom on ili ja. Nakon dva ili tri dana on potpisuje za Lacio, uzima velike pare i svi srećni svi zadovoljni. Italijanska škola“.

ŽALIM ŠTO SAM ŠAFU SPASAO POSAO

U dresu Verdera (©Reuters)

Sledi odlazak u Verder iz Bremena, koji je počeo jako dobro, a okončao se neslavno.

“Ja sam otišao prvo na pozajmicu na godinu dana, a nakon toga su me otkupili. Bilo je jako dobrih trenutaka i igrača, ali i mnogo previranja. Naprimer, kad su smenili Feliksa Magata, izbušili su ga igrači. Ušli smo u finale kupa, a on je dao Upravi spisak igrača na koje neće računati. Tu su između ostalih bili oni koji su bili standardni, ali već u poznim godinama. Oni su to saznali i to ga je koštalo posla. Došao je Tomas Šaf. Dao sam neke bitne golove, dobro igrao. Onda je došla utakmica u Roštoku gde sam napravio glupost. Protivnički igrač me je odgurnuo, ja pljunuo prema njemu i to je bila poslednja utakmica koju sam odigrao za Verder. Trenirao sam 14 meseci, ali nijednu utakmicu nisam bio u protokolu. Šaf me je precrtao i žalim što sam dao dva gola koja su ga ostavila na klupi. Da mogu kako da ih izbrišem iz biografije rado bih“.

Verder je tih godina bio pandan tamošnjim velikanima, a uspeli su i da osvoje Kup Nemačke. Igrali su tada dobri igrači.

“U Verderu je ekipa bila odlična. Torsten Frings, Marko Bode, Pizaro, Ailton. Andreas Hercog je bio paklen igrač. Fudbalski gospodin. Izdvojio bih njega i Pizara. Od protivničkih igrača nisam voleo da igram protiv Lusija. On je bio ubica. Klipan, a imao sve, znao lopte. Tukao i sa loptom i bez lopte. Definitivno najluđi je u Verderu bio onaj Čikudzu desni bek iz Etiopije. To je bio neviđeni alkos. Više je bio pijan nego trezan. Šaf ga je voleo i hteo od njega da napravi igrača, ali ne možeš ti od opanaka mokasine napraviti“.

Ono čime se sasvim sigurno može pohvaliti jeste činjenica da je kroz karijeru imao fantastičnih trenera. Jedan od njih je i čuveni Feliks Magat. Poznat po čeličnoj disciplini.

“Jedna istinska sportska i fudbalska figura sa jasnim i direktnim stavom i vizijom. Njegovi treninzi su bili pakao, verujte mi. Ustaneš u šest ujutru i trčiš po šumi. Igrači su znali da zalutaju i eto ih po podne. A Magat sve vreme trči sa nama. Bili smo spremni 130 odsto. Pa zar mislite da bi Edin Džeko postigao to što jeste, da ga Magat nije izbrusio kako treba? Istina, bio je Edin talenat, kao i Misimović, ali dok ih je trenirao u Volfsburgu on je napravio od njih vrhunske igrače“.

Nakon toga, usledile su kratke epizode u Arminiji Bilefeld te Kataru, nakon čega Rade Bogdanović stavlja tačku na jednu zavidnu karijeru. Sada, sa ovog aspekta podvlači paralelu između fudbala u to vreme i danas.“Uzmite samo snimke sa Jutjuba i pogledajte utakmice sa Koševa, Grbavice, Marakane, Maksimira, Poljuda, JNA, Zenice, Tuzle, Skoplja. Igrao se dobar fudbal, zato što je bila jaka škola i imao si od koga da naučiš da igraš fudbal. Sad se uglavnom igra na snagu, i mislim da je fudbal u krizi. Pre se nije toliko gledao novac, igralo se iz ljubavi... Od Vardara pa do Triglava, ubedljivo najkvalitetnije fudbalsko podneblje je Hercegovina. To su sigurno najkvalitetniji i najtalentovaniji fudbaleri sa prostora bivše Jugoslavije. Na onom suncu i kamenu, kako su nicali. Ta tehnika, taj šarm, taj vic. Pa ko je u Mostaru uzeo bodove, taj je osvajao titulu“.

Dotakao se i tadašnjih vedeta Jugoslovenskog fudbala.

“Pazite, ja tadašnje igrače Sliškovića, Tucea, Kajtaza, Musemića, Safeta Sušića, itd. gledam kao današnji klinci Mesija i Ronalda. Pa Musemić je mogao glavom dati gol sa centra. Kakvi su to igrači bili“.

Ali druga su vremena došla. Telefon pre nego lopta.

“Kada bih ja sada imao pare kao što imaju razni sportisti i sportski radnici, napravio bih veliki sportski kompleks na prostoru Sarajeva. I to bih ga napravio Želji, pošto sam tu ponikao. Neka tri-četiri travnata terena, svlačionice, teretane, propratne sadržaje. To bi im bio moj poklon. Da današnja deca uživaju u fudbalu. Sada to ne rade. Iskreno, ponekad mi ih je žao jer su im telefoni postali sve i ne gledaju utakmice kao što bi trebalo. Pa samo vise na Fejsbuku. Kažu traže devojke. Pa šta će ti Fejsbuk kukavče, crni? Dobar momak se uvek ženio u komšiluk, a-ha-ha“. 

KUM SIMO KRUNIĆ I OFINGERI U JAPANU

Protiv Sima Krunića, tada fudbalera Rada (©MN Press)

Neizostavna tema ugodnog razgovora sa Radetom Bogdanovićem bio je njegov nekadašnji saigrač, a danas kum Simo Krunić.

“Jako zanimljiv, pošten, korektan momak. I tvrdoglav. Mi smo mnogo godina prijatelji, na koncu kumovi, ali verujte mi, sad da sedimo zajedno i da imamo 10 tema, u devet se ne bi složili. Sigurno. On je bio jedan jako talentovan fudbaler, koji nije mogao ili nije želeo, da uskladi svoj fudbalski i nefudbalski život. Ja ga dovedem u Južnu Koreju da se obezbedi, da zaradi. On prvo što je kupio to su ofingeri, da može košulje složiti da mu se ne gužvaju pa da može sa treninga otići u kafanu. I tu smo bili različiti. Ja sam bio radnik, on nije. Šteta, mogao je imati bolju karijeru. Ima jedna čuvena anegdota. Pred štrajk Željezničara 1991/1992 godine, pokojni Josip Katalinski hoće da razgovara sa nama i došao je u sobu. Ja okrenem leđa njima dvojici jer nisam hteo da razgovaram. I dan-danas, Simo mi kaže, ti si toliki kontraš da si nam i tada leđa okrenuo“, govori Bogdanović o njihovom prijateljstvu, te govori kako je zapravo počela trenerska karijera Sime Krunića.

Za kraj, pitali smo Radeta Bogdanovića koliko bi on koštao u današnjem periodu abnormalnih cena fudbalera.

“Cena Radeta Bogdanovića danas? Pa ne znam iskreno. Možda će sada posle korone cene pasti, pa me tada pitajte, a-ha-ha. Šalim se, ja sam skroman čovek. Ne tražim puno od života, i hvala bogu život mi to lepo vraća“, završio je razgovor Rade Bogdanović razgovor za naš portal.