INTERVJU – Nikola Milenković: Ljudi su nekad s pravom ogorčeni, znamo da Srbiji fali nešto veliko od fudbalera

Kažu da je trećina najboljih na svetu u prošlom veku živela i stvarala u Firenci. U “centru Italije” su morali da se dokazuju majstori slikarstva, vajarstva, književnosti… Prilično ponosni, ponekad i nadobudni, Toskanci ne vole da ih neko sa strane uči ni pameti, ni umetnosti, a na kraju ni fudbalu.

Nije lako biti fudbaler u Firenci. Jedan je od retkih gradova u Italiji koji živi samo za jedan klub i u kojem Juventini, Milanisti ili Interisti nisu većina. Tamo je Fjorentina sve ali i pritisak je drugačiji. Pogotovo strancima.

Retki su došljaci koji su ostavili dublji trag u Fjorentini. Prvi među njima legendarni Šveđanin Kurt Hamrin, za sve ljubitelje fudbala iz prošlog veka ime koje ne treba posebno predstavljati. Rekorder je među strancima u dresu Viole sa 358 utakmica. Potom slede dve ikone gladijatorskog kalča iz 90-ih Gabrijel Batistita (331) i Manuel Rui Kosta (277), te nešto noviji Borha Valero sa 231 utakmicom. Listu od pet stranaca sa najviše utakmica u ljubičastom dresu zaključuje Srbin.

Nikola Milenković već sedmu sezonu nosi dres Fjorentine i igrač je sa najviše utakmica u aktuelnom timu – 229. Tek mu je 26 godina, a već je stekao ogromno poštovanje u Toskani i Italiji. Mnogi igrači sa ovih prostora su prethodnih godina igrali u Firenci, ali niko nije ostavio tako dubok trag kao Milenković. Što igrama, a pre svega ponašanjem i odnosom prema klubu. Reći će vam to na ulici ili kafiću kada pomenete njegovo ime…

Nigde na svetu defanzivci nisu pod takvom lupom javnosti kao u Italiji i nigde se ne poklanja toliko pažnje taktici kao na Apeninima. Milenković je to osetio, naučio i preživeo. Odmah po dolasku iz Partizana 2017. godine je uspeo da se nametne i danas postane senator u svlačionici Viole. Ali škola nije bila laka…

O tome i drugom fudbalskim temama smo pričali sa Milenkovićem u poseti Firenci.

Šta znači za defanzivca taktika u italijanskom fudbalu? Aleksandar Kolarov je nedavno rekao da od srpskih trenera nije ništa naučio i da je shvatio fudbal tek kada je došao u Italiju.

“Znači mnogo. Kolarov je tu bio malo oštar na jeziku. Ali dobro, to je Kolarov. Sigurno Srbija ima talentovane trenere i tu mislim na Partizanovu, Zvezdinu, Vojvodininu školu…. Da ne nabrajam sad sve. To su odlične škole koje su dale mnogo igrača u 'ligama petice'. Naravno, mnogo sam više naučio u Italiji nego u Srbiji jer je i nivo fudbala mnogo veći. Ali neke stvari u Srbiji su mi napravile bazu za ono što me čekalo u Italiji”.

Šta te je tamo sačekalo?

“Došao sam jako mlad, imao sam period adaptacije i bilo mi je teško. Sačekao me je trener Stefano Pioli, kome sam mnogo zahvalan i dugujem mu. Inače, sjajno radi sa mladim igračima, sjajne savete daje na psihološkom planu, sjajan je u individualnom radu… Priča sa mladim igračima. Jednostavno, sjajan trener. Naravno, odličan je i na terenu i kako uigrava ekipu. Kada sam došao u Fjorentinu, taktika je bila ‘u metar’. Ja tek stigao iz Srbije, a radimo taktički trening. Pioli mi pokazuje gde treba da stojim i ja se pomeram, a on govori ‘još malo, još malo’. Pomeram se i samo što mu ne kažem ‘pa tu sam čoveče!’ a on i dalje govori ‘još malo’. Mislim se dokle više?! I tako bukvalno u deset centimetara. Oni gledaju u pola metra. I onda sam vremenom shvatio koliko je njima ta taktika veoma bitna. Pogotovo u defanzivi. Ta taktička disciplina je od ogromne važnosti”.

Pretpostavljam da se i nauči mnogo?

