INTERVJU – Petar Mićin: Udineze dao 2.500.000 i za De Paula i za mene, on u Atletiku, ja u Kruševcu

Vižljasta građa, dug korak i uočljiva tehnika u nogama. Prototip modernog fudbalera. Da li će to zaista i postati u meri u kojoj se očekivalo tek ćemo videti, ali Petar Mićin je sa svoje 23 godine mnogo toga preturio preko glave i deluje kao momak spreman da se konačno porva za svoje mesto pod suncem. Sada u dresu Napretka u koji je stigao ovog leta kako bi posle četiri godine tokom kojih je bio pod ugovorom sa Udinezeom pokazao da ga Italijani nisu slučajno odveli u Seriju A.

I za to platili čak 2.500.000 evra kako bi ga doveli još kao 19-godišnjaka. Jeste da je za sve to vreme odigrao svega 16 takmičarskih minuta za prvi tim Zebra, ali Mićin posle svega zrelo gleda na celo to iskustvo. Spreman i da se našali.

“Samo ću vam reći jedan podatak: Ja i Rodrigo de Pol, koji je sada u Atletiko Madridu, igrali smo dve ili tri godine zajedno i vrhunski je fudbaler, mi smo kupljeni za istu cenu, za 2.500.000 evra. On je posle prodat za 40.000.000 evra u Atletiko, ja sam se vratio u Kruševac, a-ha-ha“, počinje Mićin priču na početku intervjua za Mozzart Sport.

Misli naravno na Udinezeovu poslovnu politiku: kupi mnogo, prodaj najbolje, obavezno: napravi profit.

“Bukvalno je to opis njihovog poslovanja. Od 30 igrača jedan uspe, ali jedan napravi toliki bum da im se isplati. Pre svega, ta familija Poco, to su ozbiljni biznismeni, sada drža Udineze i Votford, ranije su držali i Đironu, pa su je prodali. I klub vode kao biznis. Mogu slobodno da kažem da je Udineze u top pet najorganizovanijih klubova u Italiji. Igrači imaju sve što im treba: trening centar, stadion, restoran, sve na jednom mestu. Poslednjih par godina malo su više preusmerili sredstva u Votfordu, jer tamo imaju veći obrt tamo, pa je Udine malo palo. Pre 10 godina su igrali Ligu šampiona, sad je svake sezone cilj prvo opstanak, pa posle šta se uradi“.

U toj gužvi Mićin se nije najbolje snašao. I nema problem da prizna...

“Da je bilo prerano – bilo je, prvi ja to kažem. Ali zapravo nisam ja bio kriv. Nije da nekog ni krivim, nego je dogovor bio da ostanem u Čukaričkom do kraja te sezone, pa sam zbog pravila o strancima morao da ubijem jedno mesto, tako izgubio još šest meseci... I sve je posle toga krenulo nizbrdo. U igračkom smislu jeste loše iskustvo, ali zaista sam mnogo naučio tamo. Jedino što je sve to možda predugo trajalo. Da je bilo dve ili tri godine bolje bih se osećao. Ovako, četiri godine, pa u razmacima te pozajmice u Slovačkoj i Čukaričkom, ali kada ti ne igraš godinu dana, opet ti treba tri ili četiri meseca da se namestiš, da dođeš sebi... Već prođe polusezona“.

Igrački loše iskustvo, životno? Mićin to ne vidi tako.

“Upoznao sam mnogo dobrih ljudi, naučio sam jezik savršeno, video kako funkcioniše klub na nekom najvišem novu, kako se igrači ponašaju. Video sam ligu petice, igrače, stadione. Bio sam u svemu tome. OK, nisam igrao, ali ne mogu da kažem da je bilo loše iskustvo“.

PROTIV JAVORA NI NA ŠTA NISMO LIČILI

Petar Mićin (©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

Posle svega povratak u srpski fudbal i dogovor sa Napretkom što bi mnogi mladi igrači videli kao veliki korak u nazad. Mićin racionalno razmišlja.