“Velikom broju igrača koji prođu italijansku ligu to kasnije mnogo znači u karijerama. Ta taktika ostaje za ceo život. Evo, videli ste Juventus protiv nas. Kada je dao gol, svi su se vratili pozadi. A uigrani su i šest utakmica nisu primili gol. Teško je to onda probiti. Kada se ekipa brani disciplinovano, kada zna šta treba da radi, gde ko stoji u kom minutu, onda je to mnogo teško za protivnika. Zato taktika u italijanskom fudbalu igra mnogo, mnogo veliku ulogu”.

Slušao sam na radiju usput da je fudbal tema o kojoj svi pričaju. I svi se razumeju u taktiku, detalje.... Podseća na Srbe i košarku o kojoj “sve znaju”. 

“Ima mnogo emisija i analiza u medijima. Posle utakmica se odmah detaljiše kako je postavljena odbrana, ko je gde pogrešio, šta je ko mogao da uradi… Jednostavno, njima je fudbal u krvi. Vole da analiziraju te situacije i da daju veliki značaj fudbalu”.

Možda i zbog tradicije velikih defanzivaca?

“Imali su sjajne odbrambene igrače. Od Maldinija, Neste, Kanavara… Da ne nabrajam sad. Pažnja koja se u Italiji poklanja defanzivi, mislim da se ne daje ni u jednoj ligi na svetu. U nekim ligama se igra mnogo otvoreniji fudbal nego u Italiji ali ta taktika ostaje zauvek”.

Koga ti je bilo najteže čuvati u Seriji A sve ove godine?

"Lautaro”, kao iz topa će Bleki.

Zašto baš on? Šta je to toliko posebno kod njega?

“Može iz bilo koje pozicije da postigne gol. Ne možete da mu ostavite ni metar. Ako rešite da ga odvedete na stranu, on će da ga da. Ima te eksplozivne noge kao da je dinamit u njima. Čvrst je, okretan, kod svakog šuta vidi gol i može da pogodi… Mnogo je nepredvidiv za čuvanje. Imate igrača kog znate kako dribla, znate šta može da uradi u kojem trenutku. On nije takav i to je ono što ga čini igračem top nivoa. Mnogo težak za čuvanje”.

Uvrediće se Ibra ako ovo pročita?

“On je posebna priča, ali nisam mnogo utakmica ni igrao protiv njega. Samo dve utakmice kada je on ušao i nisam proveo mnogo minuta u duelu s njim. Sa ste strane mi je Lautaro teži jer smo više puta igrali jedan protiv drugog. Dao nam je i dosta golova”.

Da li ti se čini da je Serija A nekad potcenjena? Imamo primer golmana Vikarija u Totenhemu koji je odjednom kao neko iznenađenje, a u Italiji je dugo bio jedan od najboljih u ligi…

“Ima još takvih igrača u ligi. Vikario je stvarno bio strašan golman u Empoliju, imao je neke ludačke odbrane. S te strane mislim da je Serija A potcenjena. A prošle sezone je imala troje finalista u evrokupovima. Ok, izgubili smo sva tri ali to je velika stvar. Mnogo dobrih igrača ima u Italiji koji ne dobijaju taj medijski prostor kao što bi dobijali da su igrači u Premijer ligi”.

Od dolaska u Italiju ti si imao specifične uloge baš što se tiče taktike. Igrao si i sa trojicom pozadi i četvoricom. Bio si i onaj desni što je nekada štoper, nekada bek.

“Kod Piolija sam igrao tu vrstu desnog beka. Čak sam i negodovao zbog toga jer slobodno mogu reći da sam kao desni bek limitiran u odnosu na ono što mogu da pružim na štoperu. Ali on me stavio na beka, a ja sam na prvih pet utakmica dao dva gola. I onda ne možeš ništa da mu kažeš i moraš da igraš beka. Ali i to je bilo novo iskustvo gde sam učio neke nove stvari. Ispred sebe sam imao Kjezu koji je igrao desno krilo uz aut-liniju i Pioli je to upario da ja budem onaj bek koji ne ide mnogo napred, a Kjeza ima slobodu da se nekada i ne vrati. Igrao sam beka, štopera sa tri, sa četiri pozadi i naučio mnogo. Kada prođeš nekoliko sezona u Italiji, možeš da igraš šta god ti kažu, s obzirom koliko si obučen. Sada mi više ništa nije strano. Navikao sam se na svaku poziciju. U Fjorentini igramo sa četvoricom pozadi, u reprezentaciji sa trojicom i nemam problem ni sa jednom formacijom”.

Šta ti više voliš? Trojica ili četvorica? Šta je za štopera lakše, a šta teže?

“Komforno se osećam u obe situacije. Samo su drugačiji zahtevi koji ti se traže u igri. Sa tri pozadi ima manje trčanja, sa četiri ima više i pomerate se više kao linija. Sa trojicom imate manje pomeranja jer kada se spuste bekovi, onda vas je petorica i jedan više u odbrani. Ne biram nijednu od dve formacije i obe mi odgovaraju”.

U reprezentaciji igraš sa još dvojicom štopera i često je odbrana bila ta prema kojoj su išle kritike. Zbog čega?

“Preferiramo taj lep fudbal na gol više, sa pasom, dominacijom u posedu… To se potencira i tako želimo da igramo. Sa druge strane, nama u Italiji za defanzivu kažu da počinje od napadača. I na kažem to s namerom da krivim nekog od naših napadača, već cela ekipa treba da igra kolektivnu odbranu. Ako svi radimo zajedno, onda je i nama defanzivcima mnogo lakše. Protivnik tada nema na šutu tako čiste lopte. Ako je presing dobar, lakše je i nama pozadi da branimo. Naravno, odbrana treba da preuzme odgovornost za primljene golove. Neke padovi koncentracije i greške ne smeju da se dešavaju. Mi iz odbrane ne bežimo od odgovornosti za primljene golove. Kao što učestvujemo svi zajedno u napadu, tako moramo i u odbrani”.

Na primer, Tadić je imao situacije protiv Crne Gore da istrči u presing, ali da ga ostali ne isprate baš najbolje.

“Da, on voli taj napadački stil i presing. Ali nekad zavisi i od vrste protivnika. Mi smo protiv Crne Gore izlazili ‘dva na tri’ jer su oni igrali sa trojicom pozadi i pronalazili su tog slobodnog igrača. Sve je to povezano. Tadić sa ovim iza sebe, ovaj sa onim iz odbrane. Ako negde pukne, protivnik je spreman da pronađe slobodnog igrača”.

U klubu se svakodnevno baviš taktikom i uigravanjem, dok se u reprezentaciji okupite jednom u nekoliko meseci. Koliko vam fali te uigranosti i zajedničkog vremena?

“Nemamo mnogo vremena da radimo na tim stvarima za razliku od klubova. Koliko god u reprezentaciji da radimo analize i treniramo, ipak imamo po dva-tri treninga pred utakmicu. Neki dođu sa klupskih utakmica, odrade oporavak, sledeći dan je lakši trening, onda dan pred utakmicu... Teško pronalazimo vremena da radimo te stvari. Koliko god da radimo video-analize, da proučavamo gde smo grešili, šta smo mogli bolje, opet taj rad na terenu ti daje mnogo više. Mi to radimo i daćemo sve od sebe da izgledamo mnogo bolje nego što smo izgledali u kvalifikacijama. I to je ono što me raduje. Uvek postoji mesta za napredak što se tiče te defanzive. Primamo mnogo golova što ne sme da nam se dešava. Dajemo mnogo ali i primamo mnogo. Moramo da promenimo taj balans”.

Retka ste generacija u modernoj istoriji našeg fudbala koja je ipak neko duže vreme na okupu, ima istog selektora u dva kvalifikaciona ciklusa i još ništa nije ‘puklo’. Kada uporediš vreme iz 2018. kada si ušao u reprezentaciju i ovo sada Piksijevo, kako ti deluje?

“Veliki plus. Rad sa istim trenerom ili selektorom na duži vremenski period sigurno donosi mehanizme u igri koji vremenom postaju automatski. Način na koji ulazimo u igru, neke naše odbrambene stvari, igra sa loptom postaju automatizmi. Što smo duže zajedno, to se bolje poznajemo. Kada se promeni selektor, onda sve kreće iznova i onda ponovo treba vremena da se pokrene novi ciklus, što je veoma teško. U kojem god klubu da se desi, promena trenera je teško krenuti ponovno. Sve kreće od nule. Jednostavno, svaki trener ima svoje ideje, kako želi da ekipa igra u napadu i u odbrani. Taj kontinuitet kod Piksija je veliki plus. Otišli smo na SP, na korak smo od EP, u A grupi smo Lige nacija… Nije slučajno. Kakva god da nam je grupa, kontinuitet je bitan. Mi smo kao nacija skloni promenama i brzim rešenjima”. 

Šta mi zapravo hoćemo od vas? Mediji, navijači, javnost? Da li imamo prevelika očekivanja? Koje je mesto Srbije u reprezentativnom fudbalu? Da li je učešće na velikim takmičenjima realan domet?