“Prvo, Napredak je veliki klub, a i moram da se vratim na to veliko iskustvo. Na kraju svega shvatiš da je zapravo jedino važno da igraš. Da je tu sreća, da se tako osećaš lepo. Svaki fudbaler zna – nisi ispunjen ako ne igraš, koji god da je to klub. I dalje sam mlad, sad ću tek napuniti 24, imam još ko zna koliko godina pred sobom. Nije važno šta je bilo, važno je da ja sad probam da pomognem i sebi i klubu, a kvalitet uvek ispliva“.

Ni u Kruševcu nije sve krenulo kao po planu. Napredak iz prva četiri kola ima samo bod, a tek u porazu od Javora (2:4) je postigao prve golove.

“Ja mogu da pričam za sebe. Došao sam u Napredak nakon što sam u Udinezeu odradio dva treninga, jer njima pripreme počinju 4. jula, a nama je tada maltene prvenstvo počelo. Tako da ja bukvalno nisam imao pravi dan priprema. Posebno što sam izašao iz povrede iz prošle sezone,operisao sam meniskus kolena. Nisam trenirao mesecima. Tako da mi je trebalo vreme da se uhodam“.

Nije Mićin jedini slučaj. Ekipa koja je prošla pripreme sa Dušanom Đorđevićem u međvremenu je prililčno izmenjena, mada Mićin ne traži izgovore.

“Nije to – to, iskreno kažem. Protiv Javora ni na šta nije ličilo. Nadam se da ćemo što pre krenuti da igramo ozbiljnije, kao tim. Drugo poluvreme protiv Javora smo se potpuno raspali, nije se znalo ko šta radi, ko gde ide. Primali smo golove iz kontre kao na traci. Ali mislim da može da bude OK kada se ukomponujemo. Ja sam kasnio sa pripremama, kasnije su došli i Bastajić i šarić, sad i Matić. Verujem zato da će to početi da izgleda bolje“.

Zbog svih tih promena ni Mićin nije igrao tamo gde je isprva zamišljeno, jer Đorđević nije imao drugu opciju nego da Bojana Čečarića gurne u sam špic, pa da onda Petra pomeri na krilo, iako je planiran u ulozi plejmejkera. Nakon što je klub doveo par igrača sada će imati taj luksuz da ipak malo kombinuje. A gde se Mićin najbolje oseća?

“Ja sam celu omladinsku školu, ceo život igrao tu neku desetku. Kod Lalatovića posle u Čukaričkom sam igrao ili krilo ili tog prednjeg veznog. Posle sam u Italiji bukvalno sam učio da igram sve. Igrao sam od desnog beka, štopera, zadnjeg veznog do špica. Ne na utakmicama, ali kao najmlađi na treninzima. Nije da su me učili da budem desni bek, znaju oni da nisam, ali fale igrači pa sam punio po potrebi. Ne osećaš se baš lepo, ali pomogne dugoročno jer vidiš stvari iz drugog ugla. Posebno jer tamo uglavnom igraju sa trojicom pozadi, nema te neke klasične desetke, više je to neki ’box tu box’, ta neka ’mezzala’ kako oni kažu. Naučio sam tako sve da igram. U Slovačkoj sam poslednju polusezonu igrao zadnjeg veznog, svuda mogu da se snađem, ali prednji vezi mi najviše leži.

DI NATALE I SAMARDŽIĆ

Petar Mićin (©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

Kad već pomenusmo Udineze, moramo da pitamo i za dva konkretna imena. Prvo za Lazara Samardžića, supertalentovanog Srbina koji je igrao za mlade selekcije Nemačke

“Laki je preozbiljan talenat. Dečko drži fudbal u malom prstu. Malo fizički... treba još da nadođe, ali on je 2002. godište, ima vremena da se nadogradi. Fudbalski vidi sve, dobra leva noga, šut, centaršut, neverovatan talenat“.

A najveća klupska legenda, Antonio Di Natale?

“A-ha-ha. Prva asocijacija na Udineze, ali on je sa juga Italije, kada je završio karijeru vratio se kod kuće, Video sam ga možda jednom ili dva puta kada je dolazio u Udine, retko je to“.