“Znamo da uspeh u reprezentativnom fudbalu fali naciji. Kada pogledamo u prošlost, dugo godina nismo ostavili neki trag na velikim takmičenjima. Dok ostali sportisti jesu. Košarkaši su sada osvojili srebro, pa odbojkašice, vaterpolisti… Da ne nabrajam sve. Nacija to očekuje i od fudbala koji je najpopularniji sport na svetu. Srbiji to fali. U redu, kvalifikovali smo se za Mundijal, imamo sada lepu šansu da odemo i na EP, ali znamo da narodu fali da tamo nešto i uradimo. Verujte mi da svi u reprezentaciji to shvatamo. I mogu da poručim da ćemo zaista dati sve od sebe da ostavimo neki trag na prvom sledećem velikom takmičenju”.

Jesmo li se previše svi naložili pred Katar? Da li vas je dohvatila ta euforija?

“Bila je velika euforija, to se kod nas osetilo, ali to nije minus. Način na koji smo odigrali te kvalifikacije i pobeda u Lisabonu su dali svima za pravo da veruju. Bilo je negde i logično očekivati euforiju. Delovalo je da je konačno kucnuo čas da ostvarimo neki veliki uspeh u reprezentativnom fudbalu. Nismo uspeli, ali sam stvarno siguran da je reprezentacija dala sve od sebe i da je svima bilo maksimalno krivo napustiti grupnu fazu na svetskom prvenstvu pored neverovatne podrške koju smo dobili od svih vas. Na svakom koraku smo osetili podršku naroda i mi smo prvi hteli da damo 200 odsto da obradujemo naciju. Kada vidite narod koji slavi i koji je srećan kao posle Portugala, to nema cenu. Mi smo tada najponosniji na svetu. Ali fali nam taj veliki uspeh. Naravno, ljudi su ponekad s pravom i ogorčeni, jer u svim sportovima imamo uspeh, a u fudbalu nemamo”.

Koji ti je momenat iz Katara najteži kada ga se setiš?

“Sigurno poraz od Švajcarske. Ma i nerešeno protiv Kameruna…”.

Da li vas je taj Kamerun “isekao” pred Švajcarsku?

“Sigurno je bio udarac. Vodite sa 3:1 i ne pobedite. Opet, mi Srbi smo poznati po inatu, imali smo poslednju utakmicu za prolaz i očekivali su svi da proradi taj inat. Ne mogu da vam opišem našu želju pred tu utakmicu da napravimo uspeh. Nije da je sad neko od nas je manje trčao… Ne, stvarno su svi želeli 200 odsto da naprave uspeh. Ali, jednostavno se nije desilo. Da li nismo bili na nivou, da li mi u odbrani nismo bili dovoljni, da li sve to ima neki razlog… Ali ta želja je sigurno postojala. Taj poraz mi je stvarno ostao rana na srcu jer je igranje na Mundijalu jedna od najvećih stvari u karijeri fudbalera. To je pozornica gde dolaze najbolji fudbaleri sveta. U Rusiji smo ispali u grupi, u Kataru ponovo tako da mi je taj poraz od Švajcarske stvarno teško palo”. 

Vidiš li razlika posle Rusije i posle Katara? Posle Rusije su buknule afere, sukobi, sve se raspalo… Posle Katara uprkos neuspehu ništa nije puklo i svi ste nastavili zajedno. Da li je to korak napred?

“Vidite, hemija u ekipi je zaista sjajna. Atmosfera je vrhunska. Družimo se svako sa svakim. Stariji sa mlađima. Ta hemija nas drži zajedno u nekim situacijama kada nismo bili pravi i tada snaga ekipe dolazi do izražaja. To se vidi u nekim utakmicama. Nismo bili na nivou u ovim kvalifikacijama, ali smo dobijali te naizgled lake utakmice koje smo pre gubili. I taj kontinuitet sa selektorom nam je stvarno dao dosta. Menjati selektora stalno nije uvek rešenje”.  

Da li ste nešto naučili u Kataru što može da vam posluži na EP? Pre svega mislim na turnirski sistem takmičenja koji je specifičan. Tebi i još nekima ovo nije bio prvi turnir, ali nekima drugima i jeste. Sada ćete opet svi zajedno imati drugi turnir zaredom. Kako se pripremiti za turnirski sistem?

“Slažem se da je drugačije. Moramo se pripremiti da nema prava na grešku. Nema toga ‘igraćemo posle’. Imamo tri utakmice, kao u Kataru, gde nema prava na grešku. Svaka utakmica mora da se igra na rezultat. Mi smo u kvalifikacijama za Katar igrali mnogo lepo, što nam je donosilo rezultat. Hteli smo i u Kataru da igramo lepo. Ali kad pogledate to prvenstvo, sve ekipe su stajale pozadi, niko nije rizikovao. Mi smo hteli da igramo kao što smo uvek igrali. Da smo u nekim momentima kao protiv Kameruna igrali više na rezultat, da sačuvamo to vođstvo... U tom mentalnom planu, da se više gleda rezultat, da će nam Katar pomoći na prvom sledećem velikom takmičenju kada se, daj Bože, budemo plasirali”.

Ovo protiv Bugara ne bi trebalo da bude problem? Tako je i selektor rekao…

“Da ga prvo napravimo, pa onda da pričamo. Nemamo mi strah, respektujemo sve ali ta utakmica mora da se odigra i mi moramo da overimo plasman”.

Da li je bilo drhtanje protiv Crne Gore u 60. minutu?

“Znate kako, Srbija ima mnogo kvalitetniji tim nego Crna Gora. To su činjenice. Ne želim nikoga da nipodaštavam ali igrači Srbije su bolji. Ali stvorio se neki pritisak. Tačnije, mi smo ga sami sebi stvorili tako što nismo pobedili neke utakmice koje smo morali. Znamo da smo kvalitetni, a opet ta utakmica mora da se odigra i mora da se pobedi. Taj gol za 1:1 je stvarno bio udarac. Ali opet, uđeš na poluvremenu i Piksi nam kaže ‘Momci, smireno. Pobedićemo ovu’. Sa neke strane ti daje mirnoću”.

Uprkos zvižducima je bilo mirno u svlačionici?

“Nije bilo prijatno kada smo odlazili, primiš gol iz jednog udarca ali onda dođe Piksi, sve smiri i daje ekipi samopouzdanje. To je mnogo bitno u tom trenutku jer je najlakše je ući i vikati. Ta mirnoća njegova i to samopouzdanje koje uliva ekipi su veoma bitni za nas. U drugom poluvremenu smo bili samo mi na terenu. Imali smo pregršt šansi, Mitrović, Tadić, kao i obično, Sergej su napravili sjajan posao. Naizgled utakmica u kojoj su upisana tri boda, ali mora da se odigra i da se pobedi. Da se to dokaže na terenu. Džaba mi pričamo, dobićemo, pobedićemo, ako se to na terenu ne pokaže. Ali tu je ono gde timski duh dolazi do izražaja. I kroz kvalifikacije za svetsko, i sada kada nismo bili na nivou tih prethodnih kvalifikacija”.

Da li ste makar malo postali pragmatičniji u odnosu na te prošle kvalifikacije? Znate li da se nekada može pobediti a da se protivnik ne nadigra?

“Jeste, nekad su tri boda mnogo bitnija od lepe igre. Na kraju, svi se sećaju rezultata. Retko ko se seća kako smo igrali protiv Portugalaca u Lisabonu, svi se sećaju pobede. U nekim situacijama je mnogo bitniji rezultat nego način na koji se dođe do njega. S druge strane, ako nemate neku ideju u fudbalu, nećete otići daleko. Na duže staze. Mi u reprezentaciji imamo ideju, tako da iako nekad budemo “ružni”, nije problem. Kada budemo odigrali sjajnu utakmicu u smislu poseda lopte, u smislu dominacije, mi ćemo dobijati. Ali problem je kada nam nekad ne ide”.

Iako imaš 26 godina, peti si u aktuelnom timu po broju odigranih utakmica za reprezentaciju i u neku ruku si postao “senator”, pa i primer mlađima. Pre tebe je bio Matija Nastasić, posle tebe je došao Strahinja Pavlović, sada je na vrata reprezentacije zakucao i mladi Mihajlo Ilić. Očigledno da se u toj Partizanovoj školi nešto dobro radi sa štoperima.

“Možda se to tako namestilo. Pre su izlazili napadači, sada štoperi. Mislim da to zavisi od generacije do generacije. Ali opet, Partizanova škola je Partizanova škola. Svako ko prođe kroz nju ima veliki plus za karijeru. Partizanova škola je jedna od najboljih u Evropi. Ima sjajne trenere, sjajne uslove u Teleoptiku. Malo ekipa u Italiji ima ono što Partizan ima sa Teleoptikom. Mi u Fjorentini do skora nismo imali Teleoptik. Sada je predsednik sagradio neverovatan trening je Viola Park, gde je uložio preko sto miliona evra i napravio jedan od najboljih sportskih centara u Evropi. Ali ono što ima Partizan sa Teleoptikom i kako je to sve organizovano sa mlađim kategorijama, sigurno je jedan veliki plus za stvaranje igrača. Partizan i mladi igrači idu jedno uz drugo”. 

Kako se slažeš sa Strahinjom? Drugačiji ste tipovi igrača, ti si mirniji, on je rokenrol kada uzme loptu.

“Strahinja igra na srce i to je ono što ljudi cene kod njega. Mnogo ga volim, družimo se sjajno u reprezentaciji i imamo super odnos. Daje svaku utakmicu sve od sebe, svaki duel ulazi maksimalno. To je ono što volim mnogo kod njega. Hrabar je”.

A da li i vi nekad ne znate šta će da uradi sa loptom kad krene?

“Da, da, nekad krene u te svoje pustolovine sa loptom. Ali ako pogledate pažljivo, on nam donosi rešenja kada ih nemamo. Stvarno nam donosi veliki plus. Nekad pronađe stvarno sjajna rešenja u napadu i otvori akciju. Kada nam ekipa stoji nisko ili kada nam rival ide u presing. On je taj koji iznese loptu, koji razbija prvi presing. To je veoma bitno za samopouzdanje ekipe. I on to fantastično radi. Možda vama sa strane deluje ‘De će ovaj?!’, ali ga mi cenimo zbog toga što radi. Visok je kao ja i verujte mi da nije lako ono što radi sa loptom”.

Da li si upoznao Ilića? Kako ti on deluje?

“Upoznao sam ga ali smo imali mnogo vremena za komunikaciju, pošto je on otišao odmah za mladu reprezentaciju. Malo smo pričali. Pratim Partizan i vidim da igra sjajno u paru sa Svetom. Sve pohvale za njih”. 

Pratiš li detaljno Partizan? Da li je ovo ta sezona koju partizanovci čekaju?

“Nadam se da jeste. Posle evropskog neuspeha u kvalifikacijama mi je bilo jako teško. Ali moram stvarno da pohvalim Igora Duljaja, koji je napravio sjajan posao. Dići ekipu i održati taj timski duh je za svaku pohvalu. Vidi se da imaju veliko zajedništvo u ekipi. I vidi se da imaju organizaciju igre. Svaka čast ekipi što igra na takav način posle evropskog neuspeha kada je bio strašan pritisak na njih. Čestitke Igoru i ekipi Partizana na onome što pruža. Ali opet, sezona je duga. Želim im da nastave ovako da igraju kao što su igrali dosad. Utakmicu po utakmicu. I da ne gledaju mnogo unapred. Da igraju svaku kao da je finale”.

Da li si ovo mogao da očekuješ letos? Igrao si prijateljsku na Marakani kada je Zvezda delovala strašno. Da ti je neko tada rekao…

“Iskreno, bilo je teško očekivati ovaj rasplet. Zvezda mi je izgledala veoma, veoma jako i superiorno. Igrala je taj evropski fudbal sa visokim presingom. Očekivao sam stvarno da naprave bum kad uđu u sezonu i da budu baš jaki. S druge strane, bilo mi je žao kada je Partizan eliminisan iz Evrope. Navijao sam i bilo mi je teško u stomaku da prihvatim poraz. Kako su izašli iz te situacije, svaka im čast! Znam koliki je pritisak igrati u Partizanu, jer svaka utakmica mora da se pobedi. Svaki poraz je ogroman pritisak. Što od navijača, što od medija. Tako da, teško je bilo očekivati ovo sada… Odrađen je sjajan deo posla do sad ali ih očekuje još mnogo, mnogo utakmica i želim im samo da nastave ovako”.

Kome je onih 5:0 na Marakani donelo više štete, a više koristi? Zvezdi ili Fjorentini? Koliko ozbiljno ste vi to shvatali u Fjorentini?

“Nama je to bila druga ili treća, bili smo stvarno u ranoj fazi priprema, a Zvezda je počela mnogo pre nas. Naravno, nije prijatno primiti pet golova za 25 minuta. Kako god klub da se zove, a pogotovo Fjorentina koja je ogroman klub. Ja sam bio na klupi, pa mi je bilo loše, a kamoli igračima na terenu. Nama je to sigurno bilo jedan od šamara realnosti”. 

Šamar na vreme?

“Na vreme. Zvezda je bila u završnoj fazi priprema, u odličnoj formi, došli su navijači… Mi nismo izašli sa pravom glavom. Pravili smo greške koje nisu bile uobičajene za nas. Bio je to šamar posle kojeg smo se podigli. Ali opet, nije bilo prijatno u 25 minutu gubiti sa 0:5. Nama je taj poraz pomogao, a za Zvezdu ne znam. Stvorila se prevelika euforija posle te pobede, ne znam šta da kažem”.

Kako su ti tada delovala Zvezdina inostrana pojačanja? Sada ne liče na te tadašnje igrače…

“Tada su mi delovali zaista sjajno. Prošlo mi je na klupi kroz glavu da je Zvezda pogodila sa strancima. Ali svaka sezona se treba gledati na duge staze. Mi Srbi smo skloni tim euforijama. Bukvalno od danas do sutra. Pobediš danas i euforija do neba. Sutra izgubiš i ništa ne valja. Sezona je duga i treba da se održavaju kontinuitet i balans. Veoma bitne stvari u fudbalu. Titule osvajaju timovi koji imaju kontinuitet tokom cele sezone. Zato se nadam da će Partizan imati taj kontinuitet. Ali prvo da izdrži ove naredne utakmice i veoma težak raspored”.

Ko te je najviše iznenadio u Partizanu?

“Igrači koji dolaze iz omladinske škole Partizana. Stranci su tu da prave razliku. Svaki stranac koji dođe u večite mora da pravi razliku. Ako ne pravi, onda treba staviti svog mladog igrača. Volim naše domaće i mlade igrače. Na primer, mladi Mihajlo Ilić. Ili Sveta Marković. Pa Belić u sredini koji daje 200 posto. Kada ekipe ide dobro, svaki igrač daje više. Ma svi mi se sviđaju”.

Kad smo kod Partizana, pratiš li basket?

“Uf, kako da ne… Bio sam sa Ducijem i Strahinjom na jednoj utakmici. Sad smo potpisali centra, slažu se kockice. Željko je napravio čudo prošle sezone sa ekipom… Ogromna stvar! Odlazak na F4 Evrolige bi bio ogromna stvar, ciljevi i ambicije su porasli i svi očekujemo F4. S druge strane, ima mnogo velikih klubova u Evroligi i većini je cilj isti, pa Partizanu neće biti lako. Ja bih bio najsrećniji, kao i svaki navijač Partizana, da gledam ekipu u borbi na Fajnal foru. Verujem u Željka koji radi izvanredan posao i u igrače. Došli su novi košarkaši i sigurno će biti potrebno vremena ekipi da se uigra. Nisam ja neki stručnjak za košarku, ali nešto slično je i u fudbalu i u košarci. Kako vreme bude prolazilo, sigurno će Partizan biti sve jači i jači”.

Da li si zagrejao neke po svlačionici za Partizan i košarku? Pokazuješ li im snimke ambijenta iz Arene?

“Od igrača do fizioterapeuta. Zanimaju se svi. Opšte poznato. Atmosferu koju Partizan ima u basketu, nema niko drugi u Evropi. Kada Partizan bude došao u Bolonju, voleo bih da gledam”.

Kako je bilo u svlačionici prošle sezone sa Jovićem i Terzićem?

“Vatreno! Na vrhuncu, do te tačke da se posvađamo. Oni su baš, baš zvezdaši, ja sam baš baš partizanovac. I onda kad se nađemo, to nema praštanja.. Imali su većinu, ali... Okej”.

Da li ti je čudno što sada posle toliko godina nemaš više nijednog Srbina pored sebe u klubu?

“U jednom trenutku nas je bilo četvorica, možda i petorica. Lepo je uvek kad imate nekog svog pored sebe. Možete da razgovarate na svom jeziku, da se pozdravite, ma bilo šta. Znači mnogo. Sada nema nikog od naših, ali ja sam ovde već sedam godina i napravio sam sjajne odnose sa svima. Moramo sledeće godine nekog novog Srbina da dovedemo, ha-ha-ha”.

Da li to možda praviš odstupnicu? Da i tebe neko nasledi?

“Iskreno, mnogo volim ovaj klub, grad… Imam sjajne odnose sa svima, sa klubom, sa navijačima, osećam se veoma prijatno. E sad, šta nosi budućnost, to ne mogu da predvidim”.

Pričao sam sa nekim navijačima na ulici oko tebe. I mnogo cene što nisi otišao kad si mogao, a pogotovo što nisi otišao za džabe. A imao si situacije… 

“Bilo je situacija kad sam bio na godinu dana do isteka ugovora, ali nisam to mogao da uradim Fjorentini kao klubu i navijačima koji su mi sve dali. Stvarno sam im svima zahvalan. Kad sam došao ovde, do dana današnjeg, samo su mi pokazivali ljubav na svakom koraku. Ovde sam sazreo kao osoba i kao igrač. Rekao sam već na potpisu ugovora da sam potpisao zato što želim. Verujem u ambiciju kluba i ove uprave da se napravi nešto veliko. Počevši od Viola Parka gde su uložene stvarno velike pare, preko ekipe, do sjajnog trenera koji propagira ofanzivan i moderan stil fudbala. Zaista sam srećan što sam napravio takav korak”.

Iskreno, kada vidim kakav je ovo grad, teško je odvići se od života ovde… Ne čudim ti se što ne menjaš.

“Život u Firenci je stvarno neverovatan. Meni je Italija prvenstveno promenila kao čoveka. Što se tiče kulture i stila života. Firenca je kao grad, a Toskana kao regija među najlepšim u Evropi. Bukvalno je svaki kutak Firence obeležen istorijom. Oseća se na svakom koraku. Biti ovde sedam godina, predstavlja veliku životnu privilegiju. Uživam! Počevši od istorije, preko hrane, klime, stila života, do fudbala. Sve mi odgovara. Italija je jedna od najboljih zemalja na svetu”.

Koliko profesionalni fudbaler ima vremena da namenski obiđe neki od muzeja, galerija, istorijskih mesta u gradu?

“Ako imaš trening ujutro, ostaneš još malo sa nekim individualnim radom na terenu ili u teretani. Radiš na sebi. Ja sam kod kuće napravio sve uslove što se tiče oporavka i trošim mnogo vremena na taj oporavak. Jednostavno, u današnjem fudbalu je oporavak bitan koliko i rad. Mnogo vremena trošim na oporavak od kuće. Imam neki svoj aparat koji sam uzeo i investirao u sebe da bih se oporavio što brže. Ali i pored svih obaveza, ima vremena. Ko hoće, može. Uvek se nađe vremena da se obiđu sve te znamenitosti. Ja sam svim igračima koji su dolazili savetovao da obiđu Firencu i Toskanu dok su ovde jer će im sutra biti žao ako to ne urade. To su stvari koje vredi videti i doživeti. Počevši od galerije Ufici, naravno prelepog Duoma, pa Ponte Vekija, Palaco Pitija… Te stvari nemaju cenu. Priroda u Toskani je neverovatna. Obilazio sam i van Firence, išao sam u dve-tri vinarije pored, do Sijene, Pize, San Điminjana… Stvarno ima mnogo tih lepih malih mesta oko Firence. Prelepo je proći i videti. Tako da mogu da preporučim svakom iz Srbije ako žele da dođu u Toskanu. Neće pogrešiti”.

Kad već pominješ stil života, kako se profesionalni sportista nosi sa ovom njihovom hranom? Jedna naša odbojkašica mi je rekla da ju je strah kako bi odolela ovoj kuhinji i sad stvarno vidim da to nije jednostavno.

“Nezgodno je da se čuvaš, veoma nezgodno. Hrana im je stvarno sjajna. Možda malo nezdrava za nas sportiste kad se jede ovo što najviše volimo od njihove kuhinje, ali teško je odoleti… Svi koji dođu, uživaju u hrani. Naravno, mi svi volimo našu srpsku kuhinju, ali ne možeš da se odupreš njihovim specijalitetima. Imaju oni i neke jednostavne stvari, a veoma ukusne”.

Koji ti je cilj sa Fjorentinom do kraja sezone?

“Razlika između prva tri najveća kluba i Napolija u odnosu na ostale je uočljiva. Ali može svako svakog da pobedi. Nama je bitno da imamo kontinuitet jer smo prošle godine sezone mnogo išli gore-dole. Cilj nam je Evropa i da budemo bolje plasirani nego prošle sezone. U Evropi je cilj da ponovimo rezultat u Ligi konferencije iako ima mnogo boljih ekipa nego prošle godine. Meni je ovo takmičenje pun pogodak. Pogledajte primer Rome koja je osvojila Ligu konferencije. Uticaj tog trijumfa je bio ogroman na klub, navijače, entuzijazam… Naš cilj je da to ponovimo”, kaže Nikola Milenković.

Nakon što je zbog penala skrivljenog protiv Lacija odradio neku vrstu kazne kod trenera Italijana i presedeo meč sa Juventusom na klupi, prošog vikenda se već vratio u startnu postavu i Fjorentina je sa njim u timu savladala Bolonju. Sada je na raspolaganju Draganu Stojkoviću Piksiju kod kojeg je jedan od najstandardnijih igrača i u nedelju bi trebalo da proslavi dve stvari. Plasman na EP i 50. utakmicu u dresu Orlova. A na leto će imati treću šansu u dresu Orlova da ispuni onaj san o kojem je tako žustro pričao – nešto veliko na velikom takmičenju u fudbalu